Prekarijat: termin koji označava izuzetno nepovoljan radni odnos po zaposlenog. Karakteristike prekarijata jesu slaba plata, nesigurno radno mesto, nemogućnost odbrane ili osvajanja bilo kakvih radnih prava i njihovo svođenje na status privilegije.

 

Moglo bi se pomisliti da ovo nije ništa novo u zemlji kao što je Srbija i da  bi bolja zakonska regulativa rešila problem. Zakoni se donose, ali prvenstveno da ozvaniče prekarijatski odnos radnik-poslodavac. Čitalac bi se možda i iznenadio pri saznanju da ovdašnji kapitalisti kao uzore za takav model uzimaju nikog drugog do kolege iz takozvanih „civilizovanih zemalja“ gde su „svi srećni i zadovoljni“. Ovaj članak će napraviti opšti pregled onoga što se servira studentima u evropskim zemljama poput Nemačke, Italije, Francuske, Španije i Grčke i onoga što studenti u Srbiji mogu da očekuju od skorašnjeg porasta u promociji „praksi“ kao stručnog usavršavanja.

 

Uobičajena priča koja se sada plasira oko studentskih „praksi“ u Srbiji glasi da pripravnici time premošćuju jaz između teorijskog znanja stečenog na fakultetu i praktičnog znanja potrebnog za bavljenje željenom profesijom. To je nastavak školovanja, investicija samog studenta za što bolji plasman na tržištu rada, sticanje radnog iskustva... to se barem tvrdi u „Praktičnom priručniku za praksu“. Šta „praksa“ zapravo predstavlja? Pripravnik najčešće ima taj „luksuz“ da, radeći i stvarajući vrednost za poslodavca, ulaže podjednako vreme i trud kao i prosečan radnik, a da pritom bude plaćen malo ili ništa, bez obzira da li je produktivnost njegovog rada zaista ispod one od kolega sa punim zaposlenjem. Štaviše, argumentovanje  u korist neplaćanja pripravnicima zbog manje produktivnosti njihovog rada samo potvrđuje jednu od osnovnih činjenica kapitalizma: radniku ne biva plaćena produktivnost njegovog rada, već vrednost njega kao radne snage na tržištu. Sada, u periodu krize kapitalizma, ovdašnji kapitalisti koriste se novim metodama onemogućavanja radništvu bilo čega osim sredstava za puko fizičko preživljavanje, a vrlo često ni to. Uslovi ogromnog nivoa nezaposlenosti kod mladih im dozvoljavaju da pod plaštom „praksi“ sebi obezbede radnu snagu koja ne samo što retko zahteva bilo kakvu nadnicu, nego i nije obuhvaćena zakonom o radu, što donosi dalje uštede u vidu neplaćanja doprinosa... Čak i ako se poštuje norma od nekoliko meseci rada pripravnika, poslodavac može bez problema da mu uskrati mogućnost uspostavljanja punog radnog odnosa i da dovede novog pripravnika koji će mu stvarati vrednost uz nikakvu ili veoma malu nadoknadu, i tako iznova i iznova. Ovo ne predstavlja ništa drugo do legalizovanje uslova rada i poslovanja kakvi se viđaju u sivoj ekonomiji, navodnom "bauku privrede" protiv koga država tvrdi da se zdušno bori. Kapitalisti time takođe dobijaju novo oruđe u sukobu sa stalno zaposlenim radnicima, jer se ovi sada suočavaju sa povećanom mogućnošću da izgube posao i budu zamenjeni od strane onih koji su voljni da se dokažu uz mnogo manju platu. Prirodno je da ovakva praksa kod njih stvara animozitet prema mlađim kolegama. Ovaj veštački sukob između „sebične omladine“ i „nekvalifikovanih staraca koje je razmazio ’komunizam’“ ide na ruku samo gazdama, jer oni tako obema stranama još lakše nameću sve teže uslove rada.

