Dualno obrazovanje je s početkom ove školske godine postalo jedna od ključnih sintagmi Aleksandra Vučića i novog ministra prosvete Mladena Šarčevića. Ono se reklamira kao konačno rešenje kako pitanja nezaposlenosti omladine, tako i za žalbe poslodavaca na tobožnju nedovoljnu kvalifikovanost novih generacija radnika za savremeno tržište rada. Kao uzor se uzimaju zemlje nemačkog govornog područja, budući da one imaju relativno nisku stopu nezaposlenosti među mladim radnicima u poređenju sa zemljama kao što je Srbija. Vladu Srbije u ovom projektu zdušno podržavaju agenture krupnog kapitala iz tih zemalja – Nemačka organizacija za tehničku saradnju (GIZ) je zajedno sa Ministarstvom prosvete i Privrednom komorom Srbije (PKS) objavila Dualno obrazovanje i stručno usavršavanje – Studija izvodljivosti[1] u kojoj „privredni pedagog“ Diter Ojler daje svoju analizu trenutnog odnosa kapitala i obrazovanja, te nudi predlog za usklađivanje srednjih škola i fakulteta sa potrebama tržišta rada.

U ovdašnjim medijima su objavljeni i članci o uspešnosti pilot projekta u kome učestvuje 14 škola i oko 50 kompanija – predsednik PKS Marko Čadež ističe kako su se svi učenici iz prve generacije pilot projekta, koji su učili za industrijskog mehaničara, zaposlili u struci[2]. Direktorka centra za edukaciju PKS Mirjana Kovačević pak tvrdi kako su privatnici uvek spremni da učenicima ne samo pokriju troškove putovanja i ishrane, već i da im plate nadoknadu u iznosu od 5 do 10 hiljada dinara[3]. No, pošto se ovde radi o ograničenom broju škola i firmi, i dalje ostaje pitanje koliko dualno obrazovanje zaista može obezbediti učenicima praktične veštine iz struke i da li ono može sistematski smanjiti stopu nezaposlenosti među omladinom i rast životnog standarda?

