Metalna industrija Novog Sada u nekim ranijim godinama, sastojala se od fabrika poput Pobede, Jugoalata i 27. Marta, dok danas jedina koja je preživela propast u tranziciji jeste fabrika električnih kablova Novkabel, koja je i sama na izdahu u poslednjih nekoliko godina. Zbog raznih sumnjivih poteza države i tajkuna, Novkabel je završio u ogromnim dugovima i sada mu je jedini opstanak reogranizacija ili će otići u stečaj. Fabrici je isključena struja usled dugovanja, te su se radnici okupili da bi se suočili sa problemima koji su pogodili njihovi fabriku.

Pre i posle tranzicije

Slika preuzeta sa 021.rs

Pre početka tranzicije 90-tih, Fabrika je brojala oko 5000 hiljada radnika. Redovno su zapošljavani novi ljudi, pogoni su radili u tri smene, roba se redovno izvozila, prostorije su imale grejanje, oprema se obnavljala i plate su bile redovne i pristojne. Sa njima se moglo i uštedeti, a oni najvredniji iz treće smene su čak mogli i da premaše plate šefova. Rad vikendom je bio posebno dobro plaćen, te su radnici bili voljni da zamene deo slobodnog vremena za znatno veće prihode.

Početkom tranzicije, broj zaposlenih je smanjen na 3000. I pored sankcija, izvoz je i dalje nastavljen, iako je smanjen obim proizvodnje. Usled inflacije, radnici su često morali da pronalaze i druge načine zarade da bi sebi osigurali opstanak.

Ozbiljni problemi po radnike krenuli su sa novim zamahom tranzicije posle petooktobarskog prevrata. Za vreme mandata direktora Đorđa Širadovića, plate nisu isplaćivanje po 7 meseci. Na to je sindikat reagovao i krenulo se u štrajk. Radnici su u tome štajku izborili nepotpunu pobedu - zaostale plate su im isplaćene, ali u iznosu minimalca. Direktor i uprava su smenjeni i nastavilo se sa radom, da bi nakon toga krenula nova ofanziva na radnike. Tehnološki višak je proglašen 2003, te je u fabrici tada ostalo 1200 radnika, što je nakon novog proglašenja 2008, spalo na približno 700 zaposlenih.

Privatizacija i manipulacija dugovima

Sumnjiviji period poslovanja Novkabela počinje njegovom privatizacijom 2009. godinje od strane Zorana Drakulića, vlasnika tadašnjeg Ist pointa. Država je prodala deo Novkabela “Metalna užad“ za 100.000 evra, a ostatak fabrike je prodala Drakuliću za 110.000 evra. Država je delom od prodaje užare, delom iz svog budžeta, isplatila otpremnine radnicima otpuštenim u poslednjem proglašenju tehnološkog viška.

Fabrika je jedno vreme poslovala normalno, ali je posle dve godine Drakulić ustupio fabriku Konzorcijumu iz Rumunije, Engleske i SAD. Ugovorom sa njime, Drakulić se sa svojom firmom Ist Point obavezao da za 5 godina uloži 11 miliona evra u razvoj proizvodnje. Kupljene su nove mašine i uloženo je 7,5 miliona evra, da bi pete godine ugovora konzorcijum odustao od investiranja, te je Agencija za privatizaciju raskinula ugovor 2014. godine.

U ovom celom raspletu, sporan je dug prema Ist pointu. Zoran Drakulić je 2007. godine od države kupio dug Novkabela iz 80-tih za 6 miliona evra, koji je tada iznosio 30 miliona maraka. Ono što ostaje nejasno je kako je Drakulić stavio hipoteku na Novkabel 2007. i njome podigao kredit od Pireus banke da bi mogao da otkupi dug fabrike, ako je on postao vlasnik tek 2009. godine. Postoje i sumnje da je fiktivno zaduživao Novkabel u svojim firmama Ist pointu i Ju pointu i time veštački povećavao udeo u firmi kao njen poverilac. Sa raskidom ugovora o privatizaciji, država postavlja Vladimira Bubanju kao zaštitnika kapitala, dok Drakulićev čovek, Dragan Cvetković ostaje na poziciji direktora.

Potpuni sunovrat fabrike

Od septembra 2014. godine situacija u Novkabelu se znatno pogoršava. Plate počinju da kasne, mesečno je isplaćivan samo deo plate, dugovi fabrike za gas i struju se počinju gomilati, posla ima sve manje i 2015. godine biva proglašen novi tehnološki višak, gde je 217 ljudi napustilo firmu i u fabrici sada ostaje svega 300 radnika, dok plate izvršnih direktora prevazilaze 1000 evra. Otpuštenima u tom periodu i dan danas nisu isplaćeni lični dohoci za septembar i oktobar, a pokušaji tužbe nisu urodili plodom da se oni isplate.

U ovom periodu, isporuke počinju sve više da kasne, a malverzacije bivaju sve veće. Ruski kupci ostavljali su avans u iznosu od 75% cene proizvoda za svoje narudžbine, postavljajući određene rokove za njih. Dešavalo se ne samo da se rokovi probiju, nego da se sa radom nije ni počelo do kraja roka, jer novac namenjen proizvodnji nije korišćen u te svrhe, a takođe se dešavalo da repromaterijal dobavljen od ruskih kupaca se koristi za izradu proizvoda za domaće tržište, bez njihove dozvole.

Kako su krenule nove mere štednje, radnicima se počelo uzimati 10% od plate, kao u svim državnim firmama. Ironično je što država jeste vlasnik Novkabela, ali ona ne isplaćuje radnike iz svog budžeta, nego oni bivaju isplaćeni od zarade koju fabrika načini. Drugim rečima, radnici zarađuju kao da su oni kolektivni vlasnik Novkabela. Kada su radnici zapitali Ministarstvo privrede zašto im se oduzima tih 10% i gde su uplate u budžet Republike Srbije od tog procenta, ispostavilo se da taj procenat u poslednjih par meseci nije ni uplaćivan državi.

