Ideje Tonija Negrija, izražene u njegovoj knjizi »Imperija« (koju je napisao zajedno sa Michaelom Hardtom) postale su vrlo popularne među onim tendencijama koje žele da poreknu esenciju marksizma, dok se u isto vreme kriju iza tog istog tog marksizma. Sledi recenzija knjige i kritika ideja iznešenih u toj knjizi koju je napisao drug Pietro di Nardo iz Napulja. On naglašava kontradikcije u Negrijevom razmišljanju i dokazuje da je marksizam nikada validniji, i pored svih Negrijevih pokušaja da od marksizma načini sve, samo ne revolucionarnu teoriju.


Uvod

2001. godine, Negrijeva knjiga »Imperija« pojavila se u knjižarama širom Italije. Autor (I), koji je bio vodeća figura pokreta Autonomia Operaia (Radnička Autonomija) tokom '60-ih i '70-ih u Italjiji, danas je, zajedno sa ko-autorom Michaelom Hardtom (II), vodeći zastupnik teorije koja tvrdi da je doba imperijalizma mrtvo.

Knjiga koja je pisana krajem '90-ih, već je izdata u mnogo zemalja i privukla je veliku pažnju u akademskim krugovima širom sveta, izazivajući užarene rasprave i u samoj evropskoj levici.

Kakogod, moje uzbuđenje u vezi pojavljivanja knjige brzo se pretvorilo u razočaranje kako sam čitao vrlo čudne stvari na 400 strana. Iako nesumnjivo sjajno napisana sa stilističke tačke gledišta (njegov lineralni način pisanja i njegovo korišćenje metafora čine knjigu dalekom od dosadne), ono što neko globalno može zaključiti je to da u njoj nema ničeg fundamentalno novog. Ona jednostavno ponovo postavlja komplet starih ideja o kojima se već raspravljalo u radničkom pokretu decenijama. U nekim slučajevima, autori su čak uspeli da prezentuju još goru verziju tih ideja, ideje koje su se iznova i iznova koristile u pokušaju da snize nivo političkog razumevanja u radničkoj klasi (dakle, da ga paralizuju u istorijski krucijalnim momentima).

Glavna premisa knjige je ta da je era »imperijalizma« završena, iza nas i da sada živimo u eri tzv. »Imperije«. Autori takođe povlače niz tvrdnji u svojoj analizi ove »Imperije«, sa kojima se takođe treba pozabaviti, ukoliko se želi tačna analiza ove knjige.

Na primer, između ostalog, oni tvrde da je zakon vrednosti nestao, da je radnička klasa zamenjena pojmom takozvanog "mnoštva" i da se koncept političkog aktiviste izmenio.

Verujem da ne bi trebali da razmatramo diskusiju takvih tema kao što su neke vrste akademskih zapažanja. U sadašnjoj epohi, vrlo je važno i primarno da se ovakve ideje kritikuju, posebno u momentu kada još jednom radnička klasa počinje da snaži svoje mišiće svuda po svetu demonstracijama i štrajkovima, ili u slučaju Argentine, autentičnim revolucionarnim pokretima. Ako bi ove ideje ikada mogle da uspeju u pribavljanju većine vođstva međunarodnog pokreta to bi značilo da bi pokret sam sebi potpisao smrtnu kaznu.

Na svakom kontinentu ove planete, u dolazećem istorijskom periodu, radnička klasa ujedninjena sa ostalim ugnjetavanim socijalnim klasama suočava se sa zadatkom krčenja puta ka svetskoj socijalističkoj revoluciji. No, ako se pokažemo nesposobnim da pošaljemo ideje koje momentalno zastupa drug Negri u istoriju sve naše akcije će se pokazati uzaludnim. Nedostatak subjektivnog faktora koji bi bio u stanju da vodi radničku klasu u Italiji rezultirao bi u porazu sadašnjeg pokreta, baš kao što je to bio slučaj sa pokretom od pre 35 godina. Zato, zadatak je toliko važniji koliko je sadašnji pokret pokazao visoko eksplozivan karakter i već je pokazao gazdama da namerava da traži radikalnu alternativu uspostavljenom društvenom poretku.


