Prvog novembra, nemarom vlasti i privatnih graditelja i nadzornika, što domaćih, to i stranih, obrušila se nadstrešnica železničke stanice koja je usmrtila četrnaestoro ljudi, pola od kojih su bili u svojim dvadesetim ili mlađi, a još troje mladih dovela do životno ugroženog stanja. Ovo se sve desilo malo više od godinu dana nakon masakra u osnovnoj školi Vladislav Ribnikar i masakra u okolini Mladenovca i Smedereva.

Foto: Kreni-promeni

U Srbiji je dan nakon toga proglašen dan žalosti, dok je u Novom Sadu i Vojvodini proglašena trodnevna žalost. Nakon dana žalosti, u utorak je u Novom Sadu bio zakazan protest kod železničke stanice. U ponedeljak, ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Goran Vesić, pod pritiskom masa, dao je ostavku. To je i bio jedan od zahteva, koji je postavila opozicija, ali koji je u saglasju sa generalnim javnim mnjenjem.

Drugi zahtevi su ostavka premijera Miloša Vučevića, bivšeg gradonačelnika Novog Sada, koji je tu funkciju obavljao dok su radovi bili u toku; ostavka gradonačelnika Novog Sada, Milana Đurića, koji je došao na tu poziciju na preporuku sadašnjeg premijera; hitno hapšenje, procesuiranje i kažnjavanje odgovornih za tragediju; kao i uvid javnosti i struke u kompletne ugovore i dokumentaciju koja je vezana za sve projekte koji su proglašeni od nacionalnog značaja.

Protest u utorak bio je dosad najveći protest protiv Vučićevog režima, a možda i u istoriji Novog Sada, brojeći preko 20.000 prisutnih. Protest nije samo bes protiv Vučića, već i ukazuje na nezadovoljstvo svih koje je prouzrokovano nedovoljnim proizvodnim kapacitetima kapitalizma na perferiji, što se vidi u nesposobnosti vlasti u održavanju infrastrukture.

Poredbe radi, raniji veliki protesti od 2017. u Novom Sadu brojali su nešto oko šest hiljada ljudi, uključujući i ovogodišnji protest protiv Rio Tinta, što ukazuje na više nego trostruko veće uključivanje masa u politički život za samo tri meseca. Dubina ove tragedije, ili preciznije zločina, kako ga većina identifikuje, kao i svesnost ugroženosti celog društva usled bahatosti vladajuće klase, učinila je da ljudi ne mogu više da stoje sa strane i beže od politike.

Glavne parole na protestu bile su ‚‚Robija!” i ‚‚Ubice!”, što je odavalo daleko bešnji sentiment nego na ranijim protestima. Slika velikog odaziva Novosađana, brzo je obišla Srbiju i zemlje bivše Jugoslavije. U pripremama za protest, grad je bio prepunjen policijskim maricama, kao metod zastrašivanja običnih ljudi koji su prvi put u životu planirali izaći na protest, ali to ih nije obeshrabrilo. Protest je od železničke stanice nastavio šetnjom do Gradske kuće u Novom Sadu.

Ubačeni elementi ili ne?

Ujedinjena opozicija Novog Sada je na čelu ovog protesta, ali ona je sastavljena od vrlo različitih elemenata i struja. Desničari iz koalicije NADA, odmah su najavili da će SNS koristiti provokatore za protest, kako bi podstrekivali nasilje. Kada je jedan deo demonstranata nasrnuo na Gradsku kuću, koja je simbol vlade i u kojoj je bilo stacionirano mnoštvo policije, Marinika Tepić se brže bolje nadovezala na sumnju o ubačenim elementima SNS.

Ali ono što oni zanemaruju, i što dobar deo opozicije nema, jeste osećaj stvarnog raspoloženja među masama i među demonstrantima, jer većina njih živi izolovano od stvarnosti običnog čoveka. Kao uvod u ovo pitanje citiraćemo novinara Vremena, Nemanju Rujevića:

‚‚Otkako je beton nadstrešnice zdrobio nevine živote, više je besa nego tuge. Pet dana ljudi pričaju da su kivni. Pet dana pričaju da im je dosta „mirnih šetnji i razgledanja gradova“.

Pet dana i dvanaest godina „opoziciona javnost“ – po televizijama, društvenim mrežama i kafanama – tvrdi da je na vlasti mafija, da tu ne može fino, da će morati da se „jure po ulicama“. Da se od režimskog nasilja mora braniti svim sredstvima.

A onda, kada desetine ljudi u Novom Sadu kamenicama i šipkama udare na prozore i žandarmeriju, gotovo cela opozicija, mnogokoji novinar i analitičar optuže – „ubačene elemente“.”

Ovaj sentiment se već godinama razvija u društvu usled nedostatka adekvatnog političkog vođstva. Mirni protesti ‚‚Protiv diktature” iz 2017. su u početku bili podržani, jer su izneli socijalne zahteve, i predstavljali su prvi veliki bunt protiv Vučićeve vladavine. Ali protesti ‚‚Jedan od pet miliona” iz 2019, pa čak i protesti ‚‚Srbija protiv nasilja” iz 2023, imali su velik odaziv, ali su bili slabih zahteva, uvek završavali nedostatkom rezultata, osipanjem i njihovim preusmeravanjem sa ulice na parlament, u kojem koliko god se opozicija bespomoćno bunila, SNS ima monopol i radi šta hoće u njemu.

