Nova 2025. godina u Makedoniji je počela sindikalno i politički turbulentno, u duhu borbe radničke klase. Naime, 08. januara počeo je štrajk zaposlenih u Državnom tužilaštvu sa zahtevom za potpisivanje novog kolektivnog ugovora koji bi predviđao povećanje dodataka na plate od 30 odsto. Štrajk organizuje granski sindikat radnika uprave, pravosuđa i udruženja građana (UPOZ). Zaposleni u Ministarstvu životne sredine i prostornog planiranja, Ministarstvu za digitalnu transformaciju, Ministarstvu šumarstva i vodoprivrede, Ministarstvu pravde, Ministarstvu kulture i turizma, Ministarstvu privrede i rada, Ministarstvu za saobraćaj, Državni zavod za statistiku i Državni arhiv 15. januara protestovali su ispred svojih institucija. Ovim protestima 17. januara pridružili su se i zaposleni u Ministarstvu finansija.
Prava ekonomska situacija ovih radnika razbija sve mitove o „dobrobiti“ zaposlenih u javnom sektoru. Kako javlja sindikat, prosečna plata u institucijama koje protesvtuju je 29.000 denara (oko 470 evra), a početna 25.000 denara (oko 405 evra). Ako znamo da je prosečna plata na nivou države trenutno 42.000 denara (oko 680 evra), lako dolazimo do zaključka da su ovi radnici mizerno plaćeni, posebno u kontekstu inflatornog pritiska u poslednje 3 godine. Njihova primanja su nešto iznad minimalne zarade, a državna vlast će shvatiti koliko su i ti radnici važni kada ovi odluče da prekinu sa obavljanjem svojih radnih zadataka i potpuno parališu administrativni aparat! Povrh toga, predsednik sindikata je izvestio da blizu 1.000 zaposlenih u inspektoratima još uvek nije primilo decembarske plate, iako je zakonski rok za isplatu već prošao.
Zahtev za dodatke je zahtev koji se odugovlači već neko vreme, a na koji su se nadležni oglušili i sabotirali potpisivanje kolektivnih ugovora koji su predviđali ovaj dodatak. Vlada se oštro i drsko ponaša prema radnicima u štrajku i već je počela da im smanjuje plate za 40 odsto za period dok štrajkuju. O ovoj temi smo pisali mnogo puta i ne treba da gajimo iluzije o klasnoj prirodi vlasti, koja će ih, posebno u vreme krize, iskoristiti da udare na teško stečene beneficije koje uživa radnička klasa. Portparolka vlade je bahato izjavila da je štrajk navodno nezakonit i „politički motivisan“, što se videlo i čulo stotine puta kada imamo bilo kakvo nezadovoljstvo radnika. Opozicioni SDSM je istupio sa ciničnom podrškom štrajku i protestima, iako je tokom njihove sedmogodišnje vladavine ovaj isti sindikat štrajkovao i protestovao tražeći identične stvari kao i sada.
Sindikat ne sme upasti u ovu jeftinu zamku da dokazuje bilo kakvu apolitičnost. Svaki štrajk, svaki protest, svaki zahtev u interesu radničke klase je politika koja je mnogo veća od svakodnevnih partijskih prepucavanja i sitnopartijskih interesa domaćih buržoaskih partija. Oznaka „politika“ je nešto od čega se ne treba i ne može pobeći i čemu treba dati istinsku, klasnu suštinu jer je politika u krajnjoj liniji svako bavljenje javnim poslovima.
Šta možemo očekivati u narednom periodu?
Sindikat je zapretio da će proširiti štrajk i tužiti državu ako vlada ne ispuni njihove zahteve. Verovatno je za očekivati da će vlada iskoristiti sav manevarski prostor da izigrava radnike. Period pred nama je period pojačane radničke borbe, u kontekstu mera štednje koje su vlasti prinuđene da sprovode.
Kao što smo ranije istakli, svaki štrajk je neprocenjivo iskustvo i pouka, životna je škola radničke klase u borbi za bolje sutra. Komunisti se, kao i mnogo puta u istoriji, solidarišu sa radnicima koji se bore, zalažući se za nezavisnu radničku politiku i potpunu transformaciju društva u interesu onih koji žive od svog rada.