 

Slučajevi gde pripravnici bivaju plaćeni su uglavnom rezervisani za oblasti iz uslužnog sektora u usponu, poput informacionih tehnologija; dnevnice obično pariraju prosečnoj dnevnoj zaradi ili je prekoračuju, ali ovakvi slučajevi podrazumevaju brojne izdatke na koje je pripravnik prinuđen, naročito ako nije poreklom iz dotičnog grada, (smeštaj, hrana, ...), kao i dalje smanjenje kvaliteta življenja, u smislu smanjenog slobodnog vremena i gotovo nepostojećeg društvenog života. Ovome je pozamašan doprinos dala i još uvek daje primena „Bolonjske deklaracije“. Student M.K. sa Elektrotehničkog fakulteta o iskustvima svojih kolega za "Crvenu kritiku" kaže sledeće:

 

„Njih dvojica rade sad skoro mesec dana u Microsoft-u... Rade 4 sata dnevno. Posao im je da isprave greške koje kompjuter napravi u prepoznavanju teksta na slikama. Kažu da im je atmosfera tamo dosta prijatna i da su svi ostali radnici kul. Imaju čak i neke zajebancije tipa basket petkom i beer-day svakog prvog. Tamo će raditi 3-6 meseci. Posao im je dosta dosadan, ali bi trebalo da je solidno plaćen, ne znam tačno koliko. Doduše pošto studiraju, zbog posla ne mogu uvek da stignu na sve. Uglavnom se organizuju tako da jedne nedelje jedan radi prepodnevnu smenu i ode na popodnevna predavanja, a drugi obrnuto.“

 

Iako rade u relativno povoljnim uslovima, njihova „praksa“ je u suštini višemesečni repetitivni posao, koji ne samo što neće doprineti njihovom profesionalnom razvoju, već ga od početka aktivno i ometa – primorani su da improvizuju kako bi bili u stanju da isprate predavanja.

 

Pored „Praktičnog priručnika za praksu - kako do prakse i kako na praksi“ i „Priručnika za poslodavce - zašto i kako organizovati praksu“ Kancelarije za mlade, prošlogodišnji Sajam praksi je dodatno zaokružio i kristalizovao podvalu koja se proglašava normalnim stanjem. Po medijima se danima pompezno objašnjavalo studentima da će „sveto“ tržište na sajmu i van njega izdvojiti žito od kukolja. Na sajmu, koji je pre svega bio reklama za 70 firmi koje su na njemu učestvovale, je u ponudi bilo 1.000 pripravničkih mesta. Broj studenata koji su posetili sajam varira među korporativnim medijima, ali opšteprihvaćeno je da ih je preko 5.000. 2009. ih je bilo između 7.000 i 10.000, a „praksu“ je dobilo oko 1.000, od kojih je 15% dobilo posao tamo gde su radili „praksu“. Očigledna nesrazmera dobijenih radnih mesta i pokazane želje studenata da rade dosta toga govori o nesposobnosti tržišta da masi mladih omogući da ostvare svoje pravo na rad. Mit o lenjosti današnje omladine isto tako biva raspršen. Katarina Đ., pripravnik „Polimarka“, koji je naveden kao školski primer dobrog organizovanja „praksi“, je na sajmu 2009. dala sledeću izjavu za medije:

 

„Činjenica je da na tržištu rada svi traže minimum tri godine radnog iskustva. Zato je sajam odlična prilika za moje vršnjake da uđu u svet jakih firmi i ispeku zanat. Sigurno nije lako da se istovremeno uči i radi, ali oni koji su stvarno odlučili da se bore za budućnost, uvek nađu vremena.“[1] 

 

Ovde se studentima eksplicitno poručuje da mogu da očekuju 3 godine neplaćenog „samousavršavanja“ po „praksama“ pre nego što se poslodavci umilostive da im daju posao! Tu je naravno i domaće prežvakavanje američkog sna da pojedinac žrtvom, talentom i posvećenošću može da ostvari sve svoje snove. U samim SAD je poznati komičar Džordž Karlin svojevremeno dao odlično objašnjenje američkog sna: „Morate da spavate da biste poverovali u njega.“

 

O nužnosti navedene 3 godine ćemo bolje suditi ako imamo u vidu sledeću reportažu sa sajta arte.tv iz 2006. koji govori o reakcijama studenata iz Francuske i Nemačke na sve veću eksploataciju pripravnika kroz „prakse“ u tim dvema zemljama:

 

„Žili Kudri je nedeljama izlazila na ulicu. Ona je 27-godišnja francuska studentkinja i vođa studentskog sindikata Confédération Étudiante, jednog od vodećih u protestima protiv CPE, ugovora koji u Francuskoj predviđa dvogodičnji probni period za pripravnike mlađe od 26 godina. Protesti Žili i stotina hiljada Francuza su urodili plodom. Premijer Dominik de Vilepan je morao da povuče osporavani zakon o zaštiti od otkaza.”[2]

 

