U poslednjih nekoliko dana ukrajinske snage su značajno napredovale na frontu u Harkovu, primoravajući Ruse na neorganizovano povlačenje. Odakle ova iznenađujuća kontraofanziva i kakav je njen značaj za rat u celini?

„Možda što manje imamo, više se od nas traži da se hvalimo.”
― Džon Stajnbek, Istočno od raja

Izvor: In Defence of Marxism

Kako su kukurikali! Čak i posle toliko meseci bučne propagande, naslovi koji su pratili ukrajinsko napredovanje na Harkovskom frontu su zaista probili sve decibele.

Dejli telegraf je trubio:

„Putin je gotov. Ukrajinci su ga sabili uza zid sa zapanjujućom pobedom na vidiku.”

Ako bismo sudili po veličini naslova, moglo bi se pretpostaviti da je rat već dobijen. Herojske ukrajinske snage su porazile Ruse, koji su bežali ka granici najbrže što su mogli.

Naši galantni ukrajinski saveznici bi ih potom progonili sve do kapija Moskve, gde bi glava zlog Putina već bila izložena na vrhu koplja...

Veoma lepa slika! Nažalost, isti imaginarni scenario se stalno ponavljao toliko puta da čovek počinje da sumnja da je to plod mašte, a ne stvarnost. Ovde se čini da je informacioni rat važniji od onoga što se zapravo dešava na terenu.

U svim stvarima koje se odnose na Ukrajinu, stoga je neophodno u svakom trenutku zadržati osećaj zdravog skepticizma ako želimo da prodremo kroz gustu maglu lažnih tvrdnjii dođemo do neke vrste objektivne ocene onoga što se zaista događa.

Ozbiljan poraz

Šta je smisao i značaj ove kontraofanzive i kako će ona verovatno uticati na tok sukoba? Prvo, istina je da je slom ruskih snaga na harkovskom frontu ozbiljan poraz. Prethodnih dana ukrajinske trupe su izvršile važne prodore na frontu u Harkovu. Analiza američkog Instituta za rat govori da je 2.500 kvadratnih kilometara ponovo oduzeto ruskim snagama.

Ukrajinske snage probile su liniju fronta Harkov oko 70 km istočno do reke Oskil i osvojile ključne strateške tačke, uglavnom Izjum i zapadnu obalu Kupjanska.

Propagandni rat

Izvor: Ministarstvo odbrane Ukrajine

U poslednjih nekoliko meseci, kako se zima približava, među zapadnim podržavaocima Ukrajine rasla je sve veća zabrinutost zbog razvoja rata. Milijarde dolara, evra i funti koje su poslate Kijevu u vidu municije, artiljerije, opreme, razmeni obaveštajnih podataka, itd. izgledalo je da nemaju stvarnog uticaja na liniji fronta, dok su Rusi napredovali polako, ali sigurno pomoću značajne vatrene nadmoći.

Počelo se postavljati pitanje: da li vredi ulivati sredstva u rat koji se, naizgled, ne može dobiti? Ovo pitanje je oštro postavljeno kako su bile prekinute ruske isporuke gasa Evropi, a vlade u EU strahovale da bi visoki računi za energiju mogli da izazovu masovno nezadovoljstvo.

Sve zabrinutiji da će Zapad izgubiti interesovanje za Ukrajinu i povući se pod rastućim pritiskom javnog mnjenja, ili barem smanjiti dotok oružja i novca na minimum, Zelenski je postajao očajan. Trebalo je da pokaže svojim šefovima u Vašingtonu da se njihov novac ne rasipa, da rat još traje i da su Ukrajinci spremni da krenu u veliku kontraofanzivu.

Drugim rečima, bila mu je potrebna neka vrsta dramatičnog poteza koji bi naterao njegove donatore da obrate pažnju. Trebala mu je brza pobeda. Ali kako je dobiti? To je bilo pitanje.

„Hersonska ofanziva”

Pre ovih poslednjih događaja, sva pažnja je bila skoncentrisana na takozvanu “Hersonsku kontraofanzivu” ukrajinskih snaga na jugu, koja je počela 29. avgusta. Kijev je to mesecima najavljivao.

