Dokument Perspektive za jugoslovensku socijalističku revoluciju, sa posebnim osvrtom na Makedoniju, Srbiju i Bosnu i Hercegovinu usvojen je na prvom kongresu Marksističke organizacije Crveni, u Nišu 2019. godine. Perspektive su ključni deo marksističke analize društva. One pružaju pregled stanja na terenu na kojem neka komunistička organizacija deluje i predstavljaju pokušaj da se na osnovu trenutne situacije predvide društvena kretanja u neposrednoj budućnosti. To ne znači da je ovaj dokument nekakva kristalna kugla, koja nepogrešivo prikazuje budućnost. Perspektive se bave prepoznavanjem tendencija i mogućih ishoda određenih društvenih procesa, iz pozicije učesnika i sa ciljem da se na osnovu predviđanja određeni društveni tokovi koliko god je moguće usmeravaju u korist radničke klase. Ovaj dokument je analiza koju nudimo celokupnom radničkom pokretu i poziv svim borbenim radnicima i radničkim organizacijama da delaju, da zaustave ona kretanja koja radničkoj klasi štete i ubrzaju ona kretanja koja radničku klasu jačaju.

Globalna kriza kapitalizma

Perspektive 2019 XVIIIŽivimo u dobu generalne krize kapitalizma. Tokom svog postojanja, kapitalizam kao svetski sistem je uspeo da razvije proizvodne snage čovečanstva do nekad nezamislivih razina. Međutim, vremena, u kojima je ovaj društveno-ekonomski sistem bio u stanju da maksimalno iskoristi savremene razvojne mogućnosti, su iza nas. Poslednje zlatno doba kapitalizma počelo je nakon Drugog svetskog rata, a završilo se tokom svetske ekonomske krize sredinom sedamdesetih godina prošlog veka. Od tada smo svedoci niza manjih cikličnih kriza svetskih razmera, nakon kojih slede sve slabiji periodi oporavka.

Usponi i padovi kapitalističkog sistema imaju presudan uticaj na razvoj političke svesti u svakom društvu. Sve do izbijanja globalne krize sredinom sedamdesetih godina prošlog veka, ortodoksno ekonomsko shvatanje bilo je da se ekspanzivna faza kapitalističkog ciklusa može produžavati u nedogled pomoću državne stimulacije agregatne tražnje. U situaciji stalno rastuće tražnje sa jedne, i državnih investicija u razvoj novih tehnologija sa druge strane, kapitalisti su navodno bili u poziciji da konstantno prilagođavaju nove pronalaske ljudskim potrebama i proširuju tržište.

U protekle tri decenije, i pored ulaska kapitalizma u senilnu fazu, svedoci smo povratka vere u sposobnost sistema da prevaziđe svaku krizu. Ovaj paradoks delom se može objasniti nestankom Sovjetskog Saveza i drugih deformisanih radničkih država, kao i nizom poraza revolucionarnih snaga na globalnom nivou. Odsustvo dužih lomova svetskog tržišta u ovom periodu navelo je mnoge ekonomiste da govore o „novoj paradigmi rasta“, zasnovanoj na naizgled nezaustavljivom rastu cena akcija na berzama. Široka primena novih elektronskih tehnologija u proizvodnom procesu, kao i komercijalna distribucija pronalazaka poput personalnih kompjutera ili mobilnih telefona, doveli su do fetišizacije informacionih tehnologija i time osnažili veru u stvaralačku moć tržišta. Ovaj prodor buržoaske ideologije imao je naročit zamah u Istočnoj Evropi gde se nakon pada staljinizma činilo da kapitalizam zaista nema alternativu.

Poslednja globalna kriza kapitalizma iz 2008. godine uzdrmala je veru u prosperitet kroz dublju integraciju svetskog tržišta. Nakon pucanja balona na tržištu nekretnina i povratka državne intervencije tokom proteklih godina, „kriza kapitalizma“ ponovo postaje dovoljno uverljiv opis društvene realnosti. Politički procesi širom sveta poput dolaska na vlast Sirize u Grčkoj, uspona Bernija Sandersa u SAD ili dolaska Džeremija Korbina na čelo Laburista u Velikoj Britaniji, jesu manifestacije ove dubinske promene u svesti masa.

Danas postaje jasno da su, umesto perioda nespornog trijumfa, poslednje tri decenije bile godine raskida sa relativnom stabilnošću kapitalističkog sistema na globalnom nivou. Koren ove globalne destabilizacije nalazi se baš u mehanizmima koji su bili promovisani kao trajno rešenje za trajnu stabilnost i permanentni prosperitet celog čovečanstva. Globalizacija proizvodnje i finansijalizacija svetskog ekonomskog sistema od kraja sedamdesetih godina prošlog veka, kao i naknadni slom staljinističkih režima, otvorile su vrata za ekspanziju tržišta, blagi oporavak kapitalizma i kratkotrajno ublažavanje geopolitičkih trvenja između velikih sila. Potenciranje monetarizma i snižavanje inflacije položilo je temelje za nezapamćeni razvoj finansijskog sektora. Kako je ekonomski bum dostizao vrhunac, akumulirani kapital sve se više prenosi u špekulacije i trgovanje na berzi. Deregulacija finansijskih tržišta i rast vrednosti akcija koji je usledio, značili su da veliki američki proizvođači, tipa Dženeral Motorsa, sada ostvaruju veći deo svog profita putem finansijskih transakcija, nego kroz proizvodnju i prodaju roba i usluga. Finansijalizacija nije zahvatila samo preduzetnike, već je odigrala bitnu ulogu i u održavanju kupovne moći širokih slojeva stanovništva, uprkos smanjenju realnih plata i rastu nezaposlenosti.

Perspektive 2019 IIIOslobođen velikog dela starih propisa i zakona, finansijski kapital počeo je uvlačiti u berzansko poslovanje sve oblike prihoda i svojine, poput penzija, štednje, kredita, osiguranja, renti na nekretnine itd, oblikujući ih u mnoštvo kreativnih finansijskih instrumenata. Kapitalizam je, dakle, uspevao da izbegne pad u produženu recesiju nakon usporavanja sedamdesetih godina prošlog veka, ali je kao cenu za to dobio gomilu mehura u finansijskom sektoru koji prete da svojim pucanjem povuku celokupnu ekonomiju u ambis. Jedan od tih mehura pukao je tokom 2008. a odjeke tog zemljotresa svetski ekonomski sistem ne može da nadvlada do danas.

Ironija istorijskog razvoja je da je socijalistička revolucija u Kini, u izmenjenoj globalnoj političkoj konstelaciji, nizom radikalnih reformi društvene i ekonomske strukture, omogućila uslove za jednu od najspektakularnijih transformacija koje je čovečanstvo ikada doživelo širenjem tržišta. Procesi migracije i proletarizacije seljaka u gradovima istočne obale Kine privukli su ogromnu količinu akumuliranog kapitala, koji je konačno našao izvor za masovnu proizvodnju jeftinih potrošačkih dobara. Izvozom ove robe, Kina je ostvarila veliko prelivanje globalne vrednosti u svoje dvorište. Usled nedovoljne kupovne moći domaćeg stanovništva, Kina je tokom protekle dve decenije revnosno koristila trgovinski suficit za kupovinu državnih obveznica SAD, koje su pak omogućavale nastavak potrošnje kroz zaduživanje američkih potrošača i na izgled beskonačan rast finansijskog tržišta. Sa druge strane, ekspanzija kineske proizvodnje sa sobom je povukla i rast cena sirovina na svetskom tržištu, a time i obnavljanje privrednog rasta jednog broja zemalja u razvoju, za koje se osamdesetih činilo da su ukopane krizom spoljnog duga. Uspon Kine u tom periodu je omogućio stabilizaciju globalnog kapitalizma u periodu dugoročnog pada.

Perspektive 2019 XVIIIOvakva krhka ravnoteža svetske ekonomije i geopolitičkih odnosa je neodrživa na srednji rok. Pobeda Donalda Trampa i njegove protekcionističke ekonomske politike je dokaz da deo američke buržoazije neće mirno gledati kako Kina iz godine u godinu jača zahvaljujući privlačenju viška kapitala na globalnom nivou koji više ne nalazi dovoljno profitabilne investicione mogućnosti u tradicionalnim imperijalističkim centrima. Kina je u spoljnoj trgovini sa Amerikom samo u toku prvih devet meseci 2017. godine ostvarila suficit od 200 milijardi dolara. Ovaj rastući trend u korist Kine kreće se od 315 milijardi dolara 2012. do 419 milijardi dolara 2018. godine. Trampovi poslednji potezi podizanja carina i tarifa na uvoz iz Kine i ostalih kapitalističkih rivala preti da uvuče svetsku ekonomiju u niz protekcionističkih poteza koji bi rovit oporavak svetske privrede preko noći mogao da obrne u „trku do dna“, novu depresiju i direktne sukobe između velikih sila.

Perspektive 2019 IIISuočeni sa nadolazećim periodom hiperprodukcije, kapitalisti nemaju izbora nego da uspore razvoj proizvodnih pogona i zapošljavanja kao i da izvrše pritisak na nivoe nadnica već zaposlenih. Prosperitet koji je usledio nakon Drugog svetskog rata bio je omogućen masovnim uništavanjem proizvodnih snaga i proizvedenih dobara vrednosti. Vladajuće klase su prividno suočene sa velikom dilemom. One mogu pokušati da održe trenutni geopolitički poredak i sistem liberalne svetske ekonomske razmene, time zajednički produžavajući agoniju nedovoljnog rasta, cikličnih kriza i suzbijanja masovnih pokreta koji se protive politici štednje. S druge strane, pojedinačne velike sile se mogu okrenuti protekcionizmu i izvozu krize u dvorište svojih rivala. Ovakvi potezi zasigurno bi otvorili vrata za vojne sukobe i uništenje do sada neviđenih razmera. Trenutna situacija u svetu, posebno ratovi na Bliskom i Srednjem Istoku i carinski sukobi između SAD i Kine, ukazuje na uspon protekcionističke politike. Ovaj izbor nipošto nije iracionalan, kako se na prvi pogled može činiti. Naprotiv, potreba imperijalističkih buržoazija za daljom koncentracijom krupnog kapitala nužno gura njihove države u sunovrat protekcionizma i borbu za novu podelu sveta, jer kriza hiperprodukcije jeste kriza koja nastaje kada imperijalističkim buržoazijama ponestane sveta, to jest kada ne mogu više da priušte dogovore oko podele tržišta. Dodatno zatezanje sukoba među imperijalističkim silama i svi milioni mrtvih koji padaju kao njihove žrtve, dakle, ne samo što nisu stvar iracionalan izbora, već, u krajnjoj instanci, nisu stvar izbora uopšte, već posledica društvenih kretanja diktiranih mehanizmima tržišta.

Evropa

Perspektive 2019 XVIIIEvropska unija je projekat evropskih vladajućih klasa, koje su ukrupnjavanjem tržišta pokušale da preokrenu sopstveno srozavanje do statusa drugorazrednih svetskih sila. Čak i na vrhuncu integracionih procesa, početkom dvehiljaditih, različiti interesi nacionalnih buržoazija unutar EU često su kočili proces odlučivanja. Usvajanje zajedničke valute i liberalizacija ekonomske razmene otvorila je nove mogućnosti za oplodnju kapitala, ali su istovremeno i podelili Evropu na nove regije centra i periferije. Grčka kriza i izlazak Velike Britanije iz EU pokazuju da kriza hiperprodukcije (manifestovana u finansijskoj krizi) i zahuktavanje borbe za novu podelu sveta ubrzavaju sile razgradnje EU projekta. Glavna kohezivna sila koja danas drži EU na okupu jeste ekonomska superiornost nemačkog kapitala, što ujedno i predstavlja koren budućeg procesa raspada EU, kako slabiji imperijalistički igrači budu zahtevali veći udeo u zajedničkoj eksploataciji periferije i kako pitanje trgovinskog deficita između vodećih EU članica bude dodatno opterećivalo njihove odnose.

Globalna kriza kapitalizma 2008, koja je pretila da gurne evropske ekonomije u ambis, kratkoročno je premošćena slivanjem milijardi evra državne pomoći u banke. Mehuri izazvani spekulativnim ulaganjima banaka su se tako prelili u državne dugove evropskih zemalja. Takozvana dužnička kriza dodatno je pojačala raslojavanje na centru EU i ogolila periferan položaj drugorazrednih imperijalističkih zemalja (Španija, Italija, Grčka, Portugal, Irska) prema vodećim ekonomskim i političkim silama (Nemačka, Austrija, Holandija, Francuska). Opadajući kreditni rejting slabijih ekonomija čini da se one zadužuju po većim cenama uprkos istoj valuti. U krajnjoj instanci, bez obzira na visinu duga, sve evropske države su primorane da prebace teret krize na radničku klasu. Državni budžeti se uravnotežuju zakidanjem socijalnih davanja, zamrzavanjem plata u javnom sektoru i ukidanjem javnih službi. Ove mere štednje kratkoročno donose stabilizaciju državnog budžeta, ali dugoročno obaraju kupovnu moć stanovništva koje je među najbogatijima na planeti, što će za posledicu imati dalji pad profitnih stopa, a time i dalje produbljivanje svetske krize. Kao što je Karl Marks svojevremeno objasnio, svaki pokušaj buržoazije da nađe izlaz iz ekonomske krize samo stvara uslove za nove, još dublje, krize.

Perspektive 2019 IIIJedinstvo tradicionalnih parlamentarnih partija oko sprovođenja programa rezova dovelo je političke sisteme evropskih država u krizu. U nizu zemalja dolazi do polarizacije političke scene. Partije desnog i levog centra, stožeri političkog života etablirani u decenijama progresa nakon Drugog svetskog rata, ustupaju mesto izazivačima s leva i desna. Izborni dobici desnih partija u Nemačkoj (AfD), Austriji (FPÖ), Italiji (Lega Nord) i Francuskoj (FN) izazivaju i vuku u desno klasične konzervativne stranke. Sa druge strane partije socijaldemokratske orijentacije već duže od tri decenije gube svoje uporište u radničkoj klasi usled nemogućnosti da sprovode progresivne reforme u epohi kapitalističke krize. Ovo je dovelo do uspona novih lidera poput Džeremija Korbina u Engleskoj, Žan Luka Melanšona u Francuskoj ili Aleksisa Ciprasa u Grčkoj.

