U NVO po pravilu postoji i jasna kapitalistička podela rada i hijerarhija odlučivanja ustrojena po ugledu na firmu (uključujući i najamni rad) i gde se društvenim problemima pristupa odozgo, tako što se grupacije kojima je neophodna pomoć ili podrška tretiraju kao zaseban predmet rada, kao klijente za određeni projekat koji ima kratkoročne (ponekad i srednjoročne) i jednokratne ciljeve. Radi se, dakle, o strukturama koje funkcionišu kao male kompanije, kao svojevrsni socijalni dućani.

Otkud oni?

U poslednjih nekoliko decenija imamo tu nesreću da smo svedoci zamućenosti linija između levog liberalizma[1] i onoga što bi trebalo da u naše vreme bude levica. Razlog tome je u prvom redu gubitak kredibiliteta koji je komunističkom pokretu doneo prvo uspon, a potom i pad staljiinizma, gde su raznorazne levo liberalne političke opcije popunile politički vakuum, preuzimajući vodeću ulogu u zalaganju za rešavanje društvenih problema koji nastaju kao posledica kapitalizma i koji su, prirodno, svoja najdoslednija rešenja prethodno nalazili upravo u sklopu radničkih, socijalističkih revolucija.

Pitanja kao što su emancipacija žena, borba protiv diskriminacije etničkih i verskih manjina, razdvojenost crkve i države, prava LGBT populacije, rešavanje svetskih sukoba ili zaštita životne sredine, svakako su bitna društvena pitanja, bez čijeg rešavanja je nemoguće ostvariti emancipovano društvo. Štaviše, njihovo rešavanje se nameće samo od sebe, iznova i iznova i prirodno je da, u odsustvu revolucionarne organizacije, ono bude na određeno vreme preuzeto od strane neke građanske političke opcije – po pravilu od strane levih liberala.

Razlog zašto su baš levi liberali uspeli da popune ovaj politički vakuum je jasan – njihove ideje su u skladu sa vladajućom ideologijom i većini ljudi koji nisu još uvek razvili klasnu svest radnika, ili jesu razvili klasnu svest pripadnika srednje klase i više srednje klase, ove ideje deluju realnije i ostvarivije od ideja komunizma, čiji ciljevi su im često vrlo teško zamislivi i deluju im nedostižno jer stoje nasuprot velikom broju vrednosti koje su usvojili tokom svog formiranja, a koje su upravo vrednosti kapitalizma.

Cilj ovog teksta nije iscrpna analiza svake od levoliberalnih političkih pozicija, što bi iziskivalo čitave tomove budući da se radi o izuzetno heterogenom skupu pokreta i ideja. Ono što će ovaj tekst nastojati da uradi jeste da iznese određene političke konture levoliberalne politike koje taj heterogeni skup drže na okupu i koje predstavljaju one fundamentalne vrednosti kapitalizma koje diskvalifikuju levi liberalizam kao opciju koja je sposobna da ponudi stvarnu promenu u položaju grupacija čije interese tvrdi da zastupa.

Pristup ugroženog pojedinca

Šta znači da su vrednosti liberala vrednosti kapitalizma? To znači da oni probleme koji se javljaju sa emancipacijom u kapitalizmu vide kao posledice nasilja društva i države nad pojedincem, odnosno kao posledice nedoslednog ostvarivanja ljudskih i građanskih prava. Drugim rečima, problemi emancipacije u kapitalizmu se tretiraju kao problemi nedovoljne doslednosti kapitalizma vlastitim ideologijama individualizma i nacionalizma. Tako se pitanje rasizma, seksizma i šovinizma da svesti na pitanje tretmana pojedinca određene etničke, nacionalne ili rodne pripadnosti u određenim situacijama.