Ipak, ako je Zelenski bio zaista ozbiljan u vezi nje, bilo je veoma čudno da je najavi, jer je u svakom ratu iznenađenje ključni faktor. Prava kontraofanziva treba da se oslanja na element iznenađenja, pa zašto to javno saopštavati? Ipak, Zelenski  je na sav glas objavljivao da je ofanziva na određeni cilj – Herson – neminovna.

Razlog je taj što Herson nikada nije trebalo da dočeka pravu ofanzivu, već onu koja je osmišljena da povuče ruske trupe sa drugih delova fronta, kako bi se usporilo njihovo napredovanje, posebno u Donbasu.

U stvari, sa vojne tačke gledišta, napad na Herson nije imao smisla. Ruske snage su bile dobro ukopane i otvoreni teren bi neizbežno izložio ukrajinske snage strašnim gubicima. Zbog toga je značajan sloj ukrajinskih generala bio protiv toga – kao i Amerikanci. Ali Zelenski je ostajao uporan.

Ukrajinski manevar je bio delimično uspešan. Rusi su premestili velik broj trupa i opreme na Hersonski front. Nakon ruskog zauzimanja Severodonjecka i Lisičanska početkom jula, rusko napredovanje na ukrajinskoj liniji odbrane Siversk-Bahmut-Horlivka bilo je izuzetno sporo.

Međutim, baš kao što se i predviđalo, hersonska ofanziva je za ukrajinsku vojsku donela veliku ljudsku cenu. Iako je Kijev proglasio potpunu zabranu protoka bilo kakvih informacija koje dolaze sa fronta, jasno je i objavljivano u američkim medijima da je hersonska kontraofanziva bila klanica za ukrajinske snage. Dobijeno je vrlo malo terena, a deo je onda ponovo izgubljen, uz veliku cenu. Ukrajina je igrala na svoju snagu: ljudstvo. Rusija je igrala na svoju snagu: nadmoć u artiljeriji.

Ali hersonska kontraofanziva imala je još jedan rezultat. Odvlačenje pažnje Rusa ka tom frontu neminovno je oslabilo njihov položaj na drugim frontovima. U ovom trenutku, ukrajinska vrhovna komanda je pojačala razmenu obaveštajnih podataka sa SAD, omogućavajući im da identifikuju najslabije tačke ruske linije fronta i pokrenu iznenadnu ofanzivu.

Ova informacija je bila od neprocenjive vrednosti za Ukrajince. Postoji dobro poznat princip ratovanja koji glasi: svom snagom na tačku napada. Najslabija tačka je identifikovana kao oblast severno od ključne strateške tačke Izjuma. Grad je krajem marta uz veliku cenu zauzela ruska vojska. Izjum je važan, jer je ključno železnički čvor, ali i zato što sa severa otvara magistralni put prema Slavjansku. Front je ovde bio više-manje statičan mesecima.

Dakle, dok je sva pažnja bila koncentrisana na Hersonski front, ukrajinska vojska je 8. septembra pokrenula iznenadnu ofanzivu na Balakliju, severno od Izjuma. Ovo je očigledno iznenadilo Ruse. Njihova odbrana ovde je bila slaba i brzo je pregažena. Dok su borbe još trajale u samom gradu, ukrajinske snage su nastavile da guraju dalje na istok, zaobilazeći ga, i nisu naišle skoro ni na kakav otpor.

U roku od nekoliko dana stigli su do Ševčenkova severoistočno od Balaklije, a zatim su zauzeli zapadnu obalu ključnog grada Kupjanska. Istovremeno su vrlo brzo napredovali na jug u pravcu Izjuma.

Reperkusije u Kremlju

Rusko Ministarstvo odbrane je nespretno pokušalo da smisli objašnjenje za poraz:

„Tokom tri dana preduzeta je operacija za ograničavanje i organizovanje prebacivanja trupa iz Izjumsko-Balaklijskih grupa na teritoriju Donjecke Narodne Republike. Tokom ovog perioda preduzete su brojne mere koje su ometale i odvraćale pažnju u pogledu stvarnih kretanja trupa.”

Takvo objašnjenje nikoga neće zadovoljiti. Do 12. septembra, Rusija je bila prinuđena da povuče svoje snage takođe sa pojasa duž granice, severno od oblasti Harkov i pomerila je front od reke Severski Donjec nazad na istok do reke Oskil.