Razvoj situacije i perspektive

Slika preuzeta sa 021.rs

Kulminacija problema u fabrici, nastala je u momentu kada je, zbog dugova Elektroprivredi Srbije, fabrici isključena struja i time onemogućen rad. Shvatajući da je situacija sasvim izmakla kontroli, radnici su odlučili da se izbore za svoju fabriku i na zboru radnika odlučili da zahtevaju smenu direktora Dragana Cvetkovića, onemoguće njegovo postavljanje za tehničkog direktora nakon smene, potom smenu trenutne uprave, kao i isplaćivanje zakasnelih plata. Direktor jeste smenjen i deo zakasnelih plata jeste isplaćen, a šta će se desiti sa upravom biće odluka novog direktora Zorana Stanojevića. Zaposleni trenutno nemaju potpisan kolektivni ugovor, koji su tražili poslednjih godinu dana. Dolaskom novog direktora, sindikat je dobio obećanje da će u skorije vreme taj kolektivni ugovor biti potpisan.

Ovakvom situacijom pogođena je još jedna firma u Novom Sadu. Apoteka Novi Sad je zbog lošeg poslovodstva završila u ogromnim dugovima, te plate kasne i lekovi se ne dobavljaju, što ugrožava i radnike i pacijente. Apotekarke su napravile protest zahtevajući, između ostalog, smenu direktora i taj zahtev je ispunjen, ali situacija u apotekama se uopšte nije promenila.

Da li će novi direktor stvarno rešiti poslovanje Novkabela tako da svi budu srećni ostaje da se vidi, ali iskustvo Apoteke Novi Sad govori drugačije. Pored toga, pokazalo se da novi direktor nije baš kooperativno nastrojen prema radnicima što možemo videti u ovom članku 021.rs, izjavljujući da “Problem je što radnici i dalje smatraju da je ovo državna, odnosno društvena svojina. Misle da im sve pripada, a ne razumeju da sve moraju da zarade. Sa njima sam već razgovorao i rekao sam im da tržište nema pardona, ne poznaje oblik društvene svojine, nego samo čist kapitalizam. Ja se nadam da će me shvatiti, jer jedini način da ostvarimo uspeh jeste da smanjimo troškove i uvećamo prihode. Princip je jasan. Moj prvenstveni zadatak je da njima obezbedim redovne plate, ali će to u kontri značiti i da će oni morati dobrano da se pomuče kako bismo u nekom trenutku dostigli nulu i kako ne bismo morali da moljakamo za novac".

On u ovom bezobraznog citatu jasno se ističe stav buržoaske države da su radnici tu da rade, a da su birokratski paraziti, kao uprava i vlasnici, tu da se bogate od njihovog rada. Da radnici „sve moraju da zarade” zapravo ukazuje da će oni morati da rade da rade više ili pod gorim uslovima, a ko to „ne razume” neće biti poželjan. I sada, zbog svih tih dugova koje radnici nisu ni prouzrokovali, ispada da je na njima da se „potrude” i izvuku fabriku sa dna, a zauzvrat možda neće biti kažnjeni otkazom.

Smer u kojem se Novkabel dalje kreće nije obećavajući. Prvi zahtev za reorganizaciju firme je odbijen zbog sitnih „previda” u birokratiji od strane odgovornih lica. Poslat je drugi zahtev, koji takođe ima sumnjiv birokratski pristup, te nije osiguravajuće da će on proći, a u slučaju da ne prođe, firma ide u stečaj. Njegova primena bi značila da Drakulićev Ju point postaje vlasnik Novkabela.

Kada pogledamo ko profitira iz ovakvog katastrofalnog vođenja jedne od naših najstarijih fabrika, onda je jasno da nije reč ni o kakvim „nesposobnim“ ili „nestručnim“ licima. Sabotiranje državnih firmi postavljanjem „nesposobnih” direktora nije nikakva slučajnost, niti je država sama po sebi loš poslodavac kao što tvrde tržišni fundamentalisti. Da je tako, državne firme ne bi tako uspešno poslovale i opstajale toliko godina dok su bile u državnom vlasništvu. Postavljanjem direktora sabotera, država i krupni privatnici prave pakt u transferu državnog kapitala u privatni, a zauzvrat vladajuće stranke dobijaju njihovu finansijsku podršku. Buržoaska država, dakle, uopšte i ne nastupa kao poslodavac, već kao sluga privatnih poslodavaca servirajući im pridavljene firme koje  su radnici decenijama održavali i razvijali. Takođe, država jeftinom prodajom svog vlasništva otplaćuje javni dug i time udovoljava multinacionalnom finansijskom kapitalu puneći kasu MMF-a i Svetske banke.

Odavde je jasno da državna politika nije samostalna, već da je ona samo izvršitelj klase koju zastupa. U kapitalizmu, država zastupa interese domaćih i stranih tajkuna i njena naizgled „nesposobna“ politika je u stvari veoma sposobna i veoma uspešna politika uništavanja položaja radničke klase zarad većeg profita. Budući da je državno neprijateljstvo prema radnicima sasvim otvoreno i sasvim ogoljeno, radnicima ne preostaje drugo nego da državi i njenim tajkunskim nalogodavcima uzvrate istom merom i zamene ovu lopovsku državu državom radnih ljudi u kojoj na mesto tržišnog maltretiranja i čistog kapitalizma dolazi taj bauk za tajkune i jedina nada za radnu većinu – društvena svojina.