Nevezano za to da li su Vlada i uprava mogle biti naterane na veće ustupke i na prihvatanje povoljnijeg sporazuma, činjenica je da ih je štrajk naterao da trepnu i ogolio njihovu slabost i nemoć pred silom masovnog štrajkačkog pokreta, ujedinjenog solidarnošću i disciplinom. SNS režim se prepao čak i tzv. divljeg štrajka, organizovanog tek uz zakasnelu i minimalnu podršku sindikata, kojima bi posao trebalo da bude da ovakve borbe predvode, a ne da za njima kaskaju dva koraka. I sindikalnim vrhuškama je iz baze poslata jasna poruka – očekujemo da nas podržite, ali ako nećete, snaći ćemo se i bez vas.

79103398 1454160651421754 8326174435534962688 nUprkos ogromnim pritiscima i kampanji zastrašivanja od strane režimskih predstavnika u upravi, radnici Pošte Srbije su uspeli da primoraju Vladu na ustupke i izbore određena povećanja svojih prihoda. Takođe, radnici koji su bili suspendovani u sklopu represivnih mera uprave vraćeni su na posao.

Grupa borbenih radnika koja je vodila štrajk uspela je da izvrši pritisak odozdo i na jedan deo inače inertnih sindikalnih predstavnika. Tokom štrajka, jedan deo sindikalne vrhuške, vođstvo Sindikata PTT Srbije (KSS) bio ogoljen u svojoj izdajničkoj štrajkbreherskoj ulozi kada je, umesto da se svrsta na stranu svojih borbenih kolega, objavilo sramno "upozorenje" i time se otvoreno stavilo u službu onima koji su želeli da štrajk uguše. Kada pretnje i ucene nisu urodile plodom, Vlada i uprava Pošte su se okrenuli ustupcima. Predstavnicima samoorganizovane grupe poštara, pod nazivom "Vukovi", ponuđen je sporazum kojim je predviđeno "povećanje plate od 13,1 odsto, ali će ukidanjem Zakona o umanjenju zarada dobiti još dodatnih 3,8 odsto. Od 1. januara 2020. godine dobiće i povećanje regresa od 1.000 dinara. Povećanjem plate poštar sa 20 godina radnog staža imaće platu od oko 45.000 dinara, plus 1.000 dinara regresa“, kaže se na vladinom sajtu. Prema tvrdnjama nekih od štrajkača, poštarima su date i garancije da će se „zaposliti 150 ljudi, od čega 50 za Regionalni poštansko-logistički centar Beograd i 100 za ostala tehnološka radna mesta“, kao i da će se „na svakih 15 dana održavati sastanak tima radnika, reprezentativnih sindikata i predstavnika Vlade“ kako bi se unapređivao položaj zaposlenih i kvalitet rada preduzeća.

Kada je proglašen kraj štrajka, znatan broj poštara je zamerio pregovaračkom timu koji je prihvatio sporazum da nije imao demokratski legitimitet da to učini bez predstavljanja Vladine ponude ostalim štrajkačima, kao i da su iznevereni inicijalni ciljevi štrajka koji se, prema jednom od štrajkača, Stefanu Mitroviću, prvenstveno tiču promene stanja u preduzeću. Prema Mitrovićevim rečima: „ljudi su razočarani, osećaju se izigrano“.

Autor ovih redova je i sam jedno kratko vreme radio kao poštar i svestan je da su obećani ustupci jedva zagrebali površinu problema sa kojima se poštari svakodnevno rvaju, dok je posao poštara veoma težak i zahtevan i zaslužuje višestruko veću platu od one koja danas poštarima sleduje. U poređenju sa poslom koji se obavlja i to u veoma teškim uslovima, poput nedovoljne količine radne opreme, prevelikih reona usled manjka zaposlenih, redovne izloženosti lošim vremenskim prilikama, urbanističkog haosa u mnogim našim gradovima i sl, ustupci na koje je Vlada pristala zaista deluju kao mrvice. Takođe, značajno je da o aspektima sporazuma koji uključuju nova zapošljavanja u Pošti nema reči na Vladinom sajtu, što budi opravdanu sumnju u njihovu nameru da taj deo ostvare. Pored toga, činjenica je da su povećanja na koje je Vlada pristala minimalna, posebno ukoliko se u obzir uzmu dalji porast troškova života i dalja razgradnja institucija socijalne države, kada nas zahvati sledeći talas svetske kapitalističke krize. Nepominjanje novih zapošljavanja u Vladinoj vesti o sporazumu takođe budi opravdanu bojazan da će se uprava Pošte potruditi da dobrano naplati ova povećanja daljim pretrpavanjem poštara poslom, posebno onih poštara koje su uprava i Vlada prepoznali kao najborbenije ličnosti među štrajkačima, tim pre što ostanak omraženog rukovodstva Pošte „u svojim foteljama“ ostavlja prostora za revanšizam i maltretiranje učesnika štrajka na radnom mestu.

