Sa nadolaskom masovne nezaposlenosti, mnogi trenutnu krizu porede sa krizom Velike depresije tridesetih. Međutim, u oba slučaja krize nisu bile slučajne, nego proizvod nerešivih protivrečnosti kapitalizma.

Kapitalizam ulazi u ono što izgleda kao da bi mogla biti njegova najdublja kriza dosad. Iako je kovid-19 bio okidač, duboka recesija se spremala godinama unazad. Zbog komešanja na berzi, masovne nezaposlenosti i perspektivi svetske depresije, povlače se paralele sa Velikom depresijom tridesetih, iako možda čak ni to nije adekvatna paralela.

U oktobru 1929, Vol strit je doprineo dramatičnom kraju tzv. „burnih dvadesetih“. Špekulantski mehur konačno je pukao i ceo sistem je upao u krizu. Sledećih godina, svetska proizvodnja je doživela kolaps i desetine miliona ljudi je ostalo bez posla.

Kako se klasna borba intenzivirala, uspostavljen je Nju dil (novi dogovor) u SAD, kako bi se sistem spasio od samoga sebe. I pored preduzetih mera, nikakav trajan oporavak nije uspostavljen do početka Drugog svetskog rata. U međuvremenu se svest značajnog sloja radničke klase izmenila.

Svaka kriza kapitalizma ima svoje karakteristike. Međutim, revolucionari danas mogu izvući mnogo lekcija iz perioda Velike depresije. Ulazimo ponovo u buran period krize, nestabilnosti i sve intenzivnije klasne borbe.

Krah Vol strita

Krah Vol strita iz 1929. jedan je od odlučujućih događaja svetske istorije. Skoro preko noći, životi miliona ljudi su se okrenuli naglavačke zahvaljujući nevidljivoj ruci tržišta. Relativnoj stabilnosti iz pređašnje decenije (barem u SAD) došao je kraj.

Kasnih dvadesetih smo doživeli dotad neviđeno divljanje špekulacija na američkoj berzi. Do 1928, bilo je primera povećanja vrednosti deonica za deset, petnaest, čak i dvadeset posto u jednom danu. Sa jačanjem tržišta, svako koji je imao mogućnost da investira želeo je deo kolača.

Iako su neki upozoravali o opasnosti od stvaranja mehura, niko nije hteo odustati od vožnje dok je ona još uvek bila dobra. Milijarde dolara su bile pozajmljene investitorima za kupovinu deonica, često koristeći iste deonice kao zalog za pozajmicu. Dokle god su cene rasle, svi su bili srećni.

Ali svaki mehur mora pući kad tad. Opšti pad u cenama počeo je u septembru 1929, kada je tržište bilo na vrhuncu. Do petka 18. oktobra, znatni gubici su bili zabeleženi na njujorškoj berzi. Gubici su se nastavili pogoršavati u toku sledećih nekoliko dana.

Do jutra Crnog četvrtka 24. oktobra, nastala je stvarna panika. Investitori su žurili da prodaju svoje deonice skoro za bilo koju cenu. Deonice nekih kompanija nisu uopšte uspele biti prodate. Osećajući katastrofu, predsednici vodećih banaka Vol strita, žurili su da objave svoju podršku tržištu. Ovo je smirilo stvari na par dana.

Do ponedeljka krah je bio u punom zamahu. Nikakva podrška bankara nije mogla zaustaviti vodopad. Zapravo, bankari su žurili da se otarase svog imanja da bi se spasili.

Sutradan u utorak 29. oktobra, desio se najgori dan trgovine u istoriji Vol strita. U prvih 30 minuta trgovine, 33 miliona deonica je prodato. Industrijski indeks Dau Džouns spao je za 30 poena, brišući sav dobitak od prošle godine. Za dva dana, indeks je spao za 23 posto. Mehur je zaista pukao.

Pad se nastavljao do 13. novembra kada je indeks stao na 198, što je skoro 50 posto manje od septembarskog vrhunca, ali onda se desio privremeni oporavak od januara do marta 1930. Delovalo je kao da je najgore prošlo. Herbert Huver, tadašnji predsednik SAD, poručio je investitorima da je „ekonomija SAD  u suštini stabilna“.

Ali ekonomija je bila daleko od stabilne. Aprila 1930. berza se opet srušila. Indeks je opadao skoro svake nedelje, dok nije stigao dno dna u julu 1932. Do tada, Dau Džouns indeks je dostigao 42 poena, što je u poređenju sa vrhuncem iz septembra 1929. od 381 poena, gubitak od 89 posto u periodu kraćem od tri godine.

Cena deonica nije počela rasti ponovo do početka 1933. Oporavak je bio toliko slab da se do 1937. godine nije popeo do novembarskog minimuma iz 1929, ali je ekonomija onda 1937. opet doživela pad, I tek kasnije se oporavila zbog uticaja Drugog svetskog rata.

Šta je izazvalo krah?

Irving Fišer, vodeći ekonomista, izjavio je tada da je krah prosto bio „velika slučajnost“ izazvana „psihologijom panike“. Iako je možda bilo namenjeno da smiri uplašene investitore, ovo objašnjenje ne objašnjava ništa.

Izvor: Encik Tekateki, Wikimedia Commons

Drugi kapitalistički ekonomisti ukazali su na brojne činioce, pokušavajući da objasne krah i depresiju koja ga je pratila.