Imperija protiv Imperijalizma

Možda je najznačajniji deo knjige onaj gde se autori bave samim konceptom »Imperije«. Negri i Hardt pokušali su da demonstriraju da je kapitalistički sistem prošao imperijalističku fazu i da je ušao u novu fazu koja se može definisati kao "imperijalna".

Mislim da je najbolje da koristimo same reči autora da bi opisali ovu teoriju:

»Imperija se može videti samo kao univerzalna republika, mreža struktura moći i kontrategova postavljenih u sveobuhvatnu i neograničenu arhitekturu. Ekspanzija Imperije nema ništa zajedničko sa imperijalističkom ekspanzijom i nije bazirana na nacionalnim državama i osvajanju, pljačkanju, maskariranju, kolonizovanju naroda u roblje. Za razliku od ovog imperijalizma, Imperija širi i konsoliduje svoje strukture moći [...] Konačno, setimo se da je u bazi razvoja i ekspanzije Imperije potraga za mirom«. (III)

Negrijeva "velika ideja" je ideja »globalne mreže koja se bavi distribucijom moći«, koja je kapitalistička, horizontalna struktura u kojoj se stvara, zbog kompletne eliminacije "centra", novi oblik eksploatacije tzv. mnoštva. Autori veruju da se, umesto da se međusobno bore, različite imperijalističke zemlje sada nalaze u periodu u kojem sarađuju u okviru Imperije i njenih interesa, u potrazi za mirom.

Ovaj tip razmišljanja je sličan na dosta načina onom koji je razvio "renegat Kaucki" (IV) koji je, da bi kontrirao Lenjinovim idejama, izmislio teoriju »superimperijalizma«, koji se može opisati u samim Kauckijevim rečima:

»Sa čisto ekonomske tačke gledišta, zato, nije nemoguće da je kapitalizam sada pred novom fazom, fazom koja je obeležena prenosom metoda trustova na međunarodnu politiku, vrstom superimperijalizma. Umesto da ratuju, imperijalizmi čitavog sveta bi se ujedinili i ušli bi u period bez ratova pod kapitalističkim režimom, u kojem bi se imperijalističke zemlje mogle posvetiti kolektivnoj eksploataciji sveta u korist koalicije internacionalnih finansijskih kapitala«. (V)

Kao što se vidi, obojica pominju globalnu strukturu moći u kojem bi konflikti među raznim imperijalističkim zemljama prestali da se javljaju. Negri, koji je svakako svestan i upoznat sa raspravom između Lenjina i Kauckog, ide korak dalje tvrdeći da se zapravo:

» Lenjin složio sa Kauckijevim osnovnim argumentima prema kojima kapitalistički razvoj u sebi sadrži sklonost prema povećanoj internacionalnoj kooperaciji između raznih nacionalnih finansijskih kapitala koji bi verovatno stvorili jedinstvenu globalnu organizaciju. Lenjin se, međutim, snažno protivio Kauckijevim pokušajima da iskoristi ovu perspektivu da opravda svoju prognozu budućnosti mira i da negira dinamiku postojeće situacije «.

Iako je ovo iskrivljenje Lenjinove teorije, autori pokušavaju da se unapred odbrane od optužbi za revizionizam i pokušavaju da razviju svoje marksističke ideje. U stvarnosti, Lenjin je nešto sasvim drugo rekao u vezi stvaranja svetskog ekonomskog trusta. U »Imperijalizam, najviša faza kapitalizma« (VI), Lenjin jasno podvlači da, iako različite imperijalističke snage mogu da prave kompromise na svetskom nivou, ovi kompromisi su samo privremeni i samo su refleksija postojeće ravnoteže sila između suprotstavljenih imperijalističkih zemalja u datom trenutku.

Očigledno je, dakle, da ako se ovaj balans sila promeni, dogovori i kompromisi bi se, takođe, promenili. Stoga, takva situacija ne može biti opisana kao mirna i stabilna kooperacija, već kao nestabilan niz privremenih dogovora koji su tu da bi održali maksimalan iznos profita iz određenog dela tržišta.

Marks piše da kapitalizam ne treba uvek rat da bi uspostavio hegemoniju nad tržištem. Nekada je specifičan balans sila stvoren nivoom razvoja proizvodnih snaga u datoj zemlji dovoljan da se uspostave potrebni uslovi.

