Društveni pokreti nikada nisu laki za predvideti. Pre nešto više od godinu dana, Srbiju su uzdrmali ulični protesti čiji je povod bio predsednička pobeda Aleksandra Vučića, ali im je uzrok ležao u dubokom socijalnom nezadovoljstvu u Srbiji. Kada bi nekome pre talasa Protesta protiv diktature rekli da će Srbija doživeti takav društveni potres, verovatno bi vas ismejali. Ipak, ti protesti su bili samo samo jedna od manifestacija nezadovljstva koje kipti već godinama pod merama štednje i autoritarnom političkom vladavinom Aleksandra Vučića. Štrajk radnika Fijata, protesti radnika Pošta Srbije, kao i nedavni štrajk radnika Zastava Oružje pokazuju kako klasna borba ne janjava.
Društveni pokreti nikada nisu laki za predvideti. Pre nešto više od godinu dana, Srbiju su uzdrmali ulični protesti čiji je povod bio predsednička pobeda Aleksandra Vučića, ali im je uzrok ležao u dubokom socijalnom nezadovoljstvu u Srbiji. Kada bi nekome pre talasa Protesta protiv diktature rekli da će Srbija doživeti takav društveni potres, verovatno bi vas ismejali. Ipak, ti protesti su bili samo samo jedna od manifestacija nezadovljstva koje kipti već godinama pod merama štednje i autoritarnom političkom vladavinom Aleksandra Vučića. Štrajk radnika Fijata, protesti radnika Pošta Srbije, kao i nedavni štrajk radnika Zastava Oružje pokazuju kako klasna borba ne janjava.
Pored štrajkova na radnom mestu, borba za socijalnu pravdu sve češće se manifestuje i na ulici. Pre par dana, bio je aktuelan i protest malinara u kojem su tražili povećanje minimalne cene malina. U poslednje vreme spremnost ljudi da ustanu za svoja prava toliko je jaka, da kada god da država i veliki biznis, kome ona služi, hoće da donesu mere na uštrb radne većine, pojave se oni koji će im se suprotstaviti. Prateći trend koji je prvo započeo u Hrvatskoj, u Srbiji su postale sve češće borbe protiv deložacija, izazvanih zakonskim prevarama i zelenašenjem banaka. Pored toga, zanimljiv je i trend odbrane zelenih površina koje profiterski kalkulanti hoće da ugroze da bi na njih postavili neku pumpu, izgradili još jedan supermarket ili posekli i preprodali drveće. Pojavile su se i određene akcije skvotiranja, u kojima se ljudi usele u napuštene prostore, preurede ih od soptvenog novca i rada, te ih drže dostupne javnosti i koriste ih za društveno korisne aktivnosti. Jedna takva akcija, desila se u napuštenom vojnom objektu na Dorćolu u Beogradu, gde je vojska tek danima nakon preuređenja objekta od strane skvotera, odlučila da ih istera i vrati vojni objekat u stanje propadanja.
Blokadom protiv akciza
Poslednji fenomen koji se desio u ovom talasu nezadovoljstva jesu sinhronizovani protesti širom Srbije povodom poskupljenja goriva. Gorivo je jedno od društveno najznačajnijih resursa i učesnici su dobro ocenili da njegovo poskupljenje neće samo koštati korisnike goriva, nego će voditi i u porast cena ostalih osnovnih proizvoda koji ulaze u prosečnu potrošačku korpu radnih ljudi. U petak u 17h održali su se protesti širom Srbije, blokirajući najprometnije tačke na drumskim putevima. Na tim tačkama, koja večito odišu ubrzanim životom, stresom saobraćaja i bukom, u to vreme je zavladala prelepa tišina, kakvu je teško zamisliti za vreme radne sedmice. Pored vozača raznovrsnih prevoznih sredstava, skupili su se u znak podrške ovoj borbi i brojni pešaci, od kojih mnogi i nisu ni direktni potrošači benzina. Od posebnog značaja je bilo što na protestu nisu učestvovali samo vozači putničkih automobila, nego su se mogli videti i kamioni, traktori i sl. Vlast i njeni mediji digli su paniku oko navodne blokade hitnih slučajeva i bolničkih kola. Ovo je jeftin pokušaj diskreditacije protesta jer su se blokade vrlo brzo sklanjale i ustupale prolaz kolima hitne pomoći, vatrogascima, trudnicama, vozilima sa malom decom, itd. U nedelju, protesti sa istim povodom pokrenuti su i u Bosni i Hercegovini. U Srbiji, nove blokade, nastavile su se u ponedeljak, koje su ispraćene sve jačim terorom policije, kao i lažima od strane režimskih medija da su protesti organizovani od strane opozicije. Takođe, taj dan je započeo je štrajk radnika Elektrodistribucije.