Pojedinac, u takvom viđenju, može biti deo neke klase, ali je to sporedno budući da je klasna pripadnost izjednačena sa pripadnostima raznim drugim grupacijama, a klasna ugnjetenost se postavlja u istu ravan sa svim ostalim oblicima ugnjetavanja. Sam pojedinac se, stoga, u borbi protiv svoje ugnjetenosti, prirodno mora udružiti sa pojedincima koji dele protivljenje toj ugnjetenosti jer kao pojedinac ne može postići ništa bitno. Način ovog udruživanja, međutim, ne zavisi od objektivne pozicije pojedinca u društvu, već od subjektivnog načina na koji pojedinac doživljava samog sebe i prirodu svog ugnjetavanja, od načina na koji on ili ona lično vidi uzroke tog ugnjetavanja, kao i od toga koja pripadnost je njemu ili njoj lično bitnija. Političko angažovanje tako napušta materijalne nužnosti i realne interese i prelazi u domen ličnog utiska i ličnih preferenci, gde pojedinac pluta među rafovima aktivističke samoposluge birajući artikle za koje oseća da mu najbolje u datom trenutku stoje.

Borba za emancipaciju na tim osnovama se tada, prirodno, pre svega vodi na polju definisanja pripadnosti koja se percipira kao glavni uzrok ugnjetavanja, to jest na polju identiteta. Sastavni delovi borbe za opštu ljudsku emancipaciju tako postaju zasebni ciljevi u borbi za političku emancipaciju pojedinih grupacija, a zastave pod kojem se pripadnici tih grupacija mobilišu ujedno su i zastave koje ih odvajaju od društva i među sobom. Ovde treba razumeti da identitet ne mora nužno podrazumevati samo identifikovanje sa određenom ugnjetenom grupom, već uključuje i identifikovanje kao pristalica određenog društvenopolitičkog cilja ili stila života. Štaviše, u nemalom broju slučajeva, levi liberali spajaju svoj stil života sa društvenopolitičkim ciljevima koji su im najznačajniji – upravo na takav način politika prerasta u identitet, a identitet u politiku. Kako pretvaranje identiteta u politiku podrazumeva određenu veštačku uniformnost sa grupacijom sa kojom se identifikuje, čime se u startu dijalektički izvrće početna individualistička namera nekakvog ličnog i pojedinačnog izbora političkih prioriteta i umesto žrtvovanog kolektivizma zarad individualne posebnosti imamo samo žrtvovani kolektivizam.

U kom smislu je kolektivizam žrtvovan? U smislu da levoliberalna politika posmatra društvene promene ne kao posledicu sukoba klasa – eksploatisane većine protiv privilegovane manjine – već, budući da ne dovodi u pitanje privatni domen i privatnu svojinu, polazi upravo od sukoba pojedinca sa društvom, što je samo način na koji buržuj vidi klasni sukob iz svog ugla: neshvaćen i vredan pojedinac koji teži da se istakne, nasuprot društvu „prosečnih“, koji ga sputavaju.[2]

Bernie Sanders 
 Berni Sanders, kandidat za predsedničku nominaciju
Demokratske stranke SAD. Trenutno najprepoznatljiviji levo-liberal

Levi liberali ne napuštaju tu šemu, već samo pokušavaju da je primene na pojedince koji nisu buržuji, čime ulaze u još jednu ideološku zamku kapitalizma, a to je ideja o tome da politička moć ne počiva na svojini, već na pravima i da je za jednako učešće svih u politici dovoljno da svi imaju jednaka prava.[3] Levi liberali, dakle, nasedaju na ideološki mit o tome da čovek u političkom životu ne učestvuje na strani neke klase, već kao pojedinac i građanin. Kako pojedinac i građanin nije ništa drugo do preduzetnik – bilo u pokušaju, bilo ostvareni – koji širi i štiti svoj privatni domen i u čemu mu pomažu građanska prava, kao oruđe za učešće u stvaranju najpovoljnijeg političkog okvira za njegov posao, tako je i politički angažman levih liberala u suštini angažman preduzetnika, gde se lokalni[4] politički angažman spaja sa sitnim preduzetništvom u konceptu udruženja građana, odnosno nevladine organizacije.