Danas, napredne kapitalističke zemlje sigurno nalaze korist u potpisivanju trgovinskih sporazuma među sobom. Sutra će, sa druge strane, morati da se upuste u rat da bi zauzeli i osigurali nova tržišta za sebe. Kapitalizam je vrlo srećan da koristi oba metoda, u zavisnosti od toga koji je delotvorniji u datom vremenskom momentu.

Iz ovog razloga ne samo da nije tačno, već je otvoreno reakcionarno, tvrditi da je koncept »Imperije« ili "superimperijalizma" - posvećen miru.

Ovo iskrivljenje marksističkih ideja ne staje ovde, već se ponavlja nekoliko puta u pisanjima gospode Negrija i Hardta. Npr., u intervjuu za novine "Mattino", Negri kaže sledeće u prilog njegove teorije koja govori da je era imperijalizma mrtva: »Nema eksterioriteta koji se osvaja i kolonizuje« (VII). Dakle, on briše jednu od osnovnih tački analize imperijalizma potezom olovke.

Poglavlje V i VI, posebno, Lenjinove knjige »Imperijalizam, najviša faza kapitalizma« objašnjava jasno da su se imperijalizam i kolonijalizam širili u paraleli tokom određenih perioda u istoriji kapitalizma. U svakom slučaju, nakon što su suprotstavljene imperijalističke sile dovršile podelu sveta između sebe na početku dvadesetog veka, ostalo je malo prostora za dalje kolonijalno širenje. Drugim rečima, Lenjin je smatrao da kada se jednom ceo svet izdeli među naprednim kapitalističkim zemljama, borba među samim imperijalističkim snagama bi se dešavala da bi se zadržalo ono što je prethodno osvojeno.

Na primer, Nemačka, koja na početku dvadesetog veka još nije razvila svoje proizvodne snage dovoljno, i stoga imala manji udeo na svetskom tržištu od svojih rivala, uradiće sve što je u njenoj moći da bi pridobila nove delove tržišta na štetu drugih država.

Još jednom, odlučujući faktor u podeli zona uticaja između imperijalističkih zemalja je kapacitet date imperijalističke zemlje da razvije svoje proizvodne snage, u manjem ili većem stepenu. I još jednom, bez obzira na to da li je ova podela zona uticaja bila mirna ili ne, njena glavna motivacija bila je i jeste potraga ne za mirom, već za najvećim mogućim profitom.

Negrijeva kritika je, u izvesnoj meri, bazirana na pisanjima Roze Luksemburg u njenoj knjizi »Akumulacija kapitala« (VIII) koja je predstavila ideju o neophodnosti minimalnih ne-kapitalističkih subzistencija, radi razvoja imperijalizma. No, bila bi generalizacija da tvrdimo da ova konkretna teorija Luksemburgove predstavlja sve bogatstvo teorija koje se tiču imperijalizma.

Konept »Imperije« ne samo da menja naš pogled u vezi sadašnjih ekonomskih struktura, već takođe duboko menja koncept vojne intervencije. Autori »Imperije« žestoko insistiraju na promenama u onome što bih ja nazvao psihologija vojne intervencije. U svojoj analizi, Negri često referira kao francuskom post-modernističkom filozofu Fukou (IX) koji se, u mnogo prilika tokom svog života, bavio raznim oblicima kazne i intervencije koji su se javljali tokom istorije.

Granice koje smo otkrili u prethodnoj analizi ovde najverovatnije dostižu svoje maksimalne konsekvence, pa bih se zato ograničio na citat rečenice za koju verujem da je simbolična: »američki svetski policajac ponaša se u interesu Imperije, ne u interesima imperijalizma« (X). Amerika nije glava Imperije, već samo vrlo specifična komponenta Imperije, tako da kada Amerika reaguje, vojno ili ekonomski, ona navodno to čini u interesima Imperije.