Tamo gde se studenti aktivno bore za ostvarenje svojih interesa, tu propaganda kapitalista teško ima gde da uhvati korena. Ipak, izvesno je da su ti studentski protesti bili deo šire mobilizacije francuskih radnika, pošto je taj zakon uticao i na njih. Borba u okviru isključivo akademskog miljea ima mnoga ograničenja, za šta je dokaz, između ostalog, stanje defanzive u kome se nalaze studenti u Srbiji, gde raznorazni studentski „aktivisti“ insistiraju na „čistoti studentske borbe“, netaknutoj od strane „politike“. Inetelektualni dušebrižnici su doduše raznih oblika i nivoa, i ne znaju za geografske granice. U Nemačkoj je njihovo delovanje možda najbolje dokumentovano, pošto je tamo studentski prekarijat jedna od glavnih tema.

 

U Nemačkoj je diskusija po pitanju studentskog izrabljivanja kroz „prakse“ dostigla tolike razmere da je skovan i termin za sve mlade ljude koji su njime podvrgavani – „Generacija prakse“ (Generation Praktikum). Minhenski student F.K., koji je u Srbiji bio na razmeni, je dao sledeći odgovor na pitanje "Crvene kritike" da li je on imao iskustva sa „praksama“:

 

„Radio sam praksu u ustanovi za decu ometenu u razvoju. To je trajalo skoro godinu dana, 35 časova nedeljno, dakle previše intenzivno za praksu. Pripravnike često svode na jeftinu radnu snagu. A kada se odradi previše praksi, to se u CV-u negativno tumači... Tada sam dobijao oko 2 evra po satu, ali moji roditelji su i dalje morali finansijski da me podržavaju. To je bila godina nakon moje mature, jer nisam mogao da odlučim čime ću se baviti, pa mi je bilo potrebno vreme za preorijentaciju.“

 

Nemački kapitalisti sada moraju da se okreću i bezmalo robovlasničkom odnosu prema pripravnicima, ne bi li povećali svoje profitne stope koje su ugrožene od strane hronične nesposobnost nemačkog i inostranog tržišta da absorbuju proizvodni kapacitet najmoćnije privrede u Evropi. Na ovu činjenicu direktno ukazuje istraživanje Nemačke privredne komore (DIHK) iz 2008.:

 

„Navedene zakonske uredbe, kojima bi se zaustavila navodna sve šira zloupotreba praksi, bi učinile najviše štete upravo pripravnicima: Godišnje bi fakultetskim apsolventima bilo ponuđeno barem 100.000 manje pripravničkih mesta. To je barem utvrđeno anketom koja je obuhvatila 1.100 preduzeća.“[3]

 

Ovo je osnovna pozicija apologeta pripravničkog izrabljivanja u Nemačkoj – mladi će ili raditi u robovskim uslovima dok za nekoliko godina ne dobiju stalan posao (a ni tu neće biti pošteđeni večitih napada na njihov životni standard), ili će završiti na sve opterećenijoj socijalnoj pomoći, čime će vladajućoj klasi dati dodatni izgovor u korist poništavanja socijalnih reformi za koje su se izborile starije generacije.

 

Tu poziciju prepoznaju i tamošnji kritičari pojave Generacije prakse, ali iz intervjua sa sociologom Hans-Peter Blossfeldom se vidi da mnogi od njih nisu sposobni da izađu iz okvira kapitalističkog sistema:

 

 „...Globalizacija stvara u industrijskim nacijama nesigurnosti za sve aktere. Poslodavci pak pokušavaju da te nesigurnosti prebace na zaposlene. ‚Oni koji su već u sistemu, tj. ‚insajderi’, imaju ugovore koji se teško mogu izmeniti’, kaže Blossfeld. ‚Fleksibilizacija se stoga kanališe na mlađu generaciju. Problemi se koncentrišu kod početnika, ‚autsajdera’, jer oni nemaju radnog iskustva ni mreže veza, a imaju lošu konkurentsku situaciju.’ To ukratko znači sledeće: Mi smo svi pripravnici - jer mi smo svi deca globalizacije.“[4]

 

Gospodin Blossfeld iz nekog razloga ne može, ili ne želi, da nazove stvari njihovim pravim imenom – sindikalno organizovani radnici postaju „insajderi“ sa „vezama“; sve učestaliji napadi na radnička prava, nazvani „fleksibilizacija“, se objašnjavaju „nesigurnošću usled globalizacije“ – od organske krize kapitalizma usled hiperprodukcije nema ni pomena. Globalizacija se pretvara u neki apstraktni entitet koji leluja iznad stvarnosti i samostalno je određuje, ona nije više rezultat istorijskog razvoja čovečanstva i kapitalističkog sistema.

