Sa urušavanjem nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu, u kojem je ubijeno 15 ljudi, među kojima veliki broj mladih i dece, i zbog kojeg je dvoje mladih još uvek u teškom stanju, prelila se čaša tuge i besa u celoj Srbiji. To je izazvalo šok da pored već teškog života u Srbiji, pod pritiskom inflacije, urušenog obrazovanja, kulture, zdravstva, medija, danas naši bližnji i mi možemo da izgubimo živote potpuno tuđom krivicom, bahatošću i neodgovornošću.

Izvor: reddit, u/ArgoSupa

Za samo godinu dana od masakra u osnovnoj školi Vladislav Ribnikar i onog u Duboni i Malom Orašju, koji su i sami izazvali šok i strah za bezbednost svih nas, i za koji su ljudi intuitivno shvatili da se ne radi o slučajnosti, nego sistemskom problemu, vlast se još uvek mogla pokušati sakriti iza individualne odgovornosti samih ubica i njihovih porodica. U slučaju rušenja nadstrešnice u Novom Sadu, uprkos pokušajima, bežanje od odgovornosti nije bilo moguće. Zna se ko je sklapao poslove gradnje, ko se hvalio njima, svečano otvarao i zatvarao stanicu, i nijedan spin, nijedna laž Vučića i njegove kamarile nisu mogle to sakriti.

Novi Sad je svedočio svom najvećem protestu od kad je Vučić na vlasti, na kojem je prisustvovalo preko 20.000 ljudi. Kada bi preneli to po glavi stanovnika, to bi bilo kao da se u Beograd skupilo 100.000 ljudi - čuvena cifra koja se pripisuje Petom oktobru kada je Milošević oboren sa vlasti. Mnogi ljudi su prvi put izašli na protest, jer je postalo očigledno da je krajnje vreme da se prestane sa stajanjem po strani i da stvari moraju da se hitno promene. Da se ne može bežati od politike, jer ona utiče na svaki aspekt našeg života. Demonstranti su prozivali ubice i za njih tražili robiju, daleko premašujući slogane od ranijih masovnih pokreta.

Nakon ovog protesta, održano je nekoliko blokada puteva u Novom Sadu, kao i nekoliko pokreta ‚‚Zastani Srbijo” u kojima su ljudi 14 i 15 minuta stajali sa svime što rade u znak sećanja za izgubljene živote u Novom Sadu. Održan je i manji protest u Beogradu od preko 7.000 ljudi, na koji su izašli po kiši i za vreme praznika. Aktivisti i opozicija su organizovali nekoliko blokada sudova i akcija, tražeći pravdu za žrtve i slobodu za privedene.

Izvor: Kreni-promeni

Podršku pokretu su na različite načine izrazili Akademija umetnosti u Novom Sadu, Filozofski faktulteti u Novom Sadu i Beogradu, kao i brojni drugi. Kao znak protesta, glumci Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu pred svaku predstavu čitali su imena nastradalih. Paralelno sa ovim protestima je u toku štrajk prosvetara koji je i sam išao ka radikalizaciji, a takođe su aktivisti branili i Savski most od rušenja. U medijima se nakon više od decenije provuklo pitanje generalnog štrajka, a poteglo se i pitanje formiranja radničke partije. Osećajući pritisak spolja, ali iznutra, tzv. nezavisno sudstvo baš u tom momentu, nakon tri nedelje potpune neizvesnosti, odlučuje se na prva hapšenja.

Dosad među 13 uhapšenih su ministar građevinarstva u ostavci Goran Vesić, kao i razni ljudi nadležni u nadzoru i izvođenju radova. Vučićev komentar da neće populistički da hapsi, pokazao se ispraznim, pošto su se hapšenja desila u momentu rasta pritiska odozdo. Nema nikakvog odgovora zašto se ovo nije desilo ranije, računajući da su privedeni mogli da ometaju postupak uticanjem na svedoke i saučesnike, a Vesić je ubrzo pušten iz pritvora. Mnogi se pitaju, uključujući i majku jedne od žrtava, da li bi privođenja i bilo da nije bilo ovog pritiska. Režim je pritom pored pritiska odozdo, pritisnut unutrašnjom krizom Srpske napredne stranke i sigurno je u najkrhkijoj poziciji dosad.