U ovom momentu, moramo se zapitati gde je drug Toni Negri bio zadnjih par godina? Koji marksista može da kaže da su američki interesi u eks-Jugoslaviji bili isti kao i nemački, a da su nemački interesi bili isti kao i francuski? Tokom celog sukoba, Amerika i Evropa često su se sukobljavali u vezi taktike koja bi se trebala primeniti tokom intervencije. Ove rasprave nisu bile samo u vezi vojne taktike, već odraz divergentnih interesa raznih nacionalnih buržoazija u bivšoj Jugoslaviji.

Isto važi i za Avganistan i Irak danas. Ko može da kaže da SAD imaju iste interese kao i Evropa u obe države, posebno kada imamo u vidu čitav sukob između Amerike i Engleske na jednoj i Nemačke i Francuske na drugoj neposredno pre intervencije u Iraku? "Le Monde" je pre skoro godinu dana objavio članak oko dogovora koji su potpisali Amerika i talibanski režim neposredno pre 11. septembra, koji bi dozvolio američkim naftnim korporacijama gradnju naftovoda. Na kraju, dogovori su propali, ali ovde imamo vidljiv primer direktne razlike američkih i interesa evropskih zemalja.

Kao što su Ted Grant i Alan Woods (XI) naglasili u njihovom članku, SAD su preuzele ulogu svetskog policajca (za koju će platiti pre ili kasnije). Cilj Amerike u započinanju rata je taj da budu u najboljoj poziciji kada se plen bude delio između pobednika.

U kapitalističkom svetu nikada nije bilo, i verovatno neće nikada biti, situacije u kojoj će se svetska sila upustiti u vojni konflikt samo da bi svoj deo predala imaginarnoj »Imperiji«, kojoj taj deo navodno pripada.

U zaključku, tačno je reći, kao što to radi Negri, da je moderno društvo zaista "globalizovano", da je kapitalizam dosegao takav nivo ekspanzije da je sposoban da proširi svoje pipke u bilo koji kraj planete. No, u isto vreme, limiti koji su postavljeni nacionalnom državom, koja je sama izraz različitih nacionalnih vladajućih klasa, ne mogu se prevazići u okviru kapitalističke ekonomije i predstavljaju najveći teret na budućnosti ljudske vrste. Danas, više nego ikad pre, takve suprotnosti mogu se rešiti samo uništenjem kapitalizma, samim tim stvaranjem uslova za uništavanje granica i nacionalne države i stvaranjem unije radnika svih nacionalnih država u svetsku socijalističku federaciju.


Koncept »mnoštva«

Još jedan argument, koji uzima onoliko prostora koliko je besmislen, je ideja »mnoštva« (multitude). Besmislen jer je ono što najviše iznenađuje to da autori nikada nisu jasno objasnili šta zaista podrazumevaju pod konceptom »mnoštva«. Oblak magle kao da se spušta svaki put kada se diskutuje o ovom pitanju. Čak i u svojim javnim nastupima, drug Negri ne čini nikakve napore da pruži jasnije tumačenje karakteristika ovog mnoštva. Autori su umešno izbegli odgovor na pitanje »šta je zapravo to mnoštvo?« kada god se to pitanje pojavilo tokom javnih nastupa.

Nemam nameru da insinuiram kako sami pisci nisu kompletno sigurno u svoju sopstvenu teoriju, ali imam nameru da demonstriram kako ovoj ideji fali naučna baza i kako je ova ideja praktično nefokusirana.

Marks je definisao koncept radničke klase vrlo jasno i precizno u mnoštvu raznih tekstova i taj koncept nema nikakvih sličnosti sa konceptom mnoštva, koji je nebrojeno puta pomenut u »Imperiji«.

Da bi uneo malo više razumevanja po pitanju toga šta autori tačno podrazumevaju pod pomenutim konceptom, citirao bih intervju koji je Negri dao kratko nakon objavljivanja knjige u Italiji. U ovom intervjuu, Negri daje definiciju koncepta, iako još jednom u karakterističnom velu misterije: »Mnoštvo je klasni koncept, nova verzija klase...«. To bi značilo da su "radničke klase" u manjini, makar u tradicionalnim, fordističkim terminima. No, one postaju većina kada se tu uračunaju oni koji se bave intelektualnim, "nematerijalnim", autonomnim i neizbežno podređenim radom.