NVO, za razliku od sindikata i stranaka, niti imaju, niti pretenduju na masovnu bazu ili na bilo kakvu demokratsku odgovornost široj javnosti, već se demokratska odgovornost bazi zamenjuje tendencijom ka transparentnosti poslovanja, koja je usmerena prema državi i njenim zakonima, kakvi god oni bili i koja, samim tim dodatno potvrđuje preduzetnički, korporativistički, karakter nevladinog sektora. Razlog ovome jeste upravo u ideološkoj pretpostavci da svako udruženje građana ne stoji nasuprot državnom aparatu, a na strani društva, već upravo nasuprot društvu, dok saveznike traži unutar državnog aparata, odnosno dok apeluje na određene susretljive elemente države da popravljaju i kontrolišu društvo sa pozicija političke moći, a prema savetima i insistiranjima udruženih građana.

U NVO po pravilu postoji i jasna kapitalistička podela rada i hijerarhija odlučivanja ustrojena po ugledu na firmu (uključujući i najamni rad) i gde se društvenim problemima pristupa odozgo, tako što se grupacije kojima je neophodna pomoć ili podrška tretiraju kao zaseban predmet rada, kao klijente za određeni projekat koji ima kratkoročne (ponekad i srednjoročne) i jednokratne ciljeve. Radi se, dakle, o strukturama koje funkcionišu kao male kompanije, kao svojevrsni socijalni dućani.

Kao i svi sitni preduzetnici, NVO moraju nastupati kao kolaboranti krupnijih preduzetnika. U njihovom slučaju, kolaborantska uloga se ogleda upravo u sprečavanju izgradnje masovnog pokreta oko gorećih društvenih pitanja time što se ona privatizuju i kanališu u bezbedne i politički sterilne vode klijentelizma. Ovo je jedan od glavnih razloga (pored učestvovanja u širenju ideologije neoliberalizma u tržišno „neslobodnim“ delovima sveta) zbog kojeg fondacije raznih buržuja odvajaju određene svote za finansiranje nevladinog sektora. Bez donacija krupnog kapitala funkcionisanje NVO bi bilo nemoguće jer nemaju masovnu bazu, niti neku svoju profitnu aktivnost kojom bi uspevali da obezbede sredstva za svoj dalji rad.

Budući da su ciljevi NVO ograničenog roka i specifičnog fokusa, kako u pogledu društvenog problema kojem se pristupa, tako i u pogledu obima, odnosno broja ljudi kojima se pri rešavanju tog problema pomaže, nevladini aktivisti nužno nisu sposobni da deluju kao samostalna politička snaga, već da klijentelistički odnos koji su uspostavili sa predmetima svog zalaganja reprodukuju na višoj instanci, tako što će tražiti saveznike u buržoaskim političkim strankama i ljudima iz institucija vlasti, koji će, u zavisnosti od izborne probitačnosti, u većoj ili manjoj meri preuzimati politički najprofitabilnije ciljeve NVO predstavljajući ih kao svoje. Ovde se ne radi o nekakvom podlom preuzimanju ideja jedne političke opcije od strane druge, već o ishodu koji je čak vrlo poželjan za nevladin sektor, koji je znak uspešnosti delovanja neke NVO. Nevladine organizacije tako nužno funkcionišu i kao vladine organizacije, to jest kao organizacije koje svojim delovanjem vraćaju kredibilitet i autoritet buržoaskoj državi pomažući joj da bude efikasnija u svom klijentelističkom tretmanu biračkog tela.

Pored ovog doprinosa očuvanju sistema, levi liberali nevladinog sektora uvode i tržišnu konkurenciju među različite društvene borbe jer dovode do tržišnog nadmetanja oko donacija i time, tamo gde je proglašeno izjednačavanje različitih borbi za emancipaciju, gde se odriče da postoji jedna fundamentalna borba koja prethodi svima ostalima, u krajnjoj istanci se ponovo dolazi do raslojavanja borbi, ali ovaj put ne prema političkoj i ekonomskoj analizi, već prema potrebama tržišta problema, što će reći, prema potrebama krupnog kapitala koji im finansira projekte. Posledica ove konkurencije je stalna usitnjenost i atomizacija ugnjetenih skupina, svođenje borbe za ljudsku emancipaciju na labavi i nelagodni savez konkurenata od kojih se očekuje apstraktna solidarnost, bez materijalne osnove, dok im se istovremeno daje materijalna osnova za sukobe i neprijateljstvo.