SNS klan

Izvor: Đorđe Đoković

Ranije smo već pisali o samoj prirode Vučićevog režima i Srpske napredne stranke. Taj raniji tekst je pisan u momentu obračuna SNS sa bivšim ministrom Nebojšom Stefanovićem, koji je od tada odbačen na marginu partije. Pisali smo da usled mafijaške strukture same stranke, pitanje je vremena kada Vučić više neće moći da zadovolji sve interesne grupe koje trenutno podmiruje. Sa druge strane, pisali smo i da njegovo izigravanje razumnog vođe koji sluša mase i disciplinuje svoje redove, kao što je bilo na primeru Rio Tinta i ostavke Zorane Mihajlović, neće biti gledano blagonaklono unutar stranke koja je već u sukobu sama sa sobom.

Od zvučnijih imena, u toku svoje vladavine Vučić je žrtvovao Nebojšu Stefanovića, Zoranu Mihajlović, Aleksandra Vulina, Gorana Vesića, Tomu Monu, i povratnika Batu Gašića. Glasine o sukobima unutar Srpske napredne stranke ne prestaju. Istaknuti član i poslanik SNS Vladimir Đukanović, u opozicionim medijima prozvan kao Vučićev portparol, najavio je u intervjuu da se povlači iz politike još pre tragedije i zločina u Novom Sadu, te je izneo da u stranci vlada atmosfera nepoverenja, podmetanja nogu, ‚‚nameštanja”, čak među onima od kojih se to najmanje očekivalo. U svom članku za Politiku pod naslovom ‚‚Zar i ti sine, Brute?”, aludirao je situaciju sa zaverom protiv Cezara.

Opozicioni mediji su iz tih komentara zaključili da se najverovatnije radi o Bati Gašiću, zbog toga što se Gašić nije pojavljivao mnogo u javnosti u ranijim mesecima, uprkos činjenici da je Ministar odbrane, a i zbog toga što je Vučić najavio rekonstrukciju vlade na proleće zbog ministara koji sebe smatraju nesmenjivim - plan od kojeg je Vlada izgleda odustala. Pritom, Gašića već od ranije prate razne afere, kao što su afera vezana za pad helikoptera u kojem je umrla cela posada i beba koju su hteli spasiti, njegova seksistička opaska prema novinarki, kao i sumnje da je vezan za aferu oko fabrike skanka u Jovanjici.

Takođe smo ranije rekli da odlazak Vučića sa čela i smena vođstva unutar SNS ostavlja ozbiljnu mogućnost za intenzifikaciju sukoba u borbi za prevlast i uticaj. Ono što je takođe bila glasina jeste da Gašić nije bio zadovoljan izborom Miloša Vučevića za predsednika Srpske napredne stranke, što takođe može da ima implikacije da nije zadovoljan ni podelom funkcija u Vladi.

Preočigledno jeste da je nesloga već vladala unutar stranke, a tragedija sa nadstrešnicom samo je povećala već postojeću nestabilnost. Vučić se žalio u svom obraćanju kako sada niko neće nikakav dokument da potpiše nakon pada nadstrešnice. On je za to krivio opoziciju, ali je bilo jasno da njegova bratija shvata da im pozicije, pa i sloboda, sada svima vise o koncu, posebno nakon ostavki i hapšenja koja su se desila. A i zbog toga što znaju da unutar SNS ne manjka bahatih i neodgovornih ljudi na pozicijama koji će žuriti sa potpisima, kako bi što pre ostvarili brzi profit, nemareći ni za živote ljudi. I sam Vesić je pre ove tragedije najavljivao još dodatno ubrzavanje i uprošćavanje procesa izdavanja građevinskih dozvola, što sada vidimo koliko bi bio rizičan potez. Istraga je upravo iznela da je objekat bio otvoren za korišćenje bez dozvole inspekcije!