Iako Negri veruje da je proleterijat ne manje eksploatisan nego ranije, on dodaje da u modernom društvu "inteligencija" stvara kapital, »[...] bitna je reprodukcija života i ovo je važnije od tradicionalne proizvodnje roba: genetika, slike, informacione tehnologije, obrazovanje«. Negri objašnjava »da se sistem promenio jer se eksploatacija promenila. Radničke borbe iz ere Forda naterale su sistem da se promeni i da se ponovo osmisli. Prost rad sada nije ništa drugačiji od kompleksnog, postao je inteligencija, kao što je Marks predvideo«. (XII)

U ovih nekoliko redova, kako bi spojili koncept mnoštva sa konceptom radničke klase, Negri i Hardt kompletno izvrću nekoliko najosnovnijih momenata marksističke analize. Njihova snažna želja da iz proizvodnog domena uklone mogućnost revolucionarne transformacije društva je evidentna. Oni tragaju za brojnim metodama transformacije sekundarnog nivoa kapitalističkog sistema, tj. domena proizvodnje i potrošnje u domen primarnog značaja. Ovaj pokušaj nikako nije slučajan i ima posebnu političku motivaciju.

Jedina klasa sposobna da okonča kapitalistički proizvodni proces i stvori socijalističku ekonomiju je proleterijat i Negri je vrlo svestan ove činjenice, ali eliminišući važnost proizvodnog procesa, takođe se eliminiše važnost proleterijata. Dalje, naglašavajući proces proizvodnje i potrošnje daje se revolucionarni značaj ne samo proleterijatu, već svim klasama i delovima društva koji su mu ili podređeni ili čak suprotstavljeni. Na primer, u mnoštvu se nalaze i delovi sitne buržoazije, slojevi radničke klase i, u nekim slučajevima, kao kontrateža, čak i delovi krupnog biznisa, ujedinjeni svi u jednu veliku bezobličnu masu.

Rezonojući na ovakav način, autori podižu stavove pokreta Autonomia Operaia iz '70-ih do novih granica. Ovaj pokret smatrao je da besmislenim ''revolucionarni prelom'' u društvu. Dosta njih u tom pokretu smatralo je da kontinualnim štrajkovima i demonstracijama moguće modifikovati strukturu društva toliko da bi bilo moguće ostvariti i socijalizam (što je ništa drugo do oživljavanje reformističkih i revizionističkih ideja Bernštajna i Kauckog).

Samo ako neko veruje da nije neophodno doći do vlasti, može eliminisati značaj društvenih klasa i države. Marksisti znaju da interesi proleterijata nikada neće biti jednaki interesima buržoazije i da je preuzimanje državne moći i uspostavljanje diktature proleterijata, vladavine radničke klase, jedini put napred i da će uvek to i ostati, jer drugog puta nema.

Deo koji je citiran iznad takođe pokazuje kako Negri još jednom pokušava da se nadoveže na Marksa. Još jednom on koristi jednu od omiljenih ideja pokreta Autonomia Operaia, referencu na Marksovo mišljenje o mašineriji (XIII), u kojoj se navodi da je zakon vrednosti nestao zbog proizvodnje inteligencije od strane proleterijata.

Prema poslednjim podacima OECD-a (Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj), industrijski proleterijat širom sveta raste i u svakom slučaju nijedan marksista ne bi načinio grešku koncentrisanja isključivo na taj sektor proleterijata. Radnička klasa nije samo industrijski proleterijat, iako je upravo taj sektor od ključnog značaja. Marksisti moraju znati da organizuju nove slojeve koji se pojavljuju kao rezultat promena u samoj proizvodnji, jer su ovi novi slojevi još uvek objekat iste eksploatacije u rukama njihovih šefova.

A što se tiče Marksovog mišljenja o mašineriji, ono što tvrdi Negri je vrlo upitno. Uopšte nije jasno da li ono što je napisano znači da zakon o vrednosti nestaje u potpunosti. Ako je Marks rekao to, takođe bi rekao da će se kapitalistički sistem srušiti pod sopstvenom težinom, no kao što znamo, Marks se većinu svog života borio protiv takve sugestije. Teško da bi iko mogao da ode tako daleko da tvrdi da zakon o vrednosti nestaje kompletno.