Proces radikalizacije usled ekonomske krize je najdalje otišao u Grčkoj. Pasok, tradicionalna reformistička partija, potpuno je marginalizovana usled posvećenosti politici otplate dugova dok se glas radnika i omladine fokusirao na levu alternativnu – Sirizu. Pokret otpora politici štednje se tako preusmerio sa ulica u parlamentarnu sferu. Dobijanjem većine glasova na parlamentarnim izborima kao i odbijanje sporazuma otplate duga na referendumu 2015. godine stvorili su se uslovi za formiranje revolucionarne vlasti levih snaga, odbijanje dalje isplate duga i program socijalističke transformacije društva. Umesto toga, vođstvo Sirize odlučilo je da poklekne pred uslovima iz Brisela i nastavi sa politikom štednje. Ovim potezom pokret odozdo je pasivizovan i demoralisan, ali grčki kapitalizam je i dalje zarobljen u krizi i neminovno će doći do novih pokreta masa. Na kraju, Siriza je izgubila politički kompas, utapajući se u parlamentarne kalkulacije i izgubila vlast.

Izdaja od strane Sirize je važno upozorenje za radnički pokret širom Evrope i sveta. Partije koje rastu na talasu masovnih pokreta otpora kapitalističkoj krizi ne mogu biti uspešne ukoliko se unapred ograniče na delovanje unutar kapitalističkog sistema. Takav put se pokazao kao put koji nužno vodi ka izdaji radničke klase. “Demokratski socijalizam” je samo socijaldemokratija zategnutog lica. Većina ovih formacija bazira svoju politiku na programu progresivnih reformi, što ih, makar u nastupu i mobilizacionim kapacitetima, diferencira od otvoreno poslušničkih struktura tradicionalne socijaldemokratije, no i vođstva ovih novih reformista se zadržavaju u utopističkim okvirima pokušaja da sistemskim rešenjima preokrenu politiku Evorpske unije. Njihova ideja je da bi EU i svaka od pojedinačnih država funkcionisali u korist svih članica i većine stanovništva, samo ako bi se odrekli „pogrešne politike” štednje i okrenuli kejnzijanističkim rešenjima. Ovakva očekivanja su iluzija. Dominantna politika štednje i pritiska na radničku klasu od strane evropskih vladajućih klasa nije pitanje izbora, već nužnosti u godinama krize kapitalizma. Kapitulacija Sirize pred vladajućim klasama Grčke i Nemačke sigurno nije poslednji čin izdaje reformističkog vođstva u godinama pred nama. No, mase će učiti iz iskustva i naša dužnost je da pratimo ovaj proces i iznosimo jasne zaključke na svakom koraku. Glavna i često najteža dužnost komunista u istorijskim periodima poput našeg jeste upravo isticanje očiglednih činjenica nasuprot uvreženim ideološkim zabludama.

Paralelno sa masovnim pokretima protiv politika štednje svedoci smo i fenomena rasta ekstremno desnih partija u evropskim parlamentima. Uspon šovinista i ksenofoba na izborima nagnuo je mnoge liberale, pa i levičare, da počnu upozoravati na ponovni uspon fašizma i šire apokaliptične scenarije ulaska u godine reakcije. Smatramo da su to pogrešna, fatalistička, predviđanja bazirana na strahu i nedostatku revolucionarne perspektive. Većina desnih partija koje su trenutno u usponu u Francuskoj, Austriji, Nemačkoj i Holandiji nisu fašističke organizacije koje mobilišu snage na ulicama i planiraju direktne napade na radnički pokret ili rušenje liberalnog buržoaskog poretka. U suštini radi se o strašilima vladajućih klasa za jednokratnu upotrebu, čija uloga jeste da skrenu pažnju radničkoj klasi sa nepopularnih desnih reformi i ubrzaju napade na društveni standard stanovništva. Uspešnosti ovih desničarskih strašila, svesno ili nesvesno, doprinose apstraktni antifašisti i „levičari” opšte prakse, desno krilo radničkog pokreta, koji vrištanjem o neposrednoj opasnosti od fašizma stvara opravdanje za politiku kompromisa i kapitulacije pred „normalnim” buržoaskim strankama. Fokusiranje radničke borbe samo na borbu protiv ekstremne desnice, a zanemarivanje ili večito odlaganje pitanja dolaska radničke klase na vlast, jeste samoubilačka strategija, koja dugoročno ide na ruku baš ekstremnoj desnici. Levičarske organizacije koje se za tu strategiju opredeljuju preuzimaju ulogu konzervativnog čuvara aktuelnog poretka i prepuštaju polje antisistemskog delovanja (makar prividnog) ekstremnoj desnici, čime desničarima otvaraju put ka popularnosti među zaostalijim slojevima, dok vlastitu bazu guraju ka iscrpljenosti usled stalne defanzive.

Uprkos ekstremističkim stavovima svog tvrdog jezga, novonastale partije krajnje desnice su elektoralističke partije koje rastu na erupcijama protestnih glasova od strane ljudi nezadovoljnih vladajućim političkim elitama, a ne na prisnoj identifikaciji biračkog tela sa desničarskom ideologijom, niti, pak na uličnim mobilizacijama i aktivnom članstvu. Političke partije krajnje desnice su već ulazile u vladajuće koalicije sa konzervativnim strankama, kao na primer u Austriji 2000. godine. Vladajuća klasa bi ih obično iskoristila kao paravan za kontra-reforme, nakon čega bi njihova popularnost naglo padala, dok bi socijaldemokratske partije hitro ulazile u vladajuće koalicije sa neoliberalnim programima, kako bi sprečile dalju „fašizaciju“.

Perspektive 2019 XVIIIIspred nas su godine zaoštravanja klasne borbe u Evropi, u kojima će komunisti imati priliku da se postave na čelo masovnih pokreta. Istorija nas uči da su fašistički pokreti dobijali na snazi tek nakon poraza revolucionarnih pokreta radničkih masa, koji su pretili da ukinu buržoaski poredak. Radnička klasa u Evropi jeste oslabljena nizom napada i kontrareformi, no dubina krize od buržoazije zahteva potpuni slom države blagostanja i radničkih organizacija, a koraci ka ovom cilju neće proći bez aktiviranja radnika na ulicama. Naš zadatak nije da paničimo i očajavamo, već da se pripremamo za nadolazeće eskalacije klasne borbe i da komunističku revoluciju, kao program pobede radničke klase nad buržujima, suprotstavimo defetizmu i kukavičluku konzervativne reformističke “levice”.

Istočnoevropska društva su devedesetih godina prošlog veka prošla kroz traumatičan proces restauracije kapitalizma koji je doneo urušavanje socijalne države, deindustrijalizaciju i osiromašenje širokih slojeva radničke klase. Relativna stabilizacija ekonomske i političke situacije usledila je nakon prelaska mnoštva niskoproduktivnih industrija iz Zapadne Evrope u bivše planske privrede. Ovo se prvo desilo u zemljama „Višegradske četvorke“ (Poljska, Češka, Slovačka, Mađarska), a zatim i u Bugarskoj i Rumuniji. Plate u podružnicama multinacionalnih kompanija u regionu i potrošačka moć su i dalje znatno niže nego u zemljama centra, iako su ove države većinom punopravne članice EU već duže od jedne decenije. Za razliku od zemalja Zapadne Evrope, radnička klasa Istočne Evrope, a posebno Jugoslavije, doživela je urušavanje nezavisnih radničkih organizacija, prvo kroz decenije staljinizma, a potom kroz godine kapitalističke restauracije. Ovo je omogućilo uspostavljanje parlamentarnog sistema u kome dominiraju desničarske partije liberalne i konzervativne provenijencije.

I pored svih strukturnih šokova kroz koje je Istočna Evropa prošla krajem prošlog i početkom ovog veka klasna borba je i dalje živa u regionu. Bugarsku, Rumuniju i Slovačku često potresaju ulične mobilizacije protiv korupcije. Političko usmerenje ovih mobilizacija je i dalje obeleženo liberalnim ili nacionalističkim nasleđem, ali radničke borbe se takođe razvijaju. Odliv velikog broja kvalifikovanih radnika u Zapadnu Evropu stvorio je manjak na tržištu radne snage, što su radnici u industriji iskoristili da se izbore za bolje uslove. Pobeda štrajkača Folksvagena u Slovačkoj u leto 2017. označila je prvi uspešan štrajk većeg obima u regionu nakon 1989.

Perspektive 2019 IIIRusko društvo se trenutno čini statičnim pod čvrstim stiskom Vladimira Putina. Putinov uspon je moguće razumeti samo ako se u obzir uzme haos i pad standarda tokom gangsterskog kapitalizma devedesetih. Uzdižući se iznad zaraćenih frakcija nove kapitalističke klase, Putin je uspeo da stabilizuje ekonomski i politički sistem u Rusiji. Rast cena nafte i sirovina na svetskom tržištu u prvim godinama ovog veka omogućio je Putinu da uspostavi bazične socijalne mehanizme države, povrati radna mesta i lansira imidž jakog lidera koji ponovo uspostavlja Rusiju kao svetsku silu.

U stvarnosti, pored vojne sile, Rusija nema mnogo aduta kojima bi parirala velikim imperijalističkim silama. Njena ekonomija je još uvek visoko zavisna od izvoza sirovina i uvoza tehnologija i robe široke potrošnje. Ukoliko cena nafte nastavi da pada narednih gadina, Moskva će sa velikim poteškoćama moći da održava spoljnotrgovinski deficit i radna mesta u državnom sektoru. Za sada protesti protiv Putina uglavnom okupljaju sitnu buržoaziju, studente i obrazovanije radnike iz velikih gradova. Međutim, u trenutku kada režim bude primoran da udari na radničku klasu i krene sa ozbiljnijim zatezanjima u budžetu možemo očekivati eksploziju nezadovoljstva širih masa. Prve obrise takvog pokreta smo mogli videti u septembru 2018. godine kada je u Moskvi na ulice izašlo preko 10.000, a u Sankt Petersburgu preko 2.000 ljudi, protestvujući protiv Putinovog pokušaja da do 2034. godine poveća dob za odlazak u penziju, za muškarce sa 60 na 65 godina, a za žene sa 55 na 63 godine. Uz to je i PDV podignut sa 18% na 30%. Ove nepopularne „reforme” izazvale su pad Putinove popularnosti za 15% (sa 82% na 67%). U situaciji potpune kontrole političkog sistema, gde ne postoji nikakav institucionalni okvir za ispoljavanje opozicije, protesti će se neminovno izliti na ulice i potencijalno voditi ka ustanku širih razmera.

Jugoslovenske zemlje u kapitalizmu

Od relativne stabilizacije političko-ekonomskih prilika nakon završetka građanskih ratova za raspad SFRJ do kraja prve decenije 21. veka Bosna i Hercegovina, Srbija i Makedonija zasnivale su svoj ekonomski rast prvenstveno na rasprodaji državne i društvene imovine. Najprofitabilniji delovi privrede, poput telekomunikacija i nafte, prodavani su deo po deo, što je omogućilo stvaranje deviznih rezervi i držanje jakih valuta. Nagli razvoj bankarskog sektora i visoke kamate privlačile su strane kredite i špekulantski kapital, a širenje potrošačkih kredita vodilo je ka rastu uslužnog sektora i uvozu artikala široke potrošnje. Usled visokog spoljnotrgovinskog deficita i gomilanja spoljnog duga, bez unutrašnjih izvora akumulacije kapitala, ovaj model se ubrzo pokazao kao neodrživ na duže staze. No, dokle god je dolazilo do upliva stranog kapitala kroz nove privatizacije i zajmove, vlade su bile u stanju da koriste devizne rezerve kako bi štitile kupovnu moć domaće valute, produžavale potrošački bum, dobijale pristup novim pozajmicama i tako održavale fasadu progresa.

Perspektive 2019 XVIIIJoš jedan značajan činilac za lokalne ekonomije jesu doznake koje se slivaju iz dijaspore i koje doprinise ublažavanju spoljnotrgovinskog deficita. Novac koji iseljenici šalju nazad svojim familijama jačaju kupovnu moć stanovništva nevezano za razvoj domaće industrije, dok mogućnost emigracije služi kao verntil za nezaposlenost i opšte nezadovoljstvo političkim i ekonomskom situacijom u regionu.

Posledice ovakvog modela rasta po tradicionalnu radničku klasu bile su pogubne. Sve tri države prošle su kroz godine deindustrijalizacije sa stopama nezaposlenosti iznad 20%. Stopa nezaposlenosti u Makedoniji išla je čak do vrtoglavih 37% 2005-06. god. U situaciji gde je na tržištu rada prisutan veliki broj nezaposlenih kvalifikovanih radnika, gazde su bile u mogućnosti da diktiraju uslove zaposlenja a štrajkovi su bili retki i gotovo isključivo defanzivne prirode, organizovani uglavnom od strane zaposlenih u stečaju. Atomizirana radnička klasa bila je okrenuta individualnim rešenjima poput povratka na zemljoradnju, rada u inostranstvu ili ulaska u sivu ekonomiju.

Globalna kriza kapitalizma, koja je u punom obimu zahvatila zemlje bivše Jugoslavije 2009, primorala je lokalne vladajuće klase da promene svoje razvojne modele. Elemente novog modela nalazimo i u periodu pre globalne krize, ali MMF, Svetska banka i druge krovne strukture Zapadnog imperijalizma zahtevale su kompletiranje programa privatizacije poljoprivrednih kombinata, industrije, telekomunikacije, elektroprivrede i bankarskog sektora sa razlicitim brzinama u regionu. Makedonija je prednjačila u ovom procesu tokom 1990-ih godina, ne samo u pogledu brzine, nego i u ekstremnom karakteru privatizacije, koja je obuhvatala čak i institucije primarne zdravstvene zaštite. Rast putem privatizacije postojeće infrastrukture i ekspanzije potrošnje finansirane kreditima dosegao je logičan kraj u situaciji kada je ponestalo prirodnih monopola na prodaju, a ekonomijama zapretila dužnička kriza. U potrazi za održivijim modelima akumulacije, Banja Luka, Sarajevo, Beograd i Skoplje se okreću privlačenju direktnih stranih investicija u proizvodnju. Države u regionu usvajaju proaktivne industrijske politike pravljenja dobrog „biznis okruženja“, što podrazumeva izmenu radnog zakonodavstva, niske stope poreza na dobit i razne subvencije za strane ulagače.