Izvor: FoNet Zoran Mrđa

Vučić ni sam više ne zna kako da reaguje u ovoj situaciji. Režim je koristio službenike BIA za potpuno suluda hapšenja aktivista i opozicionara, sve u momentu kada još uvek niko nije bio priveden zbog pada nadstrešnice. Policajci u civilu odvodili su ljude u neregistrovana kola i neretko bili maskirani, što je privođenja više podsećalo na kidnapovanja.

Pored toga, nakon protesta u Novom Sadu, Vučić je došao u jednu od SNS kancelarija i svojim članovima obećao obračun sa lokalnim narkomanom i narkodilerom koji ima velik uticaj u ovom gradu. Opozicija je pretpostavila da se radi o Goranu Kovačeviću Gorancu, koji je u međuvremenu napustio zemlju. Stvar je više ličila na upozorenje, rađe nego na pretnju, pogotovo što je par nedelja posle uhapšen Mladen Papović, direktor JGSP Novi Sad i član Srpske napredne stranke, pod sumnjom da je bio deo kriminalne grupe koja je krijumčarila kokain na međunarodnom nivou. Ali poruka Vučića je bila namenjena i njegovim članovima da je on tu da zavodi red. Što mu očigledno ne ide.

U svom obraćanju na RTS-u, bio je toliko razjaren, da je rekao da je ljut i na samog premijera Vučevića, zbog popuštanja pred pritiscima u vezi povlačenja Zakona o visokom školstvu, koji se povezivao sa dovođenjem stranih univerziteta. Nakon što ga je nazvao drugom, prijateljom i bratom, napravio izraz lica koji je delovao kao da ga je u sebi opsovao.

Pritom, ovaj pad nadstrešnice morao je imati i ogroman uticaj na pad poverenja običnih članova i glasača SNS prema vođstvu. Za razliku od vođstva koje se vozi skupim kolima, obično članstvo i glasači pak koriste železnicu, ispod koje su se mogli naći i oni, i njihove porodice. Većina žrtava je poreklom iz okolnih sela, odakle je i dolazila najveća podršku SNS-u u opštini. I onda je trebalo tri nedelje da se učine prva hapšenja, jer je Vučić morao da izračuna kako da reaguje. Ako bi udario na svoje vođstvo odmah, izgubio bi njihovo već opadajuće poverenje, pa se zato odlučio da se kocka sa poverenjem članstva i glasača. Teško je zamisliti da sa svim sukobima unutar stranke mu podrška neće opasti i u bazi, a već smo i ranije svedočili na čuvenom kontramitingu protiv protesta ‚‚Srbija protiv nasilja” da se SNS članstvo sve više oglušava na naredbe vođstva.

Gradonačelnik Novog Sada Izvor: 021.rs

Vučićev režim jedino što i jeste držalo na vlasti, uprkos masovnim pokretima protiv njega, koji se sada dešavaju skoro na godišnjem nivou, jeste ekonomski rast. Ali očigledno je da od ekonomskog rasta mnogo je veći rast apetita vodećih kadrova SNS, koji postaje nemoguće udovoljiti. Ovo nije normalna kriza Srpske napredne stranke. Ovo je egzistencijalna kriza koja bi mogla dovesti i do ranijeg kraha vlade. Vučić je pre mogao da bude onaj koji unosi red i mir u svoje redove, manevrišući i balansirajući između različitih interesnih grupa unutar SNS, ali on je izgubio i ugled i poverenje koje je imao u svojoj stranci. Zato je i on sam cinično rekao da govori direktno šta misli, zato što mu je poslednji mandat kao predsednika, govoreći zapravo time da on više nema moć da bude vođa svog klana i da se spreme da se snađu bez njega, što će samo intenzivirati bahatost cele stranke pred odlazak sa vlasti.

