Komentar na vest objavljenu u Politici, 9. juna 2014. godine.

U današnjoj ‘Politici’ osvanuo je tekst ‘Ruža preživela zub vremena’, u kome se govori o unutarstranačkim reformama Socijalističke partije Srbije (SPS). Naime, u proteklom periodu je bilo dosta polemike u javnosti u vezi sa namerom vrha SPS-a da promeni ime, politiku i internacionalnu afilijaciju stranke. S obzirom na to da je SPS video svoje mesto u novooformljenoj međunarodnoj političkoj organizaciji ‘Progresivna alijansa’ formiranoj kao alternativa Socijalističkoj internacionali (SI), rukovodstvo je došlo na ideju da napravi samo naizgled kopernikanski obrt te promeni ime stranke i prilagodi tako da prema imenu odgovara novim međunarodnim stremljenjima stranke. No, kako je u Srbiji progresivno ime ["napredno"] zauzeto, a verovatno većim delom i pritiskom stručnjaka iz oblasti političkog marketinga ili čega već, odustalo se od ovakve namere.

Što se tiče promene politike stranke, ona je apsolutno nepotrebna jer je u skladu sa političkim programima partija članica Progresivne alijanse [socijaldemokratske, trećeputaške]. Tako da je svakako jedino realno "promeniti" međunarodnu organizaciju, odnosno pristupiti međunarodnoj organizaciji– imajući u vidu da SPS nije punopravna članica SI niti bilo koje druge međunarodne političke organizacije. U osnovi najtrezvenija izjava u ovom kontekstu jeste izjava Branka Ružića, koji postavlja vrlo jasno retoričko pitanje, zašto bi SPS nakon toliko uloženog truda u građenje slike o njemu kao “nečemu što je levičarsko”, menjao svoj brend. I apsolutno je jasno da bi na političkom tržištu, u grupi povlašćenih političkih brendova, SPS promenom svog brenda samo mogla biti na gubitku. 

Sve ovo izneto je zapravo ne toliko interesantno i ne odudara toliko od politike ostalih partija centra. Naime, ono što ovaj događaj izdvaja su izjave čelnika SPS-a, u kojima oni sebe kandiduju za baštinike imena i dela Dimitrija Tucovića. Ovo je već u direktnoj vezi sa politikom koju zastupa SPS, kako onom koju kandiduje svojim političkim programom tako i onom, ne toliko drugačijom, koju svesrdno sprovodi u koaliciji sa vladajućom Srpskom naprednom strankom (SNS). S tim u vezi, Ivica Dačić kaže: “Pravo ime za našu partiju je Socijaldemokratska stranka Srbije kao što je nekad bila partija Dimitrija Tucovića [Srpska socijaldemokratska stranka, prim. aut.]. Ali to nije realno da se desi.”

Potpredsednica SPS-a, Slavica Đukić Dejanović kaže da bi eventualne promene u SPS-u predstavljale, kako prenosi Politika, “novo okupljanje, ali ‘umiveno, na način kako se to u politici radi i usklađeno s aktuelnim trenucima.’” Politika ovde postavlja sledeće pitanje: “Da li tako ‘umiveni’ socijalisti mogu biti naslednici Dimitrija Tucovića?” Da li su zapravo ti isti sociajalisti i pre tog ‘umivanja’ mogli biti naslednici Dimitrija Tucovića? I da li je dovoljno okačiti ime firme na kojoj piše ‘socijalisti’, ‘socijaldemokrate’ ili ‘levica’ pa da se odmah, kao u primeru odgovora istoričara Predraga Markovića, ta firma smatra naslednikom ideje Dimitrija Tucovića? Ili su ipak iznad tog pukog poistovećivanja sa nazivom stranaka bitniji politički program i politička praksa? Zaista, možete se zvati bilo kako, čak i ne poštovati naučni osnov pri određivanju naziva stranke [onaj koji treba da je u skladu sa političkim ciljevima stranke], ali ukoliko je vaš politički program zasnovan na očuvanju kapitalističkog načina proizvodnje, te zalaganjima za ‘umivanje’ kapitalizma i na socijalšovinizmu, dakle svemu onome protiv čega je Tucović kao član Druge Internacionale ustajao, onda sebe ne možete nazivati političkim naslednikom Tucovića, osim ukoliko nemate nameru da ime i delo Dimitrija Tucovića ponudite uz svoj politički brend – onako kao što Blic subotom uz svoje izdanje poturi po nekog književnog velikana – zarad što bolje prodaje svog proizvoda, političke magle.