Noam Čomski se deklariše kao “liberterski anarhista”. Pod ovim on podrazumeva osobu koja se protivi i poziva na rušenje svakog neopravdanog autoriteta i opresije, osobu koja se bori za realizaciju punog potencijala svake individue i kolektiva kroz društvo organizovano na principima “savetnog komunizma”.

“Anarhizam” Čomskog crpi inspiraciju iz niza prosvetiteljskih mislilaca. On tvrdi da njegova misao objedinjuje tradicije Hambolta, Džefersona, Bakunjina i Roze Luksemburg. I dok čitalac kod njega ne može naći konkretnu kritiku Marksa (Čomski otvoreno priznaje da nije marksistički “potkovan”), postoji hrpa naznaka u njegovim spisima da marksizam predstavlja autoritarnu tradiciju, iako se ovo redovno ublažava sa navodnom “levom liberterskom strujom” unutar samog marksizma koja se po Čomskom oličava u Matiku, Panekuku i Luksemburgovoj.

Čomski tvrdi da se čovečanstvo: “nalazi u periodu korporatizacije vlasti, učvršćivanja vladajućih struktura i centralizacije. To bi trebalo da bude pozitivan trend ukoliko ste progresivni poput markista-lenjinista. Iz te iste baze proizašle su tri glavne ideologije, fašizam, boljševizam i korporativna tiranija. Sve one proizilaze iz manje-više istovetnih hegelijanskih korena“. (Čomski, Klasni Rat - str.23)

Čomski veruje da centralizacija sredstava za proizvodnju nije bila inherentno vezana za dinamiku razvoja kapitalizma. Umesto toga on tvrdi kako su: ”pravnici i sudovi dizajnirali novi društveno-ekonomski sistem”. Čomski kaže kako je za marksiste-lenjiniste centralizacija “navodno dobra stvar”. Za marksiste pitanje uopšte nije da li je centralizacija “dobra” sama po sebi. Ono što Marks i njegovi sledbenici tvrde jeste da je za izgradnju socijalističkog društva neophodan ogroman napredak sredstava za proizvodnju, a najbrži put ka tom cilju jeste centralizacija. Što je veći proizvodni kapacitet ekonomije, brže se čovečanstvo može osloboditi ekonomskog robovanja.

Iz pisanja Čomskog može se zaključiti da je hegelijanizam kao idejni blok kreirao proces centralizacije kapitalističke proizvodnje. Njegova logika se može sumirati sledećom tvrdnjom: filozofi su kreirali svet na različite načine, poenta je pak da se promeni filozofija. Čomski piše kako su u drugoj polovini 19-tog veka, “sudovi i pravnici stvorili novu doktrinu koja je dala korporacijama autoritet i moć kakvu nisu imali nikad pre. Ako pogledate pozadinu svega toga, u pitanju je ista baza ideja koja je donela fašizam i boljševizam.” (str. 23)

Marksizam ne negira uticaj pravnika i sudova u oblikovanju specifičnog okvira društvenih odnosa, ali on takodje objašnjava da su ekonomska podloga i uslovi u kojima su ti sudovi aktivni odlučujući faktor u odredjivanju modernih društveno-političkih formacija.

Marksisti vide dinamiku ka centralizaciji kao ukorenjenu u kapitalistički model proizvodnje. Objektivno gledajući na centralizaciju - ili bolje reći monopolizaciju - kao na univerzalni ekonomski proces koji se odvija poslednjih 150 godina bez obzira na Hegelov uticaj, čovek se mora zapitati šta zapravo Čomski pokušava da kaže. Centralizacija i monopolizacija proističu iz prednosti ekonomije obima u industrijalizaciji.

Naravno, ljudska bića mogu da utiču na oblikovanje društveno-ekonomskih sistema, ali samo u granicama zacrtanim klasnim odnosima i materijalnim razvojem društva. Jedan rezultat centralizacije kapitalističke ekonomije jeste urbanizacija. Treba li da pretpostavimo da je ovo proizvod Hegelovih ideja? Da li je svetska dominacija gradova nad selima proizvod Hegelovih ideja? Čomski, baš poput Hegela, izgleda veruje da je “ideja” glavni pokretač ekonomije i društva.

Iz ovakvih tvrdnji Čomskog proizilazi kako su pravnici i sudstvo mogli da konstruišu bilo kakav društveno-ekonomski sistem krajem 19-tog veka. Ispada da ne postoji moćnija sila od ideja, u ovom slučaju ideje da se napusti klasični liberalizam. Samo da su se striktno držali ideja klasičnih liberala poput Adama Smita ili Džefersona stvari bi se razvile znatno bolje i možda su se mogle izbeći strahote 20-tog veka.

