U Novom Sadu, prema dosadašnjim podacima, poginulo je barem trinaest osoba, dok je nekoliko desetina povređeno kada se obrušila nadstrešnica Železničke stanice. Psihopate iz menadžmenta Infrastruktura železnica Srbije, kao nadležne institucije, brže bolje su prenele saopštenje, u kojem je glavni fokus bio na to da nadstrešnica nije bila predmet rekonstrukcije, pokušavajući tako da sa sebe speru odgovornost. Nije trebalo dugo da se u javnosti pojave informacije da je to zapravo laž, jer su se u junu ove godine hvalili kako je prvoj fazi zgrada je dobila novu čeličnu nadstrešnicu.

Svega godinu dana od masakra u Ribnikaru i okolini Mladenovca i Smedereva, Srbija je suočena sa još jednog ogromnom tragedijom koja je posledica sve dublje krize kapitalizma. Aleksandar Vučić se stalno hvali ekonomskim rastom Srbije, ali po ovim tragedijama vidimo koja je cena toga rasta. Društvo je u konstantnom stanju štednje i izrabljivanja za radnu većinu, dok je bahatost vladajuće klase u još većem porastu. Ova tragedija se lako mogla sprečiti adekvatnim inspekcijskim merama, ali pošto to košta i remeti profitiranje privatnih kompanija i političara koji su u dilu sa njima, one se zanemaruju radi brze zarade kao deo kulture kapitalizma, posebno u njegovoj senilnoj i raspadajućoj fazi u koju smo ušli.

Lenjin je rekao da je kapitalizam bio i ostao horor bez kraja. To vidimo u celom svetu, a sve jasnije opet vidimo i kod nas. Ljudski život je u njemu sekundarna stvar i samo je deo računice koji je vladajuća klasa spremna da žrtvuje na altaru protifta. Jedino šta može sprečiti nove ovakve tragedije i ozdraviti društvo jeste preuzimanje vlasti od strane radničke klase i uspostavljanje demokratske uprave nad svim njenim segmentima.