Vučić je pokušao na svom obraćanju vratiti narativ na svoju vodenicu, pričajući o velikim planovima i rastu ekonomije do 2027, kada on odlazi sa pozicije predsednika, ali u momentu kada je 15 ljudi izgubilo život, između ostalog zbog tog ekonomskog rasta u vidu rekonstrukcije železnica, ljudima će se teško moći povratiti poverenje u sposobnosti SNS koji očigledno ne može više ni sebe da dovede u red. Treba imati na umu da je ovo jedina vlast u Srbiji koja je uspela biti toliko nemarna da je direktno svojim poslovanjima upletena u ovu tragediju. Raspoloženje koje vlada Novim Sadom je konstantan razgovor o politici i želja za borbom. 

Radikalizacija

Izvor: sajzerbiterlemon

Vučić je pod ogromnim pritiskom masa, što je još važniji faktor u celoj situaciji. Ovaj pritisak je ono što još dodatno produbljuje krizu u samoj stranci i što može da je dovede do pucanja. Sentiment u društvu koji je vladao pred protest, može se sumirati rečima novinara Nedeljnika Vreme Nemanje Rujevića:

‚‚Otkako je beton nadstrešnice zdrobio nevine živote, više je besa nego tuge. Pet dana ljudi pričaju da su kivni. Pet dana pričaju da im je dosta „mirnih šetnji i razgledanja gradova“.

Pet dana i dvanaest godina „opoziciona javnost“ – po televizijama, društvenim mrežama i kafanama – tvrdi da je na vlasti mafija, da tu ne može fino, da će morati da se „jure po ulicama“. Da se od režimskog nasilja mora braniti svim sredstvima.”

Pored svoje masovnosti, protest u Novom Sadu nikako se ne bi mogao nazvati običnim, rutinskim protestom pod vođstvom opozicije. Ovog puta, raspoloženje je bilo bešnje. Aktivisti su rukavicama sa crvenom farbom obeležavali objekte, uključujući i Gradsku kuću, opisujući pad nadstrešnice kao ubistvo i zločin. Taksisti jedne firme organizovano u koloni su došli na protest. Pred Gradskom kućom su prolivene fekalije (kasnije u sudskom iskazu je izrečeno da je u pitanju bila zagađena zrenjaninska voda), što je podsećalo na skorašnje metode borbe francuskih seljaka.

Deo demonstranata napao je Gradsku kuću i policiju koja je bila u njoj, razbijajući prozore i kamere. Ispred Gradske kuće, atmosfera je bila u iščekivanju da li će biti nečega više od toga. Policija je u jednom momentu spremala diverziju iz smera gradilišta podzemnog parkinga u centru, koja je osujećena od strane demonstranata. Porušene su ograde gradilišta za kojeg su mnogi građani brinuli koliko je pouzdano i pre obrušavanja nadstrešnice i čiji su izvođači takođe povezani sa režimom. Kada je jedan od govornika smirivao nasilje argumentom da ne treba da budemo kao oni, misleći na SNS, jedna devojka ga je ućutkala uzvicima da je suludo stavljati znak jednakosti između nasilja SNS i nasilja demonstranata.

Nije razbijena nijedna prodavnica, napadane su samo kancelarije SNS, Gradska kuća i policija koja je bila u njoj, sve simboli vladajućih struktura. Deo opozicije se odmah krenuo vaditi da su ti nasilni demonstranti ubačeni elementi od režima. Čak i da neki jesu to bili, sigurno je među njima bila i autentično besne omladine očajne da nešto više preduzme. Najodlučniji, najistrajniji i najviše željni radikalizacije jesu bili mladi. Na svaku petardu, na svaki razbijen prozor, oni nisu reagovali sa gađenjem, a nemali deo je reagovao i sa uzvicima podrške.

