U subotu (3. septembra), između 70.000 i 100.000 ljudi okupilo se na Vaclavskom trgu u Pragu, pozivajući na ostavku desničarske koalicione vlade premijera Petra Fiale; pored ostalih zahtjeva koji se suprotstavljaju povećanju troškova života i učešću Češke u proksi ratu NATO-a sa Rusijom.

Masovnost ovih demonstracija, u kojoj su učestvovali ljudi iz svih sredina (uključujući i reakcionarne elemente), iznenadio je sve: vlast, sve opozicione stranke, sindikalne birokrate – čak i same organizatore! Ovo je bio nekontrolisani izliv bijesa, koji je ključa u dubinama češkog društva. To je znak upozorenja o talasu borbe i pobune koji se sprema da zapljusne evropski kontinent.

Uticaj energetske krize bio je posebno razoran u Češkoj, koja se ranije oslanjala na Rusiju za nevjerovatnih 98 procenata prirodnog gasa i 50 procenata zaliha nafte. Ipak, Fiala je nepokolebljivi pristalica rata u Ukrajini koji predvode SAD protiv Rusije, šaljući velike količine vojne pomoći i obavezujući se na sankcije EU na uvoz ruskog gasa i nafte. Uprkos tome što češka vlada i energetska kompanija ČEZ pokušavaju da smanje oslanjanje na rusku energiju obezbjeđivanjem terminala za tečni prirodni gas u Holandiji, očekuje se da će rezerve koje je izgradila nestati u martu 2023. A u međuvremenu, češke mase će se suočiti s najvišim cijenama energije u Evropi kada se koriguju po paritetu kupovne moći, od 52,15 centi po kilovat-satu za prosječnog stanovnika Praga.

Kao što se i očekivalo, sa hladnom zimom na vidiku, počinjemo da vidimo opadanje entuzijazma za češko učešće u ovom sukobu koji sponzoriše NATO. Nakon ruske invazije na Ukrajinu u februaru, vlada je izazvala ratnu histeriju i nacionalistički šovinizam. Ankete su u aprilu pokazale najviši nivo podrške NATO-u od 1994. godine, 78 odsto dok je 80 odsto podržalo ekonomske sankcije Rusiji. Ali anketa u avgustu otkrila je važnu promjenu u odnosu prema ratu. Utvrđeno je da se 45 odsto anketiranih Čeha protivilo ili oštro protivilo vladinim mjerama za podršku Ukrajini. Drugo istraživanje sprovedeno tog mjeseca pokazalo je da 79 odsto smatra da je najvažniji zadatak rotirajućeg predsjedavanja EU (koje je prešlo na Češku Republiku) „rješavanje društvenih posljedica energetske krize“, u poređenju sa oko trećinom koja je rekla da podržava Ukrajinu.

Usred promjenljivog raspoloženja, vlada Fiale je cinično smanjila podršku ukrajinskim izbjeglicama. Toliko o evropskom jedinstvu!

Grom iz vedra neba

Koalicija je preživjela glasanje o nepovjerenju vladi u petak 2. septembra, koje su sazvale opozicione stranke, koje optužuju vladu da ne čini dovoljno da se izbori sa energetskom krizom. Nakon ovog patetičnog promašaja, i s obzirom na potpuni nedostatak uputstva od rukovodstva sindikata i Komunističke partije (KSČM), frustracija koju je izazvala ova nepodnošljiva situacija tražila je bilo kakav izlaz.

Mala, reakcionarna nacionalistička grupa, organizovana pod zastavom „Češka Republika na prvom mjestu“, sazvala je u subotu demonstracije, a njihov glavni zahtjev je bila hitna ostavka vlade. Organizatori su takođe pozvali Češku da izađe iz NATO-a, prekine svaku podršku Ukrajini, zaustavi sankcije i postigne dogovor sa Rusijom oko izvoza gasa, obezbijedi 3MV/h besplatne struje svakom građaninu godišnje, okonča spekulacije na energetskom tržištu, zaštiti slobodu govora (trenutno je protivzakonito otvoreno podržavati Rusiju) i „zaustavi nacionalno mješanje“ sa ukrajinskim izbjeglicama. 400.000 trenutno živi u Češkoj, a organizatori demonstracija žele da se izbjeglice vrate u Ukrajinu „čim situacija to dozvoli“.

Uprkos otvoreno reakcionarnom karakteru organizatora koji stoje iza demonstracija, neki od njihovih „antivladinih“ zahtjeva usmjerenih na energetsku krizu i rat u Ukrajini pogodili su češke mase. Organizatori su prethodno održali nekoliko demonstracija protiv vakcina tokom pandemije, nazvane „nacionalne pobune“, koje su rijetko okupljale više od nekoliko stotina. Iako je oko subotnjih demonstracija bilo neke buke na društvenim mrežama, niko nije očekivao da će se pojaviti više od nekoliko hiljada.