Čomski nam objašnjava kako bi ono što se desavalo “užasnulo” i “skandalizovalo” klasične liberale. Nažalost, arhitekte novog društveno-ekonomskog sistema uspele su da konsoliduju korporativnu i državnu vlast protiv narodne volje.

U suštini, ovo je objašnjenje Čomskog kako smo došli do današnje situacije. I da zaokruži analizu, Čomski sve ovo povezuje tvrdnjom da su centralizovani korporativni kapitalizam (čitaj: sve kapitalističke demokratije), fašizam (čitaj: bilo kakav desničarski režim) i boljševizam (čitaj: bilo koja takozvana komunistička država) svi “manje više” proistekli iz Hegelovog uma.

Činjenica da se ovaj proces centralizacije korporativne moći desio u svim kapitalističkim državama nezavisno od “hegelijanizma” u glavama ljudi dokazuje da je ekonomska dinamika težnje ka centralizaciji inheretna zakonima razvoja kapitalizma. Da budemo u potpunisti fer, profesor Čomski ipak kaže da tiranija dolazi “manje više” iz hegelijanskih korena. Pretpostavljamo da se ovo “manje” odnosi na japansku ekonomsku centralizaciju, a jadna stara Nemačka je trpela pune konsekvence hegelijanske ideološke tiranije - korporativne, fašističke i staljinističke.

Uporedimo ovo sa metodom primenjivanom od strane Marksa. U “Kapitalu” on objašnjava i opisuje različite faze u kapitalističkom obliku proizvodnje i posmatra imperijalističke monopolizacije u embrionskoj formi. Lenjin je sa ostalim marksitima početkom 20-tog veka posmatrajući ekonomske procese na delu ispitao razvojnu dinamiku monopolskog kapitalizma. Lenjinova knjiga “Imperijalizam kao najviši oblik kapitalizma” pokušala je da objasni dinamiku svetskog kapitalizma, na primer dominaciju finansijskog kapitala nad industrijskim kapitalom, prirodu odnosa izmedju najmoćnijih imperijalističkih zemalja i njihovih kolonija i razloge za svetske ratove.

Podela rada na globalnom nivou, ujedinila je svet u jednu celinu. Marksizam smatra ovaj proces pozitivnim jer popločava put ekonomski i kulturno za socijalističko ujedinjenje sveta. Pa ipak imperijalizam održava podeljenost sveta na kapitalističke nacionalne države, gde svaka za sebe grabi bogatstvo ili ga štiti od ostalih time prouzrukujući ratove, revolucije i kontra-revolucije. Profesor Čomski se nije potrudio da objasni kako to ili zašto “marksisti-lenjinisti” navodno smatraju “centralizaciju moći, konsolidaciju vlasti”…”dobrom”. Po ovom pitanju Čomski pruža lične tvrdnje kao dokaz.


Bakunjinov “anti-autoritarizam” protiv marksizma

Čomski vidi Bakunjina kao jednog od glavnih izvora njegove političke inspiracije. Bakunjin, “...je predvideo postojanje dve forme modernih intelektualaca. Prva grupa je ono što je on nazivao “crvenom birokratijom”, koja će pokušati da iskoristi narodnu borbu da uspostavi najsuroviju diktaturu u istoriji - i druga grupa koja će videti da ne postoji mogućnost uzimanja vlasti na taj način i koja će se prema tome staviti u službu privatne moći kroz državnu kapitalističku demokratiju gde će, kako je Bakunjin formulisao - “tući narod narodnim štapom” - govoriti o demokratiji i tući narod demokratijom. To je zapravo jedno od retkih predvidjanja u društvenim naukama koje se obistinilo.” (Čomski, O Demokratiji i Obrazovanju, str.248)

Bakunjin je bio šarenolik čovek čije su ideje bile mešavina prosvetljujuće inspiracije i psihotičnog brbljanja. Pa ipak, njegovi oštri napadi na Marksa i vodjstvo Prve Internacionale čini se služe Čomskom kao polazna osnova za kritiku lenjinizma i postavku anarhističke alternative. Tokom većine politički aktivnog života, Bakunjin je bio pan-slavista, da bi kasnije prošetao kroz razne političke i filozofske pokrete Evrope 19-tog veka.

Jedan konstantan faktor koji analiza bakunjinove političke aktivnosti otkriva jeste njegovo potpuno nepoverenje u demokratske strukture i bilo kakvu odgovornost u svakoj od organizacija u kojima je bio umešan. Bakunjin bi osnivao tajna društva jedno za drugim. Organizacijski principi koji je primenjivao mogli bi se okarakterisati najbolje terminom '' lična diktatura''.

