Drugi talas KOVID-a 19 razara Evropu. Ovo nije bilo neizbježno, nego je to smrtonosna posljedica toga što je vladama važnije bogatstvo kapitalista nego zdravlje stanovništva. Mi kažemo: natjerajmo gazde da plate kako bi zaštitili živote i životni standard! Da bi se borili protiv virusa, moramo uništiti kapitalizam!
Jedna od parola koje se često pojavljaju na levici u poslednjih nekoliko godina, uključujući nažalost i jedan deo revolucionarne levice, jeste „seksualni rad je rad“. Pod ovom parolom se navodno podrazumeva borba za bolji položaj tzv. seksualnih radnica, tj. prostitutki, te ukidanje društvene stigme koja postoji oko prostitucije i izjednačavanje prostitucije sa radom koji radnice i radnici obavljaju na primer u fabrikama, rudnicima, prodavnicama i školama. Međutim, prihvatanje ovog stava bi u praksi imalo katastrofalne posledice, kako za same prostitutke tako i za sve radne žene, s obzirom na to da bi takav stav doveo do normalizovanja seksualne eksploatacije (čije su žrtve ogromnom većinom žene). Takva pozicija je reakcionarna i predstavlja pokušaj buržoazije da još jače udari na radne žene. Slično kao i ideja o nadnicama za kućni rad, ideologija seksualnog rada ženama predstavlja dodatnu eksploataciju kao put ka emancipaciji i time ih zapravo gura u sve dublju potlačenost, koja bi se učvrstila i proširila ukoliko bi postala legalna. U ovom članku ćemo se baviti analizom ove ideologije i načinima na koji ona stoji u oštroj suprotnosti sa emancipacijom žena, kao i muškaraca, i održava i produbljuje eksploatatorski odnos prema seksualnosti.
Partija radikalne levice nije partija koja baštini tekovine revolucionarnog radničkog pokreta. Ona čak nije ni radnička partija, iako besumnje znatan deo njenog članstva čine radnici. „Levica“ danas može značiti razne stvari i obuhvata čitavu paletu političkih opcija koje su do te mere različite da je besmisleno govoriti o partiji koja je po svom usmerenju samo „levica“. Odrednica „radikalna“ je suviše subjektivna da bi na zadovoljavajući način precizirala o kakvoj se levici radi. Najrazličitije mere se danas u politici nazivaju radikalnima – i ne samo danas.
U tome verovatno i leži kvaka. Sa jedne strane se grmi i roguši na „nepravedni“, „neoliberalni“, kapitalizam i namiguje se radnim ljudima, čiji se životi svakodnevno uništavaju već tri decenije. Sa druge strane se namiguje kapitalu izbegavanjem da se privatna svojina dovede u pitanje i „pretnjama“ koje ne idu dalje od oporezivanja i eventualnih izolovanih slučajeva eksproprijacije pod nerazjašnjenim uslovima, koji kapitalistima mogu bez problema ići na ruku.
Od svih balkanskih država nastalih raspadom Jugoslavije, Bosna i Hercegovina je zasigurno najprepoznatljiviji simbol političke nestabilnosti. Od kraja rata, dejtonsko ustrojstvo države je generator mnogih političkih trvenja između tri tajkunske elite koje upravljaju bosanskohrecegovačkim društvom.
Temeljna svrha ovog teksta jest marksistički doprinos rješenjima problema zategnutih nacionalnih odnosa koji na Balkanu neosporno postoje kao nasljeđe privatizacijskih ratova 1990-ih. Vodeći se principom kako se svi marksisti moraju suprotstaviti nacionalizmu u vlastitim sredinama, u ovom tekstu će poseban naglasak biti na odnosu prema Srbima u Hrvatskoj, te konkretnim političkim zahtjevima koje bi marksistička ljevica po tom pitanju morala istaknuti.
