Umesto dugo promovisane „demokratije“, za koju su se zalagali što domaći intelektualni slojevi, što zapadni lobisti, od raspada SFRJ na Balkanu postoji tendencija da se na vlast uzdižu ličnosti čije vladavine, i posle više decenija „liberalizacije“ ovih prostora, ipak više podsećaju na diktaturu, koliko god one formalno bivale uspostavljane po pravilima građanske demokratije.
Marksisti ove režime nazivaju „bonapartističkim“, po ugledu na režime Napoleona i Luja Bonaparte, u čijim ličnostima je vladajuća kapitalistička klasa sakrivala svoju nesposobnost da vlada društvom i podzemnim silama tržišne ekonomije koje dovode do ekonomskih kriza i socijalnih pobuna. Uloga bonapartista je spašavanje vladajuće klase prisilom državnog aparata, bilo od vlastite pohlepe i međusobnih sukoba ili od nadolazećeg uspona radničkog pokreta usled rastućeg društvenog nezadovoljstva. U takvim okolnostima se državni aparat prividno izdiže iznad društvenih antagonizama i vlast se koncentriše u rukama jednog čoveka. Primeri takvih vladara u bivšoj Jugoslaviji bile su ličnosti poput Miloševića, Đukanovića, Gruevskog, a danas su na vlasti ostali samo Dodik, i čovek kojim će se ovaj članak baviti - Aleksandar Vučić.
Da bi dali primer ko su bonapartisti, kojim tehnikama dolaze i ostaju na vlasti, navodimo citat iz Osamnaestog brimera Luja Bonaparte, u kojem se Marks bavi revolucionarnim dešavanjima za vreme Druge francuske revolucije i porazom koji je rezultovao u usponom diktature Luja Bonaparte:
„Bonaparte je, dakle, sa svoje strane, imao pravo da obilazi francuske departmane i da, već prema raspoloženju grada koji bi usrećio svojim prisustvom, čas skrivenije čas otvorenije izbrbljava svoje vlastite planove o restauraciji i vrbuje glasove za sebe. Na tim pohodima, koje su veliki službeni „Monjiter“[1] i mali privatni Bonapartini monjiteri naravno morali slaviti kao trijumfalne pohode, njega je stalno pratila bratija iz Društva od 10. decembra. To društvo nastalo je 1849. godine.[2] Pod izlikom da se osniva dobrotvorno društvo, pariski lumpenproletarijat je organizovan u tajne sekcije, svaku sekciju je vodio jedan od bonapartističkih agenata, a na čelu svega je bio bonapartistički general. Pored oronulih razvratnika sa sumnjivim sredstvima egzistencije i sumnjivog porekla, pored propalih i pustolovnih otpadaka buržoazije, bilo je tu skitnica, bivših vojnika, otpuštenih osuđenika, odbeglih robijaša, lupeža, pelivana, lazarona, džepara, mađioničara, kockara, makroa, vlasnika javnih kuća, nosača, piskarala, verglaša, prnjara, oštrača, kotlokrpa, prosjaka, ukratko – sva ona neodređena, raspuštena, tamo-amo bacana masa koju Francuzi zovu la bohème;[3] s ovim sebi srodnim elementom Bonaparte je sastavio jezgru Društva od 10. decembra. „Dobrotvorno društvo“ – utoliko ukoliko su svi članovi, poput Bonaparte, osećali potrebu da čine sebi dobra na račun radnog naroda.“[4]
Podseća li ovo na nekoga? Ovi redovi, zajedno sa pojedinim redovima koji bi citat činili predugim za članak, vrlo slikovito predstavljaju režim Aleksandra Vučića i njegovu propagandnu mašinu u vidu Srpske napredne stranke i suštinska su inspiracija za ovaj članak. Čitajući ove reči, teško je ne videti Aleksandra Vučića i njegove lakeje u njima, samo umesto Monjitera imamo Informer i Pink; umesto pariske truleži imamo vođe navijača koji preusmeravaju huligane sa uličnog nasilja na organizovane mafijaške obračune, a sada već i na demonstracije, kao i krkane u odelima koji su do juče bili niko i ništa, a danas izigravaju bitne ljude zbog svoje stranačke odanosti; umesto vozova punih ljudi koji viču parole „Vive l’Empereur!” imamo pune autobuse ljudi koji na mitinzima viču „Aco Srbine!“; umesto vojske potkupljene kobasicama i vinom, vidimo armiju „botova” i „sendvičara”, te umesto bonapartističkih agenata koji vode sekcije „Društva od 10. decembra“ vidimo po kojeg urednog cvikeraša i po koje lepo lice, koje komanduje ovim elementima i služi da malo podigne estetski ili intelektualni prosek stranke, a da pritom tim podizanjem proseka ne ugrozi imidž srpskog Bonaparte Aleksandra Vučića.
