Desetine hiljada ljudi u Srbiji nedeljama izlazi na ulice nakon tragedija u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar” i u okolini Mladenovca koje su nikad jasnije pokazale da je ceo sistem doživeo kolaps. Od 2017. godine masovne mobilizacije protiv vlasti Aleksandra Vučića postale su redovna pojava, a u toku su najveći ulični protesti od pada Miloševića. Zajedno sa celokupnim kontekstom svetske ekonomske krize i zaoštravanja međunarodnih odnosa, pritisci uličnih protesta, inflacije, partijske krize SNS, kao i kosovske krize, pritisci Zapada, daju utisak da bi uskoro mogao doći kraj Vučićevoj vladavini.

Gubitak straha od režima

Foto: Reuters

Pre 2017. Srbija je delovala kao zemlja koja je toliko utučena kriminalnim politikama trenutnog i prethodnih režima da se u njoj nije mogao zamisliti nikakav značajan bunt, da joj je sa dolaskom stranih investitora zapečaćena sudbina jeftine radne snage pod diktatom Aleksandra Vučića koji se ne skida sa malih ekrana, koji uzima sve zasluge za ekonomski rast i na svakom koraku pravda mere štednje u javnom sektoru koje sprovodi brutalnije nego bilo koji prethodni režim. Ipak, prividno iz vedra neba, nakon njegove pobede na predsedničkim izborima te godine, svega pet godina od kad je došao na tron, omladina je bila prva koja je pokazala da im je vladavina Aleksandra Vučića već tada presela.

Te proteste je inicijalno organizovala opozicija okupljena oko omladinskog krila pripadnika prethodnog režima, ali je ubrzo taj bunt dobio svoj sopstveni život, gde se samoorganizovana omladina borila oko toga kakav treba da bude karakter ovih protesta. Zahtevi protesta su bili poboljšanje statusa svih radnika, svima dostupno javno finansirano zdravstvo i obrazovanje, a pored zahteva za slobodnim i fer izborima, slobodu medija i departizaciju društva, isticao se i zahtev za kompletnu smenu političke elite, dok se na protestima možda najviše isticala parola „Nećemo da budemo jeftina radna snaga!”

Ubrzo nakon splašnjavanja ovih protesta, probudila se i radnička klasa iz dugog sna. Srbiju je dočekao prvi talas štrajkova od dolaska Vučića na vlast. Štrajk su prvo poveli radnici Fijata sa obustavom rada u kojoj je učestvovalo preko hiljadu radnika, što je ohrabrilo veliki broj radnika iz manjih preduzeća da se i sami organizuju u štrajk. Zahtevi radnika Fijata su imali kvalitetniji karakter nego u periodu štrajkova radnika u borbi protiv privatizacije koju je sprovodio režim Demokratske stranke, po tome što nisu tražili da zaštite ono što imaju, nego su bili ofanzivni sa ciljem da pobošljaju svoje uslove rada.

Ova godina je bila prekretnica za Srbiju. Od nje, skoro svaka godina bila je propraćena masovnim pokretima, većeg ili manjeg karaktera, kao što su protesti za smanjenje akciza na gorivo iz 2018, protesti protiv nasilja nad političkim protivnicima iz 2019, poznati kao 1 od 5 miliona i protesti protiv uvođenja policijskog časa iz 2020, gde je Vučić prvi put posle nekoliko godina protesta izveo policiju na ulicu i brutalno se obračunao sa demonstrantima.

Sledeća godina je delovala mirnije, ali je svoje finale dočekala u vidu blokada u borbi protiv kompanije Rio Tinto. Iako inicijalna mobilizacija nije imala veliki odziv, nakon što su pripadnici SNS pokušali bagerom da probiju jednu od blokada u Šapcu, prvi put se desilo da neko odgovori SNS batinašima njihovim jezikom i uzvrati im udarac. Kako je to bilo nedopustivo iz njihove perspektive, bageristima se pridružio sijaset maskiranih huligana sa motkama da doprinesu razbijanju te blokade.