Daniel Guerin tvrdi da je » ...njegova divlja rana karijera revolucionarnog konspiratora bila nepovezana sa anarhizmom. Bakunjin je prihvatio liberterske ideje tek 1864. nakon neuspeha poljskog ustanka u kome je on imao ulogu. Njegova ranija pisanja nemaju mesto u anarhističkoj antologiji«. (Daniel Guerin, Anarhizam, str.6)

E.H. Kar ukazuje na to da dugo nakon 1864. Bakunjinov »tajni Savez« koji je operisao unutar Prve Internacionale, nije bio ništa drugo do zaverenička lična diktatura vodjena od strane Bakunjina lično.

»Revolucija je trebalo da bude dirigovana, ne od strane vidljive moći, već od strane kolektivne diktature svih članova Saveza. U tom cilju, članovi Saveza moraju biti spremni da pokore svoju ličnu slobodu disciplini rigidnoj poput one kod Jezuita (Bakunjin se vraća vise puta na ovo poredjenje) čija snaga leži u ' brisanju lične pod kolektivnom voljom, organizacijom i aktivnosti'. Bakunjin nije video nikakvu protivrečnost izmedju zahteva za što je moguće decentralizovanijem uredjenju Prve Internacionale i najstrožije moguće discipline unutar Saveza.« (E.H. Kar Bakunjin, str. 440)

Kao što ćemo kasnije videti, ovaj diktatorski aparat je bio kopiran u vidu FAI vodjstva u španskom anarhističkom pokretu. Takodje vidimo da su se najslavniji anarhistički pokreti nazivali po jednom čoveku, poput Mahnovštine u Ukrajini ili »Prijatelja Durutija« kasnije u Španiji - teško »ne-hijerarhjski pokreti«, bez vodja, nešto što u realnom životu teško da postoji.

E.H. Karova zanimljiva biografija Bakunjina sumira njegov rad na sledeći način:'' Bakunjin je poznat svetu kao jedan od začetnika anarhizma. Manje se pominje to da je on bio začetnik koncepcije strogo izabrane i posebno organizovane revolucionarne partije, koja je svezana ne samo zajedničkim idealima, već i vezom implicitne poslušnosti apsolutnom revolucionarnom diktatoru''. Treba zabeležiti da je upravo koncept vangardističke partije onaj koji anarhisti kritikuju kod lenjinizma.

Naša ključna premisa je ta da je većina (ako ne sve) anarhističkih ne-hijerarhijskih i anti-autoritarnih pokreta bila zapravo vrlo autoritarna, hijerarhijska i žrtva zavereničkih tajni. Bakunjin je bio potpuno opsednut konspirativnim organizacijama, verovao je da će stvaranjem čvrsto kontrolisane organizacije pod njegovim prosvetljenim vođstvom moći da vodi revolucije prema svojim vrlo varijajućim ciljevima: građanskom nacionalizmu, carističkoj reformaciji, pan-slavizmu, anti-germanizmu i liberterskom anarhizmu. Naravno, u svakom revolucionarnom pokretu postoji element konspiracije, iz razloga što tajna policija i država konstantno pokušavaju da podriju, nadgledaju, sabotiraju i kontrolišu bilo kakve revolucionarne pretnje. No, Bakunjin je razvijao konspiraciju do neslućenih razmera.

U suprotnosti sa Bakunjinovim organizacionim metodama, marksizam radi na na osnovi privrženosti idejama i stvara organizacione oblike koji odgovaraju potrebama momenta. U jednom momentu organizacija će biti otvorena i izuzetno demokratska, a u drugom centralizovana i prihvataće organizacione oblike po potrebi. Karakteristika lenjinizma je da demokratska kontrola unutar revolucionarne organizacije bude takva da fleksibilno odgovara organizacijskim potrebama trenutne situacije, u skladu sa prirodom zahtevanih političkih ciljeva. Ne možemo imati isti oblik organizacije u parlamentarnoj, građanskoj demokratiji i pod fašističkim diktaturom. Voditi pokret koji će štrajkovati za bolje plate i voditi pokret koji bi izvršio revolucionarnu promenu, to su dva  pokreta radikalno drugačije strukture.

Bakunjin je uvek praktikovao svoju ličnu diktaturu u organizacijama u kojima je bio, iako je puno njegovih konspiratornih organizacija bilo samo njegova fikcija. Marks i Lenjin, sa druge strane, uvek su se trudili da osvoje podršku svojih organizacija demokratskom procedurom. Lenjin je proveo dosta prve decenije XX veka boreći se da osvoji većinu za svoje ideje i metode unutar Ruske socijaldemokratske partije, tokom revolucije glasanje je primenjivano čak i u takvim situacijama kao što je zabrana frakcija 1921-e.