Politička figura srpskog Bonaparte
 |
| Izvor: N1 |
Aleksandar Vučić je počeo svoju političku karijeru prateći stope kolege pravnika i ozloglašenog nacionaliste 90-ih godina Vojislava Šešelja. U stranci u koju je ušao 1993. godine, isticao se kao jedan od ređih mlađih članova koji nije bio iz lumpen miljea, niti provincijalni birokrata, već obrazovan kadar, mlada nada sa intelektualnim sposobnostima sličnim vođi stranke. Dok je većina liberalnih intelektualaca odlazila u Demokratsku stranku, a nacionalistički intelektualci u Srpski pokret obnove, a kasnije Demokratsku stranku Srbije, Vučić se odlučio na nepopularniji put, stavljajući svoje intelektualne sposobnosti u službu taloga srpske političke scene. Njegov uspon unutar Srpske radikalne stranke bio je brz. U roku od nekoliko godina prvo postaje sekretar stranke, da bi za par godina u koaliciji sa Socijalističkom partijom Srbije postao ministar informisanja. Poznat po pretećem tonu prema opozicionim novinarima, cenzuri stranih medija, istrenirao se i u manipulaciji istinom. To što je odabrao Srpsku radikalnu stranku značilo je da će 90-ih biti primoran da bude u vođstvu partije koja izigrava šovinističko strašilo za vladajuću Socijalističku partiju Srbije. Pušten je u vladajuću koaliciju tek kada je Slobodanu Miloševiću zatrebao partner za prljave poslove pred NATO bombardovanje. Nakon Petog oktobra biva prokazan kao deo ratno-huškačke politike devedesetih za koga nema mesta unutar novog pro-Evropskog kursa Srbije.
Danas kada se domaći i balkanski mediji dotaknu njegove mračne prošlosti, za njega se ona nikad nije desila, tvrdi da su sve njegove reči uvek izvučene iz konteksta, ili da čak zapravo nikad nisu ni izrečene. Štaviše, isti princip primenjuje i na mnogo skorije kontraverzne izjave, često ih negirajući, računajući sa tim da ih većina stanovništva neće proveravati. Sa druge strane, kada razgovara sa zapadnim političarima, on predstavlja svoju istoriju kao nehotičnu prošlost mladića koji je bio zaslepljen, ali je odbacio svoje zablude, te danas ponizno izjavljuje lojalnost Zapadu na koji je ranije lajao.
Ipak, deluje da i pored toga što je poznat kao patološki lažov, on prividno ima veliku podršku naroda koji deluje kao da njegove laži guta s lakoćom. Kako mu to ide za rukom? Od nacionalističkog političara koji je srpski narod predstavljao kao večitu žrtvu imperijalističkih sila, uviđajući da šovinistička retorika više nema prođu u posleratnim godinama, on je sa Tomislavom Nikolićem i Srpskom naprednom strankom, napravio zaokret baš ka zapadnim imperijalistima, koje je više od deceniju proklinjao, te im prepustio građane Srbije kao žrtvu u vidu jeftine radne snage.
 |
| Izvor: Independant Balkan news agency |
Da bi opravdao politički zaokret i servilnost prema stranom kapitalu, upotrebio je klasičnu đinđićevsku retoriku koja tvrdi kako je zapravo problem u nama samima, pozivajući se na navodni mentalitet Srba kojeg karakterišu poslovice poput „lezi ‘lebe da te jedem“. Time aludira da svi mi hoćemo to neko bolje evropsko društvo, ali da nećemo da se trudimo da ga dostignemo, iako većina radnika u Srbiji radi prekovremeno i za male plate. Ono što razlikuje Đinđića i Vučića je to što Vučić uvek sebe predstavlja kao žrtvu i uvek performativno preuzima svu odgovornost na sebe za sve nedaće srpskog društva i srpske politike. Ovaj trik, u kojem Vučić sebe permanentno stavlja na žrtveni oltar, odlično komunicira sa političkim senzibilitetom koji vlada u jednom delu srpskog društva, gde se Srbi pre svega smatraju večitom žrtvom. Pri tome se, s jedne strane, ignoriše herojska istorija srpskog naroda u kojoj je odbijao da bude žrtva imperijalnih sila, a s druge strane ignorišu se zločini srpske vladajuće klase. S tim na umu, on sebe pokušava predstaviti kao deo naroda sa kojim deli patnje. Vučić je, dakle, pažljivo izgradio imidž državnika-žrtve koji prima udarce umesto naroda. Jedan od motiva njegovog mučeništva jeste neprestani rad i odricanje od sitnih zadovoljstava. On licemerno daje primer svom narodu tako što ne spava, već danonoćno radi i time tobože menja navodni srpski „mentalni sklop“ koji je sklon pasivnosti i žalopojkama.