Perspektive 2019 IIIOvaj preokret u razvojnom modelu zahtevao je jači i disciplinovaniji državni aparat koji bi skresao državne budžete, pružio infrastrukturu stranom kapitalu i obračunao se sa jednim delom domaćih kapitalista, koji su se uzdigli na prethodnom, uvozničkom modelu. Dolazak na vlast autoritarnih figura poput Milorada Dodika, Aleksandra Vučića i Nikole Gruevskog olakšao je transformaciju i započeo odlučnije pozicioniranje lokalnih država kao uslužnih, neoliberalnih projekata na periferiji Evropske unije. Hapšenje najvećeg srpskog preduzetnika Miroslava Miškovića 2012. godine simbolički je označilo novu orijentaciju u regionu. Makedonija i Srbija krenule su u promociju svojih tržišta stranim investitorima putem medijskih kampanja, utrkujući se za bolje pozicije na raznim biznis listama. Sve tri zemlje smanjile su porez na dobit do 10 procenata, što je među najnižim stopama u Evropi. Poput Makedonije, u Bosni i Hercegovini je ovaj model grinfild i braunfild investiranja stranog kapitala u proizvodnju započeo već u prvoj deceniji ovog veka i najviše se koristio u slučaju rudnika, železara, naftne, tekstilne i prehrambene industrije. U tom periodu strani kapital je kupio delove industrije koja mu je bila atraktivna i profitabilna. Iako su vladajuće klase u oba entiteta 2014. usvojile reformsku agendu koja je između ostalog sadržavala izmene u radnom zakonodavstvu, kako bi se dodatno podstakle direktne strane investicije u proizvodni sektor, to se nije odrazilo na investicije. Štaviše, nisu retkost ni slučajevi u kojima se ispostavilo da prethodno izvikani strani investitori, koji kupuju ostatke industrije u državnom vlasništvu, nisu bili ništa drugo do belosvetski šarlatani, koji pokušavaju lako obrnuti novac preko koncesija i državnih subvencija, bez ikakvog pokretanja proizvodnje.

Pretpostavke o tome kako dalja integracija u EU vodi ka ekonomskom napretku i političkoj liberalizaciji pokazuje se kao iluzija. Aleksandar Vučić uživa punu podršku Berlina i Brisela, baš kao i Gruevski i Dodik, na početku svojih karijera. Čak i ako kritikuju neki aspekat autoritarnih režima na Balkanu, imperijalistički centri prevashodno su zainteresovani za „stabilnost“, što je eufemizam za sigurnost oplodnje kapitala u regionu. Nakon zapadanja u krizu čitavog niza nisko-produktivnih delova Zapadnoevropskih industrija, tokom protekle krize, s jedne strane, i rasta nadnica u Kini i Centralno-Istočnoj Evropi s druge, Balkan predstavlja novu destinaciju za izmeštanje dela proizvodnje. Dokle god lokalne političke elite uspevaju da održe „povoljnu poslovnu klimu“ za strane ulagače i snižavaju životni standard sopstvenog stanovništva, EU je više nego spremna da zažmuri na jedno oko i toleriše njihove autoritarne tendencije.

Ideja o postepenoj reindustrijalizaciji, povećanju životnog standarda i podizanju tehnološke osnovice lokalnih industrija kroz strane direktne investicije takođe se razotkrivaju kao dogma. Fabrike koje otvaraju multinacionalne kompanije uglavnom pripadaju nižim, radno-intenzivnim delovima proizvodnog lanca i oslanjaju se na nisku cenu nekvalifikovanog ili polu-kvalifikovanog rada. Uslovi rada u ovim fabrikama u poslednje vreme skandalizuju javnost kad god procure u medije. I pored obećanja o razvijanju mreže lokalnih snabdevača, većina ovih proizvođača uvozi komponente viših faza obrade i jedini deo vrednosti koji ostaje u lokalnim ekonomijama jesu mizerne plate. Oslobođeni većine poreza i troškova u pitanju su parazitske investicije koje opstaju na subvencijama servilnih država i eksploataciji domaće radne snage bez previše efekta na sveobuhvatni razvoj lokalnih ekonomija.

Perspektive 2019 XVIIIPokretanje domaćih ekonomija sa perifernog statusa i celovit razvoj zavisi od temeljnog raskida sa kapitalističkim modelima akumulacije. I pored niza stranih investicija u prerađivački sektor proteklih godina i povećanja izvoza, deo vrednosti koja se ostvari izvozom multinacionalnih kompanija, a zatim ostaje u regionu, jeste zanemarljiva. Prebacivanjem profita u centrale i nepovoljnim unutrašnjim (transfernim) cenama multinacionalne kompanije ispumpavaju vrednost sa periferije. U strukturi izvoza tako i dalje veći dobitak za srpsku privredu, na primer, ostvaruju kukuruz, maline i bakar. Analiza izvozne strukture Makedonije takođe pokazuje da je industrijska proizvodnja nediversifikovana, nižih stupnjeva prerade i visoko zavisna od izvoza na par zapadnih tržišta. Makedonsko iskustvo sa formiranjem zona tehnološko-industrijskog razvoja (TIRZ), osnovanim radi privlačenja direktnih stranih investicija, danas je otvoreno prepoznato kao štetno po ekonomski razvoj zemlje, čak i među nekim pripadnicima vladajuće elite, poput bivšeg ministra finansija Dragana Tevdovskog.

Istovremeno Makedonija i Srbija su države u kojoj su nejednakosti u raspodeli dohotka najveće u Evropi. U Srbiji, četvrtina stanovništva živi na ivici siromaštva, dok pola miliona njih već žive u bedi. Uprkos manjem broju stanovnika, broj ljudi koji žive ispod granice siromaštva u Makedoniji (kao i u Bosni i Hercegovini) se takođe procenjuje na oko pola miliona. Makedonija je eklatantan primer nejednake raspodele bogatstva gde 10 % najbogatijih u svojim rukama drži 34.5% ukupnog bogatstva dok 10% stanovništva na dnu društvene lestvice poseduje svega 2,2% nacionalnog bogatstva. Ekonomski rast putem stranih investicija u prerađivački sektor ne samo da ne razvija lokalna društva, već dodatno pojačava njihovu zavisnost i zaostajanje za razvijenim ekonomijama i produbljuje unutrašnje nejednakosti.

Radničke borbe i sindikati u vreme tranzicije

Perspektive 2019 IIIIako je u očima buržoaskog javnog mnjenja bila često u drugom planu, klasna borba na prostorima bivše Jugoslavije nije prestajala čak ni 90-ih godina prošlog veka i pored sveopšteg kolapsa ekonomije, osim u sredinama gde su radnici i njihove porodice bili zahvaćeni direktnim ratnim dejstvima. Krajem 80-ih i početkom 90-ih u svim krajevima SFRJ dolazi do izliva nezadovoljnih radnika na ulice i pokušaja organizovanja generalnih granskih štrajkova. Početak rata i širenje nacionalističke histerije zaustavio je ovaj inicijalni zamajac nezavisnog organizovanja. U BiH radnici bivaju mobilisani na front, odlaze u izbeglištvo ili rade pod radnom obavezom. U Srbiji veliki deo radništva po inerciji, ili po logici biranja manjeg zla, ostaje u državnim sindikatima pod kontrolom Miloševića. Suočeni sa naglim ekonomskim propadanjem i antiradničkom retorikom opozicionih partija, industrijski radnici mahom prihvataju održavanje minimalne države blagostanja pod režimom Slobodana Miloševića i formalno zadržavanje statusa zaposlenih u fabrikama koje proizvode sa minimumom kapaciteta, dok se sa druge strane okreću radu u sivoj ekonomiji koji je obeshrabrivao grupno organizovanje. Talas protesta i štrajkova industrijskih i administrativnih radnika u Makedoniji krajem 90-ih okončao se velikim etničkim konfliktom 2001. godine. Kao i u prethodnom periodu, za vreme oštre deindustralizacije etnički mešani radnički pokret je podeljen šovinizmom vladajućih stranaka, ali presudni faktor za slabljenje radničkog pokreta je ipak enormna stopa nezaposlenosti, koja je bila konstantna od početka 90-ih do 2000-ih.

Nakon skoro tri decenije deindustrijalizacije tradicionalne sindikalne federacije u zemljama regiona mahom su ostale bez jakih uporišta u industriji. U situaciji gde nestaje stara industrijska radnička klasa, a sindikati teško ulaze u nove privatne kompanije, veliki reprezentativni sindikati su se fokusirali na sigurne baze članstva preostale u državnoj administraciji i javnom sektoru. Dodatni problem jeste nedostatak demokratskih procedura unutar ovih organizacija i odsečenost vođstva od sindikalne baze. Vođstva granskih sindikata unutar reprezentativnih federacija se poput lokalnih vazala bore sa centralnim vođstvom oko proporcionalne podele članarina, dok obično članstvo ima malo dodira sa dešavanjima na vrhu i skeptično gleda prema sindikalnim vrhuškama. Za veliki broj radnika sindikati su postali sinonim za korumpiranu birokratiju i zaposlene koji svoje plate dobijaju iz državnog budžeta.

Period 90-ih je obeležilo i oživljavanje nezavisnog sindikalnog organizovanja u Srbiji i Makedoniji, odvojeno od tradicionalnih sindikalnih struktura vezanih uz državu. Međutim, odsustvo političke perspektive i razumevanja klasne borbe kao društvenog procesa koji nadilazi izolovane slučajeve korupcije, neodgovornosti poslodavca ili odbrane pojedinačnih preduzeća, te odsustvo kolektivne svesti o tome da je kapitalizam, sistem tržišne privrede, nužno naklonjen interesima krupnog kapitala, borbe nezavisnih sindikata su završavale u velikoj većini slučajeva neuspešno, a u manjem broju slučajeva sa ograničenim ili privremenim uspehom. U stalnoj defanzivi pred organizovanijim i materijalno nadmoćnijim neprijateljem – državom i novonastalom tajkunskom elitom – isprva nezavistan sindikalni pokret je, usled odsustva klasne političke artikulacije radničkih interesa, potražio političku podršku među tada opozicionim političkim strankama, od kojih su one najveće bez izuzetka svoju opozicionu delatnost zasnivale na zahtevima za još bržom i još surovijom kapitalističkom tranzicijom. Drugi izvor podrške za nezavisno organizovanje bile su strane fondacije i međunarodna pomoć sindikata, poput američkog AFL-CIO ili Evropske sindikalne konfederacije (ETUC).

U takvom savezu, opozicioni ili takozvani „nezavisni“ sindikati 90-ih su bili tretirani kao korisna alatka za jednokratnu upotrebu i dodatni pritisak na neposlušne tranzicione režime od strane imperijalizma. To je posebno vidljivo u slučaju srpskog sindikata Nezavisnost. Nakon instaliranja uslužnijih garnitura, posle pada Miloševića 2000, sindikat Nezavisnost je u velikoj meri izgubio smisao postojanja, a država je u obračunu sa radničkim pokretom ušla potpuno otvoreno, služeći se zakonodavstvom koje nedvosmisleno ima za cilj zaštitu interesa domaćih i stranih kapitalista. U situaciji u kojoj su „opozicioni“ radnički lideri usvojili ideje pravne države i unapređenja standarda života kroz privatizaciju, a tradicionalne sindikalne federacije zadržavale kritiku u okvirima „odgovorne privatizacije“ i „socijalnog dijaloga“, radnici su ostali bez jasne vizije otpora ili organizacije na koju su mogli da se oslone u borbi.

Ideološka konfuzija, nastala slomom titoističkog radničkog samoupravljanja i potpomognuta propagandom neoliberalnih političkih partija i nevladinih organizacija, znatno je produžila vek čitavom nizu pogubnih zabluda u redovima radničke klase. Jedna od najprisutnijih i dugoročno najštetnijih po obnovu radničkog organizovanja bila je zabluda o malom i srednjem preduzetništvu kao modelu za budućnost. Koren ovih ideja nalazi se u reformama Ante Markovića, uoči raspada SFRJ. Serija privrednih zakonskih izmena naglo je otvorila put restauraciji kapitalizma sa modelom akcionarskih društava. Ovaj model je prvo zahvatio najrentabilnija i najuspešnija preduzeća. Nominalna vrednost firmi namerno je bila obarana, dok su radnici dobijene akcije prodavali direktorima kako bi imali dovoljno novca da prežive. Preuzimanjem većinskog udela u najrentabilnijim preduzećima, bivši rukovodioci postali su novi kapitalisti, a naslednice SKJ su postale perjanice restauracije kapitalizma.

Nezadovoljstvo ishodom privatizacije nije za posledicu imalo razumevanje pogubnih posledica obnove kapitalizma. Naprotiv, iluzije u tržišnu privredu su bile toliko jake da je najveći deo radničke klase gotovo tri decenije prizivao fantomsku „pravu privatizaciju”, koja bi bila sprovedena po zakonu i u interesu većine stanovništva. Krivicu za „falš privatizacije” radnici su mahom svaljivali na vladajuće partije i svoj resantiman su iskazivali glasanjem za opoziciju. Ovaj refleks je zamutio politička pitanja do situacije u kojoj političko opredeljenje nije zavisilo od programa neke stranke, već od vrlo konkretnih obećanja da će se njeno vođstvo postaviti zaštitnički prema nekom preduzeću. Takva depolitizacija izbornog sistema ima svoje korene u klijentelističkom odnosu koji je negovan od strane SKJ u proteklim decenijama. Naviknutost poslednje generacije radnika SFRJ na tutorsku ulogu političkih stranaka i državnih struktura učinila je ovu generaciju nespremnom za samostalno političko organizovanje, van organizovanja usmerenog ka potrazi za zaštitnikom, a time i nesposobnom da izvede neophodne zaključke o stvarnoj prirodi kapitalizma. Iako je iskustvo radničkog samoupravljanja bilo značajan pokretač ekonomskog samoorganizovanja radnika, u datim uslovima je ovo samoorganizovanje samo produbilo iluzije o mogućnosti prosperiteta na tržišnim osnovama, putem radničkog akcionarstva.

Perspektive 2019 XVIIIRadničko akcionarstvo je viđeno kao način da radnici zaobiđu nesposobnu i parazitsku birokratiju u državi i sindikatima, te da se počnu baviti poslom na najbolji mogući način za firmu i za njih same, kao nove vlasnike. Stavljajući se na stranu tajkuna država je uglavnom gušila ovakve inicijative i pokušavala da uključi ova preduzeća u dominantni model prodaje jednom većinskom vlasniku. Svesni nastojanja političko-poslovne elite da ih uguši, određene grupacije radnika-akcionara u Makedoniji i Srbiji pokušale su da se odbrane različitim oblicima političkog delovanja, poput organizovanja zajedničkih protestnih skupova pred Agencijom za privatizaciju ili sudovima koji su nadležni za njihove slučajeve. Karakter ovih protesta bio je partikularistički i zajedničko angažovanje na terenu je održavano dok se jednoj od radničkih ili radničko-akcionarskih interesnih grupacija ne bi ispunili neki zahtevi, ili dok ne bi preovladali zamor i demoralizacija, nakon čega bi zajedničko prisustvo na protestima zamenili deklarativni izlivi solidarnosti. Krovna organizaciona struktura nije išla dalje od formiranja koordinacionog odbora. Usled labavosti struktura i heterogenosti neposrednih interesa, prvi talas radničkih borbi nakon 2000. godine lagano je odumro, čuvajući najteži poraz za one koji su najduže ostali na bojnom polju. Bilans radničkog akcionarstva, koje je trajalo do sredine prošle decenije, bio je, sa jedne strane, preuzimanje radničkih preduzeća od strane novopečene domaće buržoazije i, sa druge strane, ubrzavanje procesa konačnog propadanja preduzeća koje nisu mogla da opstanu bez državne pomoći i jugoslovenskog tržišta.