Ovaj problem se zadržava i u momentima kada društvena kretanja postanu previše burna i previše masovna da bi mogla biti kanalisana u okviru nevladinog sektora i kada se, usled nove ofanzive od strane vladajuće klase (koja se tada služi svim svojim zavađačkim sredstvima), javljaju masovni pokreti kao izrazi nezadovoljstva prvenstveno ekonomskom situacijom, a potom i svim drugim oblicima ugnjetavanja koji postoje u kapitalizmu. U takvim okolnostima, sledeća linija odbrane sistema (pre socijaldemokratije i demokratskog socijalizma, o kojima je bilo reči ranije) jesu levi populistički građanski pokreti, koji za cilj imaju da masovno nezadovoljstvo koje je poprimilo političke obrise sterilišu tako što će na mesto radikalno leve, revolucionarne politike, postaviti radikalno liberalnu politiku, koja je ispunjena svim prethodno navedenim protivrečnostima koje karakterišu NVO sektor, ali ovaj put sa hinjenom autonomijom u odnosu na političke stranke tzv. establišmenta. Ova hinjena autonomija se ogleda u borbi koja i dalje ne napušta strukture buržoaske države i kapitalističkog društva, i dalje zadržava viđenje borbe protiv ugnjetavanja kao borbe protiv ugnjetavanja pojedinca na osnovu identiteta i koja, umesto upiranja prstom u sistem, upire prstom u neke njegove elemente – pojedine političare, pojedine stranke, pojedine loše zakone, obećavajući „radikalne“ promene ovih elemenata kako bi sistem tobože funkcionisao „kako je u početku zamišljeno“.

Drugim rečima, lek goruća društvena pitanja današnjice, poput života radnih ljudi, emancipacije ugnjetenih grupacija, sekularizma ili zaštite životne sredine, nisu ništa drugo do pitanja pravne uređenosti društva i, kao takva, nisu stvar klasa, već su stvar građana. Kao stvar građana, ta pitanja se moraju i rešiti građanski: bilo pritiskom civilnog društva na institucije države i traženja susretljivih političkih opcija, bilo formiranjem nove političke opcije koja bi, potom, opet bila susretljiva prema dućanima i mušterijama koji su je iznedrili. Društvena uloga levih liberala je, dakle, suštinski konzervativna, njihov politički program se da svesti na idealističko vraćanje u zamišljenu utopijsku prošlost kapitalističkog društva i buržoaske države. I još više, politika levih liberala je nužno nacionalistička i to na dva načina: prvo, jer ni u jednom trenutku ne dovodi u pitanje legitimnost buržoaske nacionalne države kao jedinog sredstva za posredovanje među različitim grupacijama, a sve u svrhu skladnije kapitalističke zajednice, što će reći u svrhu većeg stepena „nacionalnog jedinstva“; drugo jer nacionalistički princip primenjuje i „ka dole“ pretpostavljanjem postojanja identitetskog interesa kao primarnog, čime se otvara put ka stalnom postojanju zamrznutog sukoba različitih identitetskih grupacija, koji ignoriše klasnu podelu unutar identitetskih grupa na vrlo nacionalistički način. Na ovaj način, levi liberali, poput konzervativaca, još jednom klasni mir nastoje da održe putem održavanja napetosti i konkurencije među radnicima – bilo nacionalne, bilo etničke, bilo rodne, bilo potkulturne.[5]

Borba protiv ugnjetavanja je stvar klase

Upravo u tome leži koren sukoba levih liberala i komunista i upravo zato je nemoguće da levi liberalizam ikad bude deo levice. Da bi se navedena pitanja mogla zaista uspešno rešiti, tako da dosadašnje potlačene manjine postanu emancipovani ljudi koji su sasvim prihvaćeni od jednog emancipovanog društva, neophodno je imati adekvatan pristup. Potrebno je razumeti da svi oblici ugnjetavanja nastaju kao posledica jednog osnovnog oblika – klasnog ugnjetavanja, ugnjetavanja izrabljivanog od strane izrabljivača.

