U petak, 26. maja, kosovska policija pod kontrolom zvanične Prištine, je pokušala da uvede nove gradonačelnike na njihova radna mesta na severu Kosova. Ta radna mesta se nalaze u opštinama sa srpskom većinom, gde su se 23. aprila ove godine održali lokalni izbori u četiri opštine. Srpska lista, najveća tamošnja srpska stranka, je bojkotovala izbore iz razloga što se još nije formirala „ZSO“, takozvana Zajednica srpskih opština. Kao posledica toga, izalaznost na lokalnim izborima bila je oko 3,5% od ukupnog biračkog tela. Kada je policija pratila nove gradonačelnike, došlo je do oštrih sukoba između lokalnih srpskih demonstranata i kosovske policije, te je intervenisao i KFOR, oružane snage NATO-a, koje su stacionirane na Kosovu od 1999, kada su UN odobrile međunarodno vojno prisustvo. Bačene su šok-bombe, korišćen je suzavac i više ljudi je ranjeno, a prema saopštenju KFOR-a ranjeno i 30 pripadnika njihovih „mirovnih snaga“. Među demonstrantima bio je i jedan srpski policajac. Srpske nadležne službe, kao i dominantna srpska stranka na Kosovu, usko su povezane sa srpskom vladajućom klasom, kao i sa Vučićem i SNS-om. Uprkos toj upletenosti, visoki funkcioneri i zastupnici srpskog kapitala na Kosovu imaju svoju sopstvenu dinamiku. Videćemo da Vučić nije oduševljen protestima na koje su lokalni funkcioneri pozvali.
https://twitter.com/Tendar/status/1663239519884148740
Kao odgovor na incidente, NATO je najavio da će poslati 700 dodatnih vojnika na Kosovo. Iako je Vučić, obrativši se domaćoj javnosti, rekao da će srpska vojska biti na najvećem nivou „borbene gotovosti“, šanse da će zaista vojno intervenisati na Kosovu su slabe, budući da bi time otpočeo sukob sa NATO-om. U stvari, sukob između Srba i KFOR-a nije povećao napetost između Srbije i NATO-a. Zapravo se desilo suprotno: SAD su oštro kritikovale pokušaj Kosova da „na nasilan način“pokušaju da uvedu gradonačelnike. U skladu s tim, Kosovu je potom bilo zabranjeno učešće na vojnoj vežbi „Defender Europe 23“. Američki ambasador u Prištini je čak i ukazao na to da se njegova vlada glasno založila protiv plana Kurtija. Štaviše, ambasador kaže da SAD razmišlja o drugim merama i da trenutno nema entuzijazma da podržava Kosovo u podsticanju šireg međunarodnog priznavanja, odnosno oko napretka na putu ka članstvu u EU ili NATO-u.
Vučić pod pritiskom
Čak su se i Nemačka i Francuska okrenule protiv Kurtija, pozivajući kosovsku vladu da ponovi izbore. Makron je rekao da mandati novih gradonačelnika „očigledno nisu legitimni.“ Ovo, međutim, ne znači ni da Vučić može da bude zadovoljan ovim razvojem događaja. Incidenti na Kosovu se dešavaju u trenutku velikih društvenih mobilizacija u Srbiji i ogromnog pritiska na njegov režim. Vučić kaže da neće dozvoliti „progon“ Srba, te da će reakcija Srbije biti oštra, ali svaki put, pre nego što bi došlo do neke ozbiljnije transgresije, on se povlačio. Kao što smo već pisali, vojna akcija na Kosovu bi značio sukob sa NATO snagama, nešto što ni Vučić ni NATO ne žele. Međutim, jak čovek Vučić, odjednom ne izgleda tako jako, što šteti njegovoj slici u očima javnosti, i podstiče delove desničarske opozicije da se mobilišu oko kosovskog pitanja.
Štaviše, SNS je u određenoj meri i izgubila čvrstu kontrolu nad najvećom srpskom strankom na Kosovu – Srpskom listom. Ovo odražava veće tektonske promene u političkim strukturama na Kosovu, ranije je SNS imala direktan uticaj na huligane i druge grupe koje su koristili kao šok-trupe na Kosovu – dok se sada ovi elementi sve više nalaze van uticaja SNS-a. Jedan od razloga je to što se mnogi lokalni funkcioneri osećaju izdanima od strane Vučića zbog pregovaranja sa Kosovom. Međutim, postoji i drugi razlog: sama Srpska lista je sve više pod pritiskom srpskog stanovništva, što se odrazilo u protestima ispred zgrade Srpske liste početkom ove godine. Jedna anketa iz maja ove godine je istražila kome je, prema mišljenu učesnika ankete, izlazak Srba iz kosovskih institucija najviše koristio – većina od 40% je rekla „vlastima u Beogradu i Prištini“. Ovo su samo prvi znakovi, ali posmatrajući karakter Srpske liste i srpskih vladajućih struktura na Kosovu, jasno je da će u nekom trenutku doći do većih napetosti.