U Bosni i Hercegovini je ovaj mit o sitnom i srednjem preduzetništvu posebno bio izražen u godinama nakon rata. Kroz takozvane socijalne programe samozapošljavanja, najviše izraženo u poljoprivredi jer je veliki broj radnika uništenih industrijskih giganata nasledio obradivu zemlju na selu ili je živeo na selu, država je stimulisala poljoprivrednu i stočarsku proizvodnju, a proizvode bi otkupljivala preduzeća iz sektora prehrambene industrije. Na kraju je taj program najvećim delom neslavno završio, jer su otkupne cene bile male da bi se poljoprivrednici uklopili, a zavisnost poljoprivredne proizvodnje od vremenskih prilika je dovela do bankrota velikog broja ljudi koji je na ovaj način pokušao da obezbedi sredstva za život. Od svega su najviše profitirale mikrokreditne organizacije koje su davale kredite sa visokim kamatama, kako bi poljoprivrednici kupili savremenu poljoprivrednu mehanizaciju i modernizovali proizvodnju.

Kada govorimo o štrajkačkoj aktivnosti, najorganizovaniji nastup i najviše uspeha tradicionalno imaju visokoobrazovani radnici u državnim službama poput prosvetnih radnika i radnika u zdravstvu. Problem sa njihovim akcijama jeste strukovna sebičnost i zatvorenost prema ostalim slojevima radništva. Na prvi pogled, najradikalnije metode borbe u protekle dve decenije imali su radnici bivših društvenih preduzeća koji su prošli kroz takozvane „neuspešne“ privatizacije iliti firme koje su kupljene sumnjivim kapitalom zarad špekulacije. Radnici iz ovih preduzeća koji su ulazili u štrajk često su se koristili blokadama puteva, okupacijom fabrika i štrajkovima glađu. No, to su mahom bili defanzivni štrajkovi, koji su išli za isplatom zaostalih zarada, povezivanjem radnog staža, pristupom zdravstvenom osiguranju, isplatom dela deonica preduzeća i omogućavanjem odlaska u penziju. Radikalnost i spontani karakter ovih borbi je češće bio rezultat očaja nego samopouzdanja i mogućnosti radnika da nametnu svoju agendu. U situaciji niske proizvodne aktivnosti i visoke nezaposlenosti, šanse za ofanzivne štrajkove bile su jako male.

Štrajk u kragujevačkom Fijatu 2017. godine i protesti poštanskih radnika u Srbiji, koji su počeli 2017, a kulminirali štrajkom 2019, nagoveštavaju novi tip radničkih borbi. Direktne strane investicije, privučene državnim subvencijama i jeftinom radnom snagom, stvorile su nove visoko profitabilne fabrike sa savremenom tehnologijom. Rezervoari rezervne radne snage koja je sposobna da radi u fabrikama ovog tipa se polako prazne što dovodi do bolje pregovaračke pozicije radnika. U fabrikama koje proizvode u punom obimu, radnici su svesniji svoje pregovaračke moći i nastupaju sa više samopouzdanja. Organizovana blokada glavnog distributivnog centra poštanskih radnika takođe govori u prilog rastu samopozdanja radničke klase mlađe generacije u javnom sektoru. Poput diva koji se s trzajem probudio, radnička klasa novog industrijskog sektora još uvek nije u potpunosti svesna svoje snage i svoje istorijske uloge, pa onda i ne čudi što su sindikalni lideri ofanzivnim štrajkovima pristupili na defanzivan način, vrlo brzo podležući medijskoj ofanzivi i pritiscima od strane države i prihvatajući minorne ustupke bez značajnijeg otpora odozdo. Sindikalna birokratija ovo podmlađivanje radničke borbe ne vidi na isti način kao sindikalna baza. Dok baza vidi šansu za poboljšanje svog standarda i osvajanje života dostojnog čoveka, birokratija vidi nov dašak političke relevantnosti i šansu da se ponovo nametne kao nezaobilazan partner države i kapitala u kontrolisanju radničkog nezavodoljstva, nezavisno od toga da li se radi o korupciji ili o dobronamernoj kratkovidosti. Od velikog značaja je i pojava divljih štrajkova, kao u fabrici „Magna Siting“ u Odžacima. Uprkos stihijskoj prirodi tog štrajka i nedostatku sindikalne organizovanosti, radnici su totalnom mobilizacijom i obustavom rada bili u mogućnosti da ignorišu kriminalni Zakon o radu i ostvare ne samo svoje početne, već i da postave i ostvare nove zahteve.

U Bosni i Hercegovini je 2014. godine izbio najmasovniji pokret radništva na prostoru Jugoslavije nakon restauracije kapitalizma - Tuzlanska buna, u kojoj je došlo do radikalnog izražavanja klasnog nezadovoljstva tuzlanskih i drugih bosanskih radnika. Ova pobuna je naišla i na simpatije javnosti u susednim zemljama. Tokom 2017. godine u nekoliko navrata došlo je do štrajkova železničara RS, koji su ukazivali na kršenje radničkih prava, neisplaćivanje toplih obroka i regresa, na koje po kolektivnom ugovoru imaju pravo, malverzacije Uprave itd. Železničari su blokirali prugu i na noge doveli Milorada Dodika, koji je bio prinuđen da na licu mesta ispuni deo radničkih zahteva. Te godine je bio i posljednji Prvomajski marš, na koji su železničari prisilili korumpirani vrh Saveza sindikata RS. Kasnije će se najborbeniji radnici zbog sindikalne razjedinjenosti (u ŽRS postoji osam sindikalnih organizacija) odlučiti na očajničke mjere štrajka glađu. Crveni su aktivno učestvovali i pomagali štrajkače i ponudili širu političku perspektivu. Početkom 2018. došlo je do štrajka radnika železare u Zenici, koji su tražili isplatu 13 plata, otpremnine i uvezivanje staža. Oko 300 zeničkih radnika u nekoliko navrata je blokiralo magistralni put.

Poučeni iskustvom i strahom od eskalacije nezadovoljstva kao u Tuzli 2014. godine, vladajuća klasa na ove štrajkove reaguje ispunjavanjem većeg dela radničkih zahteva, ali i policijskom represijom, čime se radnici odluče na radikalnije mere kao što je blokada pruga ili magistralnih puteva. U prvoj polovini 2019. štrajkači iz rudnika u Banovićima su, zbog smanjenja plata i loših uslova rada, blokirali lokalnu prugu, nakon čega je na njih poslata interventna policija. Vladajuće klase oba BiH entiteta znaju da ispod površine prividnog socijalnog mira postoje sile koje u svakom trenutku mogu eksplodirati silinom pored koje bi Tuzlanska pobuna izgledala kao dečja igra. Ono što radničkoj klasi trenutno fali je sindikalno i političko vođstvo koje je u stanju da artikuliše radničke interese tako da se partikularne i lokalne borbe povežu zahtevima koji udaraju na zajedničke korene njihovih problema.

Organizovani radnički pokret u regionu se dakle ugrubo može podeliti na tri segmenta. Prvi čine radnici u reprezentativnim sindikalnim federacijama ili pojedinačnim sindikatima velikih javnih preduzeća. Ovde dominantu ulogu igraju radnici u državnim službama. Drugi segment čine manji sindikati, kritički nastrojeni prema birokratizovanim velikim sindikalnim centralama i radničke organizacije nastale iz štrajkova i pokreta odozdo. Uprkos često radikalnom i kritičkom tonu u javnim obraćanjima, u nedostatku stabilnih prihoda od članstva i usled nemanja političke perpsektive, ovi manji sindikati i grupacije se često okreću stranim fondacijama i opozicionim političkim partijama slično nezavisnoj sindikalnoj sceni 90-ih. Dobar primer za ovaj fenomen jeste Sindikat Solidarnosti u Tuzli ili Sloga u Srbiji ili Sindikalne povelbe u Makedoniji. Nosioci ovih organizacija su često stariji radnici iz upropašćenih preduzeća. Treći segment čine radnici u novim industrijskim preduzećima gde je zaposlena mahom mlada i slabije kvalifikovana radna snaga.

Jedan od glavnih načina na koje radnici izbegavaju socijalnu bedu jeste emigracija. Ovaj fenomen je najizraženiji u Bosni i Hercegovini. Samo u periodu od 2013. godine do kraja 2017. godine iz Bosne i Hercegovine je otišlo 151.101 osoba, iz Federacije BiH 68.068, iz RS 68.278 i 14.755 osoba iz Brčko Distrikta. Većinom se radi o mladim radnicima i visokoobrazovanoj radnoj snazi, mahom medicinske struke. Prema procenama Svetske Banke ukupni udeo emigracije visokobrazovanih iz Bosne i Hercegovine je 23,9%, od čega 11,1% čine lekari. Vlasti u oba entiteta su dugo vremena ćutale i pravile se neme na masovno iseljavanje stanovnika. Znajući da bi svaki osvrt na egzodus stanovništva značio priznavanje vlastite krivice za katastrofalno ekonomsko stanje i nemogućnosti da se i nakon 20 godina od kraja rata pokaže put napred i omogući dostojanstven život radnom stanovništvu. Nizak životni standard i minimalne plate otkrivaju prirodu sistema u kome se na vlasti održava bosanskohercegovačka kapitalistička klasa. Da bi mogao konkurisati na međunarodnom tržištu, bosanskohercegovački kapital mora držati troškove proizvodnje na vrlo niskom nivou, jer je to jedini način da opstane u tržišnoj utakmici sa puno većim igračima. Uz to treba dodati i politiku privlačenja stranih investitora i mere štednje u zdravstvu, socijalnoj zaštiti i školstvu, kako bi se namakao novac za masne subvencije stranom kapitalu, koji već ostvaruje ekstraprofit na jeftinoj radnoj snazi. Vlasti su o problemu iseljavanja stanovništva počele govoriti tek nakon što su udruženja poslodavaca počela iznositi alarmantne podatke o nedostatku radne snage i ugroženosti milionskih poslova zbog nedostatka iste, to jest onog trenutka kada je, zbog odsustva rezervne radne armije, domaćim i stranim kapitalistima postalo teže da nameću svoje uslove radnicima koji su ostali u zemlji. Iako je prva posledica masovne emigracije povoljnija socijalna slika, zbog koje se može činiti da se lokalni režimi stabilizuju, odsustvo rezervne radne armije sve više doprinosi zatezanju odnosa između preostalih radnika i njihovih gazda, jer radnicima postaje sve jasnije da je njihova pregovaračka snaga danas jača nego što je bila pre 5 ili 10 godina.

Naravno, prividni karakter poboljšanja socijalne situacije ni malo ne smeta lokalnim režimima pri korišćenju objektivno poražavajućih brojki za vlastitu političku promociju. Koliko daleko ide njihovo licemerstvo govori i činjenica da konstantno smanjivanje broja prijavljenih na zavodima za zapošljavanje, vlasti predstavljaju kao pokazatelj privrednog rasta i smanjenja nezaposlenosti, a zapravo radi se o smanjenju nezaposlenih koji je posledica masovnog iseljavanja radno sposobnog stanovništva. Primera radi, u martu 2019. godine broj registrovanih nezaposlenih osoba u BiH iznosio je 423.419, prema podacima koje je objavila Agencija za statistiku BiH. Stopa nezaposlenosti se smanjuje poslednje tri godine, tako da je martu 2017. bilo 501.522, u martu 2018. 466.330, a u martu 2019. 423.419. nezaposlenih. S druge strane, u martu je broj zaposlenih osoba u BiH iznosio 822.275. U odnosu na februar 2019. godine broj zaposlenih osoba se povećao za 0,3%. U martu prošle godine broj zaposlenih je bio 794.505. Nedostatku radne snage doprinosi i negativan prirodni priraštaj, koji je 2015. godine, prema podacima Agencije za statistiku BiH, iznosio -2,3‰. Nizak natalitet je svakako rezultat lošeg ekonomskog i socijalnog stanja gdje se mladi bračni parovi vrlo teško odlučuju na planiranje porodice u državi u kojoj su primanja izrazito niska, posao nesiguran, a rašireni su slučajevi u kojima gazde otpuštaju trudnice i u kojima se mlade radnice moraju ugovorom obavezati da neće rađati decu u dužem periodu.

Zaposlenost u Srbiji se povećavala tokom poslednjih godina, prema podacima RZS (Republički zavod za statistiku) broj zaposlenih se srazmerno povećavao od trećeg kvartala 2016. godine u kojoj je evidentirano 2.022.788 zaposlenih do trećeg kvartala 2019. godine, gde je evidentirano 2.180.420. S druge strane, nezaposlenih je u 2016. godini evidentirano 713.153, 2017. 650.573, 2018. 583.099, dok se broj evidentiranih nezaposlenih u septembru 2019. godine smanjio na 502.561 (NSZ – Nacionalna služba za zapošljavanje). S obzirom da 50% radno sposobnog stanovništva u Srbiji nije ekonomski aktivno ili radi u ,,sivoj“ zoni bez ugovora ili za preduzeća koja nisu registrovana, dok 50% zaposlenih prima platu do 350e (podaci RZS), očigledno je da vladajuća klasa ima dobre razloge da se služi raznim trikovima kako bi realnost prikazala što boljom. Primer za to je Anketa o radnoj snazi koju sprovodi RZS, gde se kao zaposleni uzima svako onaj ko je imao jedan plaćeni sat tokom prethodne nedelje i svi oni koji su neformalno zaposleni, odnosno bez ugovora o radu, dok se kao nezaposleni evidentiraju samo oni koji su prijavljeni u registar NSZ, čime se fiktivno povećava broj zaposlenih i smanjuje broj nezaposlenih. Takođe, ne uzima se u obzir odlazak velikog broja ljudi iz zemlje zbog loše socijalne situacije, što smanjuje broj nezaposlenih bez otvaranja novih radnih mesta.