Bakunjin je video seljaštvo kao glavnu snagu dolazeće revolucije, koju bi vodila njegova tajna društva. Revolucija bi za cilj imala usmeravanja seljaka, radnika i lumpen-proleterijata čiji bi zli i maltene društveno-urođeni porivi ka destrukciji srušili postojeći poredak i državu. Na mesto te srušene države došlo bi – ništa. Sve bi se samoregulisalo od prvog dana.

Šta je ovo u praksi značilo videlo se 1870-e u Lionu. Spontan narodni ustanak postavio je radikalne buržoaske demokrate na čelo uprave grada, a Bakunjin je sazvao svoj Komitet za spas Francuske i na javnom sastanku 24-og septembra objavio, između ostalog, da je "administrativna i upravljačka mašina Države postala impotentna i ukinuta....i da su sve postojeće opštinske organizacije suspendovane i zamenjene federativnim komunama od strane Komiteta, koji će sprovoditi punu vlast pod direktnom supervizijom naroda...".

U roku od tri dana Nacionalna garda je preuzela ustanički štab. Bakunjinovi avanturistički pokušaj da ukine državu dekretom nije imao nikakvog uticaja na realne odnose vlasti, raspoloženje masa ili društvenih sila koje su bile na snazi. On se jednostavno sjurio u Lion, sazvao svoj Komitet za spas Francuske i rekao da je Država – '' ukinuta'' .

No, Država je, nemajući ni malo razumevanja za Bakunjinovu oslobodilačku mudrost, ugušila pobunu i pohapsila lidere. Bakunjin je nekako pobegao da bi dalje pripremao nova dekretska ukidanja državne mašine i fantomske organizacije.

Ono što je iznenađujuće je što Čomski, uprkos svim ovim dokazima, i dalje smatra Bakunjina liberterskim anti-autoritarcem.

Engels je pišući protiv anti-autoritarizma Bakunjinovih sledbenika sjajno je obuhvatio sve neozbiljnosti u anarhističkom anti-autoritarizmu: "....nema zajedničke akcije bez potčinjenja jednog dela celine u korist neke spoljašnje sile, tj. autoriteta. Da li će to biti volja većine glasača, upravnog odbora ili jednog čoveka – to je neizbežno volja koja je uperena protiv pojedinaca, ali bez te jedne kontrolišuće volje, nikakva ko-operacija nije moguća. Čik probajte da pokrenete jednu od velikih fabrika u Barseloni da proizvodi bez kontrole, tj. bez autoriteta! Pokušajte da pokrenete železnicu bez sigurnornosti da će svaki inženjer, skretničar itd. biti na svom mestu u tačno vreme kad je potrebno! Zaista bih voleo da znam da li bi dobri stari Bakunjin primenio svoj okvir na održavanje železnice - ako bi dopustio da se železnica rukovodi po principu da niko ne mora da bude na svom mestu ukoliko ne želi da se pokori autoritetu regulisanja, regulisanju mnogo autoritarnijem od onog postavljenom na Kongresu u Bazelu! Sve te grandiozne, ultra-radikale i revolucionarne kovanice služe samo da prikriju totalno nepoznavanje uslova pod kojima se odvija svakodnevni život u jednom društvu. Čik probajte da ukinete sav autoritet, čak i dobrovoljno, medju mornarima na plovećem brodu!'' (Engels Lafaržu, Sabrana Dela, tom 44, str. 286)


Čomski o ruskoj revoluciji i lenjinizmu

''Lenjinistička doktrina smatra da partija radničke avangarde mora preuzeti državnu vlast i voditi populaciju ka ekonomskom razvoju i, nekim neobjašnjenim čudom, slobodi i miru. To je ideologija koja se generalno dojmi radikalnoj inteligenciji, kojoj pruža opravdanje za njenu ulogu državnog upravljača. Ne mogu da vidim nijedan razlog, niti logički niti istorijski, zbog kojeg bi to prihvatio ozbiljno. Libertarijanski socijalizam (uključujući i originalni pravac marksizma) odbio je sve ovo sa prezirom, sasvim opravdano.'' (Čomski, http://www.zmag.org/chomsky/interviews/9612-anarchism.html)

''Lenjinistička inteligencija odgovara Marksovom opisu zaverenika koji iskrivljuju razvijajući revolucionarni proces i prilagođavaju ga svojim sopstvenim ciljevima dominacije''.