Na čelo protesta je opet stala opozicija - nešto povodom čega većina nije bila srećna, ali isto tako, svi su bili spremni da se pomire sa time zarad protesta protiv nemara vlasti i razumevanja da neko mora da povede stvar. Zahtevi opozicije ovog puta jesu bili nešto odlučniji. Pored ostavki, tražilo se hitno hapšenje osumnjičenih, otkrivanje svih tajnih ugovora države koji su od javnog značaja, vanredno proveravanje bezbednosti građevina izgrađenih u poslednjih 10 godina, kao i oslobađanje svih privedenih demonstranata.

Izvor: nova.rs

No, kao što vidimo iz žalopojki povodom navodnih ubačenih elemenata, opozicija je inicijalno potpuno promašila raspoloženje masa koje je dogorelo. Ubrzo su uneli dezorganizaciju u protest, menjajući datume beogradskog protesta, birajući ih na kraju za praznik, i to sve bez konsultacije sa novosadskom opozicijom. Protest u Beogradu je bio barem upola manji od novosadskog, uprkos veličini Beograda. Ovo je prvi put otvoreno pokrenulo javnu diskusiju o nezadovoljavajućoj ulozi opozicije koju ona igra u vođenju dosadašnjih protesta.

Sa jedne strane, mase su govorile radikalizacija, sa druge strane opozicija nije znala šta da uradi. Omladinsko krilo opozicije nastavilo je sa blokadama puteva i ostavljanjem farbe u obliku dlana, simbolišući krvave ruke režima. Shvatajući da su pod pretnjom da izduvaju energiju još jednog masovnog pokreta usled svoje nesposobnosti, pod pritiskom odozdo, tražili su načine da nastave borbu. To su uspeli kombinacijom sinhronizovanjem cele opozicije da deluje jedinstveno na terenu na različitim frontovima (Sud u Novom Sadu, rektorat, Savski most, fakulteti), te medijskim povezivanjem, uključujući sa RTS, koji je ove borbe prenosio. Vučić je na to trepnuo, shvatajući da gubi kontrolu nad strukturama i ubrzo su učinjena prva hapšenja.

Stvar ne deluje da je gotova. Deluje da će se borba i društvena trvenja nastavljati u različitim formamama i različitim tempom i intenzitetom. Valjevo stoji u pripravnosti povodom Rio Tinta, a Kraljevo je u međuvremenu imalo protest u odbranu državnih apoteka. Advokvati u Beogradu sledeće nedelje obustavljaju rad na tri dana. Blokade puteva se nastavljaju. Na njih režim šalje provokatore, ali oni bivaju prokazani i identifikovani. Sve miriše da bi u predstojećem periodu moglo konačno doći do kraja vladavine SNS i Aleksandra Vučića.

Aluzije na Peti oktobar

Izvor: N1

Moral u Srpskoj naprednoj stranci pada. Funkcioneri ne mogu više da se konsoliduju oko figure Aleksandra Vučića, a članovi ne žele da budu na brodu koji tone. Režimu preostaje da se oslanja na tajne službe i na nekolicinu najzatucanijih naprednjaka.

No, iako se spominjao Peti oktobar i u ovom kontekstu, i spominjaće se još sigurno, mnogo stvari fali za događaj tog tipa. Nikakva priprema za nastavak velikih protesta nije u najavi, i opozicija je možda dobila na vidljivosti, ali je delom borbu preuzela na sebe, a svojoj omladini prepustila da mobilizuje za akcije kao što su blokade. Mase iščekuju da ih neko povede na obaranje vlasti. Nešto za šta opozicija pitanje da li ima odobrenje od stranih ambasada, jer se boje da jednom kada mase nauče da se borbe, teško će biti vratiti tog duha u čarobnu lampu. Računajući da je deo zahteva ispunjen, pokretu fali dalji smer i novi zahtevi.