Džon Kenet Golbrajt je u svojoj čuvenog knjizi Veliki krah 1929. tvrdio da je krah posledica neizbežnog pucanja špekulantskog mehura. Dalje nastavlja sa tvrdnjama da je razlog depresije koja je usledila bio sadržan u brojnim slabostima u ekonomiji uključujući (između ostalih):

• Nezdrave korporativne strukture. Pre kraha, veliki konglomerati i investitorski trustovi otkrili su da mogu da prave „poluge“, tj. da umnože efekat rastućih cena deonica kroz kompleksne strukture kompanija. Kada su pak cene deonica pale, efekat je umnožen u suprotnom smeru.
• Slaba bankarska struktura. Bankarstvo u SAD još nije bilo centralizovano. Hiljade malih banaka bilo je rašireno svuda po zemlji. Bez saveznog osiguranja na depozite, kolaps jedne banke imao bi uticaja na druge, izazivajući lančanu reakciju.
• Nejednaka podela prihoda. 1929, najbogatijih pet posto populacije uzimalo je sebi otprilike trećinu dohotka. To znači da se ekonomija oslanjala na visok stepen luksuzne potrošnje ili investiranja u kapitalna dobra. Kada su oni pretrpeli štetu za vreme kraha, veliki deo stvarne potražnje u ekonomiji je nestao.
• Balans u trgovini. Od Prvog svetskog rata, SAD je postala poverilačka nacija. Kada se desio krah, mnoge zemlje nisu mogle otplatiti svoje dugove zlatom, niti su mogle povećati izvoz u SAD, usled nametanja carina. Time su morale da smanje sopstveni uvoz iz SAD, što je izazvalo sužavanje tržišta za američku robu.

Iako je tačno da svi ovi činioci jesu izazvali produbljivanje recesije, nijedan od njih ne objašnjava zašto se uopšte desio krah.

Sa ovim ili bez ovih činilaca, krize su neminovna karakteristika kapitalističke ekonomije. Krah Vol strita i prateća Velika depresija bili su proizvod svih protivrečnosti kapitalizma koje su se nagomilale pre buma.

„Burne dvadesete“

Američkim bogatašima nikad do tada nije bilo toliko dobro kao za vreme buma dvadesetih, iako su uslovi za većinu radnika ostali užasni. Od kasnog XIX veka SAD se ubrzano razvijala i postala je vodeća industrijska sila sveta posle Prvog svetskog rata.

Ukupno bogatstvo SAD 1900. iznosilo je 86 milijardi dolara. Do 1929, ono se povećalo na 361 milijardu. Ovo je era uspona prvih milijardera, poput Rokfelera i Karnegija, koji su konsolidovali monopolističke položaje nad celim industrijama kao što su industrije nafte i čelika.

Od 300.000 kompanija u SAD, samo 200 je posedovalo skoro 50% ukupne imovine. Rezultat toga bio je da su 0.1% najbogatijih 1929. primali iste prihode kao najsiromašnijih 43%.

Od 1919. do 1929, prosečni rast u produktivnosti u okviru 59 industrijskih grana bio je između 40% i 50%. Kako su cene i plate ostajale iste, ovo je značilo ubrzan rast profita bogataša i eksploziju nejednakosti. Za vreme buma od 1924. do 1929, industrijski profiti porasli su za 156 posto.

Međutim, u istom periodu, cene industrijskih deonica su se utrostručile, te iako je ekonomija rasla, cene deonica rasle su mnogo brže nego što bi njihova potencijalna zarada od dividendi ukazivala.

Drugim rečima, postojalo je ogromno povećanje fiktivnog kapitala. Ovo je sprovedeno praksom kupovine deonica „na marginu“, tj. plaćanje samo malog dela cene, dok se za ostatak pozajmljivalo.

Kako su se tržišta zasitila robom, a cene deonica na Vol stritu rasle, postalo je profitabilnije špekulisati na berzi, nego investirati u proizvodnju. Kako je sve više i više kapitala tražilo profitabilan ventil, rast cena deonica počeo je funkcionisati sopstvenom logikom. Bogatstva su se mogla praviti jednostavno jašući talas rastućeg tržišta.

Hiperprodukcija

Kako je Marks objasnio, svaki bum pod kapitalizmom neminovno će prerasti u krizu. U korenu, to je vezano za činjenicu da je proizvodnja organizovana za profit, i samo profit. Ovaj profit dolazi iz viška vrednosti koju proizvodi radnička klasa za onaj deo rada koji im gazda ne isplati.

Ali da bi kapitalisti ostvarili ovaj profit, oni prvo moraju da prodaju robu koju je radnička klasa proizvela.

Međutim, kada gledamo ekonomiju u celini, ako radnička klasa proizvodi svu vrednost, ali joj se isplati samo deo te vrednosti u obliku plate, ko će ostati u poziciji da kupi svu tu proizvedenu robu? Postoji granica koliko bogati mogu da troše. Ne bi li sistem zbog toga trebao biti u permanentoj krizi?

Kapitalizam može da prevaziđe ovu protivrečnost na nekoliko načina. Prvo, šireći tržište. Od kasnog devetnaestog veka, SAD su baš to i radile, tako što su direktno ili indirektno kolonizovale velike delove Latinske Amerike i drugih zemalja, poput Filipina recimo, ali kako svaka imperijalistička sila pokušava da uradi istu stvar, ovo širenje ima svoje granice.

Drugo, nije sva proizvedena roba namenjena kupovini i konzumiranju od strane radničke klase. Da bi se takmičili sa svojim rivalima, kapitalisti moraju razvijati proizodnju. Ovo zahteva ulaganje u dodatnu mašineriju, sirovine i infrastrukturu.

Međutim, ovo ne popravlja problem, nego ga opet postavlja na još viši stepen. Da bi se profitabilno iskoristio ovaj prošireni proizvodni kapacitet, mora se proizvoditi više robe i onda ona mora završiti na tržištu.

U vreme kasnih 20-ih, usporilo se sa kapitalnim ulaganjem kako su se tržišta sve više zasićivala. Čak i za vreme vrhunca buma, neiskorišćeni proizvodni kapacitet iznosio je 20%. Zašto onda investirati u proizvodnju, ako nije profitabilno ni iskorišćavati već postojeći kapacitet?

