Stotine hiljada ljudi izašlo je na ulice da bi proslavili ogroman uspeh grčke fudbalske reprezentacije na Euro-u 2004 i da bi dočekali igrače i trenera kao junake. Većina prisutnih bili su obični ljudi, radnici i omladina. Nesumnjivo je među njima bilo dosta nezaposlenih radnika i mnogo imigranata koji su došli da žive u Grčkoj ovih nekoliko godina.
Za sve ove ljude pobeda na Evropskom prvenstvu bila je velika prilika da pobegnu od stresa i problema svakodnevnog života, no, ova pobeda je takođe bila viđena kao moćan udarac velikim evropskim zemljama, čije reprezentacije su grčki autsajderi uspeli da pobede. Slogani, pesme i slavlja nisu bili samo posvećeni igračima i treneru, već i bojama i simbolima nacionalnog tima koji su samo doprineli opštoj atmosferi »nacionalnog« ponosa.
Prirodno, grčka buržoazija nije mogla propustiti ovu šansu, a da se o nju ne okoristi, za svoje ciljeve. Od prvih pobeda reprezentacije, oni su počeli da pumpaju nacionalističke sentimente i da politički ulažu u rezultate ovih 15 vrlo dobro plaćenih grčkih igrača. Kroz državne i privatne medije, stotine novinara, članova vlade, političara, sitnoburžoaskih intelektualaca, poznatih ličnosti i bezvrednih sociologa, svoj posao podredili su širenju i odbrani serija klasičnih ideja i parola nacionalne buržoazije, kao što su :«Ovo je ono što mi Grci možemo postići kada smo ujedinjeni«, »konačno možemo ponovo da pričamo u ime naše otadžbine«, »konačno smo videli nacionalnu zastavu u rukama naše omladine«, »mi Grci bi trebali ovo da uzmemo kao primer i budemo jedinstveni«, itd. Sve ovo ima jednu zajedničku komponentu, navodnu potrebu za »nacionalnim jedinstvom i zajedničkim duhom«.
Mit nacionalnog duha
Jedan mali događaj sa Eura 2004 je dovoljan da se pokaže šta buržoazija podrazumeva pod »zajedničkim nacionalnim duhom«. Dan finala u Lisabonu, nekoliko stotina ovih »dobro znanih« ljubitelja »zajedničkog duha« nisu oklevali da iskoriste svoje veze sa zvaničnicima Grčkog fudbalskog saveza da bi zadržali van stadiona stotine običnih Grka, Grke »sa ulice«, koji su putovali hiljadama kilometara iz svakog dela sveta sa obećanom kartom. Tako da, dok su obični Grci zadržani ispred, ovi »zvanični Grci« (pevači, političari, novinari, kapitalisti) su bili u mogućnosti da u zadnjem momentu nađu sedišta na stadionu i poziraju ispred kamera tako »puni radosti«.
»Nacionalno jednistvo i zajednički duh« o kojima smo slušali tako puno u ovih nekoliko zadnjih dana, se šire medijima u ime ovog »nacionalnog uspeha« na Euro-u 2004. U stvarnosti, ovo je baš ono što je buržoaziji potrebno da bi držala pod opresijom sve ostale napredne snage među grčkim narodom i da bi uvećala svoj profit u periodu internacionalne ekonomske stagnacije. Ništa dobro ne može da izađe iz ovog 'jedinstva' za ogromnu većinu ljudi koji su učestvovali u slavlju. Ovo jedinstvo i zajednički duh sa kapitalistima pretpostavlja da će radnička klasa i siromašni slojevi društva odustati od svojih potreba i zahteva za dobro »nacije« i »nacionalne ekonomije«, što zapravo znači – za dobro eksploatatora. Ova vrsta jedinstva i zajedničkog duha koja se širi od strane kapitalista putem medija, njihovih sluga i servilnih piskarala koji nose kape sa nacionalnim simbolima i vijore nacionalnu zastavu, ne može biti prihvaćena od radnika i od omladine.
Fijasko ceremonije dočeka
Reakcionarni pokušaj iskorištavanja ovog fudbalskog događaja je takođe bio izražen, u slabijem obliku, sa pokušajem raspaljivanja nacional-šovinističkih osećanja od strane dobro znanih ultra-desničara, uglavnom od strane LAOS partije i njenog TV kanala, i kroz aktivnosti ultra-desnih huligana tokom slavlja koje su bile vidljive pojavom fašističkih simbola, pozdrava i rasističkih slogana.
