U poslednjih nekoliko meseci, u Srbiji se dogodio niz štrajkova domaćih i stranih radnika. U medije su se probili snimci zlostavljanja kineskih radnika u privatnoj kompaniji za proizvodnju pneumatika Ling Long kod Zrenjanina, kao i vest o njihovom organizovanju protesta protiv katastrofalnih uslova rada. Već neko vreme izveštava se o nezadovoljnim radnicima iz Srbije u ovoj kompaniji, tako da je samo bilo pitanje dana kada će ponovo isteći strpljenje još ugroženijih grupa radnika iz Kine i Vijetnama. Kritika uslova rada u Ling Longu je primamljiva tema za pro-zapadne medije u Srbiji. Ona se čuje i od strane liberalne građanske opozicije u kojima su dobro pozicionirane desne i leve ruke, savetnici, marketinški stručnjaci i ostali prilepci političkih stranaka koje su sprovodile privatizaciju u godinama pre vladavine Aleksandra Vučića. Ova „kritički nastrojena“ gospoda su pak znatno tiša kada se radi o kršenju radničkih prava u fabrikama izgrađenim investicijama sa Zapada. Dobar primer jeste njihova ćutnja o rastućem nezadovoljstvu radnika Fijata u Kragujevcu prethodnih meseci i godina.

Epilog štrajka radnika Fijata 1
 Foto: N1

Kompanija Stelantis potpisala je 2008. godine ugovor sa tadašnjim rukovodstvom Srbije koji i dalje nije u celosti dostupan javnosti. Odredbe ugovora između kompanije i države nemamo gde isčitati usled njegove tajnosti, ali svakako da se iz načina na koji Fiat Group Automobiles S.p.A. posluje u Srbiji može zaključiti mnogo šta - ugovor sigurno nije u korist radnika, već isključivo u korist vlasnika kompanije koja dolazi iz zemlje članice EU, Italije.

Do sada je bilo jasno da kompanija Fiat Group Automobiles S.p.A. jeste sklopila „posao veka“, jer ni prethodna, ni sadašnja vladajuća elita nije raskinula ili promenila ugovor u kom se obavezala na oslobađanje investitora od plaćanja doprinosa i poreza na plate zaposlenih na 10 godina, uz isto toliko godina oslobađanja poreza na dobit. Kompanija takođe ne plaća porez na imovinu, a dobija subvencije po zaposlenom radniku u visini od nekoliko hiljada eura, uz čega se još subvencionišu i obuke zaposlenih. Spekuliše se o tome koliko je država poreskog novca uložila kao manjinski vlasnik fabrike sa svega 33% udela u vlasništvu.

Poslovanje u Fijatu prekidano je više puta, gde su radnici slati na plaćeno odsustvo uz naknadu od 65% od redovne zarade. Proizvodnja je pokretana nekoliko puta, s tim da su radnici tada stupali u štrajkove nezadovoljni uslovima rada i visinom plata, koje su bile višestruko manje za isti rad kao kod njihovih kolega u Italiji.

Zbog čega je ovakvo javno-privatno partnerstvo u suštini anti-radničko ogleda se i u tome na koji način je kompanija najavila i izvršila reorganizaciju poslovanja. Naime, od početka pandemije položaj automobilske industrije sve je u gorem položaju. Obim poslovanja se smanjuje, a kako bi sačuvali što veći profit, kompanije vrše reorganizaciju. Zbog najave da će kompanija do 2024. godine zatvoriti proizvodnju u Kragujevcu do početka proizvodnje električnih automobila u halama te fabrike, uz gotovo nikakve garancije o tome da će se takav scenario stvarno desiti, opravdano se postavlja pitanje šta će biti sa radnicima koji nisu prihvatili ponudu kompanije da odu na rad u Slovačku, nadaleko poznatoj po lošim uslovima u fabrikama. Postavlja se pitanje kako je moguće da država Srbija koja je manjinski vlasnik nije imala uvid u planove većinskog vlasnika o tome da jedan deo radnika otpusti, jedan deo zadrži, a treći deo pošalje na rad u inostranstvo, gde se od tri ponude i tri različite naknade za rad došlo do toga da radnici imaju jednu opciju, a to je odlazak u Slovačku.