Sa druge strane, obračun policije sa demonstrantima 2020. povodom uvođenja policijskog časa, kao i protesti protiv Rio Tinta iz 2021, koji su beležili sukobe demonstanata sa SNS batinašima, inspirisali su mase, i u oba slučaja dovele do Vučićevog povlačenja. Pa nije ni čudo da se iznova pojavljuje sentiment da se šetanjem ne može ništa rešiti i da treba nešto više!

Ono što je opozicija takođe potpuno izignorisala jeste strukturu protesta. Kada se protest krenuo polako osipati na Trgu Slobode, mnogi su ostali u iščekivanju šta će biti sledeći korak protesta ispred Gradske kuće. Najodlučniji, najistrajniji i najviše željni radikalizacije jesu bili mladi - baza sa kojom većina opozicije nema nikakvog dodira i na koje se uopšte ni ne trudi da apeluje! Na svaku petardu, na svaki razbijen prozor, oni nisu reagovali sa gađenjem, a nemali deo je reagovao i sa uzvicima podrške.

Nije razbijena nijedna prodavnica, napadane su samo kancelarije SNS, Gradska kuća i policija koja je bila u njoj, sve simboli vladajućih struktura. Policija je u jednom momentu spremala diverziju iz smera gradilišta novog parkinga u centru, koja je osujećena od strane demonstranata. Porušene su ograde gradilišta za kojeg su mnogi građani brinuli koliko je pouzdano i pre obrušavanja nadstrešnice i čiji su graditelji takođe povezani sa režimom. Kada je jedan od govornika smirivao nasilje argumentom da ne treba da budemo kao oni, misleći na SNS, jedna devojka ga je ućutkala uzvicima da je suludo stavljati znak jednakosti između nasilja SNS i nasilja demonstranata.

Ovo je ključno pitanje nasilja - ko ga sprovodi, kako, i u koju svrhu. Ne može naprednjačko nasilje pomoću batinaša, policije, bahaćanja i nemara, biti isto što i nasilje demonstranata protiv tih ljudi. Čak i da je ono bilo inicirano od provokatora, za šta nemamo stvarnih potvrda, buđenje ovog raspoloženja među mladima nikako ne ide u prilog Vučiću, koliko god on pokušavao da spinuje situaciju. Borbena omladina daleko je veća pretnja statusu quo nego opozicija. I sama opozicija se toga boji. Ona pre svega želi da dobije glasove, ali da drži zahteve i očekivanja na minimumu, jer znaju da u slučaju pobede, oni bi morali nastaviti nositi se sa rastućom krizom kapitalizma.

Nema mesta demoralizaciji i podelama - ujedinimo sve proteste!

Srpska napredna stranka svakako će demonizovati i najmirniji protest, pa čak i opoziciju koja se gadi nasilja. Ali opozicija takođe unosi podele u protest tako što upire prstom na jedan deo demonstranata čiji bes više nema strpljenja, i to najborbeniji njegov deo. Smešno je plakati zbog par razbijenih prozora, a ne razumeti ko i zašto ih je razbio. Svakako, nasilni incidenti nisu umanjili dubinu značaja ovog protesta. Sigurno neće biti ni prvi, ni poslednji incident na protestima u društvu koje više ne može da trpi.

Foto: nova.rs

Ali napuštanje protesta zbog nasilnih incidenata znači gubiti iz vida zbog čega smo se okupili. Nismo se okupili da podržimo opoziciju. Većina nas, nije se okupila ni zbog nasilja. Okupili smo se da iskažemo solidarnost prema žrtvama režima, njihovim porodicama i prijateljima, solidarnost jedni prema drugima, da kaznimo vlastodršce i njihove privatne pajtaše za njihovu bahatost i da se pobunimo protiv toga što više nigde nije sigurno ni stojati. Povlačenje zbog nasilja jednog malog dela demonstranata, samo bi išlo u prilog Vučiću i nastavku njegove trule vladavine.

U Srbiji je trenutno oluja nezadovoljstva - protesti protiv Rio Tinta ispraćeni su protestima nakon rušenja nadstrešnice, a paralelno dešavaju se dosad najveći i najborbeniji protesti i štrajkovi prosvetara. Cela ova borba treba da se skupi u jednu - i zahteve treba proširiti u svim tim smerovima.

Ali ono najbitnije, treba se organizovati. Na radnom mestu u sindikatu, u komšiluku, u lokalne inicijative, ali i politički. Ova energija ima ogroman potencijal i njena eksplozija može da dovede do velikih rezultata. Čak i sam Vučić može da padne zbog nje. Ali pao Vučić, ili ne, bilo da posle nastavljamo borbu protiv njega, ili nekih koji ga zamene, jedino kako tu energiju možemo očuvati i artikulisati je trajnim organizovanjem u borbene organizacije na terenu.

Ono što nedostaje trenutno je upravo politička opcija koja može radnim ljudima ponuditi ono što im je preko potrebno. Kao što smo objasnili u našem saopštenju na dan nesreće, sve probleme koje ima ovo društvo, proizlaze iz samog kapitalističkog sistema. Rušenje nadstrešnice je rezultat duboke trulosti srpskog i svetskog kapitalizma.

Revolucionarni komunistički savez jeste organizacija koja želi da okupi sve komuniste, kao i one mlade koji se interesuju za komunizam, koji se radikalizuju i kojima je dosta ovoga sistema. Ne dopustite da se ova energija raspe i priključite se u izgradnji revolucionarne komunističke partije!