Od pomenutih zemalja-uzora iz nemačkog govornog područja se Švajcarska možda najviše navodi kao etalon prema kome treba razviti dualno obrazovanje u Srbiji. Tvrdnja švajcarskog ambasadora da Švajcarska ima najnižu stopu nezaposlenosti među mladima u svetu je po Vučiću dovoljan razlog za hvaljenje „švajcarskog modela“. Ipak, realna situacija u samoj Švajcarskoj nije tako ružičasta. Omladina švajcarskog sindikalnog saveza „Unia“ i Omladina Švajcarske socijaldemokratske partije (Juso) su 2014. pokrenule kampanju za pooštravanje eksterne kontrole u preduzećima uključenim u dualno obrazovanje. U okviru te kampanje su urađeni intervjui i anketa sa učenicima koji su, iz straha od revanšizma šefova i škola, često samo anonimno pristajali da učestvuju. Taj strah nije bio bez osnova, jer su reakcije privatnika bile očekivano agresivne – u svojim pokušajima zastrašivanja mladih aktivista „Unia“ i Juso su čak uspeli da mobilišu elemente iz same sindikalne birokratije na svoju stranu, dok bi postojeća državna služba za eksternu kotrolu učenicima nezvanično poručivala da ćute i istrpe pripravnički period. Uprkos tome, reakcije samih učenika na anketu su bile veoma pozitivne, a iz njihovih izjava se može izvući krajnje porazan zaključak o švajcarskom modelu dualnog obrazovanja: 28% svih stručnih usavršavanja biva prevremeno prekinuto. Iako se u zvaničnim anketama kao glavni razlog za odustajanje navodi preteško školsko gradivo, broj prekidanja je najveći u sektorima niže kvalifikacije poput ugostiteljstva (51,8%) i frizerstva (50%), dok je najniži u sektorima poput sporta (5,4%), šumarstva (14,7%) i hemije (15%). Intervjui aktivista „Unia“/Juso sa učenicima su otkrili suštinu većine ovih odustajanja: brojne slučajeve maltretiranja učenika, nemara instruktora i nezakonitog izrabljivanja od strane gazda. Iako je bilo i učenika koji su bili zadovoljni uslovima na radu tokom svog stručnog usavršavanja, svako od njih je imao barem jednog poznanika koji je bio žrtva gazdine samovolje. 52% svih anketiranih učenika je izjavilo da nakon počinjene greške nisu dobijali savet za izbegavanje tih grešaka, već šikaniranje i ponižavanje pred ostalim radnicima ili mušterijama. Isti procenat učenika je prijavio i da su svega 50% vremena bili u prilici da uče struku, te su im u drugoj polovini radnog vremena dodeljivani sekundarni poslovi poput čišćenja prostorija u firmi, za koje se inače po švajcarskim zakonima prima minimalac. Gazdama se očigledno više isplati da pripravnike koriste kao jeftinu alternativu za manuelne radnike, pošto je učenička nadoknada znatno niža od minimalca, nego da ulažu vreme i resurse u njihovo stručno usavršavanje. Pošto su firme formalno obavezane da imaju radnike kvalifikovane za podučavanje pripravnika, one često kao takve prijavljuju nekvalifikovane radnike kako bi imale pristup jeftinijoj radnoj snazi. Čak i kad je učenik svo radno vreme angažovan u aktivnostima relevatnim za njegovo obrazovanje, nadoknada koju prima za uloženi rad je nesrazmerno niža od plate redovnih radnika – iako i same firme priznaju da preko 80% svih učenika svojim radom stvaraju barem 75% vrednosti koju proizvede kvalifikovani radnik za isto vreme, odnosi učeničkih nadoknada i plata nisu ni približni navedenom odnosu u efikasnosti rada. Dalje, polovina svih učenika je barem jednom mesečno bila primorana da radi više od zakonski dozvoljenih 8 sati dnevno. Samo četvrtina njih je za to dobijala novčane nadoknade, a i tada jedino kroz pisanje žalbi nadležnim kantonalnim telima koja su se pokazala krajnje nezainteresovana za kršenje prava učenika-pripravnika. Od svih anketiranih učenika 55% ni jednom nije videlo eksternu kontrolu u svom preduzeću, a dotični organi često nastoje i da odgovore učenike od pokretanja bilo kakvog pravnog procesa protiv gazda. Naime, kantonalnim vlastima je bitno da brane poslovni interes privatnika koji bi inače proizvodnju preselili negde gde se više blagonaklono gleda na izrabljivanje maloletnika. Štaviše, Švajcarska je avgusta 2014. na nivou konfederacije starosnu granicu za bavljenje opasnim poslovima sa 20 pomerila na 15 godina! Momci i devojke od 15 godina sada mogu biti dovedeni u situaciju da rukuju otrovnim hemikalijama i sl. jer se u suprotnom švajcarskim preduzetnicima ne isplati da posluju u Švajcarskoj. Stoga ni ne čudi podatak da tamošnjim pripravnicima preti 60% veći rizik od povrede na radu u odnosu na kvalifikovane radnike. Svaki osmi pripravnik doživi jednu povredu godišnje, dok svake godine tri takva slučaja imaju smrtni ishod! Učenici dakle nisu samo nedovoljno plaćeni za svoj rad, već pored psihičkog i fizičkog zdravlja rizikuju i živote kako bi gazda mogao da ostvari nekih 2.700 franaka dodatnog profita po učeniku. Na nivou konfederacije to iznosi pola milijarde franaka ekstra profita za švajcarski kapital, ali on ne biva time subvencionisan od strane države, već i od roditelja: Troškovi života u Švajcarskoj daleko premašuju učeničke nadoknade, te su mladi Švajcarci primorani da i dalje žive sa roditeljima, iako objektivno rade posao sa punim radnim vremenom, što za tamošnje pojmove predstavlja drastičan pad životnog standarda mladih u odnosu na generaciju njihovih roditelja. Pritom, stručno usavršavanje uopšte nije garant za nalaženje radnog mesta: 2015. godine su svršeni pripravnici činili 80% svih nezaposlenih između 15 i 24 godina starosti. Ni sami kvalifikovani radnici nisu pošteđeni ovog srozavanja – brojne švajcarske firme ili povećavaju radno vreme i smanjuju plate, ili prebacuju proizvodnju u zemlje evropske poluperiferije poput Slovačke i Mađarske. Dalje, švajcarski kapital sada otvoreno zagovara povećavanje obima dualnog obrazovanja nauštrb kvalifikovanih radnika, tj. pripravnici služe i za dodatno smanjivanje plata svojih starijih kolega. Time se otvara prostor za uzajamni animozitet koji je i doveo do ranije navedene saradnje dela birokratije „Unia“ sa gazdama protiv učenika[4]. Kao što vidimo, dualno obrazovanje u jednoj „uređenoj“ zemlji centralnog kapitalizma sve manje služi za konkretno stručno usavršavanje učenika, a sve više za napad na radnička prava i životni standard. Čemu se onda mogu nadati učenici u perifernoj zemlji kao što je Srbija?