Ovaj potez bahatosti udarnika SNS-a izazvao je ne samo značajno veću mobilizaciju na proteste i blokade, nego je izneo jedno borbeno raspoloženje u kojima su režimski huligani bili najureni, blokade su bile podržane od poznatih ličnosti, a desilo se i prvi put da je vlast stvarno pokazala strah. Vučić je „disciplinovao” nekoliko svojih poslušnika, „otkazao” (piši odložio i prikrio) dolazak Rio Tinta, što koliko god da je mala, ovo je bila prva pobeda demonstranata protiv vlasti, jer se režim očigledno povukao. Ovo povlačenje pokazalo je da je car go, što je jedna od primetnijih parola na sadašnjim protestima.

SNS gubi kontrolu

Foto: Marko Djurica, Reuters

Protesti protiv Rio Tinta uklonili su poslednje tragove straha kod masa da se bore protiv vlasti. Postalo je primetno da se zapravo radi o tigru od papira, koji više nema tvrdu kontrolu nad političkim procesima u Srbiji i da ipak može biti nateran da popusti pod pritiskom masa.

Kao odgovor na poslednje proteste protiv nasilja, Vučić je organizovao režimski skup koji je popularno prozvan „kontramitingom”. Odvažno se odlučio na organizovanje tog skupa, očekujući da će njegova kontrola nad javnim sektorom i strankom doprineti da SNS napravi veću mobilizaciju nego onu na protestima, i time manipuliše javnim mnjenjem. Ono što se pokazalo je da SNS mašinerija nema više kontrolu koju je imala ranije.

Ne samo da je mobilizacija na iscenirani kontramiting bila manja nego mobilizacija na proteste protiv nasilja - nego ovog puta, ljudi dovučeni autobusima iz raznih delova Srbije i šire, bez preteranog straha su u velikom broju odlučivali da po dolasku u Beograd odu svojim putem i ne prisustvuju Vučićevom mitingu. Strah nije nestao samo kod njegovih protivnika, nego i onih koji su bili uslovljeni da ga podržavaju. Svima je dozlogrdio.

Sa smenama Nebojše Stefanovića i Zorane Mihailović, kojima su prethodili kontroverzni događaji, postalo je vidljivije javnosti da se unutar samog SNS dešavaju prljave borbe za uticaj i prevlast, te da SNS nije toliko jedinstvena partija kako voli sebe da predstavlja. Sve češće su isplivavale glasine o sukobima unutar stranke, a sa druge strane, članovi koji su bili prisiljavani da se učlane u stranku, počeli su otvorenije da pričaju protiv SNS-a. Ovo je nov fenomen, jer su dešavanja u SNS dugo godina bila pod velom tajne i intrige. Sada sve kontradikcije građenja stranke sa bonapartistom u pokušaju na čelu, isplivavaju na površinu.

Pored svega ovoga, Vučić je potvrdio napuštanje čela stranke za vreme svog kontramitinga. Znajući prirodu njegove vladavine, ova odluka nije došla pod pritiskom stranke, koliko njegovom samoinicijativom. Paralelno sa ovim, Vučić je prethodno najavljivao osnivanje „Narodnog pokreta za državu” i ponovio njegov značaj u predstojećem radu stranke. Ovo se jedino može interpretirati kao izlazna strategija za Vučića, ako stranka doživi kolaps, ili pak način da izvrši unutarpartijsku čistku.

Interesantno je i da je na čelo stranke došao Miloš Vučević. On je do skoro bio poprilično sekundarna figura unutar SNS, računajući da je bio samo gradonačelnik Novog Sada, a tek od skoro postao Ministar odbrane. Njegov uspon na čelo stranke sigurno se ne može pripisati dobroj upravi Novog Sada, jer su protesti protiv Rio Tinta u njemu imali najradikalniji karakter, što je potvrdio i sam Vučić, a procenat glasova za SNS u opštini Novi Sad iznosio je polovinu republičkog proseka. Da li je lojalnost, prefinjenost, ili pak potpuna oskudica iole sposobnijih kadrova dovela Vučevića na čelo SNS, teško je proceniti. Ali jedno je sigurno - Vučić još uvek ostaje glavni upravitelj SNS. Ipak, bitno je naglasiti da ova smena vođstva ostavlja ozbiljnu mogućnost za intenzifikaciju sukoba unutar SNS u borbi za prevlast i uticaj. Ona se ne bi desila da taj proces nije već u toku.