Konačno, moramo se upitati da li je organizacioni metod i cilj tog mnoštva internacionalizam koji je tako dugo bio odlika radničkog pokreta i ono što je interesantno je to da je odgovor u »Imperiji« vrlo jasno "Ne!". Negri kaže: »Internacionalizam je volja aktivnog subjekta mase koji je prepoznao da su nacionalne države glavni agenti kapitalističke eksploatacije i da je mnoštvo stalno uvlačeno u njihove besmislene ratove [...] Internacionalna solidarnost zapravo je bila projekat za uništenje nacionalne države i konstrukciju nove globalne zajednice [...] Danas bi mi trebali da prepoznamo da je vreme takvog proleterskog internacionalizma gotovo« (XIV)

Posle poricanja da internacionalizam može da bude moderan oblik borbe, Negri se još dublje zakopava koristeći primer krtice, koji je Marks koristio u svojoj analizi kruga borbe radničke klase u devetnaestom veku.

Krtica koju Marks opisuje je ona koja se pojavljuje tokom perioda zaoštrene klasne borbe, da bi se vratila ispod površine tokom mirnih perioda, ne da bi zaspala, već da bi kopala nove tunele kako bi se pojavila tokom novih perioda borbe. Što se Negrija tiče, krtica je mrtva.

On je zamenjuje "zmijom", i njenim pokretima: "Možda je nekomunikativnost borbi, nedostatak dobro izgrađenih tunela zapravo snaga pre no što je slabost - snaga jer su svi pokreti momentalno subverzivni u njima samima i ne čekaju nikakvu spoljnu pomoć ili nastavak kao garanciju njihove efektivnosti" (XV).

Konsekventno, Negri veruje da nema nade da se pokret koji je krenuo u Argentini proširi na ostale zemlje. Po njegovom mišljenju takođe je nemoguće za radnike da, u ovoj epohi, borbu nekih drugih radnika širom sveta prihvate kao svoju. U vezi sa ovim, on kaže: "u našoj toliko slavljenoj eri komunikacije, borbe su postale sve sem komunikabilne".

Netačnost ove tvrdnje je pokazana skorašnjim primerima. U Italiji radnički pokret za koga se činilo da je u krizi se skoro pokazao sposobnim da sazove masovne demonstracije i generalni štrajk u 2002-oj. I dok su se slični događaji dešavali u Grčkoj, Španiji, Portugalu, Velikoj Britaniji, budući generalni štrajkovi od istorijskog značaja su sada svakako na agendi.

U Venecueli radnici koji su izašli na ulice da bi zaustavili državni udar u aprilu 2002-e nosili su kubanske i argentinske zastave zajedno sa venecuelanskim. U Urugvaju su radnici i nezaposleni, u odgovoru na veoma duboku ekonomsku krizu, demonstrirali vičući: "Argentina, Argentina!". Čak su i sindikalne birokratije, gurnute ulevo pod pritiskom masa, priseljene da pričaju o "internacionalizmu", i u nekim slučajevima su sazvali generalne štrajkove u paraleli sa ostalim zemljama. (U Italiji je, npr., bio regionalni generalni štrajk u isto vreme sa španskim generalnim štrajkom).

Iako neki mogu reći da ovi primeri nisu relevantni, mi verujemo da ovi važni signali daju dobru indikaciju klasne svesti širom sveta. Iako je to neizbežan proces, radnici ne postaju klasno svesni odjednom. Zato je Marks koristio analogiju sa krticom, koja je životinja i koja iako skrivena od pogleda, nastavlja da kopa i unapredjuje svoja sredstva napada.

Kada budemo imali ulice pune demonstracija i radnike koji postaju sve više klasno svesni boreći se u ime proleterskog internacionalizma koji osećaju kao svoj, apsolutno je netačno kazati da "centra" nema, jer nema ni fizičkog neprijatelja. Naprotiv, radnici u Argentini, ujedinjeni sa nezaposlenima, znaju svog neprijatelja vrlo dobro i znaju da se radnici koji štrajkuju u Italiji, Španiji i ostatku sveta bore protiv jednog istog neprijatelja.

