Nedavno okončani štrajk riječkih vatrogasaca u Hrvatskoj je prošao ispod radara, budući da je u glavnim medijima ostao jedva sporedna vijest, dok su ponešto detaljnije o samom tijeku štrajka pisali isključivo lokalni mediji. Međutim, nezainteresiranost buržoaskih medija nipošto ne određuje i stvarnu društvenu važnost nekog događaja, pa tako ni ovog štrajka.
Potpisivanjem sporazuma između vodstva Sindikata radnika rudnika FBiH i JP EPBiH, označen je kraj štrajka rudara, koji je ostavio gorak ukus za velik dio javnosti, kao i dio rudara. Iako su ostvareni neki minimalni dobici, najvažniji zahtjevi kao što je povećanje osnovice za obračunavanje minimalne plaće, nisu ispunjeni. Umjesto povećanja osnovice minimalne plaće, po sporazumu je rudarima obećano niz polukoncesija i neodređenih obećanja, te između ostalog i poskupljenje cijene uglja za 20 posto, čime bi se trebalo finansirati ispunjenje obaveza EP prema rudarima, a što u stvarnosti neće proizvesti puno koristi za rudarske radnike. Osim što bi moglo da služi kao opravdanje za eventualno (moguće) poskupljenje cijene električne energije za domaćinstva, uprkos tome što trenutno tu mogućnost vlada negira. Mediji pod kontrolom vladajuće klase u svojim naslovima potenciraju ovo poskupljenje struje za 20 odsto kako bi u dijelu javnosti suzbili simpatije i naklonost prema rudarima. Slično spinovanje vlasti se događalo i tokom samog štrajka potenciranjem priče kako će obustava rada u rudnicima dovesti do redukcije u isporukama električne energije i dovesti u pitanje grijanja u toplanama. Ova skretanja pažnje ipaknisu dovela do prestanka podrške među stanovništvom širom FBiH jer su ljudi ispravno zaključili koliko je rad rudara bitan za funkcionisanje društva i koliko je položaj rudara doveden do dna.
Pre oko pola godine desio se divlji štrajk u Pošti Srbije, kada su radnici Pošte u Zemunu odlučili da bez čekanja na sindikalne vođe krenu u štrajk. Još tada smo u našem članku povodom štrajka i situacije u Pošti istakli:
Nevezano za to da li su Vlada i uprava mogle biti naterane na veće ustupke i na prihvatanje povoljnijeg sporazuma, činjenica je da ih je štrajk naterao da trepnu i ogolio njihovu slabost i nemoć pred silom masovnog štrajkačkog pokreta, ujedinjenog solidarnošću i disciplinom. SNS režim se prepao čak i tzv. divljeg štrajka, organizovanog tek uz zakasnelu i minimalnu podršku sindikata, kojima bi posao trebalo da bude da ovakve borbe predvode, a ne da za njima kaskaju dva koraka. I sindikalnim vrhuškama je iz baze poslata jasna poruka – očekujemo da nas podržite, ali ako nećete, snaći ćemo se i bez vas.
U prethodnih nekoliko godina radnici Pošte više puta su pokušavali da izbore bolje radne uslove, pre svega povećanje plata i zapošljavanje većeg broja radnika na poslovima tehnologije. Međutim, više faktora je uticalo da ti napori budu bezuspešni, pre svega odsustvo volje države i uprave da pregovaraju sa radnicima, zatim korumpirani reprezentativni sindikati, nedovoljna organizovanost i solidarnost među radnicima kao i primena represivnih mera poput slanja privatnih batinaša direktorke, intervencija policijskih jedinica,plašenja otkazom itd.