Srpska lista je došla na vlast sa zadatkom da preuzmu politički pejzaž i političku reprezentaciju kosovskih Srba. Nedavni članak je uspon Srpske liste opisao ovako:"Monopolizovala je političku reprezentaciju usvajajući paralelne strukture pokroviteljstva i administracije, umerene partije i elitne kadrove, te prisilne mehanizme koji su prethodno bili upotrebljeni za sprovođenje etničke izolacije.“ Ovaj projekat je bio tesno povezan sa vrhovnim srpskim političarima i sa zastupnicima srpske kompradorske buržoazije. Cilj je bio stvaranje jedne monoetničke buržoaske partije pod vođstvom zvaničnog Beograda. Međutim, kao što smo videli, ovo vođstvo je donekle iščezlo, te da bi skrenuli pažnju sa sebe, danas funkcioneri Srpske liste pokušavaju da preusmere delove tih rastućih raspoloženja ka Vučiću.
Kurti i borba kosovske radničke klase
Budući da je zapadni imperijalizam jasno i glasno osudio postupke premijera Kurtija, veliki pritisak i na njegovu vladu je očekivan. Da bismo bolje razumeli tu situaciju, moramo analizirati način kako je Kurti uopšte došao na vlast na Kosovu. Kurtijeva pobeda na izborima 2021. godine je bila veliki pomak ulevo, te je njegova partija Samoopredeljenje uspela sa programom socijalnih reformi, borbe protiv korupcije, oslobođenja Kosova od statusa imperijalističkog protektorata i okončanja pregovara sa zvaničnim Beogradom pod pokroviteljstvom velikih sila. Kao marksisti, objasnili smo da je ovo bio veliki korak napred, ali ukazali smo i na protivrečne ideje u srži partije, te na nedostatak jasnog klasnog fokusa. Ovo upozorenje se na tragičan način obistinilo. Dolazeći na vlast, Kurti se nije oslonio na mase koje su ga podržavale, nego je pokušao da sprovede umeren reformistički program bez klasne borbe. U zemlji poput Kosova, gde strani imperijalizam održava anemičan kapitalizam, a buržoazija ni u jednom trenutku nije odigrala progresivnu ulogu, na osnovi vladajućeg sistema, masama se ne može ništa ponuditi. Reforme bez mobilizacije radničke klase i dosledne klasne borbe nisu moguće.
 |
| Izvor: Euractiv |
Na polju nacionalnog pitanja se predstavlja ista problematika. Umesto samoopredeljenja i nezavisnosti imperijalizam je prodirao još dublje. Kurti je na kraju morao pokleknuti pred jakim silama imperijalizma, koje ciljaju na ekonomsku integraciju regiona. Na osnovu tog pritiska, Kurti već mesecima pregovara sa zvaničnim Beogradom pod vođstvom zapadnog imperijalizma o budućnosti Kosova. Beograd, koji je već uspeo da sklopi ugovore o „Otvorenom Balkanu“ sa Albanijom, Srbijom i Makedonijom, hoće i Kosovo da integriše u njegove ekonomske mreže, ne kao jednaku državu, nego kao vazalsku državicu koja će se pokoriti naređenju iz Beograda. Sa druge strane, zapadni imperijalizam hoće da ceo region da stavi pod svoje pokroviteljstvo, te da se Srbija konačno odrekne ruskog i kineskog uticaja i da bude oslonac za zapadne interese. Sama pregovaranja nametnuta su Kosovu od strane Zapada. Kurti je pokušavao da se usprotivi takvim nedemokratskim postupcima, ali ga je pritisak imperijalizma ipak prinudio da ide tim putem. Kao posledica toga, ranije ove godine je čak i postignut prvi sporazum između Kurtija i Vučića, mada još nije ništa potpisano.
