Zadnji pokušaj da se deblokira evro-integrativni proces u Makedoniji rezultovao je tzv. Francuskim predlogom. Bio je ekspresno prihvaćen od zemalja Evropske unije, uključujući i Bugarsku koja koči pregovore EU sa Makedonijom. Ovaj dokument sadrži delove koji predstavljaju pokušaj identitetskog redefinisanja istorije makedonskog naroda i jezika, u skladu sa bugarskim nacionalnim mitovima. Komesar EU za proširenje, Oliver Varheji izjavio je da „EU shvata ozbiljno zabrinutost Bugarske i da su sada njeni predstavnici deo pregovaračkog procesa“. Nametanje pozicije Bugarskog nacionalizma kao relevantnog za pregovarački proces sa Makedonijom, dodatno je urnisao lažnu principijelnost EU. Istovremeno, EU se energično suprotstavlja pokušaju Rusije da nametne svoje tumačenje istorije, jezika i državnosti ukrajinskog naroda dok u celosti prihvata „brige“ Bugarske za to kako Makedonija poima istoriju i jezik - prihvatajući zadovoljavanje bugarskog nacionalizma kao preduslov učlanjenja Makedonije u EU.
Ovako skrojen Francuski predlog predstavlja legitimisanje fašizoidne politike bugarske države i buržoazije podržane od birokrata EU. Afirmiše narativ po kojem su makedonska nacija i jezik „veštačka tvorevina Tita i Jugoslavije”, a sve sa ciljem ostvarivanja regionalnih aspiracija slabe bugarske buržoazije i njenog odobrovoljavanja da odblokira pregovore sa Makedonijom. Svaki principijelni komunista i internacionalista će se suprotstaviti ovoj imperijalističkoj i šovinističkoj politici.
Ne iznenađuje da je sve ovo dovelo do snažne reakcije građana. U generalno nepovoljnoj društvenoj situaciji protesti su bili vrlo očekivani. Ljudi su sa pravom besni i žele da spreče lakrdiju oko pristupa EU. Zato se evro entuzijazam sve više topi i pretvara u nacionalizam. Frustracije oko ekonomske bede i siromaštva, vratolomni porast inflacije i opšti pad kvaliteta života, nadopunjeni novim nacionalnim poniženjem od strane EU otvorili su prostor za desnicu. Ona je iskoristila momenat da se kanališe i artikuliše sve ovo razočarenje kroz nacionalistički okvir. To se dešava usled nedostatka masovne komunističke političke organizacije koja bi mogla pružiti alternativu, nebazirajući svoju politiku na jeftinom nacionalizmu.
Predvodnici protesta protiv Francuskog predloga, VMRO-DPMNE, dokazali su se odranije kao vrlo kooperativni kada je riječ o interesima „strateških partnera“ iz EU. Oni su, iako se navodno nisu slagali sa ustavnim izmenama u vezi sa promenom imena države, to dozvolili i omogućili. Ne možemo očekivati od ekspoziture nemačkog imperijalizma sa kadrovima školovanim od strane Fondacije Konrad Adenauer da budu predvodnici anti-EU politike. Oni će nastaviti eventualne pregovore sa EU i kada padne vlast SDSM. Levica, koja se takođe nameće kao predvodnik protesta, u potpunosti je izgubila osnovni politički kurs i ni sama ne zna jasno za šta je. Oni ne mogu da se odlepe od EU opredeljenja, ali su i za BRICS, i za članstvo u Nesvrstanima. Borba za promenu klasnih odnosa i rušenje kapitalizma ne predstavljaju realnu alternativu za Levicu, za razliku od prostog udruživanja sa ostalim kapitalističkim državama koji nisu u EU. Ova Frankenštajn struktura koja se predstavlja kao politički predvodnik protesta je samo zainteresovana za skupljanje izbornih poena u situaciji kada je pad vlasti neizbežan. Moramo konstatovati da ne postoji dovoljno jaka kontrateža postojećim nacionalističkim i šovinističkim strukturama koja bi dala nadu za bolje sutra. Zadatak svakog komuniste je davanje doprinosa izgradnji organizacije koja će moći da utiče na ove događaje.
Sa druge strane, u nedostatku rešenja bilo kog unutrašnjeg problema, domaća vladajuća klasa nastavlja da stvara iluziju o članstvu EU kao konačnom rešenju svih naših problema. Čak i u najoptimističnijem slučaju, Makedonija kao periferna kapitalisticka zemlja čeka srpsko-crnogorski scenario pregovora za ulaz u EU. Ove dve zemlje tzv. Zapadnog Balkana pregovaraju oko 10 godina i nisu ni blizu završetka pregovora. Ovaj region će joj biti stalno u sferi uticaja, no poučeni iskustvima Bugarske, Hrvatske i Rumunije, moćne evropske zemlje neće ponoviti istu grešku. Sve priče o evropskom putu Zapadnog Balkana su samo bajke. Čak i ako vlast prihvati zahteve Bugarske, biće to praktično beskorisno, jer članstvo u EU je neostvarivo.
Nakon raspada naše zajedničke države, bilo je nužno da se održi iluzija o velikim evropskim idealima prema kojima moramo da stremimo. Vladajuća klasa može u međuvremenu da pere svoj obraz i da zamaskira svoje neuspehe na svim poljima. Čak i eventualni prijem u EU nikada, neće promeniti perifernu prirodu makedonskog kapitalizma. On neće moći da uspešno učestvuje na evropskom tržištu, što će rezultovati egzodusom stanovništva pri otvorenim granicama, a potom i potpuno uništenje onoga što je ostalo od makedonske industrije.
Svet se nalazi u izrazitoj i organskoj krizi kapitalizma i mi od toga nismo odvojeni, a nikakva EU neće sprečiti tu krizu. U narednom periodu, ostaće samo frustracije i nacionalni naboj, što ostavlja otvoren prostor za desnicu, a „Evropska budućnost“ biće samo mrtvo slovo na papiru.
Mi, kao dosledni komunisti, smo protiv bilo kakve unije koja je nastala da bi štitila interese krupnog kapitala. U isto vreme, mi smo za razvoj planske ekonomije, nužna je integracija balkanskih i evropskih privreda kao zajednice ravnopravnih naroda - oslobođenih od lokalnih buržoazija i njihovih nacional-šovinizama.
Tekst je objavljen 12. jula 2022.