Pošto je postalo jasno da bi izlaznost mogla biti znatno veća od bilo čega što smo ranije vidjeli, KSČM je na brzinu organizovala mali blok, što je značilo da su se neke crvene zastave umiješale među češke nacionalne zastave. Stranka krajnje desnice Sloboda i direktna demokratija (SPD) je takođe intervenisala, nadajući se da će demagoški profitirati od bijesa na Građansku demokratsku partiju (ODS). U međuvremenu, mali kontraprotest od 50 do 100 liberala okupio se da „brani ukrajinsku zastavu“ koja visi ispred nacionalnog muzeja.

Stvarni odziv je iznenadio sve, ogromne mase na ulicama Praga su sve pogodile kao meteor. Gužve su bile tolikeda ljudi nisu mogli da se kreću, a neki su padali u nesvijest od iscrpljenosti i dehidracije. Klasni i politički karakter demonstracija bio je veoma heterogen. Ali uprkos prisustvu nacionalističkih, malograđanskih, proputinovskih, pa čak i fašističkih elemenata, oni nisu odigrali odlučujuću ulogu. Zaista, ni za jednu političku grupaciju ne može se reći da je kontrolisala demonstracije, koje su potekle iz svih slojeva češkog društva, odražavajući narodni gnjev koji je buja ispod.

Izdaja radničkih vođa

Nije prošla ni godina dana od posljednjih izbora, a Fiala i njegove siledžije su dokazali svoj krajnji prezir prema radničkoj klasi i njenim sve gorim uslovima života. Usred inflacije od 17,5 odsto i rastućih troškova energije, jedini savjet koji su dali češkim radnicima je da nose dodatne džempere kako bi se ugrijali kod kuće. Oni su takođe pozvali Čehe da izdrže svoje „mirne patnje“ zarad Ukrajine, pored krivičnog gonjenja pojedinaca i medija optuženih da imaju mišljenja koja smatraju „previše proruskim“.

Naravno, patnja o kojoj govore ne odnosi se mnogo na njih i njihove saveznike u krupnom biznisu. Dok se običnim ljudima govori da drhte i gladuju, vlada nastoji da poveća plate poslanika i da pokrije do 70 odsto troškova energije privatnih kompanija iz javnog budžeta. U međuvremenu, gazde željno iskorišćavaju ukrajinske izbjeglice kao jeftinu radnu snagu. Sve ovo licemjerje i nepravda rezultiralo je masovnom akumulacijom ogorčenosti.

Radnička klasa je do ovih demonstracija uglavnom bila tiha, ućutkana skandaloznim trikovima sindikalne birokratije. Ali masovno učešće razjarenih radnika u ovom protestu šokiralo je vladu i njene lakeje. Oni se plaše da je to varnica koja će izazvati požar.

Nakon što su i Komunistička partija (KSČM) i Socijaldemokratska partija (ČSSD) izbrisane iz parlamenta na izborima prošle jeseni, neupućeni politički komentatori, akademski 'stručnjaci', liberali, pa čak i neki takozvani ljevičari tvrdili su da je Češka ušla u 'novu eru'. Rekli su da je „postkomunistička era“ došla do kraja i da su sada ljudi konačno „dovoljno pametni“ da povjeruju u buržoaski poredak i prokapitalističke partije. U stvari, dogodilo se upravo suprotno.

Prvo treba reći da su i KSČM i ČSSD zaslužili poraz. Od izbora 2013. ČSSD je izgubio 75 odsto birača, a KSČM 80 odsto. Glavni razlog za to bila je njihova zločinačka saradnja sa kapitalističkom oligarhijom. Od 2013. do 2021. ČSSD je bio u vladi sa strankom oligarha ANO, u vlasništvu tada drugog najbogatijeg Čeha Andreja Babiša, koji je bio ministar finansija, a potom i premijer od 2017. godine.

Tokom čitavog ovog perioda, Babiš je koristio svoj položaj u vladi da kontroliše i subvencioniše sopstveni biznis kriminalnim metodama. Na primjer, lažirao je vlasničku strukturu sopstvenih preduzeća, kako bi izvukao subvencije iz Evropske unije namijenjene malim preduzećima. Jedan od vlasnika njegove farme Čapi Hnizdo bio je njegov sin, kojeg je psihijatar povezan sa Babiševom vladom kasnije proglasio psihički bolesnim, što znači da je bio oslobođen svjedočenja pred sudom.