Ovo smanjenje nezaposlenosti, iako manje značajno nego što to tvrde predstavnici vlasti, omogućava bolju pregovaračku poziciju radništva u jugoslovenskim zemljama, ta povoljnija pozicija se za sada koristi sporadično, u spontanim talasima izolovanih borbi, u kojima organizovano radništvo polako testira svoju snagu naspram gazda i u kojima postepeno raste pritisak sindikalne baze rukovodstva sindikata. Međutim, u ovim borbama još uvek nije jasna dugoročna strategija odbrane interesa radničke klase kao celine. Jedan od razloga je raširena demoralizacija kvalifikovanih i mladih radnika društvenim i političkim životom u zemlji. Veoma raširen stav je taj da ne vredi boriti se i da je najbolji izbor odlazak u inostranstvo. Ovaj stav nije dugoročno održiv zbog svetskog karaktera kapitalističke krize, koji će neminovno imati za posledicu smanjenje prilika za adekvatno zapošljavanje u razvijenijim zemljama. Takođe, svakodnevni život radnika, koji iz različitih razloga nisu u mogućnosti da emigriraju, primoraće ih da iskoriste deficitarnost radne snage u svojim zemljama za vršenje pritiska na svoje gazde putem kako defanzivnih, tako i ofanzivnih štrajkova.

U takvoj situaciji je za očekivati da će lokalni režimi posegnuti za sredstvima gole represije nad probuđenim radničkim masama. Povećanja ulaganja u policijsku opremu, povećanje brojnosti pripadnika organa represije i proširivanje njihovih ovlašćenja opšti su trend na jugoslovenskom prostoru. Ovaj trend ne obuhvata samo zvanične organe državnog nasilja, već i „uvoz” policijske ispomoći iz imperijalističkih zemalja (poput Turske i Kine, u slučaju Srbije i Hrvatske), kao i tolerisanje desnih ekstremičkih paravojski (za šta je trenutno najistaknutiji primer Slovenija). Sve učestalije zveckanje pendrekom od strane vlasti, sa jedne strane, i upiranje da se postigne kompromis sa opozicionim strankama, sa druge strane, jasni su pokazatelji na čijoj strani će se Država naći kada se odnosi među klasama dalje zategnu, bez obzira koja buržoaska stranka bude na vlasti. Zato je neophodno imati u vidu da će u skoroj budućnosti pitanje uspešnog vođenja štrajkova biti otvoreno i neraskidivo vezano za pitanje političke akcije radničke klase i njene sposobnosti da uđe u otvoren sukob ne samo sa pojedinim gazdama, već i sa celokupnim državnim aparatom. Za ovo će radnicima biti neophodna vlastita, nezavisna, politička opcija - radnička partija sa komunističkim programom.

Još jedan mehanizam slabljenja radničke klase usled manjka radne snage jeste i nedavno dogovoreni „Mali Šengen“, između Srbije, Albanije i Makedonije. Pored pokušaja da se većom poroznošću granica između ove tri države odloži rešavanje nacionalnog pitanja, koje obuhvata priznavanje Kosova i rešavanje pitanja prava albanskog naroda u Makedoniji, olakšavanje putovanja pruža Vučićevom režimu priliku da odloži uticaj manjka radne snage na porast radničkih zahteva i borbi u Srbiji, dok se režimu Edija Rame otvara prilika da ojača svoju političku poziciju time što će otvoriti mogućnost za „smanjenje nezaposlenosti“ putem emigracije albanskih radnika, ali i time što će ojačati jedan deo sitne buržoazije u sektoru turizma i ugostiteljstva povećanim uplivom turista iz Srbije. Dolazak jeftinije, imigrantske, radne snage u početku će izvesno podgrejati šovinizam kod jednog dela radnika, posebno kod najkratkovidijih elemenata sindikalne birokratije, koji će, u večitoj trci za prostim odgovorima i prečicama, zahtevati da se radnici imigranti ne zapošljavaju, ili da im određena radna mesta ne budu dostupna u istoj meri kao i domicijelnom stanovništvu.

Usvajanje takve taktike bi bilo pogubno za radnički pokret iz više razloga. Prvi je taj što je nastojanje da se spreči obaranje cene rada zaustavljanjem imigracije korak koji je dokazano neuspešan i koji je propao gde god i kada god je bio pokušan. Drugi je taj što bi se zamagljivanjem klasnih linija etničkima politički ojačao režim, koji bi se pozicionirao u za njega idealnu ulogu balansera među „zaraćenim stranama“ unutar radništva, pa bi naizmenično potkačinjao jednu, a potom drugu grupu radnika dovodeći obe u zavisnost i klijentelistički položaj. Treći razlog je taj što bi takvo balansiranje, takvo državnje radnika različitih narodnosti jedne drugima nad glavama kao stalne pretnje otežalo uspešno vođenje radničke borbe putem štrajkova i za srpske i za albanske i za makedonske radnike, koji bi bili korišćeni jedni protiv drugih kao štrajkbreheri, u trci do dna, od čega bi jedinu korist imali režim u Beogradu i krupni kapital. Jedini način da se radnici odupru ovakvim manevrima i da izbegnu zamku nacionalizma jeste taj da se bore za povećanje prava svih radnika u svojoj zemlji, što onih koji su zaposleni, što onih koji su nezaposleni. Veća minimalna plata, kraće radno vreme i veća socijalna davanja za sve radnike jedini su način da se zaustavi korišćenje konkurencije među radnicima za vraćanje očajničke situacije od pre 10 godina. Zadatak komunista u narednom periodu mora biti intenzivno jačanje svesti o praktičnom značaju radničkog internacionalizma, u prvom redu među mlađim radnicima koji su koncentrisani u kompanijama u privatnom sektoru, mahom u vlasništvu stranih investitora, kao i među stranim radnicima koji u budu počeli da u Srbiju dolaze „trbuhom za kruhom“ (kao što radnici iz Srbije idu u Hrvatsku, Slovačku i sl).

Različite grupe na levici u regionu su se do sada uglavnom fokusirale na drugi segment radništva, tj. na manje, kritički nastrojene, grupacije koje su delimično usvajale apstraktno „levu” retoriku i pokazivale zainteresovanost za saradnju. Ovaj fenomen jeste bitan, jer u javno mnjenje ubacuje važne teme, poput kritike sindikalne birokratije i države. Politika držanja najmanjeg zajedničkog imenioca radi lakšeg fokusiranja na urgentne probleme pojedinačnih firmi, karakteristična za ove inicijative, dovodi do odlaganja programskih diskusija u nedogled i korišćenja organizacionih struktura i akcionog jedinstva kao surogata za političko jedinstvo. Odsustvo političkog jedinstva i koherentnog i doslednog političkog programa sprečava ove inicijative da zahvate šire slojeve radništva jer nemaju šta da im ponude, osim apstraktnih i emotivnih fraza o solidarnosti, ili povremenog prisustva na protestima, kada to materijalne prilike iz privatnog života dopuštaju. Nepostojanje šire baze znači i odsustvo infrastrukture i materijalnih sredstava, što dodatno slabi izglede čak i u partikularističkim borbama oko kojih su se ove inicijative izvorno okupile. Kao očajnički potez, protagonisti tih inicijativa na kraju bivaju prinuđeni da potraže sponzore u stranim fondacijama i zaštitnike u buržoaskim partijama, kada je ovima u interesu da politički profitiraju privremenom i deklarativnom podrškom nekoj radničkoj borbi.

U narednim godinama najbitnije klasne borbe će se najverovatnije odigrati u novonastalim stranim firmama proizvodnog i uslužnog sektora, gde radnici često i nisu sindikalno organizovani. U njima radi novi sloj mladih radnika, pritisnut vrlo teškim uslovima rada, ali istovremeno bez tereta višedecenijskih poraza. Orijentacija ka ovim borbama, njihova analiza, povezivanje i politizacija su prioritet Marksističke organizacije Crveni. Takođe, borbe unutar sindikalno organizovanih skupina radnika u javnom sektoru jesu bitne kao potencijalni zamajac za lansiranje inicijativa za demokratizaciju reprezentativnih sindikata i prevazilaženje strukovne izolacije. Ova dva polja rada nisu međusobno isključiva. Gde god je to moguće, treba rušiti štetno viđenje reprezentatvnih sindikata kao organizacija „privilegovanih” radnika, koji plate dobijaju iz budžeta. Najvažnije u ovoj borbi jeste usmeravanje novonastalih sindikalnih organizacija u proizvodnom sektoru ka većim sindikalnim centralama. Ovo će biti od duple koristi jer će nove borbe imati već stvorenu infrastrukturu da se povezuju, a stara sindikalna birokratija će biti prodrmana i oslabljena uplivom novih članova, sa terenskim iskustvom i pobedama za pojasom. Spajanje sindikalnih centrala sa novonastalim radničkim organizacijama u privatnom sektoru do kraja će srušiti mit o sukobu interesa „privilegovanih sindikalista” i „pravih radnika” van organizacija. Ne radi se o mehaničkom procesu, već o borbi koja će od svog početka biti otvoreno ideološke prirode jer se decenijama oportunizma i iskustva u birokratskim manevrima sindikalne vrhuške mogu najuspešnih suprotstaviti radnici koji su politički i organizaciono ujedinjeni oko programa radikalne transformacije postojećih uslova, oko programa socijalističke revolucije.

Gde god se odvijaju lokalni štrajkovi radnika koji su nepoverljivi prema sindikalnim centralama, ili štrajkovi sindikalno neorganizovanih radnika, Crveni pozivaju te radnike da se povezuju sa drugim radnicima unutar sindikata ili da izgrade sindikalne organizacije na radnim mestima, bez obzira na korupciju sindikalnih vrhuški. Stvaranje borbenih sindikata je neophodan korak u razvoju klasne borbe, a aktivnost u bazi i pritisak na sindikalnu birokratiju da pruži pomoć borbi u bazi jeste jedini način da se prodrmaju okoštale strukture i započne sa demokratizacijom odozdo. Za sada nema sindikata koji bi se izdvajao po spremnosti da se angažuje i odgovori zahtevima borbe. Prema tome procena o tome ka kojem sindikatu usmeriti radnike koji se tek organizuju treba da bude donešena od slučaja do slučaja. U svakom slučaju sindikatima jeste u interesu da dobijaju podružnice u novim stranim kompanijama, zbog priliva članarina. Tu potrebu radnici moraju iskoristiti!

Radnici u uslužnim sektoru su verovatno u najtežoj situaciji što se sindikalnog organizovanja tiče. No, naše iskustvo govori da je čak i u ovom sektoru moguće organizovanje i takvim inicijativama treba posvetiti posebnu pažnju, naročito u tradicionalno pretežno ženskim kolektivima, gde radnice trpe dvostruku eksploataciju - kao radnice i kao žene.

Komunisti ne razdvajaju krupne i sitne ciljeve mehanički, već moraju uvek imati u vidu na koji način su trenutne partikularne borbe u sprezi sa jačanjem radničke klase kao celine i podizanjem njene snage i spremnosti za revoluciju. Prvi korak u jačanju radničke klase su svakako lokalne „male pobede”, na osnovu kojih radnici stiču kako politička iskustva, tako i povoljnije materijalne okolnosti za dalje borbe. Zato pružamo podršku partikularističkim radničkim borbama. Međutim, tokom učešća u takvim borbama, komunisti uvek imaju na umu da u njima ne učestvuju da bi umirili savest i zadovoljili ličnu empatiju, ili subjektivni osećaj za pravdu. Zato je glavni cilj našeg učešća u partikularnim radničkim borbama isticanje veza između problema koji pritiskaju pojedine radne kolektive sa sistemskim problemima koji su sastavni deo kapitalizma. Da bismo taj cilj postigli, moramo se otvoreno i nedvosmisleno suprotstavljati svim iluzijama u buržoasko društvo, bilo da se radi o veličanju „domovine”, o veri u vladavinu prava, ili u pošteno preduzetništvo i socijalni dijalog sa gazdama i tome slične obmane kojima se radnici pokušavaju ubediti da pristanu na nepromenljivost kapitalističkog poretka. U borbi protiv tih iluzija često ćemo dolaziti u konflikt sa dojučerašnjim saveznicima, od kojih su mnogi ljudi čijoj se hrabrosti i istrajnosti divimo, ali protiv čije politike se moramo boriti, jer je prepoznajemo kao pogrešnu i štetnu za interese celokupne radničke klase. Ekonomističke i partikularističke borbe, ma koliko obilovale herojskim primerima od strane njihovih protagonista, u krajnjoj instanci teže da se prilagode kapitalističkom poretku i da radničke zahteve artikulišu samo na načine za koje očekuju da su prihvatljivi državi i gazdama. To podrazumeva, svesno ili nesvesno, usvajanje osnova vladajuće ideologije i formiranje političkih stavova koji pokušavaju da prikažu radnike kao branioce kapitalističke države od nje same i kao zaštitnike onoga što vladajuća ideologija smatra „pravim vrednostima”. Ishod ovog prilagođavanja je, po pravilu, izdaja radnika od strane države i potonja demoralisanost nekada najborbenijih slojeva, a neretko i skretanje udesno. Na jugoslovenskom prostoru, borba protiv štetnih i reakcionarnih ideja podrazumeva, pored borbe protiv ekonomizma i borbu protiv nacionalizma i patriotizma (uključujući i lokal-patritoizam), radničkog akcionarstva, ksenofobije, retradicionalizacije i politike identiteta.

U domaćim radničkim klasama još uvek je široko raširena i iluzija o „čistom sindikalizmu“, to jest ideja nemešanja sindikata i politike, uglavnom od straha da će ih političari iskoristiti za svoje interese i ukaljati njihovu borbu. Ovde je ključno postaviti potrebu za nezavisnom radničkom političkom platformom, koja bi se po svojem programu, članstvu i organizacionim strukturama razlikovala od građanskih parlamentarnih politikanata.

Društveni pokreti

Klasna borba se ne odvija samo na radnim mestima, već prožima sve pore društva. Za većinu društava na jugoistoku Europe, 90-te bile su godine velikih društvenih prevrata, buna, ratova i ekonomskog nazadovanja. Region je u razdoblju od 2000. do 2008. godine prošao kroz razdoblje relativnog ekonomskog oporavka, ali s prvim talasom globalne krize 2009. godine nestalo je ionako slabašno poverenje u narodu kako su njihove zemlje na dobrom putu i da će u dogledno vreme dostići zapadno-evropski standard življenja. U periodu kapitalističke krize, raznorazne zloupotrebe moći postaju sve vidljivije sve širem sloju ljudi, čije socijalno nezadovoljstvo raste prilikom svakog novog susreta sa privilegovanim položajem imućne manjine u odnosu na radnu većinu. Socijalno nezadovoljstvo se ne može dugo držati pod poklopcem. Čak i kada iza njega ne stoji neka organizovana politička struktura, ono će doživljavati periodične, ponekad stihijske, izgrede, najčešće motivisane nekim izolovanim događajem koji je ili izuzetno traumatičan i pruža povod za opšti osećaj nebezbednosti, ili, pak predstavlja kap koja preliva čašu sličnih događaja – ili oba.