Epilog štrajka radnika Fijata 1
 Foto: nova.rs

Sat vremena pre početka radnog vremena, nekoliko stotina radnika Fijata u Kragujevcu je početkom juna ove godine blokiralo glavni ulaz u fabriku i nekoliko sporednih ulaza. Zahtevi štrajkača bili su da se poveća otpremnina radnika koji odlaze iz fabrike, zatim da se ponudi socijalni program za ugrožene kategorije kao što su samohrane majke i invalidi i da se daju garancije da će fabrika ostati u Kragujevcu da posluje, kako su najavili investitor i predstavnici države. Radnicima su se iz nedelje u nedelju slale nove ponude, pomerali rokovi za prijavu za rad u inostranstvo, dok se komunikacija između pregovarača, sindikata i radničkih predstavnika sa firmom i državom odvijala iza zatvorenih vrata. Protesti radnika su se nastavili nedeljama posle blokiranja fabrike u očekivanom pravcu, iako nelogičnom - ka zahtevima prema državi koja je manjinski vlasnik, a ne prema italijanskim gazdama kao većinskim vlasnicima. Naime, radnici su blokirali u jednom momentu autoput na nekoliko sati, po ugledu na skorašnje pobedonosne masovne blokade puteva koje su bile usmerene protiv dovođenja ozloglašene rudarske multinacionalne kompanije Rio Tinto. Nakon toga, uputili su se za Beograd gde su takodje blokirali autoput i tražili pregovore sa predsednikom države Aleksandrom Vučićem u vezi sa rešavanjem njihovog pitanja. Nakon višemesečnih pregovora između sindikata sa državom, rezultat su da oni koji ne prihvate odlazak u inostranstvo ili posao u drugim kompanijama radni odnos će prestati rešenjem o tehnološkom višku uz isplatu minimalno uvećane otpremnine od 790 evra po godini radnog staža u Fijatu i 500 evra po godini staža za rad u Zastavi. Spisak radnika koji će ostati i čekati negarantovan nastavak proizvodnje 2024. godine ako tržištu bude milo je proširen za 50-70 radnika sa dosadašnjih 500, dok se i dalje ne zna konačan spisak radnika koji idu na rad u inostranstvo, kako navodi sindikalac iz Samostalnog sindikata u ovoj kompaniji, Zoran Mihajlović.

Ako uzmemo u obzir da ni prvi, a ni drugi ugovor sa Fijatom nije trasparentan, te da građani ne znaju koje su sve odredbe ugovora, zahtev na kom bi trebalo da se insistira jeste da se obelodani taj ugovor. Obelodanjivanje ugovora koji je država Srbija potpisala sa Fijatom nedvosmisleno bi potvrdio bedu ekonomije zasnovane na stranim investicijama. Pokazao bi da strane investicije održavaju zemlju u perifernom položaju svetskog kapitalizma, kao što je već devedesetih bilo jasno da se azijske zemlje nisu razvile već postale zemlje za eksploataciju jeftine radne snage odakle investitori odlaze kada se ukaže povoljnija tržišna prilika gde će od druge zemlje, poput Makedonije i Srbije, dobiti subvencije, oslobađanje poreza, jeftine radnike i u krajnjem slučaju, kada dođe do nepovoljne ekonomske situacije, kada je profit ugrožen, moći će da bez ikakvih obaveza dignu sidro i zabace ga tamo gde profit neće biti ugrožen, ili bar ne u toj meri. To se dešava i sada, kada svoju proizvodnju Fijat koncentriše u Slovačkoj, zemlji koja takođe pravi po radnike nepovoljne ugovore sa investitorima i koja već godinama važi za zemlju u kojoj radnici rade u veoma lošim uslovima. Podsetimo to da su naši radnici odlazili na rad u privatnim fabrikama po Slovačkoj preko agencija za zapošljavanje, te da su prošli jednako loše kao i radnici u privatnoj kompaniji Ling Long u Srbiji, skoro u robovskom položaju.