Problemi poštara, vidimo, daleko od toga da su rešeni. Štrajk se možda završio, ali borbe sa upravom i državom će se odvijati na svakoj krivini. Ta činjenica doduše nije ništa novo u sindikalnoj borbi. Baš zato, pobeda u štrajku, zajedno sa porastom samopouzdanja, sa sobom nosi uvek pitanje da li se moglo dobiti više i na koji način će gazde pokušati da izbegnu i ono što je dogovoreno. Uz to, decenije izdaja od strane vrha sindikalne birokratije navikle su radnike da očekuju izdaju i učinile su da sumnja u sposobnosti i namere predstavnika sasvim opravdano bude norma, ili da zahtevi u samom startu budu što niži, kako bi delovali „realnije“, tj. prihvatljivije poslodavcu i državi. Ovo je za posledicu imalo da se u nemalom delu radnika, kao i u nekim levičarskim krugovima, odnos prema štrajku često formira po navici, bilo da se refleskno tvrdi da je na delu izdaja, bilo da se, sa minimalističkih pozicija, nekritički aplaudira svakom simboličnom uspehu.

Mi komunisti pri analizi svakog štrajka nastojimo da sagledamo u kojoj meri je on ojačao ili oslabio položaj konkretne grupe radnika koja ga je vodila, kao i radničke klase u celini, u pogledu ostvarene materijalne dobiti, kao i u pogledu razvoja klasne svesti i udaranja temelja za dalju borbu. U slučaju nedavno završenog štrajka poštara, moramo pre svega biti svesni da bi bez tog štrajka kućni budžet velike većine poštara, naročito onih sa najnižim primanjima, bio bi znatno siromašniji narednih godina i to ne samo jer ne bi bilo ustupaka koje su izborili, već i jer je štrajk poslužio i kao kočnica protiv budućih napada režima na uslove rada u Pošti. Nevezano za to da li su Vlada i uprava mogle biti naterane na veće ustupke i na prihvatanje povoljnijeg sporazuma, činjenica je da ih je štrajk naterao da trepnu i ogolio njihovu slabost i nemoć pred silom masovnog štrajkačkog pokreta, ujedinjenog solidarnošću i disciplinom. SNS režim se prepao čak i tzv. divljeg štrajka, organizovanog tek uz zakasnelu i minimalnu podršku sindikata, kojima bi posao trebalo da bude da ovakve borbe predvode, a ne da za njima kaskaju dva koraka. I sindikalnim vrhuškama je iz baze poslata jasna poruka – očekujemo da nas podržite, ali ako nećete, snaći ćemo se i bez vas. Antiradnički pravni poredak, iza kojih je Vlada pokušala da se krije ističući „nezakonit“ karakter štrajka i nastojeći da štrajk otupi zahtevanjem minimuma procesa rada, pokazao se kao tanka zaštita pred naletom masovne i disciplinovane obustave rada, tanja od listova hartije na kojima su ti sramni zakoni ispisani. Radnici pošte su osetili svoju snagu i moć solidarnosti u borbi i samo je pitanje vremena kada će tu moć ponovo demonstrirati i kada će im se u tome pridružiti radnici drugih struka.

Ne treba gubiti iz vida ni da je odlučnost poštara pobrala brojne simpatije radnih ljudi širom Srbije, kojima su poštari poslužili kao ohrabrujući primer i inspiracija. Pobednički ishod poštarskog štrajka, čak i sa minimalnim ustupcima, od velikog je značaja za radnički pokret Srbije u celini. Uspešno izboreni ustupci će besumnje ohrabriti radnike brojnih drugih branši da posegnu za istim načinom unapređenja svojih uslova rada, a širenje štrajka van uskih okvira onog ili ovog grada pokazuje koliki značaj ima ukrupnjavanje radničke borbe i koliko je značajno da prilikom štrajka stane cela branša, ili njen najveći deo. Masovnost i raširenost štrajka su ključni za njegov uspeh, čak i tamo gde poslodavac nije isti – štaviše, pogotovo tamo gde poslodavac nije isti. Širenje štrajka unutar neke branše, a potom i van nje sužava manevarski prostor za zaobilaženje radnika u štrajku i unosi pometnju i međusobne pritiske u redove vladajuće klase, posebno na onog poslodavca kojeg ostali proglase „krivcem“ za štrajk, čime se pregovaračka pozicija radnika neuporedivo poboljšava.

Takođe, ne treba gubiti iz vida da, bez obzira na subjektivna očekivanja, objektivna istorijska funkcija štrajka i sindikalne borbe uopšte nije u postizanju čarobne formule za pripitomljavanje poslodavca. Nema magičnog štrajka koji može rešiti sve probleme i zajamčiti da neće iskrsnuti novi. Istorijska funkcija sindikalizma je, pored jačanja materijalnog položaja radnika, takođe i u iskustvu koje radnici stiču, u razvijanju svesti o tome da je jedini način da se problemi sa gazdama trajno reše taj da se gazde uklone iz privrede i da radnici preuzmu upravljanje nad svojim radnim mestima. U tom smislu je štrajk poštara posebno značajan. Radnici Pošte su danas prvi u javnom sektoru masovno ustali protiv sistematskog uništavanja svog radnog mesta. To, međutim, nipošto ne znači da su jedini pod udarom. Slične bitke će morati voditi i prosvetni i zdravstveni radnici, kao i radnici u gradskim saobraćajnim preduzećima, a nisu daleko ni radnici u privatnom sektoru, čija su radna mesta uvek na ivici zatvaranja ili izmeštanja. Zato učimo od poštarskog štrajka! Učimo o snazi solidarnosti i masovne štrajkačke akcije, ali učimo još više i od zahteva „Uprava napolje“! Istaknimo taj zahtev protiv svih gazda i državnih birokrata! Izborimo se za radničko samoupravljanje i socijalističko društvo!