Ovo je bio daleko više ponižavajući poraz od ranijeg povlačenja iz Kijeva. To je bilo manje-više uredno povlačenje. Ali ovde to nije bio slučaj. Ovo nije bilo uredno povlačenje, već bežanija. Rusi su pobegli, napuštajući svoje položaje, ostavljajući za sobom velike količine naoružanja i opreme.

Postoje izveštaji o zaostalim ruskim vojnicima koji su se presvlačili u civilnu odeću kako bi pobegli peške ili biciklom. Bilo je i kolona civilnih automobila koji su bežali iz svih gradova i naselja prema ruskoj granici, plašeći se represalija ukrajinske vojske koja je napredovala, kao i dobrovoljačkih bataljona krajnje desnice.

Priroda Putinovog režima

Mora se postaviti pitanje: kako su Ukrajinci mogli da izvedu ovaokvu iznenadnu ofanzivu i ostvare tako zapanjujući uspeh? Apsolutno ključni faktor bili su obaveštajni podaci Amerikanaca, koji su gotovo sigurno pomogli u koordinaciji i usmeravanju cele operacije.

Izvor: kremlin.ru, Wikimedia Commons

Ali time se ne može sve objasniti. U starim danima Sovjetskog Saveza, kvalitet sovjetske obaveštajne službe bio je bez premca. Sigurno su trebali biti sposobni da identifikuju gomilanje ukrajinskih trupa na tom delu fronta i da reaguju u skladu sa tim?

Debakl na harkovskom frontu otkriva fatalnu slabost ruskih snaga u ovom ratu, a to je loš kvalitet njihove obaveštajne službe. Ali ovo je, pak, samo jedan od simptoma degeneracije u samom srcu Putinovog režima.

Raspad Sovjetskog Saveza pretvorio je Rusiju iz birokratski deformisane radničke države u buržoaski bonapartistički režim, kojim upravlja korumpirana klika oligarha koji su se obogatili masovnom krađom imovine naroda.

Ovim trulim režimom vlada kremaljska klika koja služi interesima oligarha, dok istovremeno vlada nad njima; maltretirajući ih i cedeći ih u zamenu za usluge njene policije i FBS, naslednika starog KGB-a, što je bila lestvica kojom se Vladimir Putin popeo u Kremlj.

Putin voli da se predstavlja kao snažan čovek, ali u stvarnosti je džin sa glinenim nogama. Jedna od slabosti bonapartističkog režima je upravo to što Snažni čovek ne toleriše neslaganje ili kritiku bilo koje vrste.

Glavni čovek u Kremlju živi u nekoj vrsti mehura: veštačkom svetu u kojem žive korumpirani pajtaši i ulizice u kome svi samo žele da mu saopšte dobre vesti, bez obzira da li to ima veze sa istinom ili ne. Ovo je nesumnjivo imalo vrlo negativan uticaj na to kako se Rusija ponela u ratu od samog početka.

To delimično objašnjava Putinovo preterano samopouzdanje. Ono se ogleda u tome što on istrajava na besmislici da to uopšte nije rat, već samo „specijalna vojna operacija“ – veoma čudna formulacija koja nema poznati ekvivalent ni u istoriji, ni u vojnoj teoriji. Krijući se iza ovog pretvaranja, Putin je do sada izbegavao da objavi rat i da izvrši potpunu mobilizaciju. Ali ovo je ograničilo broj snaga koje je u stanju da angažuje u sukobu.

Da povučemo istorijsku analogiju koju je koristio predsednički savetnik Zelenskog Arestovič: kada je Crvena armija oslobodila Ukrajinu od nacista, Staljin je u borbu poslao snage od dva i po miliona. Nasuprot tome, Rusija je do sada u ovaj rat angažovala relativno mali broj vojnika, možda 170.000.

Razlozi za to su politički. Objava rata i potpuna mobilizacija bi imali mnogo veći uticaj na rusko društvo i mogli bi izazvati protivljeenje. Ali to je ozbiljno omelo ratne napore Rusije.

Dakle, kada su Rusi premestili trupe da pojačaju Hersonski front, delovi Harkovskog fronta ostali su izuzetno oslabljeni. Neprijatelj je uspeo da iskoristi priliku i izveo je munjevit napad koji je potpuno iznenadio Ruse. Rezultat je bio poraz, kao što smo videli.