Perspektive 2019 IIINakon globalne ekonomske krize 2009. videli smo niz širokih društvenih mobilizacija u bivšoj Jugoslaviji od tzv. fejsbuk protesta, koji su u proleće 2011. potresli Hrvatsku, a tokom leta Makedoniju, preko uličnih protesta u Mariboru koji su srušili desničarsku vladu Janeza Janše u Sloveniji tokom zime 2012/13, do takozvanih JMBG protesta ispred Parlamenta Federacije Bosne i Hercegovine od strane besnih građana koji nisu mogli da se leče usled birokratskih začkoljica u leto 2013. Najsilovitiji primer jeste protest radnika u Tuzli, koji je izazvao stihiju masovnog socijalnog bunta i zahvatio celu FBiH, uz određene odjeke u RS i u Srbiji, februara 2014.

U Makedoniji masovni ulični protesti potresali su drugu polovinu vladavine Nikole Gruevskog. Protesti su počeli 2011. odmah nakon pokradenih parlamentarnih izbora i otkrivanja slučaja zataškavanja ubistava od strane policije. Nakon relativnog zatišja tokom naredne dve godine, društveno nezadovoljstvo je ponovo izbilo na ulice tokom studentskih protesta i okupacije Skopskog univerziteta što je predstavljalo najveću mobilizaciju u istoriji studentskog pokreta u Makedoniji. Gruevski je poklekao po prvi put, a ubrzo su na stranu studenata stali i organizovani profesori, da bi se talas nezadovoljstva zatim prelio i do srednjoškolskih nastavnika. Snagu su pokazali i radnici propalih preduzeća. Glavna opoziciona partija SDSM je 2015. objavila tajne razgovore u kojima su razgolićeni gangsterski dilovi koje su sklapali funkcioneri VMRO-DPMNE. Ovo je podgrejalo atmosferu za borbene proteste u maju 2015. Time je praktično počeo pad Gruevskog. Masovne demonstracije na ulicama Makedonije nastavile su se između aprila i juna 2016. Aprilski protesti 2016. su prve javne mobilizacije tokom kojih se jasno definirala nova partija Levica. Crvene zastave u tako velikom broju nisu viđene decenijama, a to je podstaklo još više radnika da se priključe protestima.

Perspektive 2019 XVIIIU Srbiji je takvo spontano socijalno nezadovoljstvo izbilo u vidu Protesta protiv diktature, u aprilu 2017. Iako su protesti u početku organizovani kao poslednji trzaj poraženih srednjeklasnih liberala, okupljenih oko opozicionih stranaka, te stranke su vrlo brzo bile marginalizovane od strane samih masa, koje su bile spremne da iskažu nezadovoljstvo Vučićem, ali ne nužno i podršku Saši Jankoviću ili bilo kojem drugom buržoaskom političaru. Neuspeh opozicionih stranaka da se pozabave stvarnim problemima života radnih ljudi u Srbiji, poput mera štednje, sve gorih uslova rada i sve slabije dostupnosti zdravstva i školstva radničkim porodicama, kao i činjenica da su skoro sve vodeće opozicione stranke i ličnosti učestvovale u nekoj od prethodnih vlada, koje su mase naroda i dovele u sadašnji težak položaj, doveo je do njihovog odlučnog odbacivanja kao vođa od strane masa na ulicama. Štaviše, po prvi put od 1968. godine, na protestima protiv Vučića se iskristalisalo levičarsko krilo sa zahtevima i sloganima koji su proteste od napada na samo jedno krilo vladajuće klase podigli na nivo napada na celokupan sistem. Premda malo po brojnosti, ovo krilo je uspelo da preuzme primat na protestima u Novom Sadu i, donekle, u Beogradu (mada u razvodnjenom obliku) i da postavljanjem socijalnih zahteva marginalizuje apstraktne legalističke zahteve.

Slična dinamika viđena je na delu i tokom protesta „1 od 5 miliona“ u raznim gradovima Srbije tokom zime 2018/19, iako na mnogo nižoj razini. Opozicione partije su od početka iz pozadine vodile ovaj protest, pažljivo ga odvraćajući od socijalnih pitanja, ka pravnom formalizmu i nacionalizmu, kako ne bi ponovile neuspeh iz 2017. godine. Inicijalno, dok se zvanično predstavljao kao „građanski”, tj. nestranački, protest je uključivao nekoliko desetina hiljada ljudi, iz raznih klasa, od kojih su mnogi bili otvoreni za zahteve levičarskih organizacija i orijentaciju ka socijalnim pitanjima. Međutim, za razliku od protesta 2017, ovde su opozicione stranke od samog početka imale organizacionu i logističku kontrolu nad masama, putem angažovanja redara koji su članovi ili simpatizeri klerofašističke stranke Dveri i putem pažljivog biranja govornika isključivo iz redova opoziciji lojalnih javnih ličnosti. Istinski nezavisne i kritički nastrojene javne ličnosti, čak i iz srednjeklasnog miljea, poput glumice Mirjane Karanović i košarkaškog trenera Duška Vujoševića, ućutkane su suptilnim pretnjama u vidu „zabrinutosti” za njihovu bezbednost. Frazerski i bezidejni karakter protesta, koji je trebalo da sačuva opozicionim strankama hegemoniju iz senke, pokazao se kao kontraproduktivan i protest je vrlo brzo počeo da gubi na masovnosti. Pokušaj tada formiranog opozicionog Saveza za Srbiju da zaustavi ospitanje, time što će se nametnuti kao faktor artikulacije, samo je oterao još više ljudi. Iako Crveni i druge organizacije okupljene u Levi blok nisu uspele da regrutuju iz ovih protesta, naši zahtevi i naš nastup na protestima su za posledicu imali veoma uspešan proboj naših ideja u javno mnjenje, čemu su i vlast i opozicija mogli jedno da pariraju daljom estradizacijom svog sukoba izazivanjem senzacionalističkih, ali politički potpuno praznih, skandala i incidenata. Upadljiva je bila činjenica da su pitanja od značaja za svakodnevni život većine stanovništva tih dana dolazila gotovo isključivo sa tzv. leve margine.

Perspektive 2019 IIIU Republici Srpskoj, pokret „Pravda za Davida“ koji se razvio tokom 2018 i 2019. godine je takođe imao srednjeklasni karakter i osnovne linije političke artikulacije bili su jasno zacrtne unutar liberalne ideologije. Pa ipak, u pokretu je stalno izbijala svest o klasnoj pozadini Davidovog ubistva. Tokom nekoliko velikih skupova i u medijskim izjavama Davidovi roditelji koji su od početka bili na čelu protesta i diktirali njihov ton su govorili protiv tajkuna, ratnih profitera i raznih „lopužetina“ koji nas uništavaju već 30 godina. Bitan doprinos pokreta „Pravda za Davida“ je udarac na ideologiju tajkunsko-političke elite u RS o svetosti i nedodirljivosti tzv. otadžbinskog rata i kriminalaca koji se nazivaju osnivačima RS. Takođe, liberalni mit o „pravnoj državi“ se pokazao kao zabluda kada je državni aparat pokazao da ne preza od upotrebe sile protiv mirnih demonstranata. Apeli na pomoć EU su se takođe pokazali kao jalovi i ni na koji način nisu poljuljali Dodikov režim. Sigurno je da jedan deo učesnika protesta uviđa i prazninu nacionalističke ideologije i jalovost oslanjanja na pravni poredak stvoren radi represije nad radnicima. U kojoj meri će ovi uvidi imati praktični uticaj na buduće društvene pokrete zavisiće i od aktivnosti komunista. Probuđeni klasni instinkt i antisistemsko raspoloženje su tačke koje marksisti moraju isticati u prvi plan. Isticanjem ovih političkih poruka partikularistički društveni pokreti mogu postati prostor za radnike da artikulišu svoja iskustva i vode zajedničku borbu protiv privilegovanih slojeva. Takođe, koordinacija pokreta u RS i sličnog pokreta u Federaciji (Pravda za Dženana) otvorila je prostor za prevazilaženje nacionalnih podela i pokazala da se pomirenje među narodima BiH i Jugoslavije najefikasnije postiže zajedničkom klasnom borbom.

Naravno, erupcije opšteg nezadovoljstva će se ispumpati ili instrumentalizovati od neke postojeće dobro organizovane strukture, ukoliko se unutar protestnog poketa ne zapati revolucionarno jezgro – jezgro koje je u stanju da u okolnostima jakih emocija u prvi plan izvuče političku analizu i problem oko kojeg se nezadovoljni ljudi okupljaju poveže sa sistemskim problemima, u prvom redu sa klasnom borbom i strukturama radničkog pokreta. Međutim, prestankom protesta ne prestaju problemi i sasvim je za očekivati da će prva sledeća varnica od strane vlasti dovesti do novog ispoljavanja nezadovoljstva i da će se pred mase još jednom postaviti pitanje: za šta se borimo kada se borimo protiv postojećeg stanja; šta je ono čime se može zameniti ovaj sistem izrabljivanja i ponižavanja?

Perspektive 2019 XVIIILiberalni odgovori su već bili dati i nijedan se nije pokazao kao zadovoljavajući. Nacionalisti odgovore nikad nisu ni davali jer krivljenje nenacionalnih elemenata i komšijskih naroda ne pomaže ni trunke pri rešavanju sve gorih egzistencijalnih problema u našoj svakodnevici. Jedini preostali odgovor jeste odgovor komunista. Naše ideje će nailaziti na sve više odjeka u ovakvim širim društvenim gibanjima, pogotovo među mlađim aktivistima koji nisu prošli kroz poraze u protekle tri decenije i nisu opterećeni zaostavštinom antikomunizma iz 90-ih. Takođe, odjek koji je na prostoru Jugoslavije imao masovni pokret protiv politike rezova u Grčkoj govori nam da će svaki međunarodni (a pogotovo evropski) socijalni potres nužno uticati i na političku situaciju kod nas. Međutim, ne treba se zanositi idejom da će bilo kakvo poslovično mahanje crvenom zastavom biti dovoljno za jak politički odjek među jugoslovenskim radnicima. U situaciji opšteg defetizma, izneverenih očekivanja i prokazanosti ne samo pojedinačnih političkih pokreta, već i političkog angažovanja kao takvog, puko isticanje “levičarstva” neće biti dovoljno da učini mase otvorenima za političku artikulaciju klasne borbe. Naprotiv, svi dosadašnji pokušaji formiranja apstraktne „leve alternative”, od Združene levice u Sloveniji, preko Radničke fronte u Hrvatskoj i Levog samita Srbije, pa sve do makedonske partije Levice, završili su se implozijom tih organizacija usled odsustva koherentnog i doslednog političkog programa. Ova implozija je bila propraćena katastrofalnom demoralizacijom članstva i odbijanjem velikog broja aktivista i simpatizera od političkog organizovanja kao takvog. Komunisti ne smeju potcenjivati inteligenciju i sećanje radničke klase očekivanjem da će pojuriti na crvenu boju i nekoliko prijemčivih parola. Izgradnja radničke partije je mukotrpan rad u kojem nema prečica. Taj rad počinje formulisanjem dosledne revolucioarne linije, diferenciranjem komunizma od amorfnog „levičarenja” i strpljivim objašnjavanjem na koji način se revolucionarni program odnosi na svaku od klasnih borbi u kojima učestvujemo i zašto se, umesto na pasivne birače, prvenstveno fokusiramo na aktivne radničke borce.

Kada pokušaju intervenisati i strukturirati ove ulične proteste osnovno načelo raznoraznih levičarskih aktivista na Balkanu često je anarhistički nadahnuta vizija „direktne demokracije“, shvaćene kao alternativna koncepcija predstavničkoj demokratiji. Takav model je pokušan tokom Tuzlanske bune kroz plenume, koji su su bili previše politički amorfni da bi parirali postojećim državnim strukturama i koji su se, zbog te amorfnosti, rasuli usled zamora učesnika i pritisaka svakodnevnog života. U praksi, ustrajavanje na opštim skupštinama koje odlučuju o svim pitanjima funkcioniše i pokušaj deljenja aktivista na „radne grupe“ kao odgađanje dodatnog strukturiranja pokreta i organizacijskog rada. Demokratsko načelo u donošenju odluka mora uključiti određene predstavničke oblike ako se uopće želi proširiti izvan neke skupine, koja se može okupiti na određenom mestu u određeno vreme. Naš zadatak u ovim društvenim pokretima dakle jeste, osim političke propagande, nuđenje ideja efikasne, borbene organizacione strukture. Crveni moraju svojim primerom pokazati kako se boljševička tradicija organizacione discipline potvrđuje u praksi, bilo na uličnom okupljanju ili pokušajima stvaranja demokratskih skruktura unutar kojih bi pokret mogao diskutovati o političkim pravcima delovanja.

Drugi imperativ našeg delovanja unutar ovakvih širokih mobilizacija jeste usmeravanje društvenih pokreta na organizovano radništvo i njihovo spajanje. Iako je sindikalno vođstvo u regiji korumpirano, nepopularno i podilazi šefovima i vladajućim političarima, te institucije ipak su temelj osnovnih ideja i metoda klasne borbe koje su akumulirane kroz generacije. Komunikaciju s organiziranim radnicima treba shvatiti kao metodu za usvajanje najboljih praksi iz pređašnjih borbi i kao temelj za novi uspon mobilizacije protiv mera štednje. Zbog specifičnog oblika socijalizacije na radnom mestu, zaposleni u javnom sektoru i industrijski radnici navikli su na disciplinu, na delovanje preko organiziranih struktura i izabranih predstavnika. Spajanjem ovih borbi radnički zahtevi bi dobili na vidljivosti u širem društvu, a društveni pokreti bi se mogli utemeljiti u stabilnijim strukturama i tako osigurati kontinuitet. Uloga komunista jeste upravo da delaju kao poveznica i daju klasni pravac i perspektivu spontanim, masovnim protestima.

Parlamentarni politički život

Parlamentarni život u zemljama regiona ima jako malo dodirnih tačaka sa dešavanjima u društvu. Raznorazne političke opcije se oslanjaju na eksploataciju državnih sinekura i podršku imperijalističkih sila i uglavnom nemaju jasnu orijentaciju ka određenim društvenim slojevima pa tako izborne rezultate ili rast i pad određenih političkih opcija teško možemo uzeti kao barometar za tendencije u klasnoj borbi ili odraz određenih društvenih procesa. Na čelu ovih država imamo periferne vladajuće klase bez demokratskih tradicija (modusa i institucija za moderiranje suprotstavljanih interesa), zavisne od imperijalizma. One su krajnje kriminogenizovane, nesposobne da stave kolektivne dugoročne interese ispred kratkoročnih parcijalnih, i nesposobne da unapređuje infrastrukturu i dalje modernizuje društvo bez velikih troškova krađe i korupcije i imperijalističkog nadzora.