''Još od svoga početka, sovjetska država pokušala je da iskoristi energiju svog sopstvenog naroda u službi onih koji su se okoristili o narodni ustanak u Rusiji 1917-e, da bi preuzeli državnu vlast''. (Čomski, "Sovjetski Savez protiv socijalizma")

Iako je Čomski vrlo malo pisao o Lenjinu ili Trockom, nemoguće je ne biti zapanjen kako hrabro Čomski ocenjuje (i lažira) njihove ideje i dela. Čomski, kao što ćemo videti, smatra Lenjina i Trockog osnivačima i zagovornicima sistema tiranije koji marksisti nazivaju 'staljinizmom'. Čomskijevo hronično otpisivanje lenjinizma je bazirano ili na intelektualnom neznanju ili namernoj falsifikaciji i čini se da potiče skoro uvek iz sekundarnih izvora.


Priprema revolucionarnog pokreta

Boljševizam se razvijao od 1903 nadalje, kao revolucionarno krilo Ruske socijal-demokratije, i razlikovao se u pogledu organizacijske i ideološke pripreme revolucije. Koncept koji je razvio Lenjin te 1903-e bio je taj da Socijal-Demokratija mora biti partija avangarde radničke klase. Lenjin je smatrao da ekonomska borba nije zadovoljavajuća i dovoljna, radničkoj klasi je trebala i politička borba.

Bilo je tendencija među određenim delovima Ruske socijal-demokratije koje su išle ka ignorisanju političke borbe. Što se njih ticalo, sve će doći iz sindikata, iz ekonomske borbe. Istorija je nekoliko puta pokazala da to nije slučaj. Radnička klasa treba revolucionarno vođstvo, revolucionarnu partiju. Ovo ne dolazi i ne pojavljuje se spontano, već mora svesno biti izgrađeno od strane revolucionarnih marksista.

Lenjinistička inteligencija (boljševička partija) nastojala je da nadogradi političku bazu Socijal-demokratije i utiče na radnike, tako da radnička klasa postane glavni borac za demokratiju. Lenjinova ideja bila je da se stvori revolucionarni pokret sposoban za uništavanje državne mašine ruskog carizma. Ovo bi značilo da je Socijal-demokratija pre revolucije morala da dela i u legalnim i u ilegalnim okvirima. Legalnost pruža priliku prema otvorenim i demokratskim strukturama, ilegalnost neizbežno donosi sa sobom konspiracione organizacione forme koje se ne mogu uvek bazirati na otvorenoj demokratskoj diskusiji oko cilja koji se treba ostvariti.

Boljševici su koristili sve kanale koji su im bili dostupni, uključujući i parlamentarne, no bili su prinuđeni da koriste i ilegalne metode. Revolucionarni rad pod diktaturom zahteva konspiraciju ili će biti uništen. Uspešna revolucija zahteva i pripremu - političku, ideološku i čak vojnu pripremu.

U izvesnom smislu Čomski prihvata ovo, jer u relaciji sa španskom revolucijom on piše:

''Dostignuća narodne revolucije u Španiji bile su bazirane na strpljivom radu na višegodišnjoj edukaciji i organizaciji, jednoj strani duge tradicije posvećenja i militantnosti''.

Tako nam logika govori da nema ništa loše u pripremi revolucije, kao što su boljševici uradili ''putem duge tradicije posvećenja i militantnosti''.

Prema Čomskom, boljševici su onemogućili revolucionarni proces. Implikacija je ta da boljševici nikada nisu trebali preuzeti vlast jer je bilo isuviše rano, revolucionarna kriza bi sazrela bolje kada bi lenjinistički konspiratori sačekali radnike i seljake Rusije da uspostave savetni komunizam sami. Zapravo, ironija ove pozicije je da se mnogo starog boljševičkog vođstva protivilo ustanku koji je predložio Lenjin zato što su kao Čomski osećali to kao neko onemogućavanje revolucionarnog procesa. Oko ovog pitanja, Čomski se nalazi na istoj strani kao i dosta tadašnjih vodećih boljševika kao što su Kamenev, Zinovjev - i čak Staljin, koji se prvobitno jako kolebao oko ovog pitanja.

Lenjinovi argumenti u oktobru 1917-e bili su da se armija cepa, da su seljačke pobune već bile raširene, proviziona vlada je produžavala omraženi rat, pobune su se događale u mnogim armijama po Evropi i boljševici su imali većinsku podršku u glavnim urbanim savetima (sovjetima), tj. radničkim većima.

