Dok ceremonijalna povorka ulicama Beograda prati kovčeg Zorana Đinđića ka Aleji zaslužnih građana na Novom groblju, u totalnom medijskom mraku sa svih televizora odzvanjaju hvalospevi pokojnom premijeru poznatim glasom Bojane Lekić, nekada šampiona "nezavisnog novinarstva" a danas najmoćnije ličnosti državne RTS. Ne zato što svi građani danas žele da gledaju RTS, već zato što su danas sve televizije pod dirigentskom palicom vlade Srbije, milom ili silom. Istini za volju, tihi protest TV Palme koja klasičnom muzikom bojkotuje Đinđićevu sahranu narušava ovu orvelovsku idilu, ali samo kao dobra ilustracija kakvu vrstu "otpora" vladajuća oligarhija jedinu toleriše - ćutanje. Nema nikoga da podigne glas, da kaže istinu, da kritički sagleda ono što se danas u Srbiji dešava.
"O pokojniku sve najlepše" - licemerni je zahtev pred kojim se žele naterati da kleknu svi i poklone se novoj ikoni, "velikom mučeniku" opljačkane, mafijaške banana države - uzornom modelu burazerskog kapitalizma - kojoj Jorgos Papandreu obećava ulazak u Evropsku uniju u svom nekrologu. Ali ne sada, nego kada i ako se u potpunosti podvrgne volji zapadnog kapitala, čiji je Đinđić bio odani službenik. Ministri i partijski drugovi se na njegovom grobu zaklinju da će nastaviti njegovim stopama. U službi stvaranja mita o heroju novog vremena angažovane su sve sile mraka koje su poslednjih decenija razdirale tkivo Srbije. Jake policijske snage, što u uniformama što u civilu, usmeravaju i nadgledaju kretanje masa ka groblju, buljuk sveštenika izvodi pompezne pravoslavne rituale simbolizujući novu reakcionarnu spregu crkve i države, kamere zumiraju "zaslužne i lojalne" - poput Željka Mitrovića i drugih uspešnih "biznismena" koji su se obogatili pod skutima Miloševićevog režima, nouveau riches DOS-a...
Mitologizovanje Đinđića očajnički je pokušaj vladajuće oligarhije da sakrije strah i haos u koji je zapala, kao i svoje kriminalne veze. U do sada neviđenoj medijskoj kampanji omogućenoj proglašavanjem vanrednog stanja, pokušava se sprovesti ideal JUL-ovske propagande s kraja devedesetih - da cela Srbija bude "osam miliona Slobodana Miloševića". Establišment se lukavo poigrava sa osećanjima jednog dela populacije. Prirodno je i instinktivno da neko žali ubijenog čoveka, svako prolivanje ljudske krvi. Prljava propaganda sa lošom glumom, suze na obrazima političara i tv voditelja samo su znak njihovog licemerja. Naša dužnost je da u ovom trenutku kažemo istinu i podsetimo ljude na to ko je Zoran Đinđić bio i šta je predstavljao.
U poslednja tri dana se agresivnim političkim marketingom pokušava ekspresno izbrisati iz pamćenja ljudi sve što se ne uklapa u sliku Đinđića kao velikog borca protiv Miloševićevog režima, borca protiv kriminala, borca protiv nacionalizma i reformatora. On nikada nije bio omiljen među masama, i sada se apelovanjem na emocionalnost ljudi pokušavaju zamagliti sećanja na ono što je Đinđić bio i činio. Istorija se falsifikuje kako bi se uklopila u ružičastu sliku o njemu.
Njegova borba protiv Miloševića bila je sasvim drugačija od onoga što se danas želi imputirati u sećanje masa. 1994. godine Đinđić je prodajući glasove u skupštini pomogao Miloševiću da obori stari zakon o privatizaciji i donese novi koji je poništio besplatne akcije koje su radnici dobili u prvom krugu tzv. privatizacije, koji je pljačku društvene svojine koju su radnici ove zemlje stvarali pedeset godina učinio još brutalnijom i prljavijom. Takođe, dok su studenti, inteligencija i radnici po snegu i hladnoći demonstrirali Beogradom i drugim većim gradovima zime 1996., Đinđić im je iza leđa sklapao dil sa Miloševićem. On je, kao i sve ostale vođe DOS-a, uzjahao na vlast na talasu narodnog bunta u oktobru 2000. godine. Pravi junaci borbe protiv Miloševića, radnici Kolubare i stotine hiljada drugih, običnih ljudi koju su se slili na ulice širom zemlje, brzo su odbačeni i zaboravljeni. DOS se šlepovao uz mase, koketirao sa prljavim "biznis elitama", kriminalom i agentima i službama imperijalističkih sila. Đinđićeva pragmatična borba za održanje osvojene vlasti dovela je do eutanazije i ono malo Jugoslavije, od koje je je kreiran monstrum programiran da se raspadne za godinu-dve, Državna zajednica Srbije i Crne Gore.
Slikanje Đinđića kao borca protiv kriminala zaista zvuči kao neslana šala. Njegove veze sa mafijaškim klanovima nisu navodne, one su kumovske. Kumstvo sa Đinđićem je bilo masovna pojava, od Surčinaca do Bodo Hombaha, od saradnje sa "Legijom" neposredno pre 5. oktobra do letovanja sa "Canetom" Subotićem. Zoran Đinđić je bio vrlo imućan čovek, i družio se sa imućnim ljudima - srpskom novopečenom "biznis elitom".
Demokratska stranka nikada u svojoj istoriji nije zauzela jasan anti-nacionalistički stav. Naprotiv, iz oportunističkih razloga Đinđić se često šlepao uz nacionalizam i koristio ga po potrebi. Demokratska stranka nikada nije eksplicitno osudila Miloševićevu politiku u Bosni i Srpskoj Krajini. Đinđić se nije libio da sa Radovanom Karadžićem mezi iznad granatiranog Sarajeva. I kada je došao na vlast, koristio je nacionalistički sentiment i Srpsku pravoslavnu crkvu u izbornoj trci sa Miroljubom Labusom. Zagovaranje podele Kosova na srpski i albanski deo, ikona iznad njegovog stola u kabinetu dok se obraćao javnosti i pitanje patrijarhu pred kamerama da li njegov sin može da uči veronauku iako je 2. razred, svedoče o tome.
Pitanje koje se nameće jeste: gde su sada sve te silne građanske inicijative, nevladine organizacije, nezavisni novinari, borci za ljudska prava u trenutku kada se sistematski ukidaju osnovna građanska prava? Zašto ćute svi veterani borbe protiv Miloševićeve diktature, zašto niko ne digne glas protiv neograničenog suspendovanja (de facto: ukidanja) prava na slobodno informisanje, štrajk i političko delovanje od strane vlade Srbije? Jučerašnje rušenje gangsterske vile u Zemunu jasno pokazuje da je u pitanju obračun dve vladajuće mafijaške klike a ne obračun protiv kriminala. U mafijaškom, osvetničkom stilu suparničkom taboru se zadaju niski udarci. I dalje slobodno šetaju i šepure se u svojim vilama poslušnici režima i preletači.
Zbog toga apelujemo još jednom na obične ljude koji misle svojom glavom da ne podležu propagandi i ćutke prihvataju represivne mere koje vlada sprovodi. Vanredno stanje samo daje priliku vladajućim frakcijama da se konsoliduju na vlasti, kako bi se snažnije udarilo na prava i slobode građana, kako bi ova otimačina pod plaštom privatizacije bila dovedena do kraja.