Možemo dati jedan primer: tokom skore posete Evropi, Neca, predstavnik jedne od najmilitantnijih sekcija Piquetero pokreta, više od jednog puta pomenuo je italijansku radničku klasu i snagu koju jedinstvo svetskih radnika može proizvesti. Sve ovo jasno potire "nekomunikabilnost" različitih borbi i pokazuje naprotiv da samo internacionalizovan radnički pokret može pružiti pravu alternativu kapitalizmu. Ovo više dobija na značaju sada kada radnici sve više dolaze do istih revolucionarnih zaključaka pod pritiskom sve oštrijih kontradikcija unutar kapitalističkog sistema.


Negrijeva ideja “militantnosti” (politički aktivizam)

Negri i Hardt posvetili su samo zadnji paragraf svoje knjige ovoj teoriji, iako je to verovatno deo sa najpraktičnijom posledicama i značajem. Da bi naglasili značaj ovog paragrafa, kao i veliki broj koncepata koji se pojavljuju u tekstu, moraću da citiram duži deo iz knjige.

Negri kaže sledeće: "U post-modernoj eri, ... militant je onaj ko najbolje izražava život mnoštva: pristalica biopolitičke produkcije i otpora protiv Imperije [...] Kada pričamo o militantu, ne mislimo ni na šta slično tužnom, asketskom članu Treće Internacionale [...] Ne mislimo ni na koga takvog niti na nekog ko se ponaša na bazi obaveze i discipline, ko se pretvara da su njegove ili njene radnje logični nastavci idealnog plana [...] Danas militant ne može se čak ni pretvarati da je predstavnik, čak ni najosnovnijih ljudskih potreba eksploatisanih. Revolucionarna politička militantnost danas, naprotiv, mora ponovo otkriti šta je oduvek bio njen pravi oblik: ne predstavnička, već njena sastavna aktivnost. [...] Militanti se odupiru imperijalnoj komandi na kreativan način. Drugim rečima, otpor je povezan neraskidivo sa sastavnim učešćem u biopolitičkoj oblasti i stvaranjem kooperativnih aparatusa proizvodnje i zajednice [...] Postoji drevna legenda koja bi poslužila da osvetli budući život komunističke militantnosti: ona o Svetom Franji Asiškom. Osmotrimo njegov rad. Da bi denuncirao siromaštvo mnoštva, on je prihvatio to zajedničko stanje i tu otkrio ontološku moć novog društva. Komunistički militant čini isto, identifikujući u zajedničkom stanju mnoštva njegovo enormno bogatstvo. Franjo Asiški je u opoziciji kapitalizmu koji se stvarao odbio svaku instrumentalnu disciplinu i u opoziciji mortfikaciji masa (u siromaštvu i u uspostavljenom redu) on je postavio radostan život, u celokupnom biću i prirodi [...] Još jednom u postmoderni nalazimo sebe u Franjinoj situaciji, postavljajući protiv bede moći - radost postojanja. Ovo je revolucija koju nijedna vlast neće kontrolisati - zato što biomoć (koncept koji je prvi upotrebio Fuko, prim. prev.) i komunizam, kooperacija i revolucija ostaju zajedno, u ljubavi, jednostavnosti i nevinosti, takođe. Ovo je neuništiva svetost i radost kada ste komunista"(XVII).

Po ko zna koji put, vrlo je teško naći bilo koje ideje koje su u vezi sa klasičnim marksizmom u gornjem citatu. Negriju, militant (aktivista) postaje individualista koji se sukobljava sa kapitalističkim sistemom na "kreativan" način i koji crpi svoju revolucionarnu snagu iz njegovih ili njenih mogućnosti da se identifikuju sa uslovima u kojima se nalaze mase.

Povrh svega, heroj koji odgovara ovom opisu militantnosti je Sv. Franjo Asiški!! U stvarnosti, pravi marksistički aktivisti su sposobni da se postave kao vangarda radničke klase ne samo zato što su osvojili poverenje radnika kroz svoje ideje, već i zbog toga što su sposobni da se povežu sa političkom svešću radničke klase u tačno određenom momentu i uzdignu tu svest do ostvarenja socijalističke revolucije.

