Američka revolucionarka Ema Goldman izgovorila je jednom: »To nije moja Revoucija ako ne mogu igrati uz nju«. E pa, videli smo dosta igranja na ulicama Kijeva u poslednja dva meseca, no koliko prave revolucionarne promene? Na stranu svi uvežbani hvalospevi upuceni »herojskom« prozapadnom pokretu od strane većine korporativnih medija, ovaj put dosta liberalnih medija hitro je istrazio finansijsku podršku ukrajinske opozicije od strane zapada, kao i skrenulo pažnju na pokrete koji su se držali ne bitno različite šeme u nekim drugim zemljama istočne Evrope i Balkana. Dakle, šta zaključujemo iz svih ovih pokreta u proteklih nekoliko godina?

 

Ako malo pažljivije promatramo prirodu ovih pokreta, videćemo kako čitav scenario u Ukrajini podseća na postizborne taktike koje su koristili prozapadni opozicioni pokreti u Gruziji 2003-e i Srbiji 1996/97 i 2000-e. Kao i u Srbiji, Gruziji ili Belorusiji, zapadni režimi i njihove organizacije upumpavali su milione dolara u ukrajinsku prozapadnu opoziciju i NVO-mrežu tokom devedesetih, no ukrajinski opozicioni aktivisti sami se nisu trudili da pokušaju da sakriju ove veze. Ako biste bili na mestu nekog zapadnog novinara, veterani srpskog pokreta »Otpor« jedva bi dočekali priliku da se hvale pred vašim kamerama i da vam kažu kako su, uz malu pomoć njihovih prijatelja iz američke ambasade, učestvovali u pripremi ukrajinske omladine »Pora« i beloruske omladine »Zubr«. Da bi se ovo otkrilo, nije potreban nikakav veliki istražiteljski poduhvat. No,sličnosti od proizilaze iz nečega mnogo dubljeg od zapadnog novca. »Roze«, »Narandžasti« ili srpski »anti-Miloševićevski« pokret su proizvodi jedinstvene situacije u kojoj su se našle ove nekada radničke države na početku novog milenijuma. Sama činjenica da imperijalizam koristi iste taktike u tri navrata pokazuje nam da su uslovi i klasna situacija u ova tri društva vrlo slični.

Umesto obećanog »švedskog standarda«, istočnoevropske zemlje našle su se mnogo bliže kolumbijskom standardu posle ponovnog uvođenja kapitalizma tokom '90-ih. Za razliku od nekoliko »uspešnih« primera tranzicije u zemljama kao što su Češka, Mađarska ili Slovenija gde je određeni novo proizvodnje oživljen pomoću ulaganja stranih korporacija, većina istočnoevropskih zemalja nikada nije videla koristi od zapadnih ulaganja. Iz tog razloga oni su ostali u svojevrsnom raskoraku. Dobili smo sistem koji je sadržao najgore elemente i korumpirane, birokratizovane prošlosti i nemilosrdnog mafijaškog kapitalizma. Većina ovih zemalja je bila prilično industrijalizovana tokom decenija planirane ekonomije i razvila je širok sloj urbanizovane radničke klase. Oni koji su imali dovoljno sreće da ostanu na poslu posmatrali su situaciju u kojoj je održavan minimalni nivo proizvodnje pod supervizijom onog starog partijskog birokrate koji je sada novopečeni vlasnik fabrike. Upravo ovaj sloj privilegovane eks-birokratije bio je lučonoša prvobitnog talasa privatizacije, uz podršku zapada. Slobodan Milošević, Leonid Kučma i Edvard Ševardnadze su bili predstavnici tog dela nekadašnje partijske birokratije koja je odlučila da krene u pravcu kapitalizma. Većina ovih oligarha crpla je svoju moć iz nekadašnjih državnih giganata koji su podeljeni na parčiće i pretvoreni u njihove privatne kompanije. Ali, vremenom su njihovi interesi došli u sukob sa interesima njihovih zapadnih tutora. Shvatajući da bi dalja liberalizacija tržišta dovela do toga da bi oni bili zbrisani iz čitave postavke, počeli su da usporavaju »reforme« i nastavili su da vladaju u polu-bonapartističkom stilu, držeći društvo u čvrstom stisku.

Kao odgovor na ovu neposlušnost lokalnih oligarha, zapad je započeo organizaciju ogromne propagandne mašine u ovim zemljama, koja se najvećim delom oslanjala na gustu mrežu najrazličitijih nevladinih organizacija, koje su trebale da iskorišćavaju anti-establišment emocije koje su se javljale u društvu. Ovi pokreti su privlačili skoro isključivo inteligenciju i omladinu. Radnička klasa, iako razočarana u korumpirane režime, nije mogla da se privuče pozivima za daljom liberalizacijom tržišta i često vrlo otvorenim anti-radničkim sentimentima koje su ove organizacije nosile u sebi. Lažna svest koju su ovi pokreti širili sastojala se od uverenja da je glavni razlog za teške uslove života i ekonomski kolaps leži ne u tržišnim reformama koje su još ranije otpočele u ovim zemljama, već u činjenici da režimi nisu sprovodili ove reforme temeljnije i brže.