Neki će pitati kakve veze sad ima ugnjetavanje žena, ili ugnjetavanje nacionalnih manjina, ili ugnjetavanje LGBT osoba, sa klasnim ugnjetavanjem? Zar se tu ne radi o potpuno drugačijem vidu ugnjetavanja, o ugnjetavanju koje vrši netolerantna većina nad drugačijim pojedincima?

Generalni štrajk žena
Generalni štrajk u Poljskoj povodom predloga kontrareforme zakona o abortusu

Osvrnimo se prvo na najveću navedenu grupaciju – žene. Kada je reč o ženama, svakako ne može biti govora o pojedincima ili o nekakvoj manjini, već o ogromnoj masi ljudi koja sačinjava ugrubo polovinu čovečanstva (u nekim zemljama i većinu), čije pripadnice u skoro svakom kutku sveta[6] trpe istu vrstu ugnjetavanja,[7] gde se od žene očekuje da se odrekne jednog dela kontrole nad svojim telom i svojim životom i podredi ga interesima svoje porodice – bilo one u kojoj je rođena, bilo one u koju se udala, bilo one kojoj se privremeno iznajmljuje kao dodatak za zadovoljavanje raznih potreba, seksualnih i drugih, za koje je tradicionalna nuklearna porodica previše skučena. Nasledivši slabiju početnu poziciju, koju vuče još iz patrijarhalno uređenih zajednica feudalizma i robovlasništva, žena u građanskom, kapitalističkom, društvu isprva je ostala vezana za porodicu i njoj podređena. Iako su patrijarhalni odnosi u kapitalizmu bili raskinuti i zamenjeni novčanim odnosima, to nije imalo neposredan uticaj na ženu jer pretežno nije imala dovoljno novca da iskoristi te novonastale društvenoekonomske odnose. Ovo je omogućilo da se uloga žene definisana u patrijarhalnim odnosima proglasi tradicionalnom i podrazumevanom i da veliki broj žena inicijalno ostane u poslovičnoj „kuhinji“ i da se generacije žena nastave odgajati kao dodaci muškarcima.

Međutim, sa promenom klasnih odnosa koju je doneo kapitalizam, vremenom se promenila i priroda eksploatacije žene. Ova promena nipošto nije jednoobrazna za sve žene, već odražava formiranje dveju velikih klasa u kapitalizmu, buržoazije i proletarijata.

U poznom feudalizmu, i feudalac i seljak i zanatlija su imali dovoljno materijalnih dobara da bi neophodnost ženskog rada bila sporadična i svodila se, sa izuzetkom poljoprivrednih poslova u određenim seoskim domaćinstvima, mahom na ulogu sluškinje, to jest na posao dopunske supruge bogatijim nuklearnim porodicama. Propadanje sitnog poseda i male radionice i proletarizacija velike mase stanovništva, dovela je, prirodno, do pada cene rada, a samim tim i do nužnosti ostvarivanja dva prihoda od strane porodica radničke klase. Na surov i eksploatatorski način, proleterku je kapitalizam izvukao iz kuhinje i vratio u proces proizvodnje, čineći radne žene tako sastavnim delom radničke klase i postavljajući time temelje za žensku emancipaciju kao sastavni deo emancipacije svih radnika. Sa druge, pak, emancipacija buržujke je bila samo još jedan korak u emancipaciji kapitala od tradicionalnih pravnih ograničenja. Omogućavanje ženskog nasleđivanja privatne svojine je bilo neophodno kapitalistima koji su želeli da svoje bogatstvo ostave potomstvu po svaku cenu, pa i onda kada za sobom ostavljaju jedino ćerku ili ćerke. Na taj način, jedan manji sloj žena je nasledio priliku da od izrabljenog dela čovečanstva pređe u klub izrabljivača.[8] Oba ova slučaja, omogućavanje ženi da postane radnica i primanje žene u krug preduzetnika, stvorili su ekonomsku osnovu da žena od dodatka muškarcu postane partner muškarcu i da svoj novostečeni ekonomski položaj upotrebi za političku emancipaciju, za izvojevanje ravnopravnosti.