Kako god bilo, najuverljiviji primer ovog pokušaja iskorištavanja uspeha reprezentacije je bila glavna ceremonija na olimpijskom stadionu Kalimarmaro u Atini, kojoj je prisustvovalo desetine hiljada ljudi. Ova fešta je pokazala, u svojoj svojoj slavi, reakcionarne namere grčke buržoazije i njene države. Ona je čak ignorisala elementarne buržoaske protokole za ovakve ceremonije i način na koji je ona organizovana savršeno bi odgovarao bilo kom otvoreno nazadnom i teokratskom režimu. Na mesto predsednika ili premijera, koji su bar »izabrani predstavnici« nacije u okviru buržoaske demokratije, imali smo Hristoduloa, lidera Grčke pravoslavne crkve, koji je preuzeo na sebe centralnu ulogu. Posle završetka jednog od njegovih vatrenijih nacionalističkih govora koji su bili puni bravura koje su se odnosile na »pobedu nacije i pravoslavne vere«, organizatori su poređali igrače i trenera jednog po jednog da bi Hristodulou poljubili ruku i da bi ih on »prekrstio«.
Posle ovog velikog Hristodulovog nastupa, došli su ministar sporta i gradonačelnik Atine, koji su igrali sporedne uloge. I oni su davali nagrade i još jednom skrenuli pažnju za potrebom »zajedničkog nacionalnog duha«. Sve se ovo dešavalo dok ljudi nisu izgubili strpljenje. Tišina je počela da se širi stadionom i svima je postalo jasno da se kod prisutnih javlja želja da napuste stadion, pogotovo omladina.
To je bilo kao da su hiljade mladih ljudi pomislile istu stvar :«Kakve veze naši igrači, koji su nam pružili takvu radost, imaju sa popovima, sa ovim praznim rečima i ovim zvaničnicima ? Dosta nam je svih ovih klovnova koji svi obećavaju nešto naciji, ali su samo oni bogati. Oni nemaju nikakve veze sa nama i mi ih ne želimo u našem slavlju«.
Ovo objašnjava zašto se svečanost završila fijaskom. Uzvikivanje slogana i klicanje stalo je odjednom kada je postalo očigledno o čemu se radi. No, otišlo je i dalje od toga. Kada se predsednik Grčkog fudbalskog saveza pojavio, veoma glasno negodovanje se moglo čuti stadionom. Mnogi od prisutnih su se razbesneli kada su videli osobu koja je na čelu nečega što je znano kao prljava i korumpirana organizacija, koja je dobro poznata po svojim vezama sa krupnim kapitalističkim ajkulama koje eksploatišu grčki fudbal, kao što su Sokratis Kokalis i Vardis Vardinoganis.
Masa jednom nije odgovorila aplauzom ili bilo kakvim entuzijazmom tokom govora Hristodula i ostalih »zvaničnika«. I kao da to nije bilo dovoljno, nakon 20 minuta Hristodulovog govora videli smo kako ljudi počinju da napuštaju stadion, jer su počeli da se osećaju neprijatno i nisu želeli da učestvuju u fešti koja je pokušala da se okoristi o njihovo prisustvo. Nije ništa značilo ni to da su ovo bili isti ljudi koji su, pre no što je ceremonija počela, čekali ispred 3 do 4 sata da bi ceremonija počela. Čak i poznati novinari i TV komentatori, koji su prenosili ceremoniju za velike TV kuće, primetili su razočarenje kod ljudi i pokušali da pokriju to time što su govorili da je bilo 'nekih tehničkih problema tokom ceremonije zbog koje je opao entuzijazam' (npr. Predstavnici najveće grčke privatne TV stanice – MEGA).
Ova instiktivna reakcija ljudi, posebno omladine, protiv buržoaskih »zvaničnika« i Hristoduloa, je bilo indirektno upozorenje onoga što će se desiti u grčkom društvu u bliskoj budućnosti. Posle celonoćnog slavlja, grčki radnici se već sutra vraćaju njihovoj svakodnevnoj mori masovne nezaposlenosti, ekonomskog pada, marginalizacije i uvećavajućeg siromaštva, gde su momenti slavlja i užitka samo mali intervali u bedi svakodnevne borbe za golu egzistenciju.
U ovim uslovima »nacionalni duh« i »nacionalno jedinstvo« će završiti tamo gde im je mesto. Ostaće neispunjen san buržoazije. Na mestu slavlja sa belim i plavim zastavama, uskoro ćemo gledati povratak štrajkova i demonstracije protiv programa osiromašenja, privatizacije i smanjenja koje Nova Demokratija želi da uvede.
Na mesto nacionalnog ponosa će doći klasni konflikt koje će konstantno biti pojačavan velikim delom nezaposlenih koji će se pojaviti nakon završetka konstrukcionih radova za Olimpijske igre i ostalih radova finansiranih od strane Evropske Unije. Na mesto nacionalnih proslava koje »povezuju sve nas zajedno«, doći će klasna borba. Tada će Hristodulo, buržoaski političari, vlada i njeni žurnalisti i desničarski intelektualci biti svedeni na njihove prirodne pozicije. Još jednom će oni biti na »drugoj« strani, braneći svoju nazadnu, kapitalističku klasu protiv grčkih radnika i omladine.
Atina, 6. 07. 2004