Usled toga, ovi pokreti su koncentrisani u velikim gradovima i baza im je omladina, intelektualci i srednji slojevi datih zemalja sa malim ili nikakvim učešćem radničke klase. Protesi liče na karnevale, sa dosta humora i satire. Taktike koje se koriste inspirisane su »građanskim društvom« i »građanskom neposlušnošću«, filozofijom tzv. »moralne većine«, prihvatanjem uloge žrtve i nenasiljem. Većina akcija tokom ovih protesta nisu uperene prema domaćim vladajućim klasama, već prema zapadnom javnom mnenju, sa ciljem sticanja saosećanja i simpatija. Zajedno sa nosećim osećajem borbe protiv autokratskog režima, interesantan miks nacionalizma i anti-komunizma je sveprisutan, gde se vladajući sloj predstavlja kao ostatak stare staljinističke birokratije koja blokira napredak ka Evropskoj Uniji. Frustracija inteligencije se izliva na ulicama. Ona vidi mesto za sebe u kapitalizmu, ali se oseća kao talac masovne radničke klase koja se protivi svakom kretanju »unapred«.

Zapadni mediji se uglavnom fokusiraju na omladinu u okviru ovih pokreta koji stvarani skoro identično po uzoru na original, studentsku organizaciju Otpor u Srbiji. Priča je obično takva da su zapravo oni glavni organizatori i kičma pokreta, a pravo stanje stvari je da se ove organizacije uglavnom koriste u propagandne svrhe i kao »aromatični dodaci« koji bi dali dopadljivu, iskrenu sliku o samom pokretu. Ipak, bilo bi pogrešno videti ove organizacije kao proste veštačke tvorevine. Iako su otvoreno donirani od strane zapada i iako je njihovo vođstvo trenirano po raznim NVO školama, u nedostatku bilo koje realne alternative u borbi protiv opresije, ovi pokreti uspeli su da aktiviraju veliki deo omladine. Još jedna karakteristika je nizak politički nivo koji se gaji u ovim grupama, orijentacija članstva skoro isključivo ka aktivizmu. Politički cilj je predstavljen na vrlo štur, kratkoročan način gde se propaganda fokusira protiv korumpirane individue na vrhu. Kada se jednom cilj ostvari, hiljade mladih koji su se po prvi put u životu angažovali u društvenoj borbi ostaju ostavljeni na ledu, sa razjedinjenim organizacijama i sprečavanjem svakog pokušaja dalje aktivnosti ili dublje analize. Najbolji primer je opet srpski Otpor, nekada moćna organizacija sa hiljadama članova koja se za tili čas pretvorila u ništavnu političku partiju sa nekoliko desetina aktivnih članova. Glavna uloga organizacija kao što su Otpor i Pora ili bilo koje NVO u istočnoj Evropi, a i Trećem svetu, jeste da privuče i pacifikuje najradikalnije slojeve omladine i služi kao tampon svakoj perspektivi ozbiljnijeg pokreta.

Ovi pokreti svakako nisu stvoreni da budu revolucionarni. Poslednja stvar koju zapadna buržoazija želi da vidi je masovni pokret na ulicama, čak iako bi se taj pokret okrenuo protiv onih istih ljudi koji i njima smetaju. Svi ovi pokreti stvoreni su kao instrument pritiska na neposlušne režime, a ne kao instrumenti revolucionarne promene. Činjenica da režimi padaju pod ovakvim pritiskom govori više o trulosti sistema, nego o potencijalnoj revolucionarnoj snazi ovoh pokreta. Mnogo veće i duže demonstracije od onih u Kijevu koje su se dogodile u Beogradu krajem 1996-e nisu uspele da zbace Miloševića. Sve do 2000-e opozicija nije uspela da pridobije makar deo radničke klase u Srbiji i čak i ovaj mali priliv radničke klase izmenio je čitavu sliku demonstracija. Duhovitost i humor su ustupili mesto akciji. Tokom jednog dana pokret koji je uz sebe imao militantne radnike postigao je mnogo više od 84 dana građanske neposlušnosti i mirnih marševa, no na nesreću, usled nedostatka revolucionarne partije, njegovi krajnji rezultati bili su manje ili više isti kao i oni u Gruziji ili Ukrajini – prosta promena režima i brže napredovanje ka kapitalizmu.

Narod Ukrajine bi trebao bolje da pogleda na početak čitave šeme. Nakon 2 velika pokreta tokom devedesetih protiv Miloševića i spektakularnog prevrata 5. oktobra 2000-e situacija u Srbiji nije se promenila puno i isti ljudi koji su marširali na ulicama su sada izmoreni i ironični. Za par dana članci o »hrabrim narandžastim revolucionarima« nestaće sa listova buržoaske štampe. Juščenko će postati predsednik, Ukrajina će postati stara vest, strani novinari će se popakovati i napustiti Kijev, Pora će se rasformirati, velika većina ljudi će se osećati prevarenim, a samo bedna manjina će iz svega profitirati. Ukrajinci bi morali izbeći ovu zamku. Mora se razumeti da ovo nije kraj, već samo početak. Duh organizovanja i povezivanja mora i hoće preživeti među najnaprednijim i najiskrenijim delovima učesnika u narandžastim protestima. Oni će se pitati zašto su te iste organizacije koje su izvikivale tako militantne slogane protiv Leonida Kučme sada tako tihe pod Juščenkom, iako se stvari nisu promenile. Tačno u tom momentu oni će biti u poziciji da počnu gradnju organizacije koju će kontrolisati i organizovati oni sami, nezavisno od zapadnih donacija i licemernih nevladinih organizacija. Surova realnost će pokazati najupornijim i najnaprednijim narandžastim revolucionarima da se ni u koga ne mogu pouzdati do u svoju, ukrajinsku radničku klasu čiji je interes zaista povezan sa napretkom Ukrajine. Možda će tog momenta razmatrati ideju da promene svoju zaštitnu boju iz narandžaste u crvenu. Posle svega, to će biti njihov sopstveni izbor, a ne tamo neke zapadne marketinške agencije.