U prethodnih nekoliko godina radnici Pošte više puta su pokušavali da izbore bolje radne uslove, pre svega povećanje plata i zapošljavanje većeg broja radnika na poslovima tehnologije. Međutim, više faktora je uticalo da ti napori budu bezuspešni, pre svega odsustvo volje države i uprave da pregovaraju sa radnicima, zatim korumpirani reprezentativni sindikati, nedovoljna organizovanost i solidarnost među radnicima kao i primena represivnih mera poput slanja privatnih batinaša direktorke, intervencija policijskih jedinica,plašenja otkazom itd. 

 

Izvor: Stefan Mitrović

U prethodnih nekoliko godina radnici Pošte više puta su pokušavali da izbore bolje radne uslove, pre svega povećanje plata i zapošljavanje većeg broja radnika na poslovima tehnologije. Međutim, više faktora je uticalo da ti napori budu bezuspešni, pre svega odsustvo volje države i uprave da pregovaraju sa radnicima, zatim korumpirani reprezentativni sindikati, nedovoljna organizovanost i solidarnost među radnicima kao i primena represivnih mera poput slanja privatnih batinaša direktorke, intervencija policijskih jedinica,plašenja otkazom itd.

U martu ove godine radnici su samoorganizovano stupili u štrajk, bez najave, umesto šetnje ulicama odlučili su se na obustavu rada glavnog poštanskog centra u Srbiji, GPC Zemun, centra od koga zavisi funkcionisanje celog sistema. Informacije su da je štrajkovao samo deo radnika GPC-a do toga da su rad obustavile kompletne tri smene od 400-500 radnika uz podršku glavnih centara Novog Sada, Niša, Zrenjanina kao i većeg broja beogradskih pošta: Konjarnika, Žarkova, Zemuna, Novog Beograda... Osnovni zahtevi su bili povećanje plata radnicima čije su plate ispod prosečne plate u Pošti (većina od oko 15 hiljada radnika u JP Pošta ima platu oko 36.000 dinara što je blizu 10 hiljada dinara ispod proseka plata u Pošti), isplata zarada iz dobiti za prethodne godine i zapošljavanje dodatnog broja radnika u sektoru tehnologije. Nakon neuspelih pregovora sindikata, poslovodstva i državnih predstavnika, radnici su međusobno izabrali 12 predstavnika koji su nastavili pregovore sa Vladom Republike Srbije i ostvarili izvestan rezultat.

S obzirom na odlučnost radnika u svojim zahtevima, blokadu ključnog sektora celog preduzeća i podršku koju su svakodnevno imali ispred GPC Zemun, uspeli su posle nedelju dana štrajka da se izbore za dogovor sa potpredsednikom vlade Nebojšom Stefanovićem o delimičnom ispunjenju zahteva. Dogovor se odnosi na:
-ispunjenje zahteva o isplati zarada iz dobiti za 2017 i 2018 godinu;
-isplatu solidarne pomoći u iznosu oko 20 hiljada dinara( za sve one zaposlene koji imaju nižu platu od 50 hiljada).
-Isplata dela zaostalih zarada iz dobiti i solidarna pomoć trebalo bi da bude isplaćena do kraja aprila tekuće godine, dok ostali deo zarada treba da bude realizovan do kraja godine. 

Takođe je dogovoreno formiranje radne grupe u kojoj će delom biti zastupljeni radnici koji su pregovarali sa potpredsednikom vlade, sindikati i predstavnici vlade, koji bi zajedno radili na aneksu kolektivnog ugovora u cilju pravnog omogućavanja isplate solidarne pomoći, linearne isplate zarada iz dobiti (što do sad nije bio slučaj) kao i budućem angažmanu u donošenju plana poslovanja i budžeta Pošte za sledeću godinu. Ova radna grupa bi takođe radila na preispitivanju koeficijenata po kojem se određuje visina zarada zaposlenih, usaglašavanju oko povećanja plata po principu da veće povećanje imaju oni zaposleni sa manjim platama, zatim ukidanje nepotrebnih radnih mesta i preusmeravanja tih sredstava na zaposlene koji realno doprinose funkcionisanju sistema.

Izvor: Stefan Mitrović

Vlada Srbije je brzo reagovala na zahteve radnika, razlog tome pored unutrašnjih faktora nalazi se i u političkim okolnostima. Zadnjih nekoliko meseci opozicija organizuje proteste širom Srbije pod sloganom 1/5 miliona, tražeci pre svega smenu predsednika Srbije Aleksandra Vučića i stvaranje ,,fer,, uslova za buduće parlamentarne izbore. U datim okolnostima lideri opozicije bi svakako težili da maksimalno iskoriste štrajk radnika Pošte i tekuće proteste kako bi politički dodatno destabilizovali prilike u zemlji, gde bi očekivana kulminacija mogla biti u štrajkovima drugih preduzeća i iskazivanjem sve većeg socijalnog nezadovoljstvom građana što bi svakako dovelo do krize svih političkih institucija u zemlji (opozicija već bojkotuje rad parlamenta). Brza reakcija vlasti na zahteve radnika inicirana je pre svega zaštitom vlastitih interesa, očuvanje privilegovane pozicije pljačkanja državnih i javnih preduzeća i ličnog bogaćenja gde radnici bivaju sve siromašniji a javna i državna preduzeća bivaju tretirana kao politički plen određenih partija.

Pored višegodišnje izdaje interesa radnika od strane reprezentativnih sindikata, držanjem radnika od strane uprave i države u uverenju da je situacija nepromenljiva, radnici Pošte su konačno ostvarili izvesne pozitivne pomake u ostvarivanju svojih ciljeva. Oslanjajući se pre svega na sopstvene snage i birajući nenajavljeni štrajk kao metod borbe koji se pokazao efikasnim, radnici su uspeli da uzdrmaju korumpirane sindikate (čije su članove pozvali da se iščlane), stvorili priliku da eventualno osnuju sopstveni sindikat i ohrabrili druge radnike i radnice da se ubuduće priključe borbi u što većem broju. S druge strane obećanja koja su data radnicima mogu biti izigrana ukoliko se ne vrši pritisak od strane radnika da se ona ispune i ne počne sa izgradnjom sindikata koji bi se temeljio na solidarnosti, jedinstvu i osnaživanju buduće pregovaračke pozicije. Ovakve borbe takođe doprinose razbijanju iluzija o tome da uprava ili predstavnici vlasti brinu o interesu radnika i navode na zaključak da se oni mogu ostvariti isključivo moblisanjem što većeg broja radnika i radnica u borbene i nepotkupljive sindikate.