Andrej Babiš mlađi je 2018. čak poslao mejl češkoj policiji, tvrdeći da je njegov otac dozvolio da ga otmu na Krim, kako bi ga sklonili s puta. Babiš je takođe imenovan u Pandorinim papirima u brojnim slučajevima utaje poreza.

Ali i pored ove bure skandala, ČSSD i KSČM su ostali Babišovi aktivni branioci. Samo zbog njih je njegova vlada opstala toliko dugo. Babiš se od početka predstavljao kao branilac naroda i vješt menadžer koji će se obračunavati sa desničarima koji su prije njega bili na vlasti. Takozvane lijeve stranke su imale žalosnu ulogu u stvaranju ovih iluzija, što je značilo da ih je češki narod pravedno kaznio.

Sindikalna birokratija, pod Jozefom Stredulom, predsjednikom Češke konfederacije sindikata (ČMKOS) – koji je sada predsjednički kandidat na predstojećim izborima – uložila je ogromne napore da drži mase pod kontrolom. Tokom čitavog perioda pandemije KOVID-19, Stredula je bio glavni pobornik takozvanog skraćenog radnog vremena – u kojem je država isplaćivala plate radnicima, dok su privatni vlasnici zadržavali profit. Kad god su izbili nemiri, kao u rudnicima Liberti Ostrava 2021. godine, sindikalne birokrate su služile kao protupožarni zid za buržoaziju: preusmjeravajući gnjev radničke klase u nemoćne kanale demonstracija, a ne štrajkova.

Sada je glavni slogan ČMKOS-a: „socijalni mir“. Svjedoci smo neuobičajenog spektakla sindikalne birokratije koja se bori da održi „socijalni mir“ u situaciji kada inflacija od 17,5 odsto nagriza plate radnika, i brutalne energetske krize! Ne tako davno, tokom svoje kampanje za ponovni izbor predsednika ČMKOS-a, Stredula je čak i lično posjetio kongres vladajuće ODS, gde je čestitao njenom lideru i premijeru Fiali i rekao da se nada nastavku njihove saradnje!

Rastuće tenzije

Potpuna kapitulacija rukovodstva radničkih organizacija nije stvorila trajnu klimu socijalnog mira. Ali to je dovelo do toga da je radnička klasa izgubila bilo kakvo povjerenje, ne samo u takozvane lijeve partije, već u sve partije, parlament i sve druge buržoaske institucije. Babiševa vlada je pala prošle godine i zamijenili su je stari desničari iz ODS-a, iste stranke koja je zemlju podvrgla katastrofalnom talasu privatizacije 1990-ih. Ljudi nisu glasali za ODS i njihovu koaliciju SPOLU zato što su im vjerovali, već zato što su mnogi mislili da će bilo šta drugo biti bolje od Babiša. Iz istog razloga, mnogi ljudi su glasali za krajnje desničare, nacionalističke demagoge Slobode i direktne demokratije (SPD), a mlađi za Piratsku partiju.

Neki inteligentniji slojevi buržoazije vide da je ova situacija opasna. Aktuelni ministar unutrašnjih poslova Rakušan je odmah nakon izbora 2021. rekao da se nada da će se socijaldemokratija vratiti u parlament. Buržoaziji su očajnički potrebne „razumne“ radničke partije koje bi mogle da iskoriste stavljajući„ljudsko lice“ svojoj divljoj kapitalističkoj vladavini i da služe kao kočnica radničkoj klasi.

Od jesenjih izbora 2021. na površini se činilo da nova vlada čvrsto drži kontrolu nad situacijom, uprkos ratu u Ukrajini. Nije bilo štrajkova ili ozbiljnih protesta, a lijeve stranke su izbrisane iz glavne politike. Pošto su se uslovi radnika naglo pogoršali, sindikalna birokratija je razmišljala o sazivanju jesenjih demonstracija kako bi pustila paru, ali s obzirom na dubinu krize bila je zabrinuta da bi mogla brzo izgubiti kontrolu nad događajima. Postoji sve veći pritisak na njih odozdo da se zaista bore za prava radnika, a među nekim slojevima raste želja za generalnim štrajkom, pa čak i revolucionarnom borbom protiv vlade Fiale.

Za sada, jedino što je ČMKOS uspio da organizuje je miting u ponedjeljak 5. septembra, iza zidina Karlin foruma, gde je dozvoljen ulaz samo članovima sindikata. S obzirom na potpuni nedostatak inicijative radničkih vođa, nije ni čudo što se masovni gnjev u češkom društvu izrazio u slučajnom, konfuznom obliku.

Fašistička demonstracija?