Pritisci spolja

Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs

Početak rata u Ukrajini predstavljao je prekretnicu u odnosima zemalja sveta, posebno onih imperijalističkih. SAD i EU sabili su redove u borbi protiv ruskog imperijalizma da bi pokazale da će bilo kakav izazov njihovoj moći dobiti snažan odgovor. NATO blok poslao je ogromnu količinu oružja i novca u Ukrajinu u svrhu da se bori protiv Rusije - do poslednje kapi ukrajinske krvi, umesto evropske ili američke. Pored ovoga, Rusiji je uveden niz sankcija, koji pre svega ima negativne posledice po njenu radničku klasu.

Na Srbiju se dugo vršio pritisak da i sama „odabere stranu” u ovom ratu, što je ona, sa potpunim pravom odbijala. Nijednoj zemlji ne bi smelo biti nametnuto kako će voditi svoju spoljnu politiku, kao ni to sa kim će trgovati. U momentu zatezanja odnosa među zemljama, Evropska unija je pritisla zemlje tzv. Zapadnog Balkana da dodatno sabiju redove sa njom, jer bi u suprotnom mogle snositi posledice. Takođe, iako je američka vlada sigurno već dugo znala sumnje oko veza režima sa organizovanim kriminalom, tek sada je došao pritisak na Vučića iz SAD po tom pitanju, u vidu članka Njujork Tajmsa, koji se bavi tom tematikom.

Ovi strahovi dolaze od toga što bez kontrole nad Zapadnim Balkanom, u Evropskoj uniji bi mogla ostati nepopunjena rupa koju bi mogao popuniti uticaj nekog ruskog, kineskog, ili nekog drugog imperijalizma. Bilo kakva nestabilnost u komšiluku Evropske unije nije dobrodošla. Ne postoje drugi razlozi zašto je ovaj pritisak vršen na Srbiju, a u ovome se takođe vidi licemerje Evropske unije što taj pritisak ne vrši na svoje članice, što se vidi posebno po primeru Mađarske, kao i brojnim zemljama koje su nastavile trgovinu sa Rusijom - direktno ili preko posrednika, uključujući tu i Nemačku.

Ovi pritisci možda jesu donekle splasnuli, jer i sama Evropska unija trpi ozbiljne ekonomske posledice zbog ovog rata i želi da mu se približi kraj, ali je Aljbin Kurti iskoristio ovu bojazan Evropske unije u vezi Zapadnog Balkana da provokacijama natera Vučića na pregovore i popuštanje. Poslednji događaj ovog tipa, desio se kada je Vučić organizovao svoj kontramiting, gde je mobilizovao i Srbe sa Kosova, a Kurti iskoristio priliku da uvuče albanske predstavnike u srpske institucije. Analizu ove nove drame možete naći ovde, a takođe moramo priznati da se radi o već previše puta viđenom scenariju. Ono što je kvalitativna razlika naspram ranijih incidenata je da se ovaj dešava u momentu kada je Vučić najslabiji.

Sada se Vučić nalazi pred dilemom - da li intenzivirati ovaj teatar da bi se skrenula pažnja sa protesta i generalnog društvenog stanja u Srbiji, ili pak opet doći na pregovarački sto uz novi niz ustupaka Kosovu? U prvom slučaju, bilo kakva značajnija eskalacija sigurno bi ponovo pojačala pritisak imperijalističkih sila Zapada, jer poslednja stvar koju žele je dodatna nestabilnost. Sa druge strane, bilo kakav ustupak bio bi interpretiran kao znak slabosti. Šta god odlučio, Vučić se nalazi na milosti i nemilosti Zapada i Kurtija, što govori u koliko je ranjivoj poziciji.

Šta učiniti da Vučić stvarno ode?

Po nekim procenama preko 50.000 ljudi koji se skupljaju na ovim protestima inspirativan su pokazatelj da društvo može da se ujedini u želji za promenom. Ipak, za ovakvu mobilizaciju koja je izvukla toliko ljudi na ulicu, zahtevi protesta su apsolutno minimalni. Ostavke će samo promeniti lica koja upravljaju krizom, a za one koji ih zapravo podnesu, naći će se druga uloga preko koje će moći da se bogate na račun radnog naroda, samo neće biti toliko vidljiva. Ukidanje rijaliti programa jeste ukidanje proizvoda sistema koji traži brz profit sa što manjim ulaganjem (veliku gledanost sa malo stvarne sadržine), ali to neće dovesti do smanjenja nasilja u Srbiji, jer je rijaliti posledica, a ne uzrok sistema koji otuđuje i proizvodi nasilje.