Epilog štrajka radnika Fijata 1
 Foto: N1

Radnički zahtevi su dakle svedeni na puku trgovinu, cenkanje i to sa državom, ne sa italijanskim gazdama. Sindikalno vođstvo u Fijatu prihvatilo je “najmanje loše” rešenje socijalizacije gubitaka i privatizacije dobitaka. Država i sindikati očigledno vode računa o bilansu Fijatovih računovodstvenih knjiga i staraju se da privatna kompanija ostane u plusu time što menadžment oslobađaju bilo kakve odgovornosti za otpuštanje radnika i nude socijalne programe javnim parama. Umesto da nade polažu u borbu za to da se nikada ne nađu u situaciji da neko trguje njima, da svoj rad prodaju za bedne nadnice dok strani privatni investitor izvlači ekstraprofit, borba onog malog broja radnika koji je sindikalno organizovan se usmerava tako da investitor još dodatno trlja ruke. Očekujući da Vučić reši probleme sa Fijatom, radničke vođe još jednom odbacuju mogućnost da sindikalna borba bude zaokrenuta ka borbi protiv vlasti koja ih je dovela u položaj da prodaju svoj rad za bedu nakon privatizacije u kojoj je radnicima oteta imovina i budzašto predata na korišćenje privatnicima u dogovoru sa elitama koje su na vlasti poslednjih trideset godina. Ovo nije jedini primer u kom je investitor isisao subvencije i nakon što je pandemija poslužila kao alibi, podigao sidro ili bar delimično spustio jedra, ostavljajući hiljade radnika da im država da neku vrstu socijalne sigurnosti. To se desilo sa radnicima Geoksa u Vranju, Draxlmaiera u Zrenjaninu i mnogim drugim kompanijama koje posluju na teritoriji Srbije.

Postavlja se pitanje, zbog čega je od početka restauracije kapitalizma u Srbiji prolazilo to da se država kune u neophodnost stranih investicija, jer sama nema para da pokrene proizvodnju da te firme ostanu u državnom vlasništvu, ali je istovremeno odvajala ogromne količine novca za subvencije investitorima? I ako su strane investicije glavna strategija oporavka srpske ekonomije, zašto onda investitori iznova napuštaju Srbiju nakon što izvuku subvencije i profit? Nisu li onda svi političari, kao i mnogi stručnjaci, članovi Fiskalnog saveta, ekonomisti i ugledni profesori, agenti krupnog kapitala koji ostvaruju naknade za to što rade dvostruko - uhlebljeni u državnim institucijama odakle lobiraju za model slobodnog tržišta u kom su bogati slobodni, a radnici slobodni da budu robovi, do mesta savetnika i analitičara, konsultanata po privatnim kompanijama gde usmeravaju kako najlakše da se eksploatiše država, i preko nje svaki građanin te iste države?

Da li država ili strani investitor nude socijalnu sigurnost? Trideset godina je dovoljno da se pokaže da radnici to ne mogu da očekuju u ovakvoj postavci stvari. Tih trideset godina postoji tradicija defanzivnih štrajkova u kojima radnici pokušavaju da borbom odbrane ono malo što im je ostalo. Do tada, gazde su već uveliko izvršile ofanzivu i izvukle iz radnika što su mogle, te položaj radnika za pregovaranje tada više nije povoljan. Uvek je pitanje vremena svakog kapitaliste kada će njegovo poslovanje krenuti nadole i kada će on odatle krenuti u ofanzivu na radnička prava. Zato radnici moraju i sami da budu ofanzivni, posebno u momentima kada poslovanje ide dobro, a ne u momentima kada je već kasno i strane gazde se povlače iz države, a domaće krenu kršiti i poslednja radnička prava. Jednom delu sindikalnih vođa ovakva defanzivna dinamika savršeno odgovara, jer mogu da učestvuju u pregovorima i time opravdavaju svoje postojanje i privilegovan položaj u sindikatu, bez obaveze da previše talasaju i da se zameraju gazdama i vlastima, te rizikuju gubitak privilegovanog položaja. Pored defanzivnih štrajkova, sindikalna borba se uglavnom vodi u pravnim okvirima i pravnim sredstvima. Uzimajući u obzir da su do sada samo pojedinačne borbe radnika dobile sudski epilog u korist radnika, i u glavnom izuzetno sporo, jasno je da se sindikalna borba mora voditi ofanzivno, u momentima kada su gazde najosetljivije, pa makar to bilo protivno stavkama o štrajku u Zakona o radu, koji je svejedno antiradnički pisan.  Imajući u vidu da je ceo sistem okrenut protiv radnika, očigledno je da se radnici moraju početi boriti i politički. 