Održavati ovakvu iluziju stabilnosti Vučićeve vladavine nije lako. Koliko god da je pojedina ličnost jaka i koliku god da ona ima podršku, držati društvo pod kontrolom, bilo silom, bilo manipulacijom, ne može biti posao jednog čoveka. Da bi osigurao svoju vladavinu, za to je bila potrebna jedna čvrsta struktura čije će on biti lice, koja će imati svoje komandante i svoju armiju i koja će investirati napore da se njegova diktatura nastavi. Srpska napredna stranka bila je organizovana na vrlo specifičan način, na koji nije bila organizovana dosad nijedna srpska politička opcija. Ona je napravila strukturu s ciljem da na svakom koraku osigura lojalnost članova, uvek im nudeći neku korist, ali uz očekivanje da se ta korist naplati kada stranka to zahteva.
Srpska napredna stranka kao Vučićevo Društvo od 10. decembra
 |
| Izvor: Tanjug Dragan Kujundžić |
Mafijaška struktura, bazirana na mentalitetu „počešem ti leđa, pa ćeš ti meni“, stvorila je jednu novu formu kobasičara Bonaparte, koje su protivnici Aleksandra Vučića prozvali botovima i sendvičarima.
Termin bot inače podrazumeva kompjuterski program koji se u nekom aspektu ponaša kao neka vrsta korisnika sa nalogom, ali je programiran da se ponaša po određenom automatizmu. Naprednjački botovi su pak pravi ljudi, koji organizovano pod koordinacijom Srpske napredne stranke pokušavaju da kreiraju javno mnjenje kroz društvene mreže, kao što su fejsbuk i tviter. Što sa lažnih, što sa stvarnih profila, oni bi na društvenim mrežama i medijskim portalima pozitivne vesti o Vučiću bodrili hvalama u komentarima, dok bi kritički nastrojene vesti i komentare prozivali i napadali, optužujući ih za svakakve gluposti, neulazeći u to za šta je kritika vezana. Čak su i komentari poput „Nećemo da budemo jeftina radna snaga“ bili negativno ocenjivani na medijskim portalima, samo zato što su predstavljali kontru Vučiću. Ta rasprostranjena mreža botova, bila je toliko primetna da su je u jednom zamahu čak i administratori tvitera registrovali i odlučili da zatvore hiljade naloga SNS botova.
 |
| Izvor: Ozonpress |
Drugi deo skupine zaduženog za kreiranje iluzije o kretanjima javnog mnjenja su ljudi koji pružaju podršku Aleksandru Vučiću na događajima i mitinzima Srpske napredne stranke. Oni često bivaju dovođeni iz provincije u gradove u kojima se održava neki njegov miting i pri tome obično dobijaju neku prostu užinu, te su zbog toga prozvani sendvičarima. Iako su i prethodne vlasti pravile ovakve predstave, SNS ih je doveo do savršenstva. Ti nastupi su toliko iscenirani i isplanirani, da se u njima prema brojnim navodima čak dele uloge prisutnima, ko će šta vikati i ko će kada tapšati, što je gledajući po čuvenom tapšaču, američkom ambasadoru Marku Đuriću teško ne poverovati.
Tamnija strana ovih nastupa u poslednjem periodu je to što je pored raznih galamdžija i tapšača, Srpska napredna stranka krenula da pritiska zaposlene u javnom sektoru da dolaze na te mitinge, pa čak i ako ne pripadaju toj stranci. Naravno, podrazumeva se da im potencijalna pretnja otkazom lebdi nad glavom, ako zahtev ne ispune.
Pored toga, pre poslednjih izbora desilo se nešto što se od članstva u stranci pre nije očekivalo: da članovi i simpatizeri javno izražavaju vatrenu podršku SNS. To se nije s radošću dočekalo u redovima stranke, jer u društvu vlada stav da je sramota biti član SNS. Oni koji se odluče da javno istupe suočavaju se sa brojnim osudama svoje okoline. To je i bio cilj tog poteza. Dok su niži slojevi pripadnika SNS mogli da budu članovi iz senke zarad ostvarivanja pojedinih potreba, kao što je zaposlenje ili recimo obnova seoskog igrališta, oni su isto tako mogli lako da siđu sa tog broda, u slučaju da on krene da tone i pređu na drugi. No, ovo isticanje svog članstva i propratna osuda okoline otuđila je članove SNS od ostatka društva i dodatno ih vezala uz stranku.
 |
| Izvor: Novosti |
Ovim potezom SNS svoje članove sprema da brane režim do kraja, u slučaju da Srpska napredna stranka krene da tone. Taj potez, zajedno sa potezom prisiljavana radnika javnog sektora da prisustvuju mitinzima, govori i o jednom strahu u samom SNS, jer on predstavlja pripremu za potencijalnu krizu u stranci. On predstavlja gubitak samopouzdanja vladajuće klase da vlada na isti način kao što je vladala do sad. Postalo je očigledno da se SNS ne može više oslanjati na klasične metode potkupljivanja i sitnih ustupaka, nego je bilo potrebno na ovaj brod staviti zastavu i pripremiti posadu da bude spremna da uloži napor protiv toga da potone, pa čak ako treba i da potone sa njim u pokušaju da ga spasi.