ZSO – imperijalistički manevar koji je daleko od rešenja
Glavna sporna tačka, zbog koje još nije došlo do potpisivanja sporazuma, je ZSO – Zajednica srpskih opština. Najvažniji zahtev zvaničnog Beograda je osnivanje ZSO, inicijative koju i imperijalizam u međuvremenu podržao, iako postoje različita tumačenja tog pojma. Derek Šole, savetnik američkog Stejt Departmenta, rekao je sledeće: „Za nas je značajno da Zajednica srpskih opština bude formirana, mislimo da je to u skladu sa Ustavom Kosova, ali postoji velika razlika između Republike Srpske i buduće ZSO. To nije aranžman koji bi ličio na Republiku Srpsku.“ Međutim, Šole„nije želeo govoriti o mogućim nadležnostima Zajednice srpskih opština, rekavši da se ti detalji moraju, “izglancati kroz dijalog.“
Gabrijel Eskobar, američki izaslanik za zapadni Balkan, posle nedavnih protesta našao je još oštrije reči: „Kosovo se mora odmah pokrenuti.“ Naravno da i Srbija mora poslati „jasnu poruku da neće tolerisati nasilje, ni protiv KFOR-a, ni protiv kosovske policije“, ali povodom Kurtijeve kritike prema osnivanju ZSO Eskobar kaže: „To ne zavisi od Kurtija. To uopšte nije stvar između njega i Srbije. Ovo je stvar između Srbije i Republike Kosovo. Čak i ako se Kurtiju ne sviđa, ZSO će se formirati. Pitanje je jasno: Da li će Kosovo da čeka na evropsko-atlantsku integraciju sve dok njegov premijer ne reši pravna pitanja? Eskobar nastavlja, skoro preteći: „Ako Kosovo neće srpsku republiku kao što je slučaj u Bosni, onda moraju da nam kažu šta hoće. Rekli su nam šta neće. Sada moraju da nam kažu šta hoće, na to čekamo.“ Sama činjenica da Eskobar ovako oštro govori pokazuje dve stvari - ogorčenost Vašingtona na odluke Kurtija, ali i slabost američkog imperijalizma. Da se vlada jedne zemlje koja je faktički održavana od zapadnog imperijalizma tako suprotstavlja diktatima istog je opipljiv odraz procesa opadanja uticaja američkog imperijalizma. Realno govoreći, situacija koja postoji u Bosni sigurno nije u interesu stranih sila, u svakom slučaju ne bi želele da daju toliko ustupaka Srbiji ili nekom potencijalnom lokalnom moćniku poput Dodika.
Međutim, svesni su toga da moraju Srbiji dati bar nešto da bi odigrala ulogu dobrog partnera imperijalizma bez previše izazovnih ličnih zahteva. Moguća ponuda izgleda ovako: Srbija dobija neku vrstu veće nadležnosti na Kosovu preko ZSO, te preko određene ustanove direktnije utiče na političke odluke unutar Kosova, ali u isto vreme Srbija treba da bude dobar partner za zapadni imperijalizam. Takav ugovor bi dodatno vukao Srbiju ka zapadu, što razne zapadne zemlje pa čak i sam Vučić već duže vreme pokušaju. Sve izgleda lepo i fino, ali zašto se ovo onda ne sprovodi?
Mase na Kosovu protiv srpskog šovinizma
Odgovor se, na kraju krajeva, mora tražiti kod kosovskih masa koje su glasale za Kurtija. Jedan od glavnih razloga zašto je Kurti dobio toliko podrške je bio njegov odlučni i nacionalistički stav prema kosovskom pitanju i prema pregovaranjima sa Beogradom. Ovo nije slučajno tako – nacionalne podele na Balkanu su ogromna prepreka za klasnu borbu, te svaki ozbiljan porast klasne borbe mora adresirati ovo pitanje. Albanski narod i manjine na Kosovu se već decenijama bore za nacionalna prava. U prošlosti ta borba je bila usmerena prema srpskoj i jugoslovenskoj birokratiji, pa su albanski lideri videli Zapadne sile kao jedine svoje saveznike, ali u protekloj deceniju ove Zapadne sile su se pokazali kao kolonijalni vladari i zato su mase videli Kurtijevo Samoopredeljenje kao alternativu svih dotadašnjih partija. Narod na Kosovu sve više razume da ni ZSO, niti bilo kakva „normalizacija“ pod vođstvom Brisela i Vašingtona nisu rešenja kosovskog pitanja, pa su time prirodno protiv takvih predloga. Prihvatanje predloga od strane Kurtija bi iscrpelo ostatak njegove ionako umanjene popularne podrške. Već sada opozicija na Kosovu ukazuje na to da Kurti nije održao njegova predizborna obećanja, a prema istraživanju UNDP-a podrška građana Kurtiju je već opala za 15 odsto.