Epilog štrajka radnika Fijata 1
 Foto: Ljiljana Bukvić, Danas

Neophodnost zajedničke borbe protiv eksploatatora postaje nasušna potreba celog srpskog društva. Štrajk Fijata prošao je dosta usamljeno u odnosu na to koliki broj radnika u Srbiji deli ili će deliti istu sudbinu. Štrajk je podržao Samostalni sindikat „Zastava oružje“ iz Kragujevca, dok je Sindikat lekara i farmaceuta Srbije poslao pismo podrške koje je pročitano pri blokadi autoputa kod Bajčetine. Jednako je trebalo da dođe do masovne podrške štrajku radnika u zrenjaninskom Draxlmaieru koji proizvodi kablove za automobilsku industriju, između ostalog, do nedavno je proizvodio kablove za Fijat (nakon prestanka ugovora, ova kompanija je izgubila projekat i moralo je doći do reorganizacije proizvodnje). Učestali pozivi da se gradi solidarnost neretko ostaju samo na nivou proklamacije između sindikata. To nije dovoljno. Da bi radnici mogli da postanu društveni faktor potrebno je povezivanje u radnički pokret. To podrazumeva podršku među radnicima u konkretnim borbama, kao i međusobno podržavanje među sindikatima, bez obzira iz koje sfere rada dolaze. Usamljeni i defanzivni, radnici Srbije biće osuđeni na iživljavanje i napuštanje investitora. Odlučujuće je krenuti na vreme da se bori za radne uslove jer se u štrajku radnika Fijata, kao i u mnogim drugim poput Geoxa i Draxlmaiera, pokazalo da kada kapital krene da se povlači, šanse da ishod borbe bude dobar za radnike je manji. Radnički pokret ne samo da bi omogućio blagovremeno vršenje pritiska za bolje uslove rada, već bi mogao da utiče na politiku države i suprotstavi se pokornom odnosu prema stranom i domaćem kapitalu.

U krajnjoj instanci, mogao bi da postavi pitanje koje uopšte više nije tabu u kapitalizmu u krizi, a to je pitanje svojine. Ako je naša država odvojila ogromne subvencije za investitore, a oni samo došli da pokupe kajmak i odu bez ikakve odgovornosti, zašto im ne bi i mi prosto oduzeli proizvodnju i stavili pod radničku kontrolu, pošto našoj državi sigurno ne odgovara da oni nastupaju sa našim radnicima kako im se hoće? Oduzimanje svojine privatnicima izvršile su i zemlje Zapada i Rusija kada se intenzivirao njihov ekonomski rat, pa u čemu je tačno problem da tako postupe i radnici? Ulazimo u period veoma duboke krize kapitalizma u kojoj se već iz godine u godinu dešavaju događaji bez presedana i biti spreman na radikalnu politiku i radikalne odluke nije samo pitanje mogućnosti, nego pitanje nužnosti. Radnička klasa već snosi ozbiljne posledice ekonomske krize i ona će biti još gora ako se ne organizujemo. Istorija je na bezbroj primera pokazala da je radnička klasa ta koja je jedina sposobna da stavi tačku na kapitalističko iživljavanje. Sa tim iskustvom, doprinesimo građenju radničkog pokreta i snaga marksizma u Srbiji, kao borbenog odgovora na nasrtaje kapitala.

Tekst originalno objavljen u 26. broju štampanog izdanja Crvene kritike