Uzrok treba tražiti u uštedama u obrazovanju, zdravstvu, kulturi, javnom informisanju, infrastrukturi, zaštiti prirode, koje se koriste za povećanje državnog budžeta. Pored očigledne činjenice da su te uštede ovaj i prethodni režim koristili za lično bogaćenje kroz javno-privatna partnerstva, posebna brutalnost mera štednje pod Vučićevom vladavinom imala je svrhu stvaranja „povoljne poslovne klime” za strane investitore mamljenjem kompanija državnim subvencijama. Cena ekonomskog rasta, od kojeg najveću korist ionako imaju samo vlasnici kapitala, bila je narušavanje našeg fizičkog i psihičkog zdravlja, rast zagađenja prirode, intenziviranje stepena eksploatacije, gubitak perspektive i opšte otuđenje. Vučićeva ekonomska „stabilnost“ u tom aspektu, proizvela je veliku nestabilnost na svim drugim poljima.

Dugo godina je vladao sentiment u Srbiji da smo šetali „i šta smo time dobili?”. Ipak, postepeno, videlo se da su ove šetnje dobijale na sve većoj masovnosti, ali vremenom uzimale i radikalnije vidove borbe, kao što su blokade puteva i konfrontacije sa režimskim batinašima. Ipak, šetnje očigledno nisu dovoljne, jer kad bi se uspeh merio po šetnjama, Vučić bi već trebao biti u penziji. Očigledno je da je potrebno nešto više da bi on otišao. Inicijalna parola za proteste „Sve mora da stane!“ definitivno je pokazala put napred. Ali šta to znači i kako to učiniti?

Foto: Martin Erdös

Ono što marksisti uvek ponavljaju jeste da je radnička klasa jedina klasa sposobna stvarno da promeni odnos snaga između vladajuće elite i radne većine. Treba podsetiti da su metode štrajka bile ulje na vatru pokretu koji je srušio Miloševića i gde su hiljade rudara Kolubare u štrajku bili jedan od presudnih faktora u kolebanju Miloševićevog aparata koje je kulminiralo njegovom urušavanju Petog oktobra. Pa ipak, iako većina opozicije vuče korene iz DOS-a, koji je i sam svojevremeno pozivao na generalni štrajk protiv Miloševića, takav poziv im ne pada na pamet danas u periodu velike nestabilnosti svetskog kapitalizma. Oni se plaše da bi to moglo biti otvaranje pandorine kutije koje bi dovelo do toga da se metodi štrajka upotrebljavaju i protiv njih, u slučaju da se uspeju domognuti vlasti. To bi značilo buđenje svesti radničke klase. Zato su i zahtevi opozicije minimalni i u sebi ne sadrže nijedan zahtev koji bi podrazumevao veća društvena ulaganja, da se ljudi ne bi navikli da traže više. Blokade puteva definitivno predstavljaju vid radikalizacije protesta, jer se radi o vrsti ekonomskog pritiska na vlast, ali jedini način da stvarno sve stane jeste generalni štrajk.

I baš kada vlada situacija koje mnoge podseća na pripremu za novi Peti oktobar, radnička klasa u Srbiji se ponovo pojavljuje na scenu. U Knjaževcu se desio štrajk radnika Falk Ista, italijanskog proizvodnog lanca obuće. Još jedan pritisak na Vučića, koji je sluga stranim investotorima! Iako još borba radnika nije povezana sa pokretom na ulicama, oba su posledica kapitalističkog sistema u krizi koji je sve teže trpeti. Ako pokret stvarno želi da se usmeri ka završavanju sa vladavinom Vučića, to će uraditi povezivanjem sa radničkom klasom. A ako radnička klasa oseti snagu u ovim metodama, onda će postaviti i pitanje ko bi trebao da upravlja društvom - Vučić, opozicija, ili radna većina?