U nedavnom intervuu za Večernje novosti, predsednik političkog saveta Demokratske stranke, g. Mićunović, je pokušao da građanstvu predoči kako demokratska stranka ne pripada njenim liderima [Tadiću i Đilasu], i to je formulisao na sledeći način:

“Predsednik Političkog saveta Demokratske stranke Dragoljub Mićunović poručio je danas da, bez obzira na ishod nesuglasica u toj stranci, važno da ona ostane jedinstvena i snažna opozicija sadašnjim negativnim društvenim procesima, jer, kako je rekao, ona ne pripada ni Draganu Đilasu ni Borisu Tadiću, već članovima i biračima Demokratske stranke i, još šire, građanima demokratske Srbije.“[1]

 

Reći da stranka pripada ne samo članovima i biračima, već „još šire, građanima“ ne može biti ništa drugo do retorički trik i podvala. Stranke nastaju udruživanjem ljudi podudarajućih političkih ubeđenja, ideja ili interesa i imaju za cilj da ta ubeđenja, te ideje ili te interese sprovode kada dođu na vlast. Stranka bi, u teoriji, trebalo da funkcioniše tako što su njena rukovodeća tela odgovorna širem članstvu i zavise, u krajnjoj instanci, od odluka tog članstva. Na taj način stranka, teoretski, pripada članstvu. Takođe, stranka ima svoju političku bazu, svoje biračko telo, prema kojima takođe ima određenu odgovornost i koji svoje glasove njoj daju verujući joj da će sprovesti određeni program na koji se obavezala. Ukoliko se to ne desi, birači uskraćuju podršku i stranka slabi. Na taj način bismo mogli čak da kažemo i da stranka pripada svom biračkom telu.

Međutim, ako uzmemo da različita biračka tela, koja se formiraju pre svega prema različitim materijalnim interesima, imaju samim tim i različita politička očekivanja – neretko i suprotna, uzajamno isključiva – onda nikako nijedna stranka koja drži do svog programa ne može reći da pripada „još šire, svim građanima“, a da se to ne shvati kao najava izdaje svog biračkog tela već u predizbornoj retorici.

Stranka koja pripada „još šire, svim građanima“ u stvari još uže, mnogo uže, ne pripada čak ni svom biračkom telu, već je spremna da skakuće i menja boje i mišljenja tako da podseća na staru reklamu za Robnu kuću – „za nekog sve, za svakog ponešto“.

Štaviše, upravo onda kada stranka ima za cilj da nekome obezbedi sve, ona mora u svojoj retorici nastupati tako da svakom drugom nudi ponešto. Praksa svih dosadašnjih stranaka je dokaz toga. Programi im se razlikuju minimalno, optužbe su uglavnom za to da će jedna sprovoditi program bolje od druge – što je i glavni spor između SNS-a i DS-a. Taj program nudi malo patriotizma, malo sportskih metafora, malo borbe protiv korupcije, malo građanštine, malo sela itd. Ono što se od svega toga obistini, međutim, jeste samo onaj deo vezan za „povoljnu investicionu klimu“ i „evropske integracije“, to jest za sluganski odnos prema Evropskoj uniji i razaranje prava radnika i institucija socijalne države zarad privatnih interesa krupnog kapitala. Upravo zbog te suštinske svrhe današnjih političkih stranaka – u prvom redu DS, SPS i SNS – njima i jeste potreban gore pomenuti švedski sto za naivne. Teško da bi i ovo malo ljudi glasalo za njih kada bi otvoreno i bez uzajamno protivrečnih dodvoravanja i obećanja rekli da ekonomski tajkunima nude sve, a retorički i pred kamerama svakome u narodu ponešto.

Ukoliko ovo nije tačno, onda bi g. Mićunović morao da objasni otkud novac Demokratskoj stranci za sprovođenje enormno skupih predizbornih kampanja. Naravno na ovo pitanje bi trebali da odgovore i čelnici drugih slon partija, ali i ostalih parlamentarnih partija.

Da li se DS, ili bilo koja od političkih partija finansira isključivo od članarina i sitnih donacija svojih članova i simpatizera?

Stranka

Iznos potrošen na izborima za NS 2012. godine[2]

Zakonom[3] [4] je propisano 0.1% rashoda Budžeta

Demokratska stranka

468 mil. dinara

874 mil. dinara

 

(20% pre izbora)

175 mil. dinara

Ujedinjeni regioni Srbije

458 mil. dinara

Srpska napredna stranka

307 mil. dinara

Liberalno-demokratska partija

228 mil. dinara

 Tabela: Troškovi predizborne kampanje na izborima za narodne poslanike 2012. godine.

Naravno, predizborni troškovi stranaka samo su jedan od izdataka, ali su baš zato i primer na kome se najjasnije, zbog predizborne dinamike, može videti čije su stranke.

Političke partije su onoga ko ih finansira, pa su, s tim u vezi, i politički programi stranaka koje ih imaju, u interesu onih koji ih finansiraju. Zašto bi ih inače finansirali?

Stranke i finansijeri, Dušan Petričić

Demokratska stranka, s tim u vezi, zaista nije niti Tadićeva niti Đilasova, kako to tvrdi g. Mićunović, ali  je još manje stranka njenih članova [makar ne svih] a nikako stranka „svih građana“. Ona je bila i ostala stranka krupnog kapitala, zajedno sa svim drugim njenim raznobojnim bliznakinjama.


[1] http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:472949-Micunovic-Stranka-nije-ni-Tadiceva-ni-Djilasova

[3] Zakon o finansiranju političkih aktivnosti čl. 20 st. 1..  i to 20% ovih sredstava, dakle, 0,02%, pre kampanje i ostalih 80% [0,08%] nakon izbora partijama koje su osvojile mandate.  http://www.acas.rs/images/stories/1577-11.pdf

[4] Ukupni rashodi za 2012. godinu bili su 874.493.647.000 dinara. - http://www.mfin.gov.rs/UserFiles/File/zakoni/Zakon%20o%20budzetu%20RS%20za%202012.pdf