U prošlosti su snage koje su trenutno u vladi održavale još veće demonstracije tražeći Babišovu ostavku. Oni su se tada predstavljali kao „demokratski blok“ protiv Babišovog „totalitarizma“. Sada ljudi nemaju povjerenja u ovaj takozvani demokratski blok, niti u Babiša, i sve više odbacuju cijeli sistem. Ono što posebno zabrinjava vladajuću klasu je da mase na ulicama u subotu nisu bile pod kontrolom nijedne buržoaske frakcije, kao što su bile u velikoj mjeri na antibabišovskim demonstracijama održanim u prethodnom periodu.

Buržoaski komentatori širom svijeta govore o fašističkim nasilnicima i ruskim agentima koji se okupljaju u Pragu. Poznati britanski „marksistički“ akademik koji je postao liberalni ratni huškač, Pol Mejson, vrištao je na društvenim mrežama o „staljinističko-fašističkom crveno-braon češkom proputinskom protestu“. Buržoaski mediji su takođe bili veoma selektivni u pažljivom odabiru fotografija u svom izvještavanju, fokusirajući se na ljude koji nose majice sa Putinovim likom na njima, ili naglašavajući pravopisne i gramatičke greške na plakatima da bi implicirali da su demonstranti nazadno nepismeni. Fiala i Rakušan su u početku govorili o proruskim snagama u Pragu, ali kako je gužva tokom dana postajala sve veća, oni su ublažili svoje izražavanje, umjesto toga predstavljajući ove ljude kao nesrećne žrtve ruske propagande.

KSČM je bila jedina partija na ljevici koja nije odbacila demonstracije kao neku vrstu „fašističkog skupa“. Osim organizovanja bloka, planirali su i sopstvene demonstracije na istoj lokaciji 17. septembra. Ovo je djelimično pokušaj da povrate dio izgubljenog povjerenja radničke klase uoči lokalnih izbora krajem mjeseca. Vjerovatno se nadaju da će hvatanje za veliki pokret otežati češkoj državi da ih stavi van zakona, kao što je bio slučaj u nekim drugim istočnoevropskim zemljama. Ali ako se nadaju da će postati bilo kakav stub privlačnosti i garantovati svoj opstanak, KSČM bi takođe morao da usvoji istinski komunistički program, strategiju i strukture da odgovori na goruća pitanja radničke klase. Do sada su podržavali buržoaske partije, dok njihov stav o ukrajinskom ratu nemoćno poziva na „diplomatiju“.

Za razliku od histeričnih buržoaskih i liberalnih komentatora, marksisti shvataju da ova demonstracija nije bila ni fašistička erupcija, ni ruski psiop (psihološka operacija), već spontani talas bijesa, koji je proizašao iz teških uslova koje je milionima običnih ljudi nanijela kapitalistička kriza. Činjenica da je to našlo svoj izraz na ulicama Praga, nakon poziva na protest od strane šačice malograđana, prije je odraz nedostatka vođstva ljevice i radničkog pokreta. U ovim uslovima, očaj mase da pronađe izlaz vodiće ih raznim čudnim putevima. Ovo je samo početak.

Jesen koja se približava biće veoma vruća u Češkoj, ubrzana predstojećim izborima. Ovaj pokret protesta bez vođa i pun zbunjenosti mogao je da se kreće u bilo kom pravcu, lijevo i desno. Takođe bi mogao potpuno da nestane. Međutim, manevrima se ne može lako isključiti mogućnost eksplozije klasne borbe u jeku sadašnje krize. To bi za vladajuću klasu bila samo privremeno olakšanje, jer će pritisak krize ubrzo izazvati sve više eksplozija. Politički establišment se urušava pred našim očima, radnici gube vjeru u sve tradicionalne partije i institucije, što otvara put za revolucionarna kretanja u budućnosti.

Očigledno, reakcionarna rulja koja je prvobitno pozvala na protest u subotu nema odgovora za radničku klasu, kao ni šovinistički nacionalisti SPD. Ono što trenutno nedostaje jeste ozbiljno, proletersko vođstvo koje može da usmjeri radničku klasu u borbu protiv pravog neprijatelja: češke kapitalističke klase i njenih ratnohuškačkih, imperijalističkih gospodara.

Zbog ovoga, češki radnici treba da odbace svoje trule vođe i da se bore da transformišu svoje organizacije od vrha do dna. Češka radnička klasa će, uprkos sadašnjem rukovodstvu, na kraju naći način da nešto izvuče iz svojih revolucionarnih tradicija. Formiranje i rast istinski revolucionarne boljševičke organizacije sa radikalnim, internacionalističkim programom raskida sa kapitalizmom i izgradnje socijalizma biće neophodan korak u ovom procesu. Samo revolucionarni polet radničke klase protiv kapitalističke eksploatacije može ponuditi budućnost nade i dostojanstva narodu Češke, postajući svjetionik za radnike istočne Evrope i svijeta.

Tekst je objavljen 06. septembra 2022.