Ranije, u julu, Trocki je koristio sve svoje lične i političke autoritete da ubedi naoružane radnike da ne pokušavaju da preuzmu vlast, tako da zaista ne bi ugrozili samu revoluciju. Tada su Lenjin i Trocki smatrali da bi pobuna vodila ka porazu. Istorija borbe za socijalizam je puna oštrih podela oko pitanja 'da li' i 'kada' preuzeti državnu vlast ustankom, revolucijom ili sačekati da čitav proces sazri konačno. Mi smatramo da su oni koji su prihvatali čekački stav, mahom, završili u reformističkom kampu.

Osnivač ovog revizionističkog pokreta, Edvard Bernštajn, ideološki predak Tonija Blera i Gerharda Šredera, smatrao je da će kapitalizam sam evoluirati u socijalizam i da će, pošto je socijalizam logički najbolji sistem, kada mase shvate ovo socijalizam biti ostvaren u stvarnosti. Da li je ovo možda taj originalni pravac marksizma na koji Čomski referira?


Država i revolucija

Čomski, među mnogima, smatra da je pogrešno uzimati boljševizam kao marksizam u praksi, ''...'levičarska' kritika boljševizma, koja se poziva na istorijske činjenice koje čine rusku revoluciju, je mnogo više na mestu''. Tu je Čomski iskoristio neke citate Pola Matika (Mattick) koji smatra da boljševizam nije koristio dovoljno dobro pobune tog perioda za striktno proleterske ciljeve. (Čomski, "Beleške o anarhizmu")

Videli smo Čomskijev stav o tome kao su lenjinistički revolucionari bili nezreli, da su svojim akcijama i požurivanjem presekli revolucionarni proces. Sada Čomski menja poziciju i slaže se sa Matikom da revolucija nije bila ishitrena i prerana, već da boljševici nisu išli dovoljno daleko. Sada je ultra-leva kritika boljševizma ona koja je polazna tačka kritike. Ranije je, po svemu sudeći, bila ona koja je uzimala sebe za ''autentični pravac u marksizmu'', tj. reformizam.

No, da se ne bavimo previše konzistencijom. Namera je, ipak, načiniti ideje i dela Lenjina i Trockog neozbiljnim, pogrešnim, prema kojima se treba odnositi sa gnušanjem i odbacivanjem. Radi toga, Čomski ima dva puta u svom napadu; jedan je onaj koji govori da boljševici nikada nisu trebali da preuzmu vlast, a drugi je onaj koji kaže da kada su već preuzeli vlast, nisu išli dovoljno daleko u striktno proleterskom interesu. Kao da je bit onoga što Čomski misli to da su boljševici trebali stvoriti komunizam saveta (''liberterski komunizam'', rečeno rečnikom pojedinih) odmah, na licu mesta.   Lenjin je u ilegali leta 1917-e napisao Džavu i revoluciju , koju Čomski opsiuje kao njegov "najliberterskiji" rad, no kaže da je ovo tada bila intelektualna devijacija 'na levo'. Možemo, sa ove pozicije, pretpostaviti da se Čomski slaže sa idejama sadržanim u toj knjizi. No, Čomski takođe tvrdi da je ovaj 'otklon ulevo' bio Lenjinov trik. Pa pogledajmo to pitanje malo pažljivije.


Da li je Lenjinova “Država i revolucija” bila intelektualna devijacija?

U “Državi i revoluciji” Lenjin je ponovio Marksovu analizu Pariske Komune podržavajući ukidanje stajaće vojske i njenu zamenu naoružanim narodom, izborom i pravom trenutnog opoziva svih činovnika:

“...ukidanje svih naknada za predstavljanje, i svih novčanih privilegija činovnicima, umanjenje naknadama svim državnim službenicima na nivo ‘radničkih zarada’. Ovo jasnije od bilo čega pokazuje zaokret od buržoaske ka proleterskoj demokratiji, od demokratije ugnjetavača ka demokratiji ugnjetenih klasa, od države kao 'specijalne sile' za prinudu određene klase ka prinudi ugnjetavača od strane opšte sile većine stanovništva – radnika i seljaka”... i rotaciju svih administrativnih dužnosti kako bi svi naučili da administriraju.