Svakako je indikativan gore naveden podatak da pripravnici u Srbiji trenutno ne primaju više od 10 hiljada dinara nadoknade za svoj rad. Za gazde bi bilo krajnje logično da učenike iskorišćavaju za manuelne poslove za koje bi inače morali da zapošljavaju dodatne radnike za duplo veći minimalac. Čak ako i postoji dovoljna potražnja za novom kvalifikovanom radnom snagom usled koje učenici ne bi bili u većoj meri eksploatisani od svojih kvalifikovanih kolega, tržište rada će se nesumnjivo kad-tad zasititi i ovdašnji učenici će upasti u isto vrzino kolo izrabljivanja i maltretiranja kao i njihovi vršnjaci u Švajcarskoj. Kada budu došli u situaciju da uprkos stručnosti ne mogu naći posao u Srbiji, eto jeftine kvalifikovane radne snage u Švajcarskoj i ostalim državama čijim se obrazovnim sistemima ovdašnji kvislinzi toliko dive!

Ekspert za dualno obrazovanje, Ursula Renold, tvrdi kako dualno obrazovanje predstavlja priliku za državu da dodatno uštedi na izdacima za prosvetu, budući da privatnici snose 60% troškova organizovanja stručnog usavršavanja, a država 40%. Koliko je ova tvrdnja istinita, da se videti u dokumentu Dualno obrazovanje i stručno usavršavanje – Studija izvodljivosti. Tu se zarad privlačenja privatnika za učešće u programu dualnog obrazovanja predlaže sledeće:

Postoji nekoliko problema u kontekstu sistema  finansiranja koji zahtevaju dalje razmatranje:

• Oslanjajući se na uspostavljeni sistem upisa, finansiranje srednjih škola prvenstveno zavisi od

potražnje. Iako član 35. Zakona o srednjem obrazovanju i vaspitanju predviđa da „pri određivanju

broja učenika škola u saradnji sa predstavnicima organizacije nadležne za poslove zapošljavanja

vodi računa o potrebama privrede i mogućnostima daljeg školovanja budućih učenika“, postojeći

kapacitet stručnih škola ima snažan uticaj na tip programa SSOV i profila zanimanja koji se nude.

Napravljeni su modeli koji uzimaju u obzir potražnju na tržištu rada (Vlada, 2006a, 29f.; MP, 2012a, 210ff.), ali je potrebna dodatna diskusija i konceptualizacija.

• Doprinos poslodavaca finansiranju SSOV, bilo individualno tako što bi investirali u ponude učenja kroz rad, bilo u okviru poreskog sistema, ne čini se adekvatnim u trenutnom stanju srpske ekonomije. Ovo je razumljivo, iako uvođenje dualnog sistema SSOV ne može da isključi ovo pitanje na dugi rok.