Veze sa mafijom?
Iako je Srpska napredna stranka, od samog dolaska na vlast uložila maksimalan napor da se opere od ultranacionalističke prošlosti i revolveraške kulture, da predstavi sebe kao umerenu opciju „desnog-centra”, u medijima, posebno u opozicionim, kruže priče o starim i novim kriminalnim vezama pripadnika SNS. Pošto je ceo „nezavisni” sudski sistem uvezan sa kapitalističkim režimom (ovo važi za svaku političku stranku koja je dosad bila na vlasti), nema ko da za ovakve optužbe pokrene ozbiljnu istragu, niti sudije koji bi se drznuo da presudi na štetu vladajuće stranke. Ali sa druge strane, kada bi pitali većinu građana da li misle da je SNS povezan sa kriminalnim strukturama, odgovorili bi potvrdno i smatrali bi vas vrlo naivnim ako biste postojanje tih veza poricali. Navešćemo nekoliko razloga zašto.
Jedna od prvih i istaknutih mera od početka vlasti koalicije Srpske napredne stranke i Socijalističke partije Srbije bio je Zakon o amnestiji iz 2012. On je usvojen 8. novembra i podrazumevao je da se velik deo osuđenika za nasilna krivična dela oslobodi od čak 25% izvršenja izrečene kazne zatvora. Bitno je navesti i da su od tog zakona o amnestiji izuzeti silovatelji, nasilnici u porodici, pa čak i dileri. Ipak, velika većina nasilničkih krivičnih dela nisu izuzeta ovim zakonom, uključujući i ubistva, za koje je izvršenje kazne smanjeno za 10%. To je značilo oslobađanje vojske huligana koji su bili velika prepreka stabilnom funkcionisanju prethodnom režimu i za koju se sumnja da je u mnogome i dalje uvezana sa vladajućim strankama. Ono što je takođe postignuto ovom merom je i smanjenje troškova državnog budžeta, kao jedna od mera štednje.
 |
| Vučićevi huligani za vreme protesta tzv. „šerpovanja” - Izvor: Istinomer |
Takođe je indikativan dugogodišnji neuspeh prethodnih proevropskih režima da sprovedu ijednu Povorku ponosa. Interesantno, prva „uspešna” povorka održana 2010, desila se kada je sa jedne strane SPS bio u koaliciji sa Demokratskom strankom, a sa druge strane, SNS na putu da „dokaže” napuštanje konzervativne politike svoje pređašnje stranke i priklanjanje tzv. evropskim vrednostima. Sličnu stvar smo videli i u slučaju privođenja Radovana Karadžića, gde je Vučić uz tadašnju Srpsku radikalnu stranku zvao ljude na proteste, dok je za vreme hapšenja Ratka Mladića 2011. Srpska napredna stranka samo izdala saopštenje povodom tog hapšenja, ne izvodeći nikoga na ulicu. Povorka ponosa 2010. i dalje je bila propraćena huliganskim nasiljem, ali u daleko manjoj meri nego prethodne decenije i sa daleko manjom mobilizacijom huligana. Prva potpuno uspešna povorka ponosa desila se 2014. godine, što je bio prvi pokušaj povorke ponosa nakon te iz 2010. i prvi pokušaj od dolaska SNS na vlast. Značajnih incidenata i kontramobilizacija nije bilo. Da li je to zato što je sa dolaskom Vučića na vlast homofobija u srpskom društvu znatno opala? Gledajući po reakcijama javnog mnjenja, pa čak i „intelektualaca”, daleko od toga. To je samo moglo značiti da su glavešine huliganskih struktura naredile da se sa kontramobilizacijama protiv parade ponosa prestane. To je jasno govorilo da postoji neki interes iznad homofobije. Poslednji trag organizovane homofobne predstave desio se na propaloj fudbalskoj utakmici između Srbije i Albanije, nekoliko dana posle prve uspešne parade ponosa, na kojoj je, pored incidenta sa zastavom Velike Albanije, ustoličena na žalost i dalje popularna parola „Vučiću pederu”. Ta parola nikako nije imala za cilj da bude pobuna protiv režima i njegovog proevropskog zaokreta. Ona je samo imala za cilj da sakrije istinsku poniznost vođa navijača pred režimom, tako što će tom parolom delovati da su huligani antirežimski elementi, dok sa druge strane rade sve što im režim naredi. To možemo videti i po znatno manjem broju incidenata za vreme fudbalskih utakmica od kad je SNS došao na vlast, naspram opsadnih stanja koja su bila uspostavljana za vreme prethodnih režima.