Treće, kredit se koristi da bi se veštački ojačala kupovna moć potrošača. Ovo je rađeno 20-ih, što na međunarodnom nivou, kada se novac pozajmljivao zemljama kako bi mogle kupovati američka dobra, što unutar zemlje sa sve češćim plaćanjem na rate kako bi se kupovala domaća dobra.

No, upotreba kredita ima svoje granice. U jednom momentu dužnik mora vratiti svoju pozajmicu sa kamatom. To znači privremeno širiti današnje tržište zakidanjem onog budućeg.

Svi ovi metodi na kraju mogu samo da odlažu neminovno, a to je kriza hiperprodukcije. Ovaj fenomen je jedinstven kapitalizmu, kada kriza pogađa ekonomiju, jer se previše stvari proizvelo. Ne previše stvari da bi se zadovoljile potrebe ljudi, nego previše stvari da bi se profitabilno prodale na tržištu.

Rane 1929. bilo je naznaka da sistem dostiže svoje granice. Cifre za američku proizvodnju automobila, jednu od ključnih industrija, jasno oslikavaju ovo. Proizvodnja je spala sa 660.000 jedinica u martu 1929, na 440.000 u avgustu. U septembru ovo je spalo na 416.000, onda na 319.000 do oktobra. Do novembra, kada je pucanje berze već počelo, proizvodnja je spala na 169.500, sve do 92.500 u decembru.

Indeks savezne rezerve industrijske proizvodnje ukazivao je na sličan trend. Nivo na kom je bio od 1923. do 1925. iznosio je 100, te je proizvodnja stigla vrhunac u iznosu od 126 poena u junu 1929. Onda je spao na 122 u septembru, 117 u oktobru, 106 u novembru i 99 u decembru. Bilo je očigledno da su profitabilna tržišta presušivala. Sistem je stizao do svojih granica.

Niko nije siguran šta tačno je izazvalo paniku na Vol stritu. Neki tvrde da je kolaps finansijskog carstva Klerensa Hetrija u Britaniji uplašio investitore na Vol stritu, dok drugi tvrde da je izjava regulatorne istrage u vezi kompanije „Boston Edison“ u kojoj je stajalo to da su špekulanti žestoko naduvali vrednost njenih deonica.

U svakom slučaju, šta god da je okidač, on je samo bio slučajnost koja je izazvala jednu dublju nužnost sistema da upadne u krizu. Sve protivrečnosti pređašnjeg perioda su se nagomilale do tačke pucanja.

Kao šuma koja se godinama sušila, sve što je potrebno je jedna mala varnica da je zapali. Krah Vol strita predstavljao je samo izbijanje na površinu mnogo dubljih procesa krize koja će progutati ceo sistem.

Depresija

Kriza Vol strita brzo se raširila na ostatak ekonomije. Krah cena deonica prouzrokovao je brzo pozivanje na otplatu pozajmica za deonice kupljene na margini. Kredit koji se prethodno koristio da jača bum se pretvorio u svoju suprotnost. Neotplativi dugovi su morali biti isplaćeni. Talas neispunjenja dužničkih obaveza doveo je do krize bankarskog sistema.

Bez federalnog osiguranja na bankarske depozite, kolaps banke značio je gubitak cele ušteđevine, te je masovno povlačenje novca iz banaka postala redovna stvar. Između 1929. i 1933, preko 9000 američkih banaka je doživelo kolaps.

Čak su i pre kraha kompanije smanjivale proizvodnju, jer se tržište zasićivalo. Kako su i potražnja, i krediti presušili, tako su presušile i investicije. Otpušteni su milioni radnika, jer više nisu mogli biti profitabilno izrabljivani. Ovo je dovelo do začaranog kruga daljeg kolapsa potražnje i talasa bankrota preduzeća.

Do proleća 1930. je došlo do značajnog pada u proizvodnji i investicijama kako je profitabilnost presušila. Indeks savezne rezerve opao je u industrijskoj proizvodnji sa 110 u 1929. na 57 u 1932, što je pad od skoro 50%. Privatno građevinarstvo palo je još više, sa 7,5 milijardi dolara 1929, na 1,5 milijardi.

Kriza hiperprodukcije najslikovitije se vidi u figurama iskorišćenosti kapaciteta. Prema Donaldu Striveru, kapacitet iskorišćenosti u SAD 1920. iznosio je 94 posto, a prosek mu je bio 84 posto za vreme dvadesetih. Do 1930. spao je na 66 posto i stigao novu nizinu od 42 posto 1932. U julu te godine, obrada čelika u SAD iznosila je svega 12 posto iskorišćenosti kapaciteta.

Jedini način kako je vladajuća klasa mogla ukloniti ovaj višak kapaciteta bilo je zatvaranje fabrika i smanjivanje cena. Ovo je izazvalo deflaciju u ekonomiji, jer nezaposleni nisu mogli priuštiti da troše. Oni koji jesu mogli priuštiti da troše, oklevali su da troše danas, kada će već cene pasti u budućnosti. Deflacija je takođe podrazumevala da servisiranje dugova poskupelo, što je dodatno povuklo ekonomiju nadole.

Društvena kriza

Kao sa bilo kojom krizom kapitalizma, radnička klasa i siromašni su naterani da plate račun. Velika depresija značila je velik napad na već niske životne standarde radnika i siromašnih poljoprivrednika. Kriza ekonomije brzo se pretvorila u društvenu krizu epskih proporcija.

Nezaposlenost je uzletela. Veliki iznos od 1,5 milion već su bili nezaposleni 1929. (što iznosi otprilike 3% radne snage). Ovo je skočilo na preko 12 miliona do 1932. i na procenjenih 13 miliona do 1933. u martu (ne postoje zvanični zapisi). Taj broj iznosio je otprilike 25% svih radnika i 37% ako isključimo radnike na farmama.