Čomski tvrdi da su Lenjin i Trocki “ iskoristili socijalna previranja u rusiji 1917 kako bi osvojili vlast. Njihovo glavno ideološko oružije u službi ovog cilja bila je tvrdnja da državni rukovodioci vode njihovo sopstveno društvo i svet ka socijalističkom idealu; što je – kao što svaki socijalista, a kamoli ozbiljan marksista – mora da odmah shvati (kao što mnogi jesu), i laž gigantskih razmera koju je istorija razotkrila još od najranijih dana boljševičkog režima.” (Čomski, Sovjetski savez ili Socijalizam, 1986)

Ovo je prosto falsifikat. Boljševici nisu tvrdili da državni rukovodioci vode svet ka socijalizmu. Lenjin i Trocki su kao ‘ozbiljni marksisti’ tvrdili da je socijalizam u Rusiji moguć jedino kada se nivo razvoja privrede i kulture podigne do nivoa najrazvijenijih kapitalističkih zemalja a to nije moguće bez svetske revolucije. Nazadnost privrede ih je naterala da se oslone na administratore, rukovodioce, inžinjere, pa čak i na carističku oficirsku kastu.

Umesto da sprovode ideje “Države i revolucije” boljševici su bili primorani da daju privilegije ovim slojevima. Lenjin i Trocki su otvoreno objašnjavali da su pred revolucijom kontradiktorni zadaci. Da bi se uspostavio socijalizam bila je potreba obrazovana, vešta i kulturna radnička klasa, koja u Rusiji nije postojala. Da bi se razvili kultura, veštine i obrazovanje radničkih klasa, režim je zavisio od “državnih rukovodilaca” starog carističkog režima.

Trocki je više od svih drugih marksista pravio tekuće analize procesa koji su od 1917 uticali na rusku i svetsku revoluciju. 1936 je napisao “Izdanu revoluciju” u kojoj je sadržana analiza kako i zašto je došlo do degeneracije revolucije i u kom je pravcu verovatno da će je odvesti staljinistička birokratija.

Na ovom mestu ću dati kratak pregled ideja “Izdane revolucije” koje su u direktnoj vezi sa pitanjima koja Čomski pokreće.

“Materijalna osnova komunizma trebalo bi da budu toliko visoko razvijene ekonomske snage čoveka da proizvodni rad prestaje da biva teret, i raspodela životnih potrepština, kojih će biti u izobilju, neće zahtevati – kao što sada zahteva u bilo kojoj bogatijoj porodici ili pristojnoj kući – bilo kakvu kontrolu osim obrazovanja, navike i društvenog mišljenja.” (Trocki, Izdana revolucija, strana 36)

Stanje u kome se Rusija nalazila bilo je žalosno; u naciji razorenoj ratom i glađu, neposredno uvođenje komunizma bilo je nemoguće. Da bi se razvila privreda do potrebnog nivoa za izgradnju socijalizma, do takvog obilja, kapitalistički način plaćanja nadnica nije mogao biti izbegnut. Ne “od svakoga prema mogućnostima... svakome prema potrebama”, već svakome prema njegovom radu.

“Nakon rušenja eksploatatorski klasa – on (Lenjin) je ponavljao i objašnjavao u svakom poglavlju države i revolucije – da će proletarijat rasturiti staru birokratsku mašineriju i stvoriti sopstveni aparat sastavljen od radnika. I da će preduzeti mere protiv njihovog pretvaranja u birokrate – ‘mere koje su detaljno analizirali Marks i Engels. (1) ne samo izbore nego i opoziv u bilo kom trenutku; (2) plaćanje u visini prosečne nadnice; (3) neposredni prelazak na režim u kome će svi učestvovati u kontroli i nadzoru kako bi svako odreženo vreme bio birokrata.’ Nemojte misliti da je Lenjin govorio o problemu decenije. Ne, to je bio prvi korak 'koji bi trebalo i koji bi smo morali da napravimo u cilju ostvarivanja proleterske revolucije.”

“Materijalna sila, zajedno sa oružijem, ide direktno i neposredno u ruke radničkih organizacija kao što su sovjeti. Država i birokratski aparat počinju da odumiru prvog dana diktature proletarijata.” (Trocki, Izdana revolucija, strane 39-40)

Trocki je video diktaturu proletarijata kao most između kapitalističkog i socijalističkog društva. Radnička država mora pripremiti svoje sopstveno rasturanje:

“Stepen ostvarenja ovog ‘sporednog’ zadatka je u određenoj meri mera njegovog uspeha u ostvarivanju fundamentalne vizije: konstituisanja društva bez klasa i materijalnih kontradikcija. Birokratija i društvena harmonija su inverzno proporcionalne jedna drugoj.” (Trocki, Izdana revolucija, strana 41)

“Izdana revolucija” je napisana 1936, a po Čomskom su Trocki i Lenjin izdali revoluciju odmah po osvajanju vlasti. Ako se pročitaju radovi Lenjina i Trockog, jasno je da nikada nisu napustili perspektivu besklasnog društva bez birokratskog aparata… i da, bez države. Onda se nameće pitanje zašto Čomski lažno tvrdi da su Lenjin i Trocki nastojali da uspostave diktatorsku tiraniju od samog početka? Svi dokumentarni dokazi u sabranim delima Lenjina i Trockog pokazuju da su imali za cilj da uspostave društvo zacrtano u “Državi i revoluciji” sve do svoje smrti. Stoga tvrdnje Čomskog da “Država i revolucija” Lenjina – njegovo “naj-libertetskije delo” – predstavljaju intelektualnu devijaciju ne stoje. U stvari, ono je verovatno njegov najveći doprinos marksizmu.