Sledeći značajni incident, desio se sada već u čuvenoj aferi Savamale, delu Beograda koji SNS džentrifikuje, ali ta transformacija nije prošla bez otpora ljudi koji su živeli u njemu, ili su pak tamo imali vlasništvo u posedu. Pored toga, organizovan je i otpor ljudi okupljenih oko inicijative Ne da(vi)mo Beograd. Usled neuspelih pregovora sa stanovnicima tog kvarta, u noći između 24. i 25. aprila, pojavili su se ljudi sa fantomkama i bagerima koji su došli sa namerom da sruše ono malo što je smetalo otvaranju prostora za planirane projekte, pritom vezivajući noćnog čuvara Slobodana Tanaskovića, koji je preminuo mesec dana nakon incidenta, prema navodima obdukcije, nekako potpuno nevezano za incident koji se desio. Policija nije došla da izvidi situaciju i pored poziva koji su joj bili upućeni. Kako se oko ovog incidenta digla velika buka, pa čak i ulične mobilizacije, Vučić je u jednom momentu straha priznao da su sa incidentom povezane strukture vlasti, ali kako je vreme odmicalo i tema se u javnom mnjenju ohladila, ni pet godina nakon tog zločina nije došlo ni do kakvih smena, hapšenja, tužbi, niti obelodanjivanja šta se to tačno te kobne noći desilo.
 |
| Policija u civilu na julskim prostestim 2020. - Izvor: N1 |
Poslednji period mafijaških radnji režima, mogao se videti u prvih nekoliko meseci pandemijske krize. Kada su krenuli protesti tzv. „šerpovanja”, kao pobuna protiv uvedenog policijskog časa, Vučićeve strukture su vrlo otvoreno mobilisale ljude, da se i pored policijskog časa, popnu na krovove zgrada, zapale baklje i skandiraju, optužujući u isto vreme opoziciju za proteste „šerpovanja”. Stanari su snimali te ljude i pitali ko su, ali su ostali bez odgovora, dok je jedan od ovih nesretnika u toku bakljade zapalio i nadstrešnicu jedne prodavnice.
Kada je krizni štab, uglavnom popunjen režimskim ljudima, povukao policijski čas pred izbore i onda ga ponovo predlagao ubrzo nakon što su se izbori završili, desila se spontana mobilizacija ljudi ispred skupštine kao protest protiv te mere. Niotkuda, tu mobilizaciju su propratili nasilni incidenti i pokušaj upada u skupštinu, sve uz varijacije skandiranja „Kosovo je Srbija”, iako Kosovo uopšte nije bila vruća tema u javnom mnjenju tih dana. U danima posle toga, nasilni protesti su nastavljeni, praćeni vrlo sumnjivim provokatorima, koji su po klasičnom huliganskom šablonu, već viđenom na utakmicama, napadali policiju i onda nestajali čim je policija krenula u fizički obračun sa demonstrantima. S druge strane, proteste su pratili brojni policajci u civilu, koji su po odevnom obrazcu daleko više ličili na vođe navijača, nego na službenike na dužnosti, pogotovo kada pogledamo njihovo ophođenje prema privedenima.
 |
| Izvor: N1 |
Ono što vidimo u ovom momentu je pokušaj pranja ruku režima od kriminala u vidu hapšenja ljudi kao što su Velja Nevolja, sve uz klasične navode jednog bonapartiste u maniru da niko nije jači od države - tu se zapravo obraćajući i nezadovoljnom narodu, a ne samo kriminalcima. Ovo je po svemu sudeći rezultat sukoba u samoj vladajućoj klasi između Vučića i doskorašnjeg ministra policije Nebojše Stefanovića, čiji se saradnici optužuju za veze sa Veljom Nevoljom,[5] ali i za aferu prisluškivanja samog predsednika. Ujedno je ovaj obračun Vučićev primer ostalima, iz i oko njegove stranke, da vide šta ih čeka ako se drznu suprotstaviti njegovoj volji. U suštini, ovaj obračun je samo predstava, nimalo drugačija od onih za vreme kampanje (premijerka Ana Brnabić je jasno rekla da je SNS uvek u kampanji). Sve dok ne upliću njega lično, skandali i afere u stranci, i na pozicijama oko njega, ne dotiču Vučića previše. Štaviše one mogu učvrstiti njegovu bonapartističku poziciju kao jedinog čoveka „iznad svih“ koji može kazniti počinioce i „zavesti red“ u državi. Očigledna su i sve veća izdavanja za policiju i polaganje velike nade u nju, što možemo videti po novoj opremi i hvalospevima koje ta struktura dobija od strane režima u poslednje vreme. Sudeći po profilu policajaca u civilu kojima smo svedočili na pomenutom protestu, jedan deo huliganske vojske će sada dobiti uniforme sa kojima će moći da nastavi „legitimno” služiti vođi.