Međutim, politička emancipacija ne predstavlja plafon ljudske emancipacije. Jednaka ljudska i građanska prava još uvek ne regulišu adekvatno privatnu, nepolitičku sferu, a upravo se u toj sferi dešava najveći deo kapitalističkog izrabljivanja. Naime, buržoaska država ignoriše razlike u svojini koje postoje među ljudima, pozivajući se upravo na ideju ravnopravnosti, odnosno na činjenicu da nju i njene zakone prosto ne interesuje da li je neko vlasnik sredstava za proizvodnju ili ne (po tome se ona razlikuje od feudalne, staleške, države). Ekonomski odnosi su tako, najvećim delom, prebačeni u domen privatnih međuljudskih odnosa, u domen robne razmene između pojedničanih privatnih lica, za koju se aksiomatski pretpostavlja da je slobodna i dobrovoljna. Naravno, u toj idili se žmuri na sitni detalj koji nam ukazuje na činjenicu da kapitalisti poseduju skoro sve relevantne resurse za zadovoljenje potreba radnika i da je zbog toga radnik prinuđen da prihvati razmenjivanje svog rada za nadnicu i po izuzetno nepovoljnim uslovima jer bi alternativni „izbor“ bio smrt od gladi ili izloženosti elementima. Što važi za radnika, istorijski još više važi za radnicu. Ulazak žene u proces proizvodnje nipošto nije bio lagan i prvi istorijski problem sa kojim je radnica morala da se suoči jeste razlika u plati između nje i muškog dela radničke klase. To nije bila stvar nekakvog podlog i lukavo isplaniranog „rata protiv žena“, kako to mnoge pristalice feminizma tvrde, već prosto uočene prilike za maksimalizaciju profita od strane kapitalista. Naime, očaj materijalne bede, koji je ženu izbacio na tržište radne snage, značio je ujedno i obaranje njene cene kao radnice – što je nekome očajnije potrebno radno mesto, to je kapitalisti lakše da ga, odnosno da je dodatno ucenjuje i da postavlja dodatno beskrupulozne uslove rada.

U tom smislu je za kapitalizam veoma isplativo da polovina ljudske populacije ostane u inferiornom društvenom položaju i zato su napori građanskih političkih opcija usmereni ka emancipaciji žena uvek polovični i uvek osmišljeni tako da ih što veći broj žena što manje oseti u svojoj svakodnevici. Štaviše, emancipacija žena od tradicionalne uloge u domaćinstvu ne samo što u kapitalizmu nije izvršena do kraja, već je vraćanje žene „u kuhinju“ postalo jedan od načina za regulisanje tržišta radne snage, gde je smanjivanje nezaposlenosti često zavisilo od određenih ekonomskih stimulansa za ženu koja bi ostala kod kuće i bavila se porodicom. Naravno, ovakvi manevri su sakrivani iza tvrdnje da žena u kapitalizmu donosi vlastiti „slobodni izbor“ da se ostvari kroz karijeru, ili da ostane dodatak domaćinstvu ograničavajući se na ulogu supruge i majke.

Slična je i stvar sa pripadnicima manjinskih grupa. Razlog za diskriminaciju i širenje mržnje prema LGBT populaciji je izvorno bio pre svega ideološki – mržnja i diskriminacija prema ljudima koji su živi dokazi da nuklearna porodica i kapitalističko modularno shvatanje toga šta je muško, a šta žensko, ne predstavljaju ispoljavanje ljudske prirode, već kalupljenje čoveka prema unapred zacrtanim ideološkim šemama koje proizilaze iz društvenih odnosa dominantnih u kapitalizmu. Isto tako, emancipacija LGBT osoba u kapitalizmu ne podrazumeva korigovanje društva u skladu sa očiglednim – sa činjenicom da postojeće društvene norme nisu deo ljudske prirode i kao takve nisu nužno najbolji oblici ponašanja – već upravo ukidanje diskriminacije nad seksualnim manjinama jedino u onoj meri u kojoj pripadnici tih manjina žele da pristanu da se uklope u kapitalističke društvene šeme: da sklapaju brakove i zasnivaju vlastite porodice, da udružuju imovinska sredstva i da otvore isplativu tržišnu nišu za svoj stil života.