Jedini mogući tip političke vladavine u stanju da drži takvu vladajuću klasu na okupu jeste bonapartistički sistem u kojem se jedna figura naizgled uzdiže iznad cele vladajuće klase, pa i celokupnog društva, dovodeći u red državni aparat ispod njega. Nikola Gruevski, Milorad Dodik i Aleksandar Vučić jesu dobri primer ovakvih buržoaskih mini-bonaparti na evropskoj polu-periferiji. Političke stranke ovih lidera, kako bi stalno ostajale na vlasti, moraju po logici stvari nastojati da budu „svakome sve“, to jest da imaju dovoljno uopšten, nejasan i politički neprofilisan program u kojem se svako može pronaći. Taj program, budući apstraktan i bez jasne političke profilisanosti, prirodno, tu stranku ne obavezuje na bilo kakve promene od suštinskog značaja za većinu glasača. Ova apstraktnost i politička praznina se često pokušavaju sakriti raznim obećanjima vezanima za infrastrukturna rešenja, o ogromnom broju sitnih i krupnih javnih radova. Na taj način ove stranke izbegavaju pitanja o smeru državne politike, posebno one koja se tiče privrede, svojinskih odnosa i društvene jednakosti. Odnos kapitalističke države prema tim pitanjima se ne menja i ne podleže kritici, bez obzira ko je na vlasti.

Kada se jednom uspe na vlast služeći se političkim sloganima ta „izabrana“ stranka služi se drugim metodama, kako joj vlast ne bi iskliznula – klijentelističkim ucenjivanjem i podmićivanjem biračkog tela koje se drži na ivici egzistencije i u stalnoj zavisnosti od vladajuće stranke, integracijom korisnih elemenata iz drugih stranačkih aparata i formiranjem jednog gigantskog činovničkog aparata ispunjenog slojem oportunističkih birokrata kojima je vlast zanat, te čvrstom kontrolom nad medijima i upotrebom policijskog aparata i „nepoznatih počinilaca“. Ukoliko do promene vlasti dođe, menjaju se samo najistaknutiji protagonisti prethodne vlasti, dok stranački aparat masovno „preleće“ u novu vlast, koja preuzima i kontrolu nad drugim pomenutim instrumentima i time sebi osigurava po pravilu stabilniju i dužu vladavinu od svog prethodnika, bez značajnije promene politike, upravo jer se oslanja na iste one sponzore na koje se oslanjala i prethodna vlast.

Perspektive 2019 IIIGruevski, makedonski Bonaparta, bio je predvodnik populističkog režima koji nije retko upotrebljavao metode prinude, držao pod kontrolom policiju i privatne agencije za obezbeđenje, stavio sudsku vlast pod svoju kontrolu, favorizovao kompanije šačice ljudi oko sebe sa državnim stimulansima u svakoj oblasti industrije i usluga. Pod njegovom vlašću banke su ostvarivale neviđeni rast profita, a ravni porez i PDV je skroz osiromašio radničku klasu. Bili smo svedoci brutalnih podvala kapitalista i preuzimanja manjih firmi u koje je bila uključena propagandna mašinerija, policija i takozvano „Svarovski sudstvo“. Gruevski se sada želi predstaviti kao neki antiimperijalista. Nema ništa dalje od istine. Gruevski je došao na vlast uz pomoć američke ambasade i poveo je proces liberalizacije do koske. Strani kapital u Makedoniji našao je u Gruevskom idealnog domaćeg izdajnika - kompradora, koji prodaje jefitnu radnu snagu i nudi poreski raj, a radnički pakao.

Pad Gruevskog, omogućen pritiskom masovnih mobilizacija, nije doneo do osetne promene politike i strukture vlasti pod Zoranom Zaevom, pretendentom na bonapartističku poziciju. Period prve dve godine vladavine koalicije SDSM-DUI možemo ocijeniti veoma negativno. Nisu uspeli da sprovedu najelementarnije reforme poboljšanja života običnih ljudi, kako su najavili u propagandnim govorima. Skroz su otišli na drugu stranu i počeli biti veći „vmrovci” od onih pre. Prva stvar koju su učinili je drastično povećanje budžeta odbrane, a smanjili su sredstva za zdravstvo, kulturu i nauku. Jurišarili su prema cilju uvesti Makedoniju u NATO pakt, ma koliko to koštalo. Zato je Zaev pristao na uslove koje su tražili Borisov i Cipras, obojica šovinisti iz Bugarske i Grčke, pa tako počinje proces revizije istorijskih udžbenika, brisanje bugarskih fašista iz sećanja Makedonaca, a napokon i promena imena države Makedonije u Severnu Makedoniju.

Milorad Dodik jeste vladar sa najdužim stažom u tri ogledne države. Razlozi dugogodišnje vladavine Dodika i SNSD-a ne mogu se samo objasniti jahanjem na nacionalističkoj ideologiji. Razlozi su nešto dublji. Kao i većina zemalja kapitalističke periferije i Dodikov režim ima stabilnu glasačku bazu u klijentelističkoj mreži nameštenika u državnom aparatu, javnim preduzećima, kao i u privatnim kompanijama u vlasništvu Dodikovih saradnika. Krajem 90-ih i početkom 2000-ih Dodik je bio uzdanica međunarodne zajednice kojoj je tada poslužio kao protivteža nacionalističkoj politici rukovodstva Karadžićeve Srpske demokratske stranke. Promjena od prozapadnog liberalnog političara do nacionaliste i navodnog zaštitnika srpskog naroda od izmišljene pretnje Bošnjaka pokazuje da je Dodik samo još jedan oportunistički tajkunski političar koji se politikom bavi isključivo iz ličnog i interesa njegovog bogataškog kruga. Dodikova retorika često je uperena protiv NATO-a i mešanja zapadnog imperijalizma u unutrašnje uređenje Bosne i Hercegovine. Međutim, usprkos povremenim mrštenjima i pretnjama referendumom, u praksi je jasno da Dodik i SNSD režim ne idu dalje od insistiranja na poštovanju Dejtonskog mirovnog sporazuma, koji predviđa okupaciju BiH i imperijalističko tutorstvo od strane EU i NATO država, dok ekonomska politika režima u RS jasno pokazuje koliko je on daleko od antiimperijalizma.

Perspektive 2019 XVIIINakon oktobarskih izbora 2018. godine Dodik je postao srpski član u Predsedništvu BiH. Ovo mesto mu donosi nevolje jer s jedne strane razotkriva njegov lažni antiimperijalizam, pogotovo u odnosu prema NATO paktu. Dodikovo potpisivanje sporazuma o formiranju Saveta ministara BiH znatan deo javnosti tumači kao prećutnu podršku daljem približavanju BiH NATO-u. Politikom „pristupanja bez pristupanja” Dodik rizikuje da izgubi podršku među Srbima u RS, pogotovo u ruralnim delovima, koji čine njegovu glasačku bazu. Dodikovo nastojanje da sedi na dve stolice po pitanju evroatlantskih integracija konstantno destabilizuje institucije vladajuće klase BiH, a njegova ekonomska politika i mafijaški način vladanja u RS dodatno podgrevaju socijalno nezadovoljstvo, posebno među urbanim stanovništvom, kako iz redova srednje klase, tako i iz redova radništva, i izgledno je da bi ga zapadni imperijalizam rado zamenio kao Gruevskog u Makedoniji. Međutim, opozicija u RS je vrlo slaba i ne može da mobiliše kritičnu masu za obaranje Dodikovog režima, jer nema šta masi da ponudi. Osim toga, istaknuti opozicioni političari su se pokazali alavima na Dodikov novac, kojim ih on lako politički neutrališe.

Iako se politička situacija u Federaciji BiH čini dinamičnijom, još uvek se nije pojavila politička opcija koja bi artikulisala radničke interese i poljuljala dva politička tabora - nacionalistički/konzervativni i građanski. Uprkos različitoj genezi i različitim političkim tradicijama iz kojih potiču, Stranka demokratska akcija (SDA) u FBiH i SNSD u RS imaju identičan način opstanka na vlasti, što govori u prilog tome da se u kapitalističkoj Bosni i Hercegovini može vladati na samo jedan način. SDA se tradicionalno predstavlja kao branilac Bošnjaka (posebno muslimana, što SDA i SNSD gotovo da ne razdvajaju), i celovitosti Bosne i Hercegovine od napada srpskog i hrvatskog nacionalizma, iako sa srpskim i hrvatskim nacionalističkim strankama redovno kohabitira na državnom, a po potrebi i na entitetskim nivoima. Uz to, SDA kao i sve bosanskohercegovačke glavne stranke, ima jaku klijentelističku mrežu, koja u svakom izbornom ciklusu predstavlja stabilnu glasačku bazu. Dominaciji SDA doprinosi i sterilnost tzv. građanske opcije, prvenstveno SDP BiH i DF. Njihova politika se u ekonomskim aspektima ne razlikuje bitno od politike SDA. To je prokapitalistička politika odbrane privatnog vlasništva i tržišne ekonomije. Da tzv. građanska opcija nije ništa manje antiradnička od one kleronacionalističke, jasno se moglo vidjeti za vrijeme Tuzlanske pobune 2014. godine kad je SDP poslao policiju da tuče radnike uništenih tuzlanskih preduzeća, koji su tražili život dostojan čoveka. Svoju antiradničku politiku SDP je u nekoliko navrata sprovodio u koaliciji sa SDA, velikim koalicijama 2000. i 2010. godine, i drugim etnonacionalističkim strankama, brišući time u praksi čak i privid razlikovanja od SDA i sličnih. Prirodno da je takva politika dovela do nepovjerenja u SDP. Međutim, umesto da sve slabiji položaj ove stranke navede njene strukture na smenu rukovodstva i levi programski zaokret, socijaldemokrate su rešile da svoj politički bankrot pokušaju ublažiti neveštim pokušajima populističkog teatra. Umesto radničkog jedinstva i internacionalizma, SDP nudi bosanski građanski nacionalizam, kojim, naravno, odbija veliki broj Srba i Hrvata. Umesto ekonomskog preobražaja, SDP nudi apstraktnu borbu protiv korupcije, uz veći broj hapšenja, u tandemu sa stimulisanjem kapitalističke privrede – više raslojavanja, ali zato i više pendreka. Tolerisanje titoističkog folklora i prisvajanje tradicija ZAVNOBiH-a, kojima se ova stranka služi, nemaju za cilj čuvanje uspomene masa na Narodnu revoluciju, već apelovanje na srednjeklasno oduševljenje negativnim elementima titoizma, poput patriotskog fetišizovanja države, birokratskog elitizma i nepoverenja u mase.

Među hrvatskim narodom u BiH političku dominaciju ima HDZ BiH, koji se predstavlja se kao zaštitnik hrvatskih nacionalnih interesa. Međutim, skoro smo videli dešavanja među radnicima u mostarskom Aluminiju koji je doveden do gašenja, a kao glavni krivac za to se percipira HDZ BiH, koji je godinama kontrolisao firmu i činio upravljačke strukture. Radnici su na nekoliko protesta cepali članske karte HDZ BiH. U budućnosti možemo očekivati da će materijalni interesi hrvatskih radnika u BiH sve više dolaziti u otvoreni sukob sa HDZ BiH koji zastupa interese tajkuna i političke elite koja se predstavlja kao zaštitinik hrvatskog naroda.

Perspektive 2019 IIIU Srbiji, formiranjem koalicije oko Srpske napredne stranke zapadni imperijalizam je dobio dugo priželjkivanu stabilnu satelitsku vlast. Vučić je preuzimanjem (neo)liberalne mantre o tome kako „Evropa nema alternativu“ i spajanjem tog narativa sa svojim šovinističkim stažom konačno uspeo da uspotave tranzicionu vlast kakvu su EU i NATO u Srbiji priželjkivali najmanje 30 godina. Lojalnost agendi privatizacije i odbrani interesa multinacionalnih kompanija, Vučiću je obezbedila podršku EU establišmenta, koji ne samo što žmuri na to što Vučić povremeno pada u nacionalistički trans, već deluje kao da takve ispade i podržava kao sjajan privid „nacionalnog“ karaktera jedne dresirane kompradorske vlasti. Vučićeva koalicija oko SNS-a, dakle, predstavlja funkcionalni DOS, stabilnu (neo)liberalnu koaliciju koja je uspela da otrgnute elemente nacionalizma, izrasle na samostalnim apetitima srpske tajkunske elite 90-ih godina, vrati pod okrilje normalizovanog nacionalizma i dresiranog šovinizma – onog koji će povremeno ujedati i lajati na komšije (više lajati, naravno) i izmišljene zaverenike iz redova vlastitog naroda, ali koji će uvek pokorno šeniti pred svojim gospodarima iz Brisela i Vašingtona, ili, pak iz Moskve i Pekinga.

SNS nije ni srpska, ni napredna, ni stranka, već je birokratski dodatak državnom aparatu. Aleksandar Vučić, kao diktator nad tim birokratskim aparatom je daleko od nekakvog kralja apsolutiste. On je samo lice i glasnogovornik tog aparata, njegova personifikacija, oblikovana poput plastelina u političko-medijski projekat „velikog gazde“ nacije. I pored imidža sveprisutnog i svemoćnog vođe, koji dobija apsolutnu većinu na izborima, Aleksandar Vučić ne uživa aktivnu podršku većine stanovništva. Kada uračunamo nisku izlaznost na izbore, radi se o glasovima oko četvrtine glasačkog tela, od kojeg je znatan deo prinuđen da glasa za Vučića i koaliciju oko SNS klijentelističkim metodama. Glavna snaga Vučićevog režima leži u nedostatku bilo kakve dorasle opozicije. Iako opozicione stranke trenutno nisu u stanju da se politički diferenciraju od naprednjaka, već odaju utisak da je njihov glavni problem sa svime što trenutni režim radi taj što te iste stvari ne rade oni. Ipak, kada Vučiću, usled nagomilanog socijalnog nezadovoljstva istekne rok trajanja, kada se pokaže da je preskup za održavanje i da bi masama trebalo ponuditi neko drugo lice za istu i nepromenjenu politiku, krupni kapital će ga naprosto amputirati, uz pomoć istog onog državnog aparata za koji se čini da mu danas bespogovorno služi. Tada će se verovatno otvoriti prilika za dolazak na vlast nekog od Vučićevih blizanaca u opoziciji.

Ako trenutna opozicija preuzme vlast oni, će biti još gori i još bahatiji nego u svom prethodnom mandatu, baš zato što im je sadašnja državna partija ostavila novi zakonski okvir i nove tehnike birokratske samovolje. Svi znaci su već prisutni – opozicija oko frankenštajnske koalicije Savez za Srbiju se od SNS i Vučića diferencira pre svega personalno, gotovo bez trunke političkih razlika, sa parolama koje bi i Vučić mogao bez problema da potpiše i za istim onim pozivom na bezlično i isprazno „nacionalno jedinstvo“ koje možemo čuti i od Vučića.