Posledice

Kakve će biti posledice ovog ruskog poraza u Harkovskoj oblasti? Sa ukrajinske tačke gledišta, ovo je preko potreban podsticaj za moral. Propagandni element je od početka bio ključan za ukrajinsko-zapadnjačku stranu. Ali propaganda ima svoje granice; osim ako je praćena konkretnim napretkom na terenu ona postaje prazna i kontraproduktivna.

Kao što se moglo i predvideti, političari u Kijevu su sada naduvani sopstvenim značajem. Da citiram frazu koju je koristio Staljin, oni su „vrtoglavi od uspeha“. Vrtoglavica u svakodnevnom životu može izazvati neprijatne nesreće. Čovek može izgubiti ravnotežu i doživeti bolan pad. Ali u ratu, posledice mogu biti mnogo ozbiljnije.

Sada se govori o tome da Ukrajina priprema sličnu kontraofanzivu u Vuhledaru, na Zaporoškom frontu. Međutim, pravo stanje pokazuju najnoviji apeli Kijeva, koji zahtevaju od Zapada da ubrza isporuku naoružanja i znatno poveća količine.

U koju svrhu? Ne da organizuju trijumfalni pohod na Moskvu, ili Krim, ili čak Mariupolj, već samo da zadrže teritorije koje su upravo osvojili.

Dobiti jednu bitku ne znači dobiti rat, koji se sastoji od mnogo bitaka. Ukrajinci mogu dobiti jednu bitku ili deset bitaka. Ali takve pobede mogu biti kratkotrajne i ne moraju da znače promenu opšteg odnosa snaga.

Egzistencijalno pitanje

Ovo je veoma opasan razvoj situacije za Putina. Rat u Ukrajini je egzistencijalno pitanje za njega i njegov režim. Slom ruske odbrane u Harkovu bio je možda najozbiljniji korak nazad za Rusiju u ovom ratu. Vojni i ruski reakcionarni nacionalistički komentatori, koji su podržali invaziju na Ukrajinu, sada otvoreno izražavaju svoje kritike na račun vođstva kampanje, a neki dovode u pitanje čak i samog Putina.

Čečenski lider Kadirov, koji je bio važan faktoru u ratu protiv Ukrajine, otvoreno je izrazio kritiku ruskog prinudnog povlačenja u Harkovu: „Napravljene su greške. Mislim da će doneti zaključke. Možda nije lepo kada nekome kažete istinu u lice, ali ja volim da govorim istinu.”

Do sada su ove pukotine bile samo blage, ali ako se situacija na terenu u Ukrajini ne promeni i Putin ne bude imao neke pobede, nezadovoljstvo će rasti, posebno među onima koji su podržavali rat do sada. Ovo bi moglo postati veoma opasno za Putinov položaj. Porazi u ratu često dovode do revolucije.

Iz tog razloga, Putin treba da deluje odlučno i brzo. Njegova prva reakcija usledila je u noći 11. septembra, serijom koordinisanih napada koji su oštetili elektrane širom Ukrajine, izazvavši opšti nestanak struje. To je samo početak. U narednih nekoliko dana treba da se pobrine da Rusija ne pretrpi značajnije poraze i da ostvari neku pobedu.

Možda će morati da pribegne punoj mobilizaciji, iako bi to bio rizičan potez sa njegove strane. Jedan ruski drug komentariše: „mobilizacija se odvija na nezvaničan način. Mobilisani su ljudi iz regiona udaljenih od velikih gradova. Pitanje je da li će sada početi da mobilišu regrute iz glavnih gradova poput Moskve, Lenjingrada ili Kazanja. U tome postoji veliki politički rizik.”

Na ovaj ili onaj način, Putin treba da ojača ono što je jedna od najslabijih tačaka ruske vojske u ovom ratu, što je otkriveno u ovom nedavnom porazu: ljudstvo. To će biti učinjeno ili daljim korišćenjem njegove vatrene superiornosti ili dovođenjem dodatnih trupa. Verovatno kroz mešavinu oba.