Sveukupno 34 miliona Amerikanaca pripadalo je porodicama bez stalnih primanja. Bez saveznog sistema socijalne pomoći, radnici su bili prisiljeni da se okrenu ka ograničenim kapacitetima humanitarne pomoći, ili da se suoče sa glađu.

U nemogućnosti da plate stanarinu, milioni su postali beskućnici koji putuju zemljom u potrazi za poslom. Buduće vlasnike domova je takođe pogodila kriza. Procenjuje se da je 844.000 nepoljoprivrednih imovinskih poseda pod hipotekom oduzeto, od ukupno pet miliona. Stotine hiljada ljudi završilo je u tzv. „huvericama“, divljim naseljima podignutim na zapuštenim zemljištima, načinjenim od kartonskog, drvenog i metalnog otpada.

U ovim okolnostima, gazde su težile da povrate profitabilnost smanjujući plate i povećavajući radno vreme. Svetšopovi su se pojavili svuda. Plate od kojih se nije moglo živeti su se ustalile, kao i dečji rad. Mnogi su radili 60 do 70 sati nedeljno.

Usled šoka krize, pretnje bede i nedostatka sindikalnog vođstva, gazde su u mnogome bile uspešne u svojim napadima.

Svetska kriza

Kako je kapitalizam već funkcionisao kao integrisan svetski sistem, kriza u SAD se brzo prelila u druge zemlje. 1929. godine, četiri velike sile, SAD, Britanija, Nemačka i Francuska, posedovale su 70% svetskog BDP-a. Bilo kakve prepreke u svetskoj trgovini ili tokovima kapitala imali su zato globalne posledice.

Dok je kapitalizam bio u bumu, SAD su bile spremne da pozajmljuju velike količine novca da pomognu zemljama da kupe njihova dobra. Kako je sistem pao u krizu i kako je neispunjenje dužničkih obaveza postajalo češće, međunarodni zajmodavci zahtevali su otplatu u zlatu. Ovo je izazvalo lančanu reakciju neizvršenja dužničkih obaveza po celom svetu.

Sve velike sile probale su da umanje svoj trgovinski deficit povećavanjem izvoza, što je u praksi značilo pokušaj prebacivanja tereta krize na druge zemlje. SAD su pokušale da zaštite domaće tržište značajnim povećanjem carina u junu 1930. Ovo je imalo razoran efekat na evropske ekonomije.

Da bi olakšale izvoz, zemlje su devalvirale svoje valute odbacivanjem zlatnog standarda. Britanija ga je prva odbacila u septembru 1931, a za njom SAD 1932. Uprkos pokušajima međunarodne saradnje, desio se talas valutnih ratova. Logika konkurencije među različitim nacionalnim vladajućim klasama oko sve manjeg svetskog tržišta bila je previše moćna da bi se prevazišla međunarodnim dogovorima.

Sveukupni efekat kolapsa svetske trgovine potpomogao je pretvaranju recesije u globalnu depresiju. Američki izvoz je 1929. iznosio 5,2 milijarde dolara, dok je uvoz iznosio 4,3 milijarde. Do 1932. američki izvoz je pao za 69 posto na 1,6 milijardi dolara, dok je uvoz pao za 70 posto na 1,3 milijarde dolara. Prema Ligi naroda, svetska nezaposlenost se skoro utrostručila u ovom periodu na 40 miliona radnika.

Tačka ključanja

Do 1933. svet je bio usred ozbiljne depresije. Sa tačke gledišta vladajuće klase, uslovi u SAD postajali su kritični.

Herbert Huver, koji je bio predsednik za vreme kraha, u glavnom je imao lese fer pristup nošenju sa krizom. Porezi i kamatne stope su umanjeni sa ciljem podsticaja investicija, ali kako je prostor za profitabilne investicije bio toliko mali (i smanjivao se), ove mere nisu imale značajan efekat.

Huverova posvećenost balansiranom budžetu značila je da se državna potrošnja zapravo smanjila u ovom periodu. Kako su poreski prihodi propali, državna potrošnja se morala umanjiti. Za razliku od danas, bankama je bilo dozvoljeno da propadnu, brišući ušteđevine u tom procesu.

Bez sistema socijalne pomoći, teren se pripremao za socijalnu eksploziju. U gradovima, siromašni su počeli da se organizuju. Saveti nezaposlenih su se formirali po celoj državi, često predvođeni komunistima. Organizovali su ljude da se suprotstave deložacijama, kao i da vrše pritisak na komisiju za pomoć ako bi osigurali da će porodice dobiti pomoć.

Ono što je još više uznemirilo vladajuću klasu je broj obračuna policije sa siromašnima koji su preuzeli stvari u svoje ruke. Od 1931. pa nadalje, stotine, nekad i hiljade nezaposlenih upadali su u fabrike zahtevajući posao, ili u zgrade vlade zahtevajući hranu i krov nad glavom.

U ruralnim predelima, gde su cene pale za više od 50%, uslovi su postajali pogodni za pobunu. Zima 1932. svedočila je raširenom fenomenu skupljanja velikih grupa naoružanih seljaka sa ciljem sprečavanja deložacija. Autoputevi su bili blokirani sa ciljem sprečavanja unošenja jeftinih proizvoda u gradove koji bi zakinuli lokalne zemljoradnike.

U januaru 1933, Edvard O’Nil, predsednik Federacije farmerskih biroa, upozorio je jedan komitet Senata da „ako se nešto ne uradi za američkog zemljoradnika, desiće se revolucija na selu za manje od dvanaest meseci“.

Ovaj sentiment odražavao je rastući strah jednog sloja vladajuće klase koja je sve više gubila uverenost u svoju sposobnost da vlada. Kako su se približavali predsednički izbori u martu 1933, jedan sloj kapitalističke klase zaključio je da je promena pristupa potrebna da bi se sistem spasio od samoga sebe.