Ono što je karakterističko za bonapartističke režime jeste iskazivanje sve veće sile prema društvenim pokretima što se kriza kapitalizma više produbljava. U Republici Srpskoj je pokret Pravda za Davida policijskom silom ugušen, a njegovi organizatori i učesnici su lažno bili optuživani za rušenje ustavnog poretka. Na taj potez se Dodik odlučio nakon osiguravanja izbora, a po svemu sudeći, sličan scenario nas čeka i u Srbiji. U Srbiji je usvojen tzv. „Tijanin zakon”, koji je pod plaštom obračuna sa pedofilijom uveo doživotnu kaznu za teška dela protiv ustavnog uređenja kao i za ubistva predstavnika najviših državnih organa, a izglasan je i zakon koji kriminalizuje solidarnost protiv sudskih izvršitelja u vidu odbrana od prisilnih iseljenja. Sa druge strane, napadi na novinare, aktiviste i nacionalne manjine od strane kriminalnih i fašističkih elemenata su postali češći, što govori o spremnosti države da izmesti borbu za očuvanje režima van svojih legalnih struktura. U ovim represivnim merama se ogleda očigledan strah ovih bonapartističkih režima za svoju vladavinu, koja ne uživa podršku u narodu.

U Makedoniji su Crveni učestvovali u stvaranju partije Levice. U pitanju je bio pokušaj objedinjavanja različitih aktera leve scene sa idejom stvaranja široke leve političke partije na području Makedonije. Vremenom su političke razlike, koje su bile prisutne od početka, dovele su do tektonskih poremećaja i dva velika raskola. Prvi se dogodio za vreme parlamentarnih izbora 2016, gde se grupacija oko Komunističke partije Makedonije i sindikalaca zalagala za koaliciju sa Socijaldemokratskim savezom usled ocene da je Levica preslaba za osvajanje parlamentalnog mesta. Crveni, kao frakcija unutar Levice, žestoko su se suprostavili ovom oportunizmu i odsustvu dugoročne strategije. Zajedno sa većinom članova Levice, Crveni su se zalagali za principijelnu politiku suštinske društvene promene, protiv vijanja fotelja pod izgovorom rušenja Gruevskog . Međutim, praksa je pokazala da amorfni format „leve partije” nije mesto na kojem se uspešno može promovisati klasna borba. Naprotiv, formiranje partije koja nije utemeljena u radničkoj klasi i koja nema jasan revolucionarni program ne samo da nije doprinelo radikalizaciji šireg članstva, već je imalo sasvim suprotan efekat. Ideja „leve partije” se pokazala kao organizacioni okvir za birokrate i karijeriste, koji najbolje plivaju u mutnim vodama političke nedorečenosti i stalnih pritisaka da se pošto-poto postigne nekakav izborni uspeh ili medijski proboj. Za malobrojnu komunističku organizaciju, angažovanje u partiji tog tipa dovodi do stalnog odlaganja izgradnje revolucionarnog radničkog jezgra i rasipanja vremena i snage na stalne pokušaje da se odgovori birokratskim manevrima desnog krila.

Borba između birokratske i komunističke struje u makedonskoj Levici kulminirala je u jeku referendumske kampanje o promeni imena države, gde su se ocrtale dve struje: struja pravnih pozitivista i oportunista, koji su zastupali podilaženje makedonskom šovinizmu i forsirali nacionalno pitanje kao prioritetno, i druga struja, koja je isticala internacionalističku liniju kao odgovor na imperijalističke pritiske i koja je tvrdila da su socijalna pitanja prioritet stranke. Prva struja je tražila saveznike u nacionalnim romantičarima i protivnicima Prespanskog sporazuma i nije imala problem da bude u narodnom frontu sa desničarskom buržoazijom i reakcionarnim slojevima srednje klase. Druga struja, oličena u Crvenima, smatrala je da su radnici svih nacionalnosti saveznici u socijalnim borbama, poput borbbiza čistu životnu sredinu, protiv građevinske mafije, protiv desničarskih reformi u zdravstvenom sektoru i uvođenja javno-privatnog partnerstva, protiv degradacije obrazovnog sistema itd. Međutim, format stranke i sadržaj njenih osnovnih dokumenata nisu ostavljali Crvenima u Makedoniji da ciljeve ovih socijalnih borbi jasno povežu sa neophodnošću obaranja kapitalizma, uprkos tome što su se mnogi od njih nalazili na rukovodećim pozicijama.

Iskustvo rada unutar Levice u Makedoniji uči nas da je nemoguće stvoriti radničku partiju pukim organizacionim ujedinjavanjem različitih struja na takozvanoj levoj sceni. Ujedinjavanja ovog tipa moguća su jedino na prinicpima „najmanjeg mogućeg sadržaoca“ bez jasno profilisanog programa i često sa nerazrađenim organizacionim strukturama pravljenim na kompromisima. Ovakve tvorevine počivaju na odlaganju i prećutkivanju bitnih političkih sukoba među različitim strujama, sve dok eskalacija oko određenih praktičnih pitanja to prećutkivanje ne učini nemogućim i sukobe izvuče u prvi plan, sa osvetom. Najgore u takvoj situaciji jeste i to što se svi ti sukobi, usled straha od reakcija javnog mnjenja i izbornog debakla, odvijaju iza zatvorenih vrata, daleko od masa. To pogoduje birokratskoj struji, kojoj je samo potrebno da se postara da se komunisti ne čuju i ne vide u javnosti, dok komunistima izbija iz ruku njihovo glavno oružje - javno iznetu političku analizu i program. Umesto zaludnog posla izgradnje amorfne „leve partije”, Crveni su usredsređeni na izgradnju masovne revolucionarne radničke partije, za koju se temelji polažu učešćem u borbama radničkih organizacija i masovnih društvenih pokreta i promovisanjem zahteva koji jačaju položaj radničke klase i spremaju je za preuzimanje vlasti. Naš cilj jeste privlačenje najnaprednijih pojedinaca iz ovih borbi i njihovo uključivanje u rad Crvenih, kroz upoznavanje sa marksističkom teorijom i praksom komunističkog pokreta.

U Srbiji smo imali i primer pokušaja uskakanja u prazan politički prostor na levici od strane individua iz postojećih parlamentarnih partija pod uticajem političkih potresa i skretanja u levo u regionu i Evropi. Dobar primer za to jeste bio projekat bivšeg funkcionera Demokratske stranke Borka Stefanovića da na talasu uspeha Sirize u Grčkoj stvori reformističku levu partiju. Ovaj eksperiment se završio vrlo brzo, bez puno uspeha. Ovakvi pokušaju stvaranja levih partija „ni iz čega“ odozgo su malo verovatni iz dva razloga. Parlamentarni političari su nesposobni za formulisanje političkih programa koji bi ih čak i prividno približio tradicijama radničkog pokreta. Drugo, njihov modus operandi pri stvaranju ovih novih partija ostaje klijentelistički i oslanja se uglavnom na već postojeće strukture političkih aktivista na lokalu, nasleđene iz prethodnih stranaka, i na mrežu sponzora iz redova lokalnih srednjih preduzetnika. Ove prepreke onemogućavaju njihovo organsko povezivanje sa aktuelnim društvenim borbama i pokretima.

Društvene mobilizacije koje se protive merama štednje još uvek su u embrionalnom stadijumu. Njihova dalja artikulacija zavisiće prvenstveno od stanja u sindikatima, to jeste od sposobnosti organizovanog radništva da iskosristi svoje strukture za vršenje pritiska na državu, pri čemu se kao prva i najveća prepreka nameće korumpirana vrhuška sindikalnih centrala. .

„Levica“ i Crveni

Perspektive 2019 XVIIIIzbijanjem svetske krize kapitalizma 2008. godine, društveni pokreti, deo politizovane omladine i nevladinog sektora u svojoj retorici skreću sve više u levo, hvatajući talas antikapitalističkog raspoloženja, koji uzima maha u centralnim kapitalističkim zemljama ali i prisustvo fondacija poput Roza Luksemburg Štiftunga. Na umetničkoj sceni i među studentima humanistike se u međuvremenu raširilo koketiranje sa levim teorijama iz univerzitetskog miljea i novo vrednovanje jugoslovenskog modernizma. Ovo su procesi koje u sličnom obliku možemo pratiti u svim velikim gradovima bivših jugoslovenskih republika, osim u Banja Luci gde se ovakva „scena“ još uvek nije jasno formirala. U proteklih deset godina svedoci smo i prvih društvenih pokreta koji su eksplicitno usvajali elemente kritike neoliberalizma i mera štednje, poput studentskih borbi protiv školarina, radničkih protivljenja privatizaciji ili lokalnih pokreta za zaštitu javnih dobara.

Ovo jeste značajna razlika u odnosu na prve dve tranzicione decenije. Sada ispred sebe imamo već poprilično razgranatu „levu scenu“ koja proizvodi svoju dinamiku događanja i diskusija. U nedostatku pokreta koji bi se usprotivio kapitalističkim politikama, Crveni često deluju unutar političkog prostora koji stvaraju ovakve scene ili u javnosti delujemo kroz šira akciona jedinstva sa scenskim aktivistima i organizacijama. Ovo treba da predstavlja izuzetke u našem radu. Kao što smo već naveli, cilj jeste nezavisni politički rad unutar šireg masovnog pokreta ili manjim spontanim borbama na radnim mestima, fakultetima i ulicama u situaciji kada takav pokret još uvek nije na vidiku.

Perspektive 2019 IIIJedan od aktera koje često srećemo u radu jesu nevladine organizacije. NVO, za razliku od sindikata i stranaka, niti imaju, niti pretenduju na masovnu bazu ili na bilo kakvu demokratsku odgovornost široj javnosti, već se demokratska odgovornost bazi zamenjuje tendencijom ka transparentnosti poslovanja, koja je usmerena prema državi i njenim zakonima, kakvi god oni bili i koja, samim tim dodatno potvrđuje preduzetnički, korporativistički, karakter nevladinog sektora. Budući da su ciljevi NVO ograničenog roka i specifičnog fokusa, kako u pogledu društvenog problema kojem se pristupa, tako i u pogledu obima, odnosno broja ljudi kojima se pri rešavanju tog problema pomaže, nevladini aktivisti nužno nisu sposobni da deluju kao samostalna politička snaga, već da klijentelistički odnos koji su uspostavili sa predmetima svog zalaganja reprodukuju na višoj instanci, tako što će tražiti saveznike u buržoaskim političkim strankama i ljudima iz institucija vlasti, koji će, u zavisnosti od izborne probitačnosti, u većoj ili manjoj meri preuzimati politički najprofitabilnije ciljeve NVO predstavljajući ih kao svoje.

Jedan od bitnih faktora na levim scenama u regionu jeste i postojanje „leve NVO“ u vidu Roza Luksemburg Štiftunga - nevladine organizacije koja pripada nemačkoj reformističkoj levoj partiji „Die Linke“. U prvim godinama njenog delovanja mnogima se činilo da će RLS doprineti razvoju klasne borbe na Balkanu kroz pružanje infrastrukture za kontakt i razmenu iskustava aktivista u regionu. U međuvremenu se pokazalo da je RLS od veće štete nego koristi usled odvlačenja fokusa sa političkog organizovanja i preusmeravanja energije mnogih mladih aktivista na osnivanje raznih NVO, panel diskusije bez jasnih zaključaka i supstituciju stvaranja održive strukture finansiranja od članstva i kroz politički rad logikom projektnog finansiranja. Uzrok ovog štetnog delovanja je u oportunizmu matične partije RLS, nemačke partije „Die Linke“, koja se trudi da istovremeno nastupa kao sponzor levičarskih inicijativa i da poštuje okvire delovanja koje propisuje buržoaska država, gde spada i „nemešanje u unutrašnje stvari” drugih država (iako se imperijalističke sile stalno mešaju u unutrašnje stvari drugih država). Ovakav pokušaj sedenja na dve stolice vodi do namernog samoparalisanja onih koji sarađuju sa RLS. Umesto stvaranja prostora za razvoj mladih kadrova i buduće radničke partije, prisustvo RLS i njenih fondova je omogućilo čitavoj lepezi sitnoburžoaskih aktivista, akademskih levičara i večitih projektnih aktivista da se održe na sceni i da parazitiraju na društvenim borbama oko njih.

Perspektive 2019 XVIIIKao i ideološki stubovi buržujskog društva, mnoge struje postmarksističkog mišljenja, koje su zadnjih godina nabujale na društvenim marginama kontrakulture, kulturalne kritike, nevladinih organizacija i sveučilišta, sada su zašle u slijepu ulicu. U razdoblju neoliberalnog uspona, mnogi aktivisti na ljevici suzili su svoj politički program na mutan „antikapitalizam“ i nisu doveli u pitanje državnu moć ni jasno rekli koji bi društveno-ekonomski model mogao zameniti postojeći sastav. Kad je odbačena ideja da jedino radnička klasa može srušiti kapitalizam, te skupine i pojedinci koji su, s jedne strane, uporno tragali za novim političkim subjektima i izbegavali raspravu o socijalizmu kao održivoj alternativi sadašnjem poretku, s druge, ustvari su učvrstili najslavniju od svih neoliberalnih dogmi – da „nema alternative“.

Aktuelna društvena kriza i sve veći raskorak između vladajuće ideologije i radničke svakodnevice otvaraju prostor za političku intervenciju komunista, za koji se protekle tri decenije verovalo da je trajno zatvoren. Marksistička organizacija Crveni jeste još uvek mala organizacija, ali naš ubrzani rast u proteklih 5 godina pokazuje da u redovima radništva i omladine postoji sve više interesovanja za komunističke ideje i komunistički način borbe. Pruža nam se prilika da mnogo češće i intenzivnije intervenišemo u radničkim organizacijama i društvenim pokretima i da iz njih regrutujemo. Na tom putu, naravno, nema prečica. Komunisti se ne zanose spontanošću i iluzijama o tome kako treba „zajahati talas opšteg nezadovoljstva“ i na taj način preuzeti vlast. Osnovni preduslov za izgradnju revolucionarne radničke partije i naš glavni cilj u narednim godinama jeste pridobijanje najborbenijih aktivista i učesnika radničkih borbi i njihovo političko obrazovanje i organziovanje. Potrebna nam je snažna organizacija sa jasnim idejama. Nju gradimo doslednim i strpljivim radom širom Jugoslavije.

U Nišu, 16. novembra 2019.

Perspektive 2019 III