Imperijalisti se suočavaju sa problemima

Gledano objektivno, nedavni poraz je korak nazad i doveo je do ozbiljnih poteškoća u ruskoj kampanji, ali da li će to imati trajni efekat na ukupni odnos snaga ostaje pitanje. Neki vojni i politički lideri u Kijevu i na Zapadu ukazuju na oprez.

Izvor: Sekretar Entoni Blinken

Zelenski je očigledno kockar kojem donošenje rizičnih odluka nije strano. Njegova ofanziva Herson-Harkov bila je očajnički kockanje sa ciljem da održi međunarodnu podršku. A ponekad očajničko kockanje može uspeti. Možda se čini da je Zelenski sada u jačoj poziciji da traži još više vojne i finansijske pomoći od SAD i Evrope.

Ali Zelenski ima svoje domaće probleme. U Kijevu se šuška da vrhovna vojna komanda nije bila previše zainteresovana za hersonsku ofanzivu. Zapadni analitičari su bili skeptični i savetovali su da se ograniče njeni ciljevi i obim. Zelenski je ipak nastavio sa tim. Razlog nije bio toliko vojni koliko politički.

Privremeno će ova pobeda uticati na moral ukrajinskih vojnika i javno mnjenje, koje je do sada od aprila doživelo samo poraze i povlačenja. To omogućava Ukrajini da održi nadu za dalji napredak u ratu nakon zimskog perioda, što će verovatno dovesti do zastoja rata.

Ali nije sve onako kako izgleda. Paradoksalno, nedavni vojni uspeh ukrajinske strane stvorio je teškoće za imperijaliste i ono što biste mogli nazvati Partijom mira. U stvari, nekoliko ukrajinskih novina izveštava da je tokom prošlonedeljne posete američkog državnog sekretara Blinkena Kijevu on „preneo poruku od Džoa Bajdena o potrebi da se započnu pregovori sa Putinom”. (Ukrajinska pravda).

Ali Putin neće biti raspoložen da pregovara ni sa kim tako brzo nakon ponižavajućeg poraza. Nedavni napad iznenadio je Ruse. Ali malo je verovatno da će se to ponoviti. Ruske snage će se pregrupisati i pojačati novim i svežim divizijama.

Rusija još uvek ima značajne rezerve na koje može da se osloni. Ne treba gledati dalje od toga da su počev od 1. septembra, zajedničke vojne vežbe Vostok 22 sa Kinom i drugim zemljama održane na Dalekom istoku i trajale su osam dana. Tako su desetine hiljada ruskih vojnika bile uključene u vojne vežbe na Dalekom istoku, koje su mogle biti predodređene za ukrajinski front.

Putin će učiniti sve što je potrebno da bi mogao da iznese pobedu u Ukrajini. Za to mu je potrebno, kao minimum, da zadrži teritoriju koju drži u Hersonu, Zaporožju i Lugansku i da završi preuzimanje Donbasa dolaskom do administrativnih granica Donjecka.

I nema govora o tome da Putin odustane usled privremenih neuspeha, koji su neizbežni u svakom ratu. S druge strane, Ukrajina se nalazi u izuzetno teškoj situaciji sa ekonomske tačke gledišta, pošto je skoro potpuno odsečena od spoljne trgovine (uprkos sporazumu o izvozu žitarica) i potpuno zavisna od pomoći Zapada za svoj svakodnevni budžet.

Imperijalisti – posebno Evropljani – su tako suočeni sa oštrom dilemom. Bliži se zima, bez ikakvih garancija za snabdevanje gasom i naftom. Ovo podstiče krizu troškova života sa potencijalno eksplozivnim društvenim i političkim posledicama. Pritisak da se postigne neka vrsta dogovora ili kompromisa će nastaviti da raste. Ono što smo videli u Češkoj je veoma simptomatično za promene u javnom mnjenju koje se dešavaju širom Evrope.

Nemoguće je predvideti šta će se dogoditi u narednih nekoliko meseci. Kao što je Napoleon rekao: rat je najsloženija od svih jednačina. To je slika koja se stalno kreće sa mnogo nepoznatih promenljivih. Naš zadatak kao marksista je da pratimo tok događaja i strpljivo objašnjavamo naprednim slojevima, da agitujemo protiv rata sa revolucionarne tačke gledišta, baveći se pre svega našom borbom protiv neprijatelja kod kuće: naše vlastite vladajuće klase.