Iracionalnost sistema postajala je očigledna. Milioni su bili gladni, dok su milioni tona hrane ostavljani da trunu. Ljudi su bili prisiljeni da nose dronjke, dok su magacini bili puni odeće. Kuće su bile prazne, dok su ljudi spavali na ulici.

Radnici su počeli sve više organizovati grupe pomoći da bi prevazišli ograničenja tržišta. Na primer, u predelu Pensilvanije bogatim ugljem, desetine hiljada nezaposlenih rudara kopali su male jame na posedu preduzeća i švercovali ugalj u gradove i prodavali ga ispod tržišne cene.

Reksford Tagvel, jedan od arhitekti Nju dila, sumirao je situaciju:

„Ne mislim da je preterano reći da smo 4. marta [na dan izbora] bili suočeni sa izborom između uredne revolucije, kao mirnog i ubrzanog napuštanja starih koncepata I nasilnog i haotičnog zbacivanja cele kapitalističke strukture”.

Nju dil

Frenklin D. Ruzvelt ubedljivo je pobedio Huvera u martu 1933. Posle godina krize, opadajućeg životnog standarda i bede, milioni su bili očajni za promenom.

Ruzveltova administracija odmah je postavila program sveobuhvatne reforme. Ona je imala za cilj stabilizaciju ekonomije – za vreme izbora bankarski sistem je praktično propao – kao i smirivanje rastućeg pobunjeničkog raspoloženja duž cele zemlje.

Jedna od prvih reformi bila je pružanje hitne pomoći najugroženijima. Agencije su postavljane da pruže isplate u kešu onima koji su se suočavali sa glađu. Novac je odvajan da se otkupi „višak“ hrane iz uništenih zemljoradničkih predela kako bi se distribuirala u gradovima. Na sličan način, „višak“ odeće je bio otkupljen i predat siromašnima. Time su se nadali da će najočajniji prestati sa neredima i krađom.

Međutim, većina socijalne pomoći pružala se kroz šeme stvaranja zaposlenja, tzv. „radna pomoć“. Brojne organizacije su formirane da zaposle milione radnika u građevini i projektima očuvanja, ali ne za punu platu. Najistaknutije od ovih su bile Uprava građevinskih radova (Civil Works Administration - CWA) i Uprava javnih radova (Public Works Administration - PWA).

Uprava javnih radova je pružila milijarde dolara za finansiranje 26.000 građevinskih projekata u svim, osim tri od 3.071 okruga u SAD. Bila je zaslužna za izgradnju stotina hiljada milja puteva, desetine hiljada škola, stotine aerodroma, kao i brojnih mostova, brana, kanalizacija i tunela. Procenjuje se daje 80 posto cele javne izgradnje u SAD od 1933. do 1937. finansirala Uprava javnih radova.

Industrija

Ostale mere sprovedene zarad stabilizacije kapitalizma uključivale su usvajanje Zakona o oporavku nacionalne industrije (National Industrial Recovery Act – NIRA) u junu 1933. Kao što je gore navedeno, jedan od efekata depresije bio je izuzetan napad na životni standard radničke klase. Gazde su pokušavale da održe profitabilnost smanjujući plate i produžujući radno vreme. Ovo je pokrenulo trku do dna zbog uticaja konkurencije između različitih kompanija.

Iako je ovo privremeno povećalo profitabilnost, takođe je imalo efekat smanjenja realne potražnje na tržištu, tako što je spustilo plate do nivoa izgladnjivanja. Zakon o oporavku nacionalne industrije je pokušao da popravi ovo povećanjem minimalne zarade, ograničenjem radnog vremena i ukidanjem dečjeg rada, između ostalog.

Ovo su naravno bile progresivne mere iz ugla radničke klase, ali treba biti jasno da je ove mere sprovela kapitalistička vlada, u interesu kapitalističke klase kao celine.

Pored ostalih različitih aspekata Nju dila, one su bile prećutno priznanje da je tržište propalo i da je intervencija države u ekonomiji potrebna.

Ovo se vidi i u drugim apsektima Zakona, koji su zahtevali od vodećih kapitalista svake grane industrije da se okupe i napišu „kodeks poštene konkurencije“, koji bi regulisao njihov sektor.

U stvarnosti, ovo je rezultovalo u suspenziji prethodnih zakona protiv trustova i u dozvoljavanju kompanijama da se ponašaju kao karteli podešavajući cene ili postavljajući kvote za proizvodnju. U suštini, cilj je bio ojačati profitabilnost industrije jačanjem monopola za jedan deo vodećih kapitalista.

Poljoprivreda

Cene farmi su pale za više od 50% između 1929. i 1932. Milioni poljoprivrednika suočavali su se sa finansijskom propašću. Ruralni predeli kipeli su od nezadovoljstva. Ruzveltova administracija se zato suočila sa hitnim zadatkom da obnovi profitabilnost poljoprivrede. Uradila je ovo na jedini način koji kapitalizam zna, tako što je stvorila veštačku nestašicu.

Prethodna politika Huverove administracije da jednostavno zamoli poljoprivrednike da ne proizvode predvidivo je propala. Zbog toga je Ruzveltova administracija otišla korak dalje i zapravo platila poljoprivrednicima, kroz sistem poljoprivrednih subvencija, da ne proizvode. Ovo je sprovođeno kroz Upravu za uređivanje poljoprivrede (Agricultural Adjustment Administration – AAA).

Jedan od problema za AAA bio je to što su u martu 1933. milioni ari useva već bili posađeni i da su se milioni prasića već rodili, ali kako je pobuna u seoskim predelima već postajala grozničava, nije se moglo čekati na povećanje cena, te su poljoprivrednici plaćeni da unište 10 miliona jutara pamuka i ubiju šest miliona prasića.

