U 17. veku, švedska vojna moć omogućila je njenu dominaciju nad Baltikom, pre nego što su ti krajevi postali deo Carske Rusije nakon što je Rusija porazila Švedsku kod Poltave 1709. godine. Danas je Švedska povratila svoju dominaciju u regionu – ne kroz vojnu, već kroz ekonomsku moć.

Izvor: RKP

Godine 2019, švedske banke su kontrolisale ukupno 65 procenata bankarskog tržišta Estonije, 49 procenata Letonije i 59 procenata Litvanije. Mnoge od najvećih i najprofitabilnijih kompanija u Baltiku su švedske.

Švedski kapital je baltičkim narodima doneo blagoslov slobodnog tržišta: pravo da budu isceđeni u interesu nekolicine bogataša. U januaru 2025. godine, prve švedske trupe u okviru NATO-a poslate su u Letoniju da brane ovaj poredak.

‘Istočna saradnja’

Upad švedskog imperijalizma u Baltik započeo je raspadom Sovjetskog Saveza 1991. godine. Novi, plodni tržišni prostori otvorili su se za švedski kapital, posebno u baltičkim državama Estoniji, Letoniji i Litvaniji. Švedska država i kapital su sarađivali kako bi iskoristili nove prilike i postepeno su preoblikovali ekonomije tih zemalja u skladu sa svojim interesima.

Švedsko zadiranje počelo je kroz vladin program: „Istočna saradnja“ (Östsammarbetet), kojim je poslata armija švedskih konsultanata i stručnjaka da usmeravaju vojske, ekonomiste i državne službenike tih zemalja.

Najvažnije je bilo to što je Švedska predvodila privatizaciju bankarskog sektora, u saradnji sa Svetskom bankom. Preko državne agencije za pomoć Svedfand, ministarstva finansija baltičkih zemalja popunjena su „švedskom bankarskom stručnošću“. Prikladno, Šveđani su ujedno postali akcionari i finansijeri nekoliko od tih banaka, čime su dobili i uvid u baltička tržišta i prilike da utiču na upravne odbore banaka.

U godinama koje su usledile, osmišljeni su i drugi državni programi da dopune ovu „Istočnu saradnju“, a najpoznatiji je Östersjömiljarderna („Milijarde Baltičkog mora“), sa zvaničnim ciljem da se „agresivno promovišu švedski poslovni interesi u regionu“. Sve to je omogućilo švedskim kompanijama da ubiru profite iz ovih ekonomija, koje su bile novo otvorene tržištu, uglavnom tako što su preuzimale sve veći deo bankarskog sistema pod svoju kontrolu.

Pred kraj 1990-ih, bankarski sektor je ocenjen kao dovoljno stabilan da Svedfand povuče svoja ulaganja i preda ih tržištu – odnosno švedskim bankama SEB i Svedbank. SEB je direktno otkupio udele Svedfanda u estonskoj Ihispank, letonskoj Unibanci i litvanskoj Vilnjus Bankas.

Svedbank je imao udeo u jednoj maloj estonskoj banci i, otkupivši Svedfandove akcije i spajajući se sa drugim bankama koje je Svedfand podržavao, uspeo je da stekne uporište u banci Hansapank, koju je postepeno preuzeo.

Državnom pomoći, kako socijaldemokratske, tako i desničarske vlade, sa entuzijazmom su krčile put kompanijama i bankama da uđu i osvoje nova tržišta u Estoniji, Letoniji i Litvaniji.

Sa stabilnim bankarskim sistemom, postavljeni su temelji za velika ulaganja i priliv kapitala. Američki profesor ekonomije Džefri Samers opisao je ovu situaciju u intervjuu za litvanski medij LRT:

„Ako ste Svedbank ili SEB, i dođete u Rigu, to je kao da ste španski konkvistador u 16. veku. Vidite bogatstvo svuda, sve te velike zgrade, a nijedna od njih nije opterećena dugovima. Pa ih počnete zaduživati, ubrizgavate novac u ekonomije. Tada je svako mogao da dobije kredit.“

Baltički tigrovi?