Kao i Petog oktobra, vođe opozicije nisu vodile stvar, nego su je vodile mase, koje su na čelo pokreta stavile opoziciju, jer nisu imale koga drugog. Vredi se vratiti 24 godine unazad na tekst drugova naše Internacionale, pod naslovom ‚‚Revolucija i kontrarevolucija u Jugoslaviji”, da bi se razumela priroda liberalne opozicije, kojoj prosto fali petlja za bilo kakvo odlučno vođstvo:

Izvor: tvmost.info

‚‚Ali čak dok smo čekali nove izveštaje iz Beograda, vesti su stigle o dramatičnim događajima. Stotine hiljada ljudi iz cele SR Jugoslavije slile su se u Beograd. Demonstranti su upali u parlament i zapalili ga. Za svega nekoliko sati, postalo je jasno da je režim Miloševića zbačen od strane masovnog pokreta koji je nosio sve pred sobom. Zar ovo ne protivreči oceni našeg srpskog korespodenta? Ne nužno. Uopšteno, gore navedeni paragrafi predstavljaju tačnu analizu snaga, iako su se događaji razvili drugačije nego što je predviđeno. Sada deluje kao da je vođstvo opozicije (DOS) bilo dalekovido i imalo potpunu kontrolu nad situacijom. Zapravo, uspeh pokreta nije vezan značajno, ili uopšte, za vođstvo opozicije, o čijoj prirodi ćemo sada govoriti. Ono ništa nije razumelo, predvidelo i prosto je delovalo kao nesvestan katalizator za sile van njihove kontrole ili bilo koga drugoga. Oni su se sami iznenadili svojim uspehom. Sa kampanjom za građansku neposlušnost protiv Miloševićevog odbijanja da prizna rezultate izbora, postali su referentna tačka za predstojeći potres. Ali nisu imali jasnu ideju kuda idu, niti su imali jasan plan delovanja.”

‚‚Najpresudniji događaji desili su se u četvrtak u Beogradu. Vođe opozicije dale su ultimatum vladi: Milošević mora dati ostavku do tri poslepodne petog oktobra. U umu ovih ljudi, ovaj rok je bio pre svega retoričkog karaktera, jer niko nije očekivao da će Milošević pristati. Ali tada se desilo nešto što je poremetilo svačiji proračun. Iz cele SR Jugoslavije slile su se mase ljudi kao nezaustavljivi talas. Raspoloženje demonstranata može se sumirati jednim čovekom koji se besno obratio zaprepašćenom lideru opozicije: ‚‚Pogledajte na sat! Tri i sedam je, a niko se ne obraća. Šta ćete da uradite?””

Izvor: twitter

Ovaj citat ‚‚Šta ćete da uradite?” kao da je izrečen danas. Razlog neodlučnosti opozicije leži u tome što njeno glavno krilo (SSP, NPS, ZLF, SRCE, DS, PSG, NDSS, POKS) predstavlja kapitalističku klasu - istu klasu koju predstavljaju SNS i SPS! I jedni i drugi će nas prodavati kao jeftinu radnu snagu imperijalističkim zemljama. Zato oni posle godina protesta još uvek ne zagovaraju bolje zdravstvo, bolje obrazovanje, više kulture, veće plate, jer znaju da u eri krize svetskog kapitalizma, gde se štedi i na ljudskim životima, kao što vidimo na primeru nadstrešnice, takav program bi bio mač sa dve oštrice, koji bi mase mogle koristiti onda protiv njih, ako opozicija takav program ne ispuni. Milošević je pao sa vlasti jer mu je aparat bio već potpuno truo, a masama je preseo. Bližimo se toj situaciji i sa Vučićem, a na opoziciji je da vidimo koliko petlje stvarno ima.