Nedostatak alternativnih političkih opcija
Ono što Vučiću takođe pomaže da izgleda kao neoboriva figura na vrhu jeste potpuna trulost opozicije. Ona se u jednom delu sastoji od elemenata pređašnjih vlasti, čiji program restauracije kapitalizma nije doneo ništa radnim ljudima Srbije osim najgore bede, obličene u privatizaciji kriminalnijoj čak i od Miloševićeve. U drugom delu, sastoji se od novijih snaga desnice, koje nude još čvršći režim od Vučićevog, ali u nedostatku nacionalističkih ratova poput onih iz 90-ih, oni svoj zanos usmeravaju ka izmišljenim sukobima i teorijama zavere, time zadržavajući marginalnu podršku među zbunjenijim slojevima društva, uglavnom iz ekonomski ugrožene srednje klase.
Veći deo opozicije odlučio je da ne učestvuje na izborima 2020. znajući da bi i pored ujedinjenja u formi Saveza za Srbiju, koji podseća na bledu kopiju DOS-a, (pritom, ni ondašnji DOS nije mnogo zračio nadom, samo se to danas zaboravlja), rezultati bili blamažno loši. Poturili su izgovor da je problem u nedemokratičnosti izbora, a ne u njihovom nedostatku političko-ekonomskog programa koji bi mogao da bude alternativa Vučićevom režimu.
Kao odgovor na to, da bi zamaskirao nedostatak političkog pluralizma, Vučić je spustio cenzus za ulazak u Skupštinu na svega 3% glasova biračkog tela. Time je bacio opoziciji mamac da ipak izađe na izbore. Motivisao je na izlazak sijaset stranaka koje su iznikle kao pečurke u političkoj močvari, a za mnoge od njih se govorilo da su Vučićevi projekti. Nijedna od tih novonastalih stranaka nije nudila nikakav konkretan politički program, a one koje su kritikovale vlast, radile su to uglavnom upadljivo suzdržanim tonom. Jedina stranka koja je prešla cenzus, a da nije bila manjinska i nije bila u prethodnoj vlasti, bila je jedna baš takva stranka - Srpski patriotski savez. Ona je taj bedni cenzus prešla uz pomoć kombinacije humanitarnog rada, sportskog uspeha i lokalnog uticaja njenog vođe i predsednika opštine Novi Beograd, Aleksandra Šapića. Čim je prešla cenzus ta partija je postala ne samo deo vlasti, nego i integralni deo Vučićeve mašinerije, stapajući se sa Srpskom naprednom strankom.
Ono što je predstavljalo najveću pobedu na tim izborima, iz perspektive radnog naroda, jeste rekordna neizlaznost na parlamentarnim izborima u Srbiji od restauracije kapitalizma, koja je iznosila nešto manje od 50%. Iako bi opozicija volela tu neizlaznost da pripiše sebi kao uspeh poziva na bojkot, ovo u stvari pokazuje da stanovništvo gubi veru u kapitalističku parlamentarnu demokratiju. Sve veći broj ljudi dolazi do svesti da na ovakvim izborima može samo da bira koje će frakcije vladajuće klase imati mandat da eksploatišu radne ljude do sledećih izbora. Kada uzmemo činjenicu da preko pola biračkog tela nije izašlo na izbore, da je svega 60% od onih koji jesu izašli glasalo za Vučića, da je velik broj glasača bio uslovljen da glasa za Srpsku naprednu stranku, moglo bi se lako proceniti da Vučić nema stvarnu, lojalnu podršku ni četvrtine biračkog tela. To znači da naš Bonaparta ne vlada podrškom masa, koliko iluzijom podrške masa, silom, manipulacijom i uslovljavanjem. Mreža ljudi koju je Vučić postavio na ključne pozicije u državnom aparatu, lako bi se mogla pocepati u momentu kada Vučić ne bude mogao svakoga od njih da zadovolji, a kamoli pod pretnjom masovnog pokreta na ulicama iz kojeg jedino i može proizaći alternativa Vučiću i truloj opoziciji.
Kako je došao na vlast?
 |
| Izvor: FoNet Instagram |
Iako deluje da će večno vladati, svaki diktator ima svoj kraj. Baš zato što je sav ulog vladajuće klase stavljen u populistički projekat Aleksandra Vučića koji naizgled drži stvari pod kontrolom, kada maska populiste padne, sav bes društva okomiće se na njega. Za Miloševića se takođe pričalo da će večno vladati Srbijom, pa ipak, generalnim štrajkom i masovnim pokretom, on je 5. oktobra srušen kao da se za njega nikad nije ni mislilo da je neoboriv. Ali, šta je falilo da se taj veličanstveni entuzijazam radništva i omladine artikuliše u snagu koja će zapravo moći da izgradi bolju budućnost u Srbiji?