Između 2000. i 2007. godine, baltičke zemlje imale su najveću stopu rasta u Evropi – osam do deset procenata godišnje – i bile su viđene kao ekonomsko čudo – „Baltički tigrovi“. Sve ekonomske krive su išle uzlazno. Ali pod vođstvom švedskih banaka, stvoren je ogroman mehur.

U jesen 2008. godine, ukupno kreditiranje Svedbanka, SEB-a i Nordee u Baltiku iznosilo je 425 milijardi švedskih kruna. Svedbank je imao 200 milijardi kruna u kreditima, SEB 150 milijardi, a Nordea 75 milijardi.

Izvor: Y1337, Wikimedia Commons

Banke su se takmičile za udeo na tržištu, pozajmljujući apsurdne sume svakome ko je želeo da uzme kredit. Sanjale su o širenju u Rusiju i uspostavljanju nove verzije dominacije koju je Švedska uživala tokom 17. veka – ovog puta kroz kredite i bankarske usluge.

Prema rečima Samersa, oko 70 procenata tih investicija bilo je usmereno na špekulacije, uglavnom u stanogradnju i potrošnju, umesto u stvarnu proizvodnju. Banke su jurile i nalazile brzu zaradu. U godini pre sloma 2009, tri bivše sovjetske republike činile su trećinu profita Svedbanka i petinu profita SEB-a.

Samo u periodu 2004–2009, dve velike banke zajedno su ostvarile profit od 25 milijardi kruna. Druge velike kompanije poput Telije takođe su uspele da zarade milijarde evra na svojim novim inostranim tržištima, koja su često predstavljala njihove najprofitabilnije divizije.

Finansijska kriza

Kapitalistička kriza 2007–2009. razotkrila je rast iz prethodnih godina onakvim kakav je zaista bio: ogroman špekulativni mehur kredita koji nisu mogli biti vraćeni.

Švedske banke su godinama nudile jeftin novac. Bile su kao doktori koji svoje pacijente pretvaraju u zavisnike da bi ih zadržali u isplativom stanju zavisnosti. U Letoniji, koja je najteže pogođena krizom, devet desetina kredita domaćinstvima i preduzećima bilo je u stranim valutama, pri čemu je Švedska bila najveći zajmodavac. Ali sve tri zemlje bile su u sličnoj situaciji.

Kada je Pareks banka, druga najveća banka u Letoniji, bila pred kolapsom u novembru 2008, kriza je postala stvarnost. U pregovorima Letonije o hitnom zajmu, MMF, Švedska i ostale imperijalističke sile – koje su prethodnih godina zgrtale bogatstvo – brzo su poručile: mi nećemo platiti.

Pregovore MMF-a sa Letonijom o hitnom zajmu predvodio je Šveđanin Jens Henrikson, kasnije generalni direktor Stokholmske berze i Svedbanka, između ostalog. Na tu funkciju ga je postavio guverner Centralne banke Švedske zajedno sa ministrom finansija iz redova švedske Umerene stranke, Andersom Borgom, koji je bio blizak prijatelj Henriksona i učinio ga kumom jedne od svojih ćerki.

Oni su se pobrinuli da Letonija ne devalvira svoju valutu, lat, jer bi to smanjilo vrednost njenih stranih kredita i imovine. Umesto toga, Letonija je morala da izvrši stravične rezove za jednu desetinu državnog budžeta.

Plate zaposlenih u javnom sektoru u Letoniji smanjene su i do 40 procenata. Polovina bolnica u zemlji je zatvoreno, kao i mnoge škole. U jesen 2009. prodaja hrane pala je za 23 procenta u odnosu na prethodnu godinu. To je bilo izgladnjivanje letonske radničke klase, koja je sada žrtvovana zarad profita švedskih banaka.