Sa druge strane, postoji i krilo opozicije koje bi mogli nazvati ‚‚građanskom”, ili kako mi komunisti kažemo ‚‚sitno-buržoaskom” (Ekološki ustanak, Bravo!, Kreni-Promeni, Budi heroj). Ono je u malo većem dodiru sa raspoloženjem masa, zauzima radikalniji ton i povremeno se sukobi sa kapitalističkim krilom. Ali ono ništa manje ne pati od zbunjenosti i zbog toga ostaje u senci većeg krila opozicije. Umesto da se bazira na socio-ekonomskom programu, ono prvenstveno priča o sađenju drveća, pravljenju parkova, parkinga, biciklističkih staza, sprečavanju rušenja mostova itd, a programski ponavlja isto što i kapitalističko krilo opozicije - da je samo problem Vučić, kriminal i korupcija, kao da smo zaboravili na korupciju prethodnih režima. Korupcija je inherentna kapitalizmu, pogotovo onom sa malo kapitala, a za ostale programske tačke, one bi trebale biti u drugom planu naspram raspadnutog obrazovanja, zdravstva, infrastrukture, kulture, i napada na prirodu, kojim se jedino mogu pridobiti radni ljudi Srbije. Pa čak i za te male stvari, kao uređenje gradova, potrebno je pre svega ekonomsko preusmeravanje protiv profitnog motiva, za interese radne većine.

Snaga radničke klase

Izvor: nova.rs

I na kraju krajeva, bez štrajka rudara Kolubare, pitanje da li bi Petog oktobra i bilo. Zato je dobro da se barem u medijima i provuklo pitanje generalnog štrajka. Mi kao komunisti, uvek smo ponavljali da radnička klasa ima ogromnu potencijalnu snagu u svojim rukama, jer zapravo kroz njene ruke prolazi cela ekonomija. Kada bi postojala radnička demokratska kontrola nad gradnjom, i proizvodnjom generalno, do pada nadstrešnice nikad ne bi ni došlo. Jer radnici ne bi gradili da bi prali pare i ugradili se u projekte, nego da bi učinili život svima boljim. Ako su rudari Kolubare igrali jednu od ključnih uloga u Petom oktobru, zamislite šta tek može cela ujedinjena radnička klasa Srbije!

Koliko god još u neizvenosti bilo šta će biti sa najavljenom Radničkom partijom, stvarno jeste krajnje vreme da se radnička klasa Srbije organizuje, što na radnom mestu, to i politički. Već dugo se ona ne pita ništa, i zato je i pala u pasivnost i demoralizaciju. U kojoj god formi će se takva opcija formirati, kako god će postojeće opcije prilagođavati svoje programe, mi komunisti ćemo podržati svaku inicijativu koja će ojačati položaj radničke klase.

No, mi tu ne stajemo. Ono što takođe ponavljamo jeste da trenutna svetska kriza kapitalizma pokazuje koliko ovaj sistem može da bude brutalan i nehuman kada je u krizi. Krvavi proksi rat u Ukrajini, genocid u Palestini, poplave u Valensiji, pandemija koronavirusa, pa i ovo obrušavanje nadstrešnice, sve su pokazale da ljudski životi ovom sistemu uopšte ne predstavljaju prioritet, nego samo deo profitne računice. Vidimo i da pobošljanje životnih uslova nije na dnevnom redu, jer sve do jedne države merama štednje reže radničku klasu do koske, kako bi spasila propadajući sistem. I tek najgore treba da dođe u najavi recesije.

Onaj ko čita ovaj tekst i razume ovu tendenciju kapitalizma, u nama može naći revolucionarni odgovor protiv njega. Komunisti jesu za vlast radničke klase koja će demokratskim upravljanjem ekonomiju preusmeriti ka potrebama ljudi, umesto trenutne profiterske ekonomije smrti. Pozivamo vas da nam se pridružite u građenju jugoslovenskih i svetskih snaga komunizma, jer taj zadatak nikad nije bio hitniji. Svet ne možemo promeniti individualno, ni u malim grupama, ali možemo kao ujedinjena radnička klasa!