Nakon 5. oktobra, dočekala nas je izuzetna nestabilnost režima, najbrutalnija privatizacija i nastavak mafijaške kulture 90-ih. Srpska vladajuća klasa se opirala nagloj ekonomskoj kolonizaciji od strane Zapada, gramzivo se držeći kapitala stečenog privatizacijskom pljačkom, što je rezultovalo konstantim sukobima u njenim redovima i još većom društvenom nesigurnošću. Dokle god su vladali domaći kapitalisti, oni nisu uspevali da pokrenu proizvodni sektor u većem obimu. Sa relativno malim kapacitetom za investicije i držeći se kratkoročnih profita društvo je trpelo ogromnu nezaposlenost. Zbog nemogućnosti da uzdigne svoj kapital do samostalnosti, otpor domaće vladajuće klase prema nasrtaju kapitalista iz kapitalističkog centra u jednom je momentu morao da pukne. U tome je ležao uspon Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke.
Kao „reformisani“ radikal koji je godinama imao veliku izbornu podršku, ali nedovoljnu da preuzme vlast, kada se okrenuo nemačkom imperijalizmu i Evropskoj uniji, on je dobio presudni momenat da otpočne vladavinu. Jedan od najranijih poteza nove vlasti, bilo je hapšenje Miroslava Miškovića, kao najistaknutijeg pripadnika srpske vladajuće kapitalističke klase. Taj potez poslao je određenu vrstu signala srpskoj vladajućoj klasi i iskazivanje lojalnosti imperijalizmu. Hapšenje najistaknutijeg srpskog tajkuna nije nikako značio objavu rata prema domaćoj vladajućoj klasi. Vučić joj je prosto time nametnuo kompradorsku poziciju prema zapadnoj vladajućoj klasi. To je domaćoj vladajućoj klasi zapravo osiguralo stabilnost i priliv većeg kapitala, kojeg je ona samostalno sve teže mogla da oplodi. Javni sektor žrtvovan je na oltaru mera štednje i sa tom štednjom pružene su basnoslovne subvencije stranim gazdama. Ta kompradorska usluga prema stranom kapitalu osigurala je Vučiću priliv novca kojim on kupuje mir među pojedinim delovima zavađenih frakcija političke elite, dok sa druge strane osigurava saradnju domaćih, sada kompradorskih gazda da prate njegov diktat, jer im je Vučić osigurao nastavak oplodnje kapitala. Zauzvrat oni osiguravaju razne ustupke stranci, uključujući tu i kontrolu nad radništvom.
 |
| Izvor: Đorđe Đoković |
Ali koliko god jedna ličnost delovala da stoji iznad društva, ona ne stoji iznad ekonomskih odnosa na čijim nestabilnim temeljima se ona i uzdigla. Ti temelji su sve nestabilniji usled sopstvenih protivrečnosti i trulosti. Svet se i bez pandemije kretao ka novoj ekonomskoj krizi, a prema procenama čak i mnogih buržoaskih analitičara, moguće je da će čak biti i gora od one iz perioda Velike depresije. Treba se takođe podsetiti da je početak kraja vladavine pocepanih ostataka DOS-a krenuo sa svetskom ekonomskom krizom 2008, kada su oni dočekali svoj poslednji mandat. Trulost ne znači automatski odmah i kolaps režima, no kada bi priliv stranog kapitala naglo stao, što je uvek mogućnost u perifernoj tržišnoj ekonomiji, posebno sa sve češćim pojavama protekcionizma, pitanje je vremena kada Vučić više neće moći da zadovolji sve interesne grupe koje trenutno podmiruje. Već vidimo simptome nestabilnosti režima u sve češćim sukobima unutar same vladajuće klase. Kao primer možemo da pogledamo koliko je dugo trebalo da se formira poslednja vlada, obračun sa Nebojšom Stefanovićem, ili pak stavljanje SPS na sve marginalniju poziciju, uz sve češće tenzije između te dve vladajuće stranke.
Kako će pasti?
 |
| Izvor: Instagram buducnostsrbijeav |
„Dijalektička je kontradikcija da revolucija uvek počinje sa vrha. Vladajuća klasa postaje nesposobna da gura društvo napred, počinje da oseća da je postala prepreka putu progresa. Pukotine i podele se pojavljuju u gornjim slojevima i traže način kako da prebrode blokadu.“[6]
Vučić ne pobeđuje na izborima svojom harizmom. Ne pobeđuje ni silom, niti krađom. On pobeđuje samo zato što na političkoj sceni ne postoji nijedna partija koja nudi bilo kakav drugačiji ekonomski program koji bi mu mogao poljuljati vladavinu. Opozicionari nude isto što i Vučić, uz izmenjene ličnosti na vrhu i bez sendviča. Pa zašto bi iko onda uopšte izlazio na izbore, ili se pak pobunio protiv podrške Vučiću, ako svejedno deluje da će stvari ostati iste, ili čak za neke ljude i gore?