U momentu kada su ljudi gladovali, politika smanjivanja poljoprivredne proizvodnje izazvala je rašireno moralno gađenje. Henri Volas, tadašnji sekretar za poljoprivredu, pokušao je objasniti da je to prosto logika kapitalizma. On je argumentovao (lažno) kako se niko nije moralno gadio kada je američka industrija smanjila proizvodnju između 1929. i 1933. za otprilike 20 milijardi dolara robe! Ovde je očigledna iracionalnost kapitalizma.

U toku Nju dila, različite reforme su sprovedene da bi se stabilizovao sistem. Došao je kraj masovnom povlačenju novca iz banaka usled šeme saveznog osiguranja na depozite. Nosiocima hipoteka pruženo je oslobađanje od duga pomoću vladinih isplata bankama.

Ne samo što je ovo sprečilo hiljade deložacija, nego je pomoglo uzdizanju banaka, koje su se inače gušile u lošim pozajmicama. Takođe, prvi put u američkoj istoriji, uveden je nacionalni sistem pomoći nezaposlenima i uveden je penzioni sistem.

Posledice

Sve ovo je značilo nagli zaokret od prethodne politike lese fer kapitalizma u kojem država ne sme da interveniše. U tome leži prećutno priznanje da ako se prepustimo milosti tržišta, posledice bede pretiće samoj održivosti kapitalističke vladavine. Ono što kapitalisti nisu pojedinačno mogli da urade, uradila je država za njih.

Kako je sam Ruzvelt sumirao 1936:

„Niko u SAD ne veruje čvršće u sistem privatnog biznisa, privatnog vlasništva i privatnog profita od mene... Baš je ova administracija spasila sistem privatnog profita i slobodnog preduzetništva kada je dovučen nadomak provalije.“

Tačno je da je politika Nju dila pomogla olakšavanju depresije. Nakon dostizanja dna, američki BDP porastao je za 34 posto između 1933. i 1937. Međutim, za većinu pripadnika radničke klase i siromašnih u SAD, uslovi su se podigli sa veoma loših, na samo loše.

Čak i na svom vrhuncu, program javnih radova zapošljavao je samo četvrtinu svih nezaposlenih. Nezaposlenost u tridesetima nikad nije pala ispod osam miliona. Minimalac za vreme ovog perioda bio je taman toliko da pokrije osnovne potrepštine. Onima koji su bili na nekoj pomoći, bilo socijalnoj, bilo na programima rada, bilo je još gore.

Ideja, koju je gurao Džon Mejnard Kejnz, da bi vlada mogla uzdignuti kapitalizam iz krize kroz državnu potrošnju delovala je privlačno. U dubinama depresije, jedan sloj vladajuće klase bio je očajan da isproba bilo šta kako bi spasio sistem.

Međutim, velika manjkavost ovog pristupa je što ni sama država nije imala novca. Ili bi morala da poveća poreze, time uskraćujući potražnju koju pokušava da ojača, ili da pozajmi taj novac, povećavajući deficit.

Kako je delovalo da se ekonomija oporavila rane 1937, Ruzvelt je bio pod ogromnim pritiskom od strane kapitalističke klase da se vrati politici balansiranog budžeta. Tek što je pobedio na predsedničkim izborima 1936, Ruzvelt je podlegao ovom pritisku 1937, povlačeći program pomoći i povećavajući poreze.

Ova politika uspela je smanjiti deficit federalnog budžeta sa 5,1% 1936, na 0,1% 1938. Međutim, skidanje ekonomije sa aparata za održavanje u životu značilo je izuzetan pad u ekonomskoj aktivnosti.

Ključno pitanje nedostatka profitabilnih tržišta je ostalo. Proizvodnja nije dostigla nivoe iz 1929. sve do 1941, kada je nezaposlenost još uvek bila na 10 posto.

Čak je i sam Kejnz komentarisao da je Nju dil bio neuspešan u prevazilaženju depresije:

„Deluje da je politički nemoguće za kapitalističku demokratiju da organizuje troškove u tim razmerama potrebnim da izvrši veliki eksperiment koji bi dokazao moju poentu, osim u ratnim uslovima.“

Istina je da je baš Drugi svetski rat konačno doveo do prevazilaženja depresije, prvo, obračunom sa nezaposlenošću kroz vojnu mobilizaciju i ratnu proizvodnju, drugo, uklanjanjem hiperprodukcije uništavanjem proizvodnih snaga na globalnom nivou.

Klasna borba

Ljudska svest je izuzetno konzervativna. Težimo da se držimo onoga što poznajemo i šta znamo da radi. Uspostavljamo rutine i bojimo se promene. Ovo je rezultat miliona godina evolucije.

Krah Vol strita i Velika depresija značili su izuzetan udarac na stabilnost života miliona ljudi. U početku su ljudi bili samo omamljeni krizom. Postojale su nade da će ona biti samo privremena promena. Mislili su da ako spuste glavu, stvari će se brzo vratiti u „normalu“.

Ipak, kako se kriza razvijala, svest je krenula sustizati stvarnu situaciju. Panika se pretvorila u bes. Ljudi su počeli da preispituju zašto se suočavaju sa glađu, sve dok je hrana puštena da truli na poljima, ili zašto su izbačeni na ulicu, sve dok su hiljade kuća ostajale prazne.

U ranim godinama depresije, ovaj bes se nije odražavao na stepen industrijske militantnosti. Kako je nezaposlenost bila visoka i beda bila raširena, malo radnika je želelo “ljuljati brod”.

Trocki je sumirao situaciju 1932. ovako:

„Godine krize bacile su, i bacaju, internacionalni proletarijat unazad za ceo istorijski period. Nezadovljstvo, želja za izlaskom iz siromaštva, mržnja prema izrabljivačima i njihovom sistemu, sve ove emocije koje su sada potisnute i usmerene ka unutra usled zastrašujućeg nezaposlenja i državne represije, izbiće na površinu sa udvostručenom energijom na prvi pravi znak industrijskog oporavka.“

Tačno ovo se i desilo kada se ekonomija krenula popravljati od 1933. Kako je padala nezaposlenost i kako je profit rastao, radnici su sve više krenuli u ofanzivu da poboljšaju svoj položaj.