Postignuća:

• Podrška donatora koji obezbeđuju dodatne resurse što za rezultat ima modeliranje projekata i

usmeravanje budućih reformi.

Izazovi:

• Finansiranje SSOV u velikoj meri zavisi od državnog finansiranja. Stoga, nedostaci u pogledu javne potrošnje vrlo brzo pogađaju kvalitet programa SSOV.

• Potreba da se konceptualizuje i implementira sveobuhvatni sistem finansiranja SSOV koji bi

obuhvatio sve one koji imaju koristi od ishoda programa SSOV.[5]

Gospođa Renold dakle ili nije pročitala studiju svojih kolega iz GIZ ili je najobičniji lažov. Sve u svemu, dualno obrazovanje se već sad pokazuje kao još jedan u nizu projekata kroz koje Država subvencioniše domaće i strane kapitaliste dok istovremeno razara socijalne službe poput školstva i zdravstva, dodatno ih podvrgavajući tržišnoj logici. Ovaj proces pak nije nikakav patent Vučićevog režima, autor ovog teksta je o sličnoj pojavi pisao još 2011. u tekstu Studentski prekarijat: od sada po najboljim evropskim standardima[6].

Gospodin premijer inače i svako malo promoviše dualno obrazovanje kao sastavni deo svoje šire kampanje za „prevaspitavanje“ naroda: Radništvo Srbije po njemu još uvek poseduje „samoupravljački mentalitet“, te navodno nije voljno da „zaista“ radi za „realne“ plate, itd. Ovde vidimo ideološku nadgradnju uvođenja dualnog obrazovanja. Domaći kompradorski režim nije završio sa napadima na preostalo progresivno nasleđe SFRJ, te budućim radnicima valja još tokom đačkog doba utuviti u glavu kako oni ne treba da se bune protiv uslova rada koji ih čekaju, već da se prilagode savremenom tržištu rada, odnosno da bespogovorno služe gazdi koji će kroz njihov rad zgrtati profit. Vučićeva prozivka na račun samopuravljanja je pritom krajnje ironična, budući da je SFRJ imala razvijen sistem praksi poznat kao ŠUP – Škole učenika u privredi. Iako učenici ni tada nisu primali nadoknadu u odgovarajućoj proporciji sa redovnim platama, pored generalno zagarantovanog radnog mesta su mogli računati i na to da će se vrednost koju proizvedu ulagati ne samo u unapređivanje preduzeća, već i u dalju izgradnju društva kao celine. Nasuprot tome, sav višak vrednosti koji će učenici danas stvoriti će završiti u privatnim džepovima, dok gazdu neće ništa sprečiti da naredne godine primi novu generaciju pripravnika umesto da punovremeno zaposli svršene.

Kako se učenici mogu odbraniti od ove pošasti? Prvi korak bi svakako bilo organizovanje u pripravničke organizacije koje bi se zatim što pre priključile lokalnim sindikatima. Uključenje nove generacije radnika neopterećenih porazima iz proteklih 25 godina bi vrlo verovatno oživelo demoralisanu sindikalnu bazu, ali i prodrmalo okoštale sindikalne strukture koje će nesumnjivo pokušati da posluže gazdama kao vatrogasci. Takvi pokušaji sabotaže im se ne smeju dozvoliti, a jedina protivmera bi bilo udruživanje mlađih i starijih kolega zarad čišćenja sindikata od otuđenih birokrata i postavljanje ljudi iz sopstvenih redova koji će sindikatima vratiti ulogu odbrambenih organizacija radničke klase u borbi protiv kapitala. Drugi korak je, naravno, politička akcija koja mora za cilj imati ponovnu emancipaciju maloletnika od nadničarskog rada i ponovno izbavljanje našeg društva iz devetnaestog veka, ka kojemu danas hrle Vučić i drugi građanski političari.

---