Nasuprot prividnoj dominaciji na izborima, ono što ipak sve češće viđamo u Srbiji jesu masovni socijalni protesti. Prethodne četiri godine svaku od njih ispratile su masovne mobilizacije protiv režima – aprilski protesti 2017. nakon pobede Vučića na predsedničkim izborima, gde su se prvi put na masovnim protestima u Srbiji posle pada Miloševića pojavile parole sa socijalnim zahtevima; protesti za smanjenje akciza na gorivo iz 2018; protesti protiv nasilja nad političkim protivnicima, poznati kao 1 od 5 miliona 2019; i 2020. protesti protiv uvođenja policijskog časa, gde je Vučić prvi put posle nekoliko godina protesta izveo policiju na ulicu i brutalno se obračunao sa demonstrantima. Svaki od ovih protesta oslikava zgroženost masa prema Vučićevom režimu. Srpsko društvo vapi za alternativom. Ali još uvek ne postoji politička alternativa koja bi se povezala i artikulisala ove masovne pokrete ne samo protiv režima Aleksandra Vučića, već protiv kompletnog kapitalističkog sistema u Srbiji.
Obratimo li pažnju na masovne pokrete u svetu, uglavnom je bilo pitanje vremena kada su iz njih iznikle nove političke opcije, ili se pak reformisale stare. U slučaju pada Aleksandra Vučića, politički vakum će ovako ili onako biti popunjen. Ali lekcije 5. oktobra nam jasno govore da nije svejedno kako će taj vakum biti popunjen. Od restauracije kapitalizma, srpsko društvo je isprobalo Miloševićev državni kapitalizam uz sankcije, rat i prvu turu privatizacije. Probao se zaokret ka Evropi pod vladavinom DOS-a, uz šok terapiju privatizacije. Sada smo dočekali te evropske gazde, koje licemerno, i pored punih usta vrednosti demokratije, vide Aleksandra Vučića kao faktor stabilnosti, iako ga većina srpskog društva prezire. Izgleda da su sve varijante kapitalizma od starta bile osuđene na propast u Srbiji, a ako pogledamo susedne zemlje, možemo napraviti isti zaključak za ceo Balkan.
Balkanske zemlje nikad nisu ni mogle imati iole zdraviji kapitalizam. Rascepkane i podeljene među sobom, one su mogle samo da pokleknu pred jačom konkurencijom sa Zapada i da mole za kredite, koje Vučić i njemu slični kompradori otplaćuju preko leđa radnika. Evropski kapitalisti decenijama nikako da prenesu taj ekonomski boljitak i evropski standard na „uklete” zemlje Balkana, ali su tu kada se dele subvencije. Ne treba se zavaravati da su stvari mogle ikad biti drugačije u kapitalizmu. Zapad duže od celog veka ima bolju startnu poziciju i krupni kapital nema interesa da razvija druge zemlje. Njemu je radnička klasa Balkana savršen izvor jeftine radne snage, jer što je jeftinija radna snaga, to su veći i profiti. To je osnovno pravilo kapitalizma i profit je jedini motiv u njemu. Sav progres, i još bitnije sva beda koju on donese, posledica su profitnog motiva.
Ako nam kapitalizam nudi samo da budemo moderni robovi u službi stranih korporacija, mi treba na to da odgovorimo, kao što smo odgovorili na protestima protiv diktature iz 2017. – „NEĆEMO DA BUDEMO JEFTINA RADNA SNAGA!“. Ta parola predstavlja jedini put napretka za srpsko i balkansko društvo, koja može da se suprotstavi kompradorskim vladajućim klasama i koja može da sruši Vučića i njemu slične. Treba nam partija u interesu radne većine, umesto stranaka i ličnosti koje rade za sebe i svoje džepove preko naših leđa. Potrebna je partija radnika i omladine sa jasnim programom socijalističkog društvenog preobražaja na demokratskim osnovama, koja bi bila jedini istinski neprijatelj kapitalizmu i bonapartističkom političkom sistemu, koji ga podupire. Potrebno nam je novo društveno uređenje koje će stati na put cikličnim ekonomskim krizama koje se uvek prelamaju preko leđa radnog naroda. Ako je i vama dosta života krize i diktature i želite da se tome suprotstavite, pozivamo vas da nam se pridružite u inicijativi za stvaranje jedne takve partije.
Tekst originalno objavljen u 22. broju štampanog izdanja Crvene kritike
[1] Francuski glasnik
[2] Luj Bonaparte je pobedio na predsedničkim izborima 10. decembra 1848.
[3] Boemi
[4] Osamnaesti brimer Luja Bonaparta, Karl Marks, 5. glava, 4. pp
[5] U momentu pisanja ovog teksta, Dijana Hrkalović još uvek nije bila iza rešetaka.
[6] Francuska revolucija, Alan Vuds