Prekretnica

Tri puta veći broj radnika štrajkovao je 1933. naspram 1932, ali prava prekretnica bila je 1934, koja je izazvala eksploziju militantnosti u industriji. Pre 1934, većina borbi uključivala je samo prethodno organizovane radnike koji su štrajkovali da poboljšaju (ili odbrane) svoje plate i radno vreme. Sada su pravo na organizovanje i priznavanje sindikata postali glavni fokus štrajkova.

Samopouzdanje radnika da se organizuju delimično je ojačano odredbom (tačkom 7a) skoro usvojenog Zakona o oporavku nacionalne industrije. Ona je dala radnicima „pravo na organizovanje i kolektivno pregovaranje kroz predstavnike koje izaberu.“

Iako je pravo važilo na papiru, rutinski je ignorisano od strane gazda. Angažovali su pomoć policije, sudova i bandi plaćenih kriminalaca, kako bi nasilno prekidali štrajkove.

Lanac velikih štrajkova se razvio u proleću 1934. U Mineapolisu, ključnom distributivnom gradu, vozači kamiona organizovali su solidan štrajk sa zahtevom za priznavanje Međunarodnog bratstva vozača kamiona (tzv. „timstera“). Nakon četiri meseca i nekoliko nasilnih obračuna, gde je u jednom incidentu policija upucala 67 štrajkača, usmrćujući dvoje, poslodavci su konačno popustili.

U San Francisku, štrajk lučkih radnika za priznavanje sindikata, pretvorio se u generalni štrajk u julu 1934. Poslodavci su prihvatili zahteve sindikata. Na drugim mestima se štrajk 325.000 tekstilnih radnika na jugu Amerike brzo raširio širom zemlje. Do sredine septembra, 421.000 tekstilnih radnika se priključilo štrajku, sve dok Ruzvelt nije intervenisao.

Transformacija

Velik broj štrajkova u 1934, a posebno oni u masovnoj industrijskoj proizvodnji, bili su neuspešni. To je u glavnom bila posledica konzervativnosti vođstva Američkog saveza rada (American Federation of Labor - AFL) i njegove politike odvojenog organizovanja radnika po strukama.

Npr, kada su radnici na obradi gume u Akronu iz države Ohajo uspostavili sindikat na nivou pogona, vođstvo AFL je podelilo radnike na 19 različitih strukovnih lokaliteta. Takva podela ispostavila se fatalnom.

Međutim, pritisak odozdo doveo je do transformacije unutar sindikalnih struktura. U periodu od 1934. do 1935, stotine hiljade radnika u masovnoj industrijskoj proizvodnji krenulo je da se organizuje.

Američki savez rada ih nije mogao ignorisati. 1935. osnovao je Komitet za industrijsko organizovanje, sa ciljem organizovanja radnika po industrijama, tj. organizovanja svih radnika jednog pogona zajedno. Usled nastavka otpora od strane jednog sloja vođstva, Komitet se otcepio od Saveza u novembru 1935. i formirao Kongres za industrijsko organizovanje (CIO).

Rast Komiteta bio je spektakularan. Bilo je očigledno da je militantno raspoloženje nabujalo u američkoj radničkoj klasi, koja je bila očajna da nađe način kako da ga izrazi. AFL je slabo pružao vođstvo. Malo štrajkova što je organizovano (pod pritiskom odozdo) odlikovalo se težnjom vođstva da pravi kompromise po bilo kojoj ceni. Nasuprot tome, Komitet su odlikovali militantnost i energija. Još bitnije, pravio je rezultate.

Povećanje militantnosti ogledalo se u promeni taktike štrajkujućih radnika. Sredinom 30-ih, štrajkači su počeli okupirati svoje fabrike kako bi sprečili upad štrajk-brekera. Ova taktika „sedećeg štrajka“ brzo se raširila.

1936. bilo je 48 sedećih štrajkova. Do 1937. ovaj broj se popeo na 477, uključijući značajne borbe u pogonima Dženeral motorsa i Krajslera, gde su radnicima priznati sindikati.

Za četiri godine od svog osnivanja, Komitet je imao članstvo od četiri miliona radnika. Ovo je uključivalo proboj u auto industriju, čeličnu, gumenu i pakirnice. Čak su i radnici belih kragni i zemljoradnici jurili da se priključe sindikatu.

Opšti porast militantnosti takođe je imao efekat da natera Savez u akciju. Do 1939, Savez je beležio 4 miliona članova, što je bio najveći broj od svog vrhunca iz 1920.

Situacija se promenila. U periodu od četiri godine od 1933. do 1937, ukupan broj organizovanih radnika u SAD popeo se sa 7,8 posto na 21,9 posto. Ovo je bio ogroman iskorak napred i bitna pobeda radničke klase.

Ali i pored ogromnog potencijala da se ova militantnost iskoristi za političku borbu za socijalizam, sindikalno vođstvo je kaskalo za članstvom.

Ograničenja vođstva

U vreme usvajanja Zakona o oporavku nacionalne industrije, vodeći kapitalisti su se razbesneli povodom tačke 7a o pravima radnika na organizovanje. Ernest T. Vir, kapitalista iz industrije čelika, nazvao ga je „jednim od najzlobnijih zakona ikad predloženih.“

Međutim, dalekovidiji delovi kapitalističke klase imali su trezvenije mišljenje. Lojd Garison (koji je kasnije postao predsednik Nacionalnog odbora za radne odnose) zalagao se za predlog „kao sigurnosnom merom, jer smatram organizovano radništvo kao glavnu zaštitu od komunizma i drugih revolucionarnih pokreta u ovoj zemlji.“

Garisonova procena sindikalne vrhuške se ispostavila tačnom. I pored rastuće militantnosti baze, sindikalne vođe, pa čak i one iz novoosnovanog Komiteta, davale su stroge naredbe da njihovi članovi ne učestvuju u sedećim štrajkovima.

