Prošlonedeljni balkanski samit u bosanskom glavnom gradu, Sarajevu, je bio odgovarajući epilog US-NATO ratu. Kao i sam rat, gde su najplemenitiji ljudski motivi korišćeni da opravdaju brutalni i unapred smišljeni napad na malu i slabu zemlju, sudar između retorike i pompe samita od prošlog petka, i stvarnosti nije mogao biti uočljiviji.
Štampa na Zapadu je u poslednje vreme forsirala opozicioni pokret koji se razvija u Srbiji. Najavljivali su blizak pad Miloševića još od kraja NATO-ovog bombardovanja. Stoga je 4. avgusta The Guardian objavio članak pod naslovom 'Kampanja za isterivanje Miloševića se zahuktava'. Televizijski izveštaji su posebno insistirali na ovakvom uglu posmatranja stvari. Ali kada se pogleda stvarna situacija, dobija se kompletno drugačija slika.
Nakon lokalnih izbora u jesen '96. godine, neki od lidera opozicionih stranaka, udruženi u koaliciji "Zajedno", su pozvali narod na ulice optuživši partije na vlasti za manipulacije izbornim spiskovima i krađu glasova. U svim većim gradovima u Srbiji, organizovane su demonstracije koje su trajale tri meseca. Svakodnevno su građani po hladnoći učestvovali u pretežno mirnim demonstracijama, izražavajući tako svoje nezadovoljstvo ne samo izbornim rezultatima već i celokupnom ekonomskom situacijom, staljinističkim modelom vlasti, njenom ulogom u raspadu SFRJ, birokratizacijom društva i brutalnom političkom i policijskom represijom. Demonstracije su poprimale sve masovniji karakter, i dostigle svoj vrhunac u fizičkom obračunu na ulicama Beograda koji je izbio nakon patetičnog pokušaja organizovanja kontra-mitinga. I pored celokupnog državnog aparata koji im je stajao na raspolaganju, Socijalistička Partija i Jugoslovenska Levica nisu uspele da na Terazijama skupe značajniju masu ljudi i tako navodno potvrde virtuelnu privrženost naroda predsedniku Slobodanu Miloševiću, koja je kreirana dugugodišnjim propagandnim manipulacijama državnim medijima, a pre svega Radio Televizijom Srbije. Do koje mere se stiglo u falsifikovanju društvene stvarnosti od strane režima možda najbolje pokazuje činjenica da je organizovan čak i prevoz autobusima iz unutrašnjosti, a ljudima su obećavane dnevnice ili su pretnjama otkazom primoravani da učestvuju. Režim je i udesetostručio hiljade policajaca kojima je svakodnevno gušio demonstracije.
U celom svetu, na svim kontinentima, u svim zemljama, radnici i narodi decenijama su prinudjeni da brane svoja prava na rad i život, da brane tekovine izvojevane vekovnom demokratskom borbom od napada svetskih moćnika koji su svojim interesima podredili sve vlade i sve međunarodne institucije.
Poslednjih nekoliko godina, a naročito od kraja NATO agresije se često govori o demokratizaciji društva i okretanju zapadu. S obzirom da je nezadovoljstvo naroda politikom Miloševićevog režima svakim danom sve veće, a želja za njegovim zbacivanjem sve jača, i s obzirom na to da na političkoj sceni Srbije jedinu alternativu njegovom monstruoznom režimu predstavljaju nacionalističke i pro-kapitalističke partije, potrebno je da se pozabavimo perspektivom koju one pružaju. Reakcionarnost vladajuće klike je svakom iole politički svesnom građaninu jasna, te se na režimu i njegovim metodama nećemo zadržavati.
Ovaj put će u fokusu biti njihova retorika, odnosno demagoške fraze kojima manipulišu svešću građana.