Cena sirove nafte, skočila je ove godine usled smanjene ponude na svetskom tržištu. Time, prerađivači, transporteri i distributeri „morali” su da povećaju krajnju cenu goriva. Kako je trenutno teže uticati na takve kompanije, jedino se moglo okrenuti protiv onog udela cene koji kontroliše država, a to su akcize. „Analize pokazuju da su državna zahvatanja u ceni benzina 55,2 odsto, a dizela 53,8 odsto,” piše Blic. Očigledno je da se radi o ogromnom udelu, koji država još nije spremna da smanji, iako mnoge druge države sveta već jesu. Iako jačanje državnog budžeta na papiru zvuči kao nešto od čega društvo može imati koristi, kroz poslednje tri decenije, narod je naučio da u državi koja služi privatnicima i pljačkanju budžeta zarad ličnog bogaćenja funkcionera, veći budžet većini nas ne znači ništa.
U kapitalizmu, usled nedostatka kontrole društva nad ekonomijom, privatni trgovci naftom teret akciza automatski prenose na krajnjeg potrošača. Akcize tako, u krajnjoj liniji, predstavljaju još jedan oblik punjenja budžeta putem oporezivanja običnog stanovništva, dok privatni preduzetnik nastavlja da zgrće profit bez ikakve značajne kontrole. Postojanje privatnih prerađivača, uvoznika i distributera, koji se žale kako su tobože „morali“ da podignu cene zbog porasta cene sirove nafte, a država neće da im spusti akcize, jesu ključni krivci za visoke cene goriva. Njima je zapravo glavni problem što će, ako cene goriva ostanu visoke, manje potrošača moći da ga priušti, te će im pasti promet. Ali njima ne pada na pamet da smanjuju svoj udeo u ceni goriva. Mi ne treba da u njima vidimo nikakve saveznike u borbi. Njihove kompanije zarađuju ogroman novac preko džepova potrošača, a država im je to omogućila. Bez obzira na privremene porodične trzavice, država i vlasnici naftnih kompanija su nam ne samo podjednako neprijatelji , već čine lice i naličje jednog te istog neprijatelja – kapitalističkog sistema.
Dve muve jednim udarcem
Tek ostaje da se vide krajnji dosezi ovog pokreta. Blokade koje su se desile, pokazale su još jednom da stanovništvo može da se organizuje na nivou cele države u momentu kada želi da se izbori za zajednički cilj. Vlastima ovakva situacija uopšte ne odgovara, te bi konstantni pritisak da dovede do pada akciza. Vlasti se poslednje dve godine uopšte ne snalaze sa količinom nezadovljstva sa kojim se suočavaju, pa kroz Vučića pokušavaju da stave sebe u poziciju neshvaćene žrtve, iako je radna većina ona koja ispaštaju zbog situacije u koju su nas doveli. Ove dame i gospoda nam putem svojih medija cinično saopštavaju kako protesti štete turizmu i oštećuju budžet i ugled Srbije. Pa valjda je svrha protestnih blokada upravo da se država prisili na popuštanje jer joj je veća šteta da ignoriše zahteve! Samo još čekamo da nas neko genijalno saopštenje obavesti i o tome da blokada puteva remeti saobraćaj... Takvi „argumenti“ govore koliko država ustvari nema šta da poruči u svoju odbranu i u odbranu postojećeg stanja, osim da, hineći šok funkcioneri vrište: „Ali protesti nam smetaju!“. Naravno, naivno je verovati da će država stati kod tog histerisanja. Režimsko pribegavanje nasilju više nije ni pitanje vremena - ono se dešava pred našim očima. Policajci, pauci i provokatori su već na delu i daju sve od sebe da zaplaše i rasteraju učesnike u protestima.
Mi „Crveni“, naravno podržavamo proteste protiv svih nameta na budžet radničke klase, pa tako i ovaj. Međutim, potrebno je postaviti pitanje o tome u kojoj meri će samo smanjenje akciza bilo šta uspeti da reši i na koji rok? Šta sprečava državu da nakon popuštanja sačeka godinu dana i ponovo podigne akcize? Šta sprečava naftne kompanije da podižu cene nezavisno od akciza, kada procene da to mogu da urade? U kapitalističkom društvu, od goriva profitiraju privatnici i državni funkcioneri, a plaća ga narod koji ministar policije naziva terorističkom manjinom. Svako rešenje u okviru takvog sistema može biti jedino privremeno – ako ga uopšte i bude. No, cela ova borba bi se mogla izbeći uvođenjem društvene svojine i radničke kontrole u energetiku. Kada bi rafinerije, distribucija i uvoz bili pod društvenom kontrolom, a ne kontrolom biznismena, cene bi bile znatno pristupačnije, jer bi se postigla ekonomija obima i isključili silni posrednici sa svojim profitima. Akcize bi postale suvišne, jer one primarno služe da se njima puni državni budžet, dok bi u ovom slučaju društveno gorivo svakako služilo daljoj izgradnji društva, za šta bi državni budžet i trebao biti namenjen.
Zato, svakako treba čvrsto stojati uz ovu borbu protiv akciza. Ali ne treba stati tu. Treba se okrenuti protiv celokupnog kapitalističkog sistema koji nas je i izvukao na ulice da se borimo protiv daljeg urušavanja standarda. Samo socijalizmom ćemo moći da oborimo cenu goriva toliko da ono bude dostupno svima, ali ujedno planski investiramo u nove izvore energije koji će biti ekološki održivi.