U međuvremenu, švedski ministar finansija Borg javno je izražavao svoje nezadovoljstvo ovim merama, tvrdeći da su rezovi bili nedovoljni. Pozvao je letonsku vladu da ide još dalje.

U oktobru 2009. novinar Didzis Melbiksis napisao je u odgovoru u Ekspresenu, pod naslovom „Prestani da mučiš nas Letonce, Švedska“:

„Nemoguće je praviti dalje rezove… kao što Švedska odmah zahteva, bez da Letonija ne propadne. Anders Borg i Fredrik Rajnfeldt [švedski premijer u to vreme] to jako dobro znaju. Ali oni nastavljaju da stežu svog već slabog suseda – zarad velikih švedskih banaka. Istih onih banaka koje su stvorile letonski kreditni mehur koji je sada pukao.

… Letonija je već prošla kroz masovne rezove. Siromašni penzioneri, poput mog oca koji ima oštećen vid, moraju skupo da plate iako nimalo nisu krivi za krizu. Učitelji i doktori su toliko loše plaćeni da mi je nedavno rekao jedan direktor bolnice, ‘ne postoje psovke u našem rečniku da to opišu’. Javni servis je na ivici kolapsa.“

‘Ambasadori evropske ideje’

Najugroženiji su morali da plate kako bi se zaštitila bogatstva kapitalista, a posebno švedskih kapitalista. Tokom krize, realne plate već siromašnih Baltičana pale su za oko petinu. Nezaposlenost je porasla tri puta, dostigavši oko 20 procenata u sve tri zemlje, i ostala je visoka dugi niz godina.

Pored toga, došlo je do masovnih smanjenja u javnom sektoru i povećanja poreza na potrošačke proizvode. Gotovo 10 procenata stanovništva Letonije pobeglo je iz zemlje, a 80.000 ljudi je napustilo Litvaniju samo 2010. godine.

Ove scene podsećale su na slike iz zemlje razrušene ratom – a to je bio rad švedskog imperijalizma: uništavanje obrazovanja, zdravstva i socijalne zaštite u masovnim razmerama. Stanovništvo svedeno na siromaštvo i stotine hiljada ljudi koji beže u očaju.

Ali lešinari su bili zadovoljni. Godine 2014, na 25. godišnjicu pada Berlinskog zida, tri baltička predsednika su nagrađena za svoje upravljanje krizom „Zlatnom Viktorijom“, nagradom koju je dodelio nemački medijski savez VDZ.

Nemački predsednik je pohvalio svoje kolege kao „ambasadore evropske ideje“. Šta ta ideja tačno jeste nije teško videti: pravo banaka i korporacija da pljačkaju i eksploatišu.

‚‚Nema mesta za sfere uticaja”

Izvor: President.gov.ua, Wikimedia Commons

Na početku rata u Ukrajini, švedska premijerka Magdalena Anderson održala je uzrujan govor protiv Rusije: „Kremlj tvrdi da Ukrajina pripada posebnoj ruskoj sferi uticaja. Ali u današnjoj Evropi nema mesta za sfere uticaja.“

Pitanje je: kako drugačije možemo nazvati interese švedskog kapitala na Baltiku – koje energično podržava švedska vlada?

Prvo su poslati eksperti, zatim trgovci – a ove godine švedski vojnici se šalju u Letoniju da brane interese švedskog kapitala na Baltiku, vojnim sredstvima ako bude potrebno. Jedina stvar koja razdvaja razmišljanja naših licemernih švedskih političara od razmišljanja gospodina Putina ili gospodina Trampa je njihova sposobnost – kao male nacije na ivici Evrope – da nametnu svoje interese drugima.

Umesto da tražimo od političara kapitala da brane prava, mir i prosperitet naroda, moramo da ustanemo i zbacimo ih, kao i kapitaliste. Lešinari koji kruže nad Istočnom Evropom nemaju ništa da ponude radnicima u Švedskoj ili Baltiku.