Džon Luis, predsednik Komiteta, hvalio se poslodavcima da je „ugovor sa Komitetom adekvatna zaštita od sedećih, ležećih, ili bilo kakvih štrajkova.“

Kako sindikalne vođe nisu imale perspektivu socijalizma, tj. preuzimanja vlasti od strane radničke klase i organizovanja proizvodnje zarad potreba, u krajnjoj liniji su služili ublažavaju militantnosti radničke klase. Što se tiče politike, ohrabrivali su radnike da podrže Demokratsku partiju, pre nego da vode borbu za formiranje masovne radničke partije.

U ovom periodu, američki trockisti zabeležili su značajan rast. Brojeći otprilike 100 ljudi 1929, njihovo članstvo je poraslo na oko 1.000 do 1936. Kasnije te godine su imali oko 2.000 članova.

Iako su imali značajnu ulogu u borbama, kao one u štrajku Timstera u Mineapolisu 1934, ipak su u krajnjoj liniji bili premali da bi postali masovna snaga za ovaj period.

Udar klasne borbe nije se ograničio na SAD. Talasi Velike depresije protresli su radničku klasu celog sveta.

U Britaniji, Laburistička partija se podelila oko pitanja sprovođenja mera štednje. Baza Nezavisne laburističke partije skrenula je izuzetno ulevo.

Burne godine Španske revolucije započete 1931, kulminirale su građanskim ratom od 1936. do 1939. Francuska je bila pogođena talasom sedećih štrajkova 1936.

U Nemačkoj, duboka ekonomska kriza, kombinovana sa pogubnim taktikama staljinističke Komunističke partije, bila je činilac u usponu Hitlera na vlast.

Lekcije

Ovaj period bogat je lekcijama za današnji radnički pokret, što se tiče razumevanja dinamike kapitalizma u krizi, i još bitnije, kako će se menjati svest radničke klase.

Foto: Socialist Appeal

Danas, vladajuća klasa i njene apologete pametuju kako je trenutna kriza prosto posledica COVID-19, ali tridesetih je iznet sličan argument koji je krivio depresiju prosto na špekulantska preterivanja Vol strita.

U stvarnosti, i COVID-19, i špekulacija na Vol stritu prosto su bili okidači za bacanje sistema u krizu. U suštini, obe krize su rezultat svih protivrečnosti koje su se nagomilale u prethodnom periodu do tačke pucanja.

Pored toga, depresija nije drama iz jednog čina, niti podrazumeva stalni pad. Postoje periodi stabilizacije (kao rane 1930.), ili čak delimični oporavci (kao između 1933. i 1937). U februaru i martu 2020, berze sveta strmoglavo su pale za oko 35 posto, izazvane merama zaštite od COVID-19.

Međutim, od tad su se tržišta ujedinila sa ciljem povratka gubitaka, u mnogome zahvaljujući merama pomoći vlada. To pak ne znači da se ekonomije oporavljaju. Štaviše, mnogi buržoaski ekonomisti, uključujući one iz Banke Engleske, predviđaju najgoru depresiju u poslednjih 300 godina.

Značajan je visok stepen hiperprodukcije koja se nagomilala u svetskoj ekonomiji u toku poslednje decenije. Ovo se neće prevazići brzo, pogotovo zato što odnos klasnih snaga u svetu isključuje mogućnost Trećeg svetskog rata.

Treće, kao što smo posvedočili sa Nju dilom, vladajuća klasa će potegnuti drastične mere da spasi svoj sistem kada smatra da je to potrebno. Ovo se vidi po bilionima koje vlade sveta troše da bi pokušale održati sistem na aparatima, ali sve ove mere imaju svoja ograničenja.

Kejnzijanska deficitna potrošnja Nju dila nije rešila krizu Velike depresije, a kako su danas državni dugovi do neba zbog prethodne krize iz 2008. ostaje malo prostora za velike kejnzijanske projekte. Veći je izgled za neispunjenja dužničkih obaveza država, kako državni dugovi postaju neotplativi. Masovne mere štednje biće na dnevnom redu.

Na kraju, ovakvi dramatični događaji neminovno će dovesti do duboke promene svesti. U svim krizama, radničkoj klasi i siromašnima se nameće da plate račun. Za vreme tridesetih, trebalo je da prođe nekoliko godina od početka krize da bi došlo do eksplozije militantnosti u industriji.

Danas, takav period ima dobre šanse da bude kraći, računajući na ogroman bes koji se nagomilao u radničkoj klasi za vreme prošle decenije.

Na kraju, neminovno intenziviranje klasne borbe imaće za posledicu transformaciju masovnih organizacija radničke klase, kao što su sindikati i političke partije. Verovatno je da će postojeće sindikalno vođstvo biti naterano da ozbiljno skrene ulevo, kao posledica pritiska odozdo, ili će biti smenjeno militantijim slojem radništva.

Radničke partije će verovatno doživljavati ubrzanu kristalizaciju levih krila u nekom stupnju razvoja, ili će upadati u krize. U zemljama gde tradicionalne radničke partije koče pokret radničke klase, nove partije ili formacije će ubrzo nastati.

U ovakvim uslovima, mnogo širi društveni sloj će biti otvoren revolucionarnim idejama. Snage marksizma moći će se brzo razviti od malih grupa, do toga da postanu faktor u situaciji. Teren se priprema za svetsku socijalističku revoluciju.

Tekst originalno objavljen u 21. broju štampanog izdanja Crvene kritike.