Kolumne

Drvlje i kamenje na sindikate, to je novo oružije zagovornika novog Zakona o radu. Sindikalni lideri jesu kompromitovani, na prvom mestu sadejstvom sa vlastima na polju poboljšanja uslova za investiranje u Srbiju. S te strane gledano, to je ono što se neminovno događa kad s đavolom tikve sadite. Ovom linijom ide i ministar Radulović. On prati liniju ogorčenja radništva na svoje sindikalne predstavnike, od kojih su neki decenijama na  najvišim sindikalnim pozicijama, te od sindikalizma stvorili svojevrsni privatni biznis.

Ministar Radulović tvrdi da je Nacrt zakona o radu pre svega usmeren protiv tih društvenih parazita [u prenesenom smislu]. Doslovno on kaže:  “Više neće biti zaštićeni ni njihovi predsednici koji po starom zakonu nisu mogli da dobiju otkaz, čak i da ništa nisu radili.“[1]

Ovaj noviji državni praznik ove je godine obeležen na više lokacija, ali je, kako to dolikuje, najpompeznije bilo tamo gde su najviše državne i crkvene vlasti. To se ovom prilikom desilo na ponovnom ukopu zemnih ostataka Milunke Savić.

Tako je na beogradskom Novom groblju, predsednik republike Tomislav Nikolić, okićen Natalijinom ramondom, podsetio Srbe, u zemlji i rasejanju, na zločin vlasti socijalističke Jugoslavije i na, kako kaže, zaboravljen „vasceli istorijski kontekst pre Drugog svetskog rata“.  Ovaj predsednik i zadužbinar u najavi, kaže da se ondašnja vlast, koja nije marila za srpske velikane, ogrešila o Milunku Savić. Ovo uprkos tome što je Milunka Savić jedinu, kako kažu, „uslugu od države“ dobila 1971. godine, dobivši stan – iako mnogi zlonamerno govore kako je tek dobila stan na četvrtom spratu bez lifta (što i tako predstavlja “domaći zadatak” za sadašnju vlast). Međutim, izostavlja se da joj je 1945. dodeljena penzija, kao i to što je sahranjena uz vojne počasti, koje su joj sledovale, na Novom groblju među narodom gde joj je i mesto – prevashodno imajući u vidu da je Milunka Savić delila sudbinu radničke klase svuda u svetu, te ratovala i radila za tuđi interes. [1]

Opširnije...

Koliko je samo trebalo “političke umešnosti”, koliko samo političkih trikova, odstupanja od zakona, moljakanja – kako bi se 2006. godine usvojio Ustav Republike Srbije. U vreme u kome je, proživljavajući opštu bahatost elite u procesu tranzicije ka kapitalizmu, već dobrano opalo interesovanje ljudi za odluke političkog vrha. U vremenu koje prate neuspeli izbori za predsednika Republike – tri puta zaredom – te konačni izbor prvog čoveka Srbije, po ukidanju cenzusa za izlaznost, sa izlaznošću od 47%. Na posletku je Ustav izglasan, na dvodnevnom referndumu, uz izlaznost od 57%[1] [53% od ukupnog broja upisanih birača glasalo je ZA]. Treba dodati i to da je celokupna elita bila angažovana na agitaciji za Ustav, od sitnih partijaca – direktora javnih opštinskih preduzeća – do patrijarha SPC. Nekolicini parlamentarnih stranaka koje su se protivile ovakvom ustavu više je smetala preambula ustava i prvi član nego li celokupnost ustavnog rešenja.[2] Dakle, porođajne su muke bile to srpske elite da usvoje lex fundamentalis, u koji će uvrstiti nove stare institute [privatnu svojinu, nacionalnu orijentisanost Republike, pravo na rehabilitaciju i restituciju, monarhističke državne simbole] i na posletku reklamu koja je isticana u prvi plan “sačuvajmo naše Kosovo”.

Opširnije...