Posle izborne pobede Kurtija 2021. smo pisali sledeće: „Izgradnja prave marksističke struje u tradiciji Lenjina i Trockog, unutar i izvan Samoopredeljenja je još potrebnija jer će rukovodstvo Samoopredeljenja, čim uđe u vladu, biti pod ogromnim pritiskom da napusti program reformi. Taj pritisak će dolaziti od najkonzervativnijih elemenata unutar partije, ali takođe i od imperijalizma. Ova kontradikcija vidi već kada se analizira izborna lista Samoopredeljenja, na kojoj su takođe bili kandidati sa veoma buržujskom i konzervativnom pozadinom, kao što je privremeni predsjednik Kosova Vjosa Osmani, koja je došla iz LDK.“
Ova perspektiva se potvrdila, predsednica Kosova, Vjosa Osmani, odigrava vrlo reakcionarnu ulogu, direktno pregovarajući sa Vučićem, ostavljajući Kurtija po strani. Moramo jasno reći: to što se danas dešava na Kosovu je anti demokratski manevar. Demokratski izabran premijer sve se više gura u pozadinu pod direktnim pritiskom imperijalizma, sa namerom da dođe do sporazuma koji će utrti put zvaničnom Beogradu da sve direktnije utiče na unutrašnje političke odluke jedne druge zemlje, pa da završnu reč dobija imperijalizam. To su ljudska prava i demokratija, koju je imperijalizam obećao da će doneti narodima Kosova. Vidi se koliko imperijalizmu zaista vredi sudbina malih naroda.
Šta dalje?
Da bi stvarno došlo do rešenja kosovskog pitanja, potreban je oštar otpor imperijalističkim predlozima, te da se pozove na ujedinjenje radničke klase cele regije. Postojanje masovnog revolucionarnog vođstva bi radikalno promenilo situaciju. Kosovski narod ima moćnog potencijalnog saveznika u borbi protiv Vučića i srpskog kapitala, pa i protiv imperijalizma – srpski proletarijata. ZSO ili neka druga Republika Srpska, kao u Bosni, nije u interesu srpske radničke klase, jer su takve institucije rezerve srpske buržoazije, kao što se vidi u slučaju Dodika, koji je rekao:„Podržavam miting 26. maja u Beogradu i pozivam sve ljude iz Republike Srpske, koji mogu da idu na miting, da taj dan odu u Beograd.”
Zajednica srpskih opština nije nikakvo rešenje ni za srpsku manjinu niti će unaprediti njihov položaj i svakodnevni život, niti će razviti bolju privredu povezivanjem sa Srbijom na osnovu kapitalizma. ZSO je samo novčanica za potkusurivanje između Srbije i Kosova i očajni spas Vučića pred biračima. ZSO je isto tako i izgovor zapadnih imperijalista da još imaju uticaj na balkansku politiku kao mirotvorci.
U doba kada svetski kapitalizam otvoreno pokazuje svoju nesposobnost, kada zapadni imperijalizam želi da pretvori region Balkana u poslušnu pudlicu svojih interesa, i kada slabe nacionalne buržoazije nemaju ni grama progresivnosti i sprečavaju razvoj proizvodnih snaga, jedino rešenje je ulazak radničke klase u političku arenu sa svojim klasno nezavisnim programom.
Nacionalna država ovde otkriva svu svoju trulost. Samo revolucionarno ujedinjenje svih balkanskih naroda u jednu federativnu celinu može rešiti hitne ekonomske probleme i garantovati puna demokratska prava svih naroda i manjina. Kao konkretan korak ka tome, potrebna je revolucionarna organizacija svih balkanskih naroda sa jasnim klasnim programom. Takva organizacija bi mogla pružiti istinsku perspektivu radnicima i svim ugnjetavanima, pokazati put iz zagušljivosti i nacionalnih predrasuda.
Protiv ZSO!
Dalje imperijalističke ruke od Balkana!
Za samoopredeljenje Kosova, za zajedničku borbu radničkih klasi i ugnjetavanih svih naroda!
Za Balkansku Socijalističku Federaciju!