Nerazvijenost i njene posledice po Rusku revoluciju

“vi gospodo koji mislite da imate misiju da nas učite o 7 smrtnih grehova prvo bi trebalo da savladate osnove ishrane a onda da pridikujete, eto go to spada.” (Breht, Opera za tri penija)

Rusija se suočavala sa ozbiljnim problemima, kao što su glad i ekonomska nerazvijenost. Revolucionarna država morala je da podstiče na maksimum primenjujući buržoaske metode plaćanja:

“u komunizmu ne samo da će određeno vreme opstati buržoaski zakoni, već i buržoaska država bez buržoazije!”

“Država poprima direktno dvostruki karakter: socijalistički, u smislu da štiti društvenu svojinu nad sredstvima za proizvodnju; buržoaski, u smislu da se raspodela životnih potrepština vrši posredstvom kapitalističke mere vrednosti i uz sve prateće posledice.” (Trocki, Izdana revolucija, strana 43)

“Tendencije birokratizacije, koje guše radnički pokret u kapitalističkim zemljama, pojavljivaće se svuda posle proleterske revolucije. Ali, savršeno je jasno da što je siromašnije društvo koje nastaje iz revolucije, oštrije i ogoljenije će biti ispoljavanje ovog ‘zakona’, grublji će biti oblici birokratizacije, i opasnija će ona biti za socijalistički razvoj.” (Trocki, Izdana revolucija, strana 44)

Kao što svaki ozbiljan marksista zna – i kao što bi svaki ozbiljan učenjak trebalo da zna – suština pitanja zašto je Ruska revolucija degenerisana ne nalazi se u politički-organizacionom obliku, ne u namerama ili idejama lidera, ili u njihovoj želji da dominiraju, kontrolišu i budu tirani. Rečima poznatog Amerikanca: “radi se o ekonomiji, glupane”.

U krajnjoj liniji ekonomska nazadnost je opredelila sudbinu Ruske revolucije. Privredna nazadnost imala je brojne posledice, ne samo na kulturnu zaostalost, merenu brojem nepismenih, nedostatkom tehničkih i naučnih veština, itd. Pošto mase nisu posedovale takve veštine one nisu mogle da upravljaju društvom kroz ‘demokratske sovjete’. Neko sa takvim veštinama je morao da upravlja ‘u korist’ masa. Čak i u najboljim slučajevima takav neko bi tražio veću platu, bolje uslove, i moć nad masama da pokrene ekonomski razvoj.

Boljševici nisu mogli od toga pobeći. Jedini način da se izbegne takva dilema bila bi uspešna revolucija u Nemačkoj i drugim najrazvijenijim kapitalističkim zemljama. Veštiji i obrazovaniji radnici ovih zemalja, sa naprednijom tehnologijom u svojim rukama, mogli bi da pomognu ruskoj braći da brzo razviju modernu industriju. Na toj osnovi bi se mogao stvoriti usklađen razvoj istinskog socijalizma. Nažalost, revolucija je poražena u Nemačkoj i drugde. To je početna tačka degeneracije Ruske revolucije.

Ovi “državni rukovodioci” koje Čomski spominje, bili su upravo “birokratija” protiv koje se Lenjin borio do svoje smrti. Trocki je potrošio ostatak svog života na borbu na život i smrt sa ovom birokratskom diktaturom. Ova konzervativna birokratska kasta je pronašla svog političkog predstavnika u Jozefu Staljinu.

Staljinova prva ideološka inovacija 1924 direktno je korespondirala interesima birokratske kaste; da se napusti svetska revolucija u korist doktrine “socijalizma u jednoj zemlji”. To je postala ideologija svake staljinističke diktature od tada. Kada je svetska revolucija napuštena, mogli su se praviti različiti dogovori sa kapitalističkim vladama, dok je “spoljni neprijatelj” korišćen da se opravda unutrašnja represija, a diktatorska kontrola nad masama od strane birokratije omogućila joj je da konsoliduje sistem zasnovan na privilegijama i proširi svoju moć u ime unutrašnjeg “mirnog” ekonomskog razvoja.