Iza svakog oblika ugnjetavanja i diskriminacije možemo, dakle, naći vrlo jasan ekonomski interes, razlog zbog čega se u datoj epohi na meti diskriminacije nalazi baš data grupa ljudi. Crnačko ropstvo u Americi nastalo je iz potrebe za nabavljanjem ogromne količine jeftine – i to čak besplatne – radne snage, koja bi omogućila plantažerima da uz minimalna ulaganja ostvaruju ogromne profite izvozom tzv. keš-useva, poput pamuka, duvana ili kafe. Rasizam nad formalno oslobođenim crncima, koji je nasledio ropstvo, doneo je ogromne profite industrijskoj kapitalističkoj eliti, snabdevajući tržište rada još jeftinijom radnom snagom, pa  čak i novim oblikom ropstva – zatvorskom radnom snagom, koja se velikom većinom sastoji od pripadnika crnačke i latinoameričke populacije u SAD, populacijom koja je bedom i nasleđenim siromaštvom oterana u kriminal, a potom u privatizovan zatvorski sistem, u industrijske konclogore.

Stvar ne stoji preterano drugačije ni sa nacističkim holokaustom. Antisemitizam je bio pre svega izgovor nemačke i druge buržoazije za juriš na bogatstvo jevrejskih sitnih i srednjih preduzetnika, kao i na njihov udeo na tržištu. Masovnim zatvaranjem malih jevrejskih dućana, prebrisan je prostor za robne kuće u vlasništvu krupnih nemačkih buržuja. Nakon II sv. rata i nacističkog holokausta, preživelim jevrejima je bio znatno otežan povratak u matične zemlje, opet jer je naseljavanje Palestine bilo veoma bitno za dominaciju britanskog, a potom američkog imperijalizma na Bliskom i Srednjem Istoku, u čemu im je svakako pomoglo uspostavljanje aparthejdskog Izraela kao države-kasarne.

Nije posebno potrebno objašnjavati ni zašto se odjednom uvek teroristi otkrivaju u zemljama koje su bogate rezervama nafte i zemnog gasa. Nije posebno potrebno ni objašnjavati zbog čega je kapitalistima potrebna „ilegalna“ imigrantska radna snaga, koja se može lako uncenjivati deportacijom i primorati na prihvatanje užasno teških uslova rada. Ono što jeste potrebno naglastiti je da je svaki oblik šovinizma i ratnog huškanja u krajnjoj instanci samo huškanje na upuštanje u novi poslovni poduhvat nacionalne buržoazije neke zemlje. Snabdevanje vojske, kao univerzalnog potrošača, uništavanje viška radne snage i osvajanje novih tržišta – i to prebrisanih ratnim razaranjima – uvek su poslednje utočište kapitalizma, jedini način da se sistem iskobelja iz nagomilanih ekonomskih protivrečnosti koje kulminiraju krizama hiperprodukcije, tj. svetskim ekonomskim krizama.