Ovakvi tipovi aktivista nikada ne delaju na osnovu svoje sopstvene individualnosti, već znaju kako da je koriste povezujući je sa individualnostima ostalih aktivista i da je stave u službu revolucije. Politički aktivista ni u kom slučaju nije neka vrsta namrštenog mizantropa, već je vučna sila čitave klase proleterijata.

Za aktivistu, biti deo proleterijata takođe znači ne plašiti se pokazati to. Naprotiv, svaki dan života aktiviste je posvećen napretku radničke klase u potrazi za njenom konačnom pobedom. Revolucionarna dužnost marksističkog aktiviste je da organizuje i vodi i da nikada, ni pod kojim okolnostima i nikako ne bude odvojen od njegove ili njene sopstvene klase.

Dozvolićete mi da iskoristim reči jednog od najvećih revolucionara ikada, Lenjina. Lider ruske revolucije, u kritici koncepcije partije koju je iznela Roza Luksemburg, a koju je on video kao vangardu baziranu na revolucionarnoj disciplini, kaže sledeće u svojoj knjizi "Dečija bolest levičarenja u komunizmu" u vezi toga kako se disciplina u revolucionarnoj radničkoj partiji može održati:

"Prvo, klasnom svesti proleterske vangarde i njenom posvećenošću revoluciji, njenom istrajnošću, požrtvovanošću i heroizmom. Drugo, njenom sposobnošću da se poveže, održi blizak kontakt i ako želte - da se stopi u izvesnoj meri sa najširim masama radnog naroda, primarno sa proleterijatom, ali i ne-proleterskim masama radnog naroda. Treće, tačnošću političkog vođstva koje sprovodi ova vangarda, tačnošću njene političke strategije i taktike, pod uslovom da su mase videle, iz svog sopstvenog iskustva, da su one tačne".(XVIII)

Sve ovo zaista ima malo veze sa idealnom vrstom aktiviste koja je opisana u "Imperiji". U zaključku, imamo dobru sugestiju za suočavanje Negrijeve teorije sa surovom realnošću. Šta bi se desilo kada bi Negrijev "aktivista" došao do fabričkih kapija ili na bilo koje radno mesto početkom radnog vremena i pozvao radnike da se zabavljaju i opiru kako bi sabotirali uspostavljeni poredak?

Ne tvrdimo da znamo uslove svakog radnog mesta ili fabrike, ali smo sigurni da je na tim mestima koje znamo i gde često idemo da delimo letke i organizujemo kampanje nivo otuđenja i zamorenosti, izazvan najamnim radom pod kontrolom kapitalista, veoma visok.

Aktivisti koji idu među radnike i predlažu im vrstu aktivizma koju predlaže Negri bili bi srećni ako bi se izvukli bez nekih lakših ozleda. Ponovo, kada se sitno-buržoaske teorije suoče sa realnom situacijom na terenu pokazuju svoju kompletno praznu prirodu.


I - Antonio Negri je bio student političkih nauka u Padovi i Parizu
II - Michael Hardt je predavač na odseku za književnost Duke univerziteta
III - Toni Negri, "Il vasto impero"
IV - Poznati teoretičar Druge Internacionale, koji se odaljio od ideja marksizma kako se bližio kraju svog života. Završio je podržavajući akcije nemačke buržoazije i potpuno korumpirane socijal-demokratije
V - Karl Kaucki, "Superimperijalizam"
VI - Lenjin, "Imperijalizam, najviša faza kapitalizma"
VII - Intervju dat Corradu Oconeu
VIII - Roza Luksemburg »Akumulacija kapitala«
IX - Poznati francuski post-modernistički filozof i autor nekoliko knjiga o ludilu kao društvenom fenomenu i nastanku zatvora i metoda kazne, očigledno je imao velikog uticaja na Negrija
X - Toni Negri, »Oltre la guerra fredda«
XI - Ted Grant i Alan Woods, »Novi svetski nered«
XII - Intervju dat Brunu Gravanguolou
XIII - Karl Marx, »Grundrisse«
XIV - Toni Negri, »Ritornelli dell'internazionale«
XV - Toni Negri, »La talpa ed il serpente«
XVI - isto
XVII - Toni Negri, »Il militante«
XVIII - Lenjin, »Dečija bolest levičarenja u komunizmu«