 

Ovakva politička impotencija većeg dela opozicije „praksama“ u Nemačkoj i drugim zemljama Evrope ne može da poboljša položaj studenata i pripravnika. Ti „kritičari iznutra“, bilo da su političari, novinari ili raznorazni „eksperti“, redom zaćute i ne mogu da se snađu kada se suoče sa argumentima branilaca sistema (poput gore navedenog), jer oni ne znaju za alternativu kapitalizmu, za njih tako nešto nije pojmljivo. Jedino im preostaje da apeluju na "savest" kapitalista, kao da će ove to sprečiti da delaju u skladu sa svojim interesima. Pošto diskusija na tu temu godinama čuči u ćorsokaku, kod nemačkih studenata se razvio osećaj frustracije, demoralisanosti i sada već mirenja sa sudbinom. O tome svedoči članak sa Zeit Online iz 2010:

 

„Zemlja se navikla na pripravnike. Oni još uvek postoje. ’Na ovaj način se dolazi do dobrih mesta’, kaže Hans Šnajder, koji je tada takođe bio pripravnik, a sada je zaposleni arhitekta. Među apsolventima je pre pet godina još uvek vladalo razočaranje. Njihove mlađe kolege sada više ni na šta drugo ne računaju. Oni prihvataju takvo stanje. Dobrovoljno učestvuju u njemu, ali ono ostaje izrabljivanje.“[5]

 

Situacija je slična u Španiji i Italiji, gde je paralelno skovan termin „Generacija 1000“ (pošto pripravnici tamo zarađuju manje od 1000 evra mesečno, što je za prilike obe zemlje blizu granice siromaštva). Naravno, ne treba uzimati žalopojke dušebrižnika za konačnu istinu, naprotiv. Situacija može u svakom trenutku neočekivano da se promeni. U mnogim zemljama se već i menja. U Grčkoj, gde se koristi termin „Generacija 700“, je na delu još jedan od primera perspektive za izrabljivanu omladinu Evrope – grčki studenti su ispravno zaključili da njihovi interesi ne odudaraju od interesa radnika, tako da su zajedno nastupali na masovnim protestima koji po intenzitetu pulsiraju od 2008. na ovamo. Ovde već naveden jedan uspeh studentskog pokreta u Francuskoj. Takođe se treba setiti i spontanog masovnog pokreta britanskih studenata novembra prošle godine protiv utrostručavanja školarina na univerzitetima. Iako taj protest nije uspeo da spreči povećanje školarina, ono je u parlamentu usvojeno sa veoma tankom razlikom. Isto tako je politička svest britanskih studenata doživela fundamentalni zaokret, aktivna faza borbe je trajala do kraja januara, blokade univerziteta su iz retkosti prerasle u svakodnevicu. Pogled britanskih studenata na svet više nikad neće biti isti.

Dugoročno gledano će studenti i radnici jednom trenutku morati da prebace borbu na viši nivo od izlaženja na ulice. O tome svedoči neuspeh miliona francuskih demonstranata 2010. da zaustave napad kapitalista na penzioni sistem. Iako su postojali svi objektivni uslovi da se sazove opšti generalni štrajk dok se ne sruši vlada, do toga nije došlo. Ključni uzrok tome je bio subjektivni faktor vođstva. Potrebna je revolucionarna partija koja će imati jasnu strategiju rušenja postojećeg sistema, kao i odgovarajuću taktiku, da bi kanalisala džinovsku moć radništva ka pobedi. Sindikalne vođe, u uslovima samrtnog roptaja kapitalizma, će u trenutku istine uvek stati na stranu vladajuće klase, bez obzira na to koliko ih pritisak odozdo gurne ulevo. Periodi privrednog rasta im dozvoljavaju manevarski prostor za cenkanje sa kapitalistima i dobijanje sitnih ustupaka. To sada nije slučaj. Radnici, kao klasa koja stvara i reprodukuje društvo, jedini mogu da iznesu fundamentalnu promenu sistema ka planiranoj ekonomiji, oslobođenoj od anarhije tržišta i vođenoj od strane radničke demokratije. Samo takav sistem može da obezbedi posao svakom mladom čoveku!