Poznata je već priča o borbi bivših radnika nekadašnjih jugoslovenskih industrijskih giganata iz Niša. O tome je u više navrata pisala Klasna borba. (ovde)

Već deceniju unazad bivši radnici pišu dopise, tužbe, organizuju okupljanja itd. Tim su se povodom okupili i danas ispred zgrade kancelarije gradonačelnika Niša

, verovatno se ni sami ne nadajući da će na tom skupu dobiti ikakvu novu informaciju.

Metode vlasti

Vlast sprovodi svoju politiku, stvaranu na temelju vladajuće ideologije. Ta politika je antiradnička. Stub te politike jeste svojinska transformacija državne imovine u privatnu. Svaki nivo vlasti (republički, pokrajnski i lokalni) ima svoj udeo u sprovođenju te politike. I u tom smislu nije bitno ko je od pobornika vladajuće ideologije, koja stranka, u tom trenutku na vlasti, na bilo kom od nivoa.

Pored državnih interesa, nosioci lokalne vlasti, vode računa i o ličnim interesima, koji su u sprezi sa državnim – te se neretko dobit od svojinske transformacije, što od nagrade za uspešno obavljenu privatizaciju što od neposrednog učešća u kupovini, zalomi i u njihov džep.

Tako je naprimer niška vlast, u danima pred minule parlamentarne izbore, uložila svu svoju energiju ne bi li predupredila radikalizaciju protesta radnika, sa dveju strana pristupajući ovom problemu. Sa jedne strane, analgetskim dejstvom pregovora sa ondašnjim v.d. ministrom privrede, Igorom Mirovićem – od kojih radnici za uspomenu imaju  zapisnike pune obećanja, uredno overene potpisom i pečatom. Nije izostala, kao dodatna sigurnosna mera, ni bezbednosna kontrola situacije od izvesnih stranačkih stručnjaka za pedizbornu sigurnost, svojevrsne discipline u rađanju. Sa druge strane pak,  podvajanjem radnika na dve kategorije: prvu, radnika firmi u stečaju koji imju potraživanja na osnovu tužbi i drugu, radnika firmi u restrukturiranju koji potraživanja imaju od države kao poslodavca.

I dok tako podvojeni radnici brekću jedni na druge, a birokratama na čelu skupa se pogled gubi u daljinu i digestivni trakt napreže, ne bi li svario sve ljute uštipke sa sinoćnih  poslovnih dogovora, situacija na terenu izgleda ovako:

Slika prva

Dok su radnici vikali, pretili, pozivali na nerede, više teatralno nego u zbilji, iz zgrade gradonačelnika uredno su, gotovo nečujno, iznosili svoje „znojnice“[1], ugledni građani ovoga društva - u svojim opeglanim kariranim košuljama na kratke rukave, peglom uredno presavijenih na ranflu.

Slika druga

Na dnevnom je redu opet dopis. Za neke dobro sastavljen, za neke opet ne. Predstavlja ga Ljubiša Slavković, desna ruka gradonačelnika. Sadržaj gotovo istovetan, sa detaljnom genezom problema i nekolicinom strogih prekora radnika, uz pretnju radikalizacijom protesta, upućenih ministru. U konkretnom slučaju novopostavljenom ministru privrede. Novopostavljeni ministar je uvek kec u rukavu vlasti, jer je „još svež i nije odgovoran za rad svojih prethodnika“.

Međutim, jedan organizovan radnički forum, eto makar na tom nekom bazičnom nivou, bi te uštirkane birokrate više uzdrmao nego li sve teške reči upućene raznim predsednicima, premijerima, ministrima i državnim sekretrima. Samo taj jedan gest radničke sloge.

Šta dalje?

Šta bi se to desilo sa svim tim ljudima koji su u rascepu između nezaposlenosti i nezaposlivosti, sa jedne strane, i nedostatka uslova za starosnu penziju, sa druge strane, ukoliko bi država napravila po nju kobnu grešku pa isplatila sva dugovanja koja ima prema njima? Većina tog novca je uglavnom već potrošena. Otišla bi na dugove, jer je od nečega moralo da se živi deset godina.  Ono što bi i preteklo istopilo bi se u roku od godinu dana.

Ovim ljudima nije oduzeto pravo na rad, ono egzistira u ustavnom poretku zemlje, onako kao što su živa i sva ostala ustavna načela, dakle baš tako - načelno. Njima je, u opštoj privrednoj recesiji oduzeta mogućnost da privređuju, jer su nepotrebna radna snaga – gledano iz ugla maksimalizacije profita. Naročito stariji.

Šta će biti kada se pošteno zarađeni novac otopi, a ne ostvari se američki san?

Bez sagledavanja ovih pitanja, kroz kritiku vladajuće ideologije, svaka pobeda u borbama na kratke staze predstavljala bi samo flašu vode u pustinji. A da ni do te flaše vode nije lako stići, svedoči i ova decenijska borba niških radnika za zaostale zarade.