Dok sve više radnika i penzionera živi na hlebu i vodi, Vlada Srbije ne odustaje od obećanih kula i gradova na obali Save – takozvanog ,,Beograda na vodi“ -megalomanskog projekta koji je najpre služio kao jedan od nosećih stubova predizborne kampanje premijera Srbije Aleksandra Vučića, da bi sada, posle još jednih vanrednih i potpuno nepotrebnih izbora, prešao u svoju ofanzivnu, razornu fazu.

Beograd na vodi je predstavljen kao građevinski poduhvat koji bi se prostirao na oko 950 hektara savske obale (naselje Savamala), od čega bi 8% zauzimao najveći trgovački centar na Balkanu, 17% bi bilo rezervisano za poslovni prostor, 8% za luksuzni hotelski prostor, 60% za luksuzni stambeni prostor i 5% za prodavnice, dok čitavih 1% preostaje za kulturu i zabavu.

Prostor za stanovanje, koga bi prema projektu bilo najviše, činili bi isključivo elitni stanovi na elitnoj lokaciji, dok nema pomena ni o pristupačnim stanovima ni o novom smeštaju za najugroženije kategorije stanovništva koje već jesu i koje će tek ostati bez domova. Proces čišćenja parcela, koji predstavlja fazu pripreme za „Beograd na vodi“, zapravo je čišćenje grada od socijalno nepoželjnog stanovništva.

U izbornoj noći 25. aprila Beograđani nisu imali izbora. Tridesetak maskiranih ljudi s fantomkama, naoružanih bejzbol palicama, pomoću tri buldožera, uz zastrašivanje i lišavanje slobode kretanja očevidaca, srušilo je objekte u Hercegovačkoj ulici u Savamaloj, među kojima se nalazilo i Miksalište, prihvatni centar za izbeglice.

Gradonačelnik Beograda Siniša Mali izjavio je da nijedna gradska služba nije učestvovala u tom događaju, pohvalivši se da nije bila čak ni na terenu, i da je potrebno obratiti se državnim organima. Ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović otišao je korak dalje rekavši ne samo da ne zna ništa o počiniocima, već i da je izveštavanje o noćnom razaranju centra glavnog grada pokušaj skretanja medijske pažnje sa bitnijih događaja (poput, verovatno, onih na „Farmi“ i u „Parovima“) i da to ne može da bude glavna vest u Srbiji. Vučić je i u ovako oštroj konkurenciji ostao gospodar bahatosti i poručio da bi i sam tamo došao, ali u „po bela dana“ da svima poruči da tu „hoćemo da napravimo najlepši deo grada, a ne prljave udžerice“.

Ono što se krije iza maske ulepšavanja grada i uključivanja nezaposlenog stanovništva u proces izgradnje jeste proces džentrifikacije, urbanistički fenomen raširen kako među razvijenim kapitalističkim zemljama tako i među zemljama u tranziciji .

Džentrifikacija (od engleskog  gentry – niže plemstvo, vlastela) je proces uređenja siromašnih četvrti u skladu sa potrebama i potrošačkim navikama srednje ili više klase pod prilivom privatnog kapitala. Naseljavanje imućnijeg stanovništva i ponuda novih sadržaja dovodi do klasnog preuređenja, tj. istiskivanja radničke klase, koja te sadržaje sebi ne može priuštiti, kao ni stambene izdatke čija je cena ovim procesom porasla na tržištu. U tom smislu džentrifikacija kao pojava nije ništa drugo do ispoljavanje tržišne logike kapitalizma na prostornom planu.

Po ovoj logici mogu se graditi džinovske kule od karata i tvrđave od peska bez obzira na njihovu održivost na prethodno nepripremljenom terenu ukoliko omogućavaju brz obrt profita. Po istoj logici „prijateljsko investiranje u budućnost grada“ može podrazumevati čupanje železničke infrastrukture, a briga o radnicima može uključivati rušenje radničkih baraka i vagona onih istih koji su tu železnicu izgradili i održavali.

Kako se boriti protiv ovakvih pojava?

Protesti i sudska sporenja jesu dobar početak. Ako pokret okupljen oko inicijative „Ne da(vi)mo Beograd“ ostane tehnički dobro organizovan, nastavi da se omasovljava i artikuliše i izvrši dovoljan pritisak na vlast konkretnim akcijama, može da dobije bitku i dovede do toga da ovaj projekat padne u vodu.

Međutim, Beograd na vodi nije jedini primer primene kapitalističke logike na postupanje sa društvenom svojinom. Nije čak ni vrh ledenog brega. Poslednjih četvrt veka, od restauracije kapitalizma na ovim prostorima gledali smo i gledamo rasturanje društvene svojine i njeno pretapanje u ruke malobrojne elite. Profitni motiv se uvukao najpre u industriju, zatim u zdravstvo i obrazovanje, a onda i u sve ostale sfere društva. Čitavo naše društvo i naše živote već godinama razbija, ruši i prisvaja malobrojna banda buržuja, što pod okriljem noći, što u po bela dana – pred našim očima.

Ne smemo dozvoliti da nam se ispred istih tih očiju državna i komunalna policija dobacuju vrućim krompirom ograničenih nadležnosti i zamazuju ih spekulacijama o tome da li je policija znala i htela da spreči rušenje, ali nije mogla; mogla i htela, ali nije znala; ili znala i mogla, ali nije htela. Ne postoji Betmen koji po sopstvenom nahođenju radi noću ono o čemu Vučić mašta danju. Policija je represivni aparat države čija je uloga da silu nad kojom ima monopol primenjuje nad siromašnima i štiti interese bogatih; u ovom slučaju: ruši čak i najtanje krovove nad glavama najsiromašnijih i najugroženijih kako ne bi obarali tržišnu cenu elitnih privatnih objekata izgrađenih na društvenoj, gradskoj svojini.

Nedovoljno je govoriti samo o legalnosti ili ilegalnosti bilo kog projekta u sistemu koji omogućava vladajućoj klasi donošenje specijalnih zakona i arbitrarnih odluka u sopstvenu korist (poput usvojenog posebnog zakona o Beogradu na vodi, koji je pravosnažniji od bilo kog zakona o opštim pitanjima), dok investitorima čini ustupke kojima se ugrožava javni interes uzurpacijom javnog gradskog prostora i prirodnog dobra, koje pripada svima, kao i omogućavanjem neodgovornog postupanja prema njemu po svim kriterijumima.

Jedini odista produktivni način borbe nije borba protiv ovog ili onog nelegalnog projekta ili ove ili one pljačkaške privatizacije kao izolovanih nepoželjnih fenomena unutar sistema pravne države, već isključivo borba protiv samih uzroka ovakvih otvoreno rušilačkih trzaja kapitalizma u krizi. Tu borbu ne može voditi ni apolitična stihija niti sam pojedinac. Ona se mora voditi organizovano, sa svima koji su direktno pogođeni divljanjem kapitalizma. To je borba protiv privatizacije, za društveni karakter grada. To je borba za socijalizam.