Heroji radničke klaseBudući da smo videli da je svaki oblik ugnjetavanja, bilo da se radi o rodnom, nacionalnom ili etničkom nužno povezan sa klasnim ugnjetavanjem, da je njegov sastavni deo i jedan od njegovih instrumenata, odatle nam je jasno da je prestanak ugnjetavanja u celini nužno povezan sa prestankom postojanja klasa, odnosno sa ukidanjem poslednjeg ljudskog klasnog društva, kapitalizma. Za razliku od partikularnog individualističkog pristupa i politike identiteta koju nameće levi liberalizam, komunistički pristup podrazumeva okretanje klasnom interesu ne jer se on komunistima čini kao najvažniji, ne jer radnike smatraju lično najbitnijima, već jer je klasni interes radnika onaj interes koji objektivno spaja ogromnu većinu čovečanstva i koji vodi ka prevazilaženju svih nametnutih razlika, pa i one klasne. Za razliku od identitetskih grupa, zaglavljenih u autofetišizam i stalno izmaštavanje novih razlika i veštačkih posebnosti, težnja radništva kao klase za ukidanjem klasnog ugnjetavanja ujedno je i težnja ka ukidanju svih klasa, pa tako i samog proletarijata, težnja ka ukidanju svega što bi ometalo i ograničavalo slobodan razvoj svakog čoveka kao preduslov slobodnog razvoja svih ljudi. Za razliku od politike identiteta, koja nameće veštačko jedinstvo malim grupama i uniformnost kao put ka lažnoj, tržišnoj individualnosti, komunizam otkriva stvarno jedinstvo najveće grupacije u istoriji ljudi kao put ka stvarnoj individualnosti, koja ne samo da ne isključuje kolektivizam, već ga pretpostavlja društvo kao nužan preduslov za razvoj čoveka kao društvenog bića, koje jedino unutar društva može razvijati svoje potencijale.

Prvi deo teksta Glavni tokovi desne „levice“ možete pročitati ovde.

Drugi deo teksta Glavni tokovi desne „levice“ možete pročitati ovde.

Tekst je objavljen u 6. broju Crvene kritike (mart-april 2016.)

Pored ovog teksta, u ovom broju možete pročitati još i:

- Francuska: U kom smeru treba da krene pokret protiv El Homrinog Zakona o radu? - Révolution

- Biznis forum na Kopaoniku: Lažno jedinstvo i naznake panike domaće biznis elite - Goran Musić

- Holandija: Referendumom odbačen sporazum EU i Ukrajine - Zoi Milanovi

- Slučaj „Panamski papiri“ i kapitalistička korupcija - Roberto Sarti i Ben Gliniecki


[1] Ovde se levi liberalizam razume u užem smislu i označava scenu aktivista koji se bore za tzv. socijalnu pravdu, odnosno koji se kampanjski zalažu za ove ili one partikularne reforme kroz razne reformističke ad hoc pokrete i nevladine organizacije.

[2] Diskriminacija se tu onda ne posmatra kao instrument klasnog ugnjetavanja ostatka društva, već, naprotiv kao prepreka socijalnoj mobilnosti, kao smetnja sposobnom i izuzetnom pojedincu da napreduje na klasnoj lestvici i svojim zaslugama se priključi klubu ugnjetača.

[3] U stvarnosti, međutim ravnopravnost ne znači izjednačavanje društvenog i političkog uticaja svih pripadnika nekog društva, već naprotiv, znači samo da država i pravni sistem svojinske odnose ne smatraju političkim pitanjem, već ih smeštaju u domen privatnih odnosa, čime ne samo što ih ne prevazilaze, već ih potvrđuju.

[4] I teritorijalno i u pogledu ciljeva.

[5]Ovu konkurenciju čak ne moraju ni da otvoreno potpiruju – sasvim je dovoljno da je prihvataju kao nepromenljivu činjenicu i da svoju politiku zasnivaju u skladu s njom.

[6] Sa izuzetkom određenih revolucionarnih žarišta ili izolovanih plemenskih zajednica koje ne poznaju klasno društvo u privatnu svojinu.

[7] Naravno, intenzitet je različiti u različitim krajevima sveta, ali to ne menja činjenicu da su koreni i tipovi ugnjetavanja isti.

[8] Ovo nije istorijski novum. I ranije je klasa bila važnija od roda, što nam govori čitav niz plemkinja i kraljica u istoriji feudalizma. Međutim, emancipacija kapitala emancipacijom buržujke je ipak mnogo obuhvatniji proces, sa mnogo većim uticajem na društvo.