Danas se u Novom Sadu održao protest radnica državnih apoteka. Razlozi za ovaj potez postaju sasvim jasni čim se baci površni pogled na stanje do kojeg je državno apotekarstvo dovedeno tokom tri decenije smišljenog urušavanja od strane svih dosadašnjih kapitalističkih vlasti.
U konkretnom slučaju Apoteka Novi Sad, protest je izazvan ogromnim dugovanjima apoteka, koja iznose oko 233 miliona dinara. Predstavnica radnika, Jelena Lopatić, u svojoj izjavi za novosadski portal 021.rs rekla je sledeće:
U pitanju je ustanova koja skoro 300 godina funkcioniše zbog građana Novog Sada, a sada je njen rad ugrožen. Time smo pogođeni i mi i zbog toga smo zabrinuti za opstanak, kako apoteke, tako i nas samih. To je glavni cilj protesta, da se bez ikakvih političkih konotacija ukaže predstavnicima grada i građanima, na važnost ove ustanove.
Saopštenje radnika apoteka nam dalje kaže:
Pacijenti, koji su godinama dolazili po stručne savete i svoju terapiju, sada iz naših apoteka odlaze praznih ruku. Police su prazne, bez lekova, dugovi veliki, a stanje nesigurnosti i neizvesnosti postali su svakodnevica zaposlenih
Redakcija „Crvene kritike“ je takođe razgovarala sa jednom od osoba koje su zaposlene u Apotekama Novi Sad i od našeg sagovornika smo dobili podrobniji uvid u to na koje se sve načine uništava naše apotekarstvo.
Agonija državnih apoteka
Nakon godina nestašice i krize zdravstvenog sektora u vreme Miloševića, DOS-ovske vlasti su otišle još dalje u ofanizivi kapitala protiv našeg zdravlja.
Naime, sredinom 2001. godine, donet je zakon kojim je prestalo budžetsko finansiranje plata radnika u državnim apotekama, gde je predviđeno da se za plate odvaja od marže, koja iznosi 12%. Drugim rečima, apotekarima je država poručila da im ostaje samo da se nadaju da će se svakog meseca razboljevati dovoljan broj ljudi za njihovo preživljavanje, ili pak da dovoljan broj već bolesnih neće „prebrzo“ ozdraviti.
Prodaja lekova, čije cene i marža su regulisani od strane države, a ne od strane apotekara, pokazala se kao nedovoljna za život i ubrzo nakon prelaska na plaćanje od marže postalo je jasno da će im zarada opasti za oko 30%, ukoliko ne prošire asortiman dostupnih roba u apotekama, tj. ukoliko u apoteke ne unesu elemente dućana i drogerije. „I tako smo, radi preživljavanja upropastili struku“, kaže naš sagovornik iz novosadskih državnih apoteka: pored lekova i medicinske opreme, postalo je neophodno uvesti prodaju kozmetike, papuča i druge slične robe, kako bi se popunila budžetska rupa.
Kako bi se teška situacija učinila još težom, pre tri godine je počela, prema rečima našeg sagovornika, „agresivna primena Zakona o javnim nabavkama (ZOJN) prema apotekama“. Naš sagovornik je istakao da ovo podrazumeva da su državne apoteke dužne da predvide zalihe za koje traže sredstva od Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje (RFZO) - dakle, zalihe lekova koji se izdaju na recept - do 6 meseci unapred i to ne samo da predvide tip leka, nego da predvide i marku! Drugim rečima, neophodna sredstva za rad u farmaciji bi danas morali da budu soc od kafe, pasulj i kristalna kugla... Šta drugo reći za zahtev koji ne samo što očekuje od apotekara da pogodi od čega će kupci lekova bolovati u budućnosti, već i koje preference ti kupci imaju po pitanju proizvođača! Ukoliko se ova predviđanja ne pokažu tačnima, nastaje opasnost od nestašice lekova, na koju struka upozorava već nekoliko godina. Kako bi se nestašica ublažila, državne apoteke su prinuđene da imaju dva lagera sa potpuno istim lekom – jedan iz kojega se lekovi izdaju na recept, prema ZOJN i drugi, iz kojega se lekovi prodaju, koje korisnici moraju da plate. Da stvar bude apsurdnija, lekovi iz lagera za prodaju koštaju više od cene koja je određena za iste te lekove iz lagera za izdavanje na recept, što će reći da država nametanjem duplih lagera otvoreno pljačka jednu od najugroženijih kategorija našeg stanovništva, ljude kojima su neophodni lekovi.
Uporedo sa svim ovim birokratskim obrušavanjem na stvarnost rada državnih apoteka, privatne apoteke dobijaju znatno drugačiji tretman, koji ih dovodi u povlašćeni položaj u odnosu na državne. Primera radi, naš sagovornik je objasnio kako privatne apoteke nisu obavezne da poštuju Uredbu o planu mreže zdravstvenih ustanova, već, kao preduzetnici, mogu da otvore apoteke gde god nađu za shodno i gde imaju poslovni prostor. Pored toga, rečeno nam je, dok državne apoteke moraju imati zaposlene 2 farmaceuta i jednog farmaceutskog tehničara po smeni, privatnim apotekama je dovoljno da u smeni bude samo 1 farmaceut kao odgovorno lice, tj. lice koje ne mora nužno da bude direktno uključeno u rad smene, već samo da preuzima odgovornost za slučaj da isplivaju određeni problemi.
Što se nabavki lekova tiče, problemi ne staju samo sa veštačkom primenom ZOJN, već je ozbiljan problem taj da državne apoteke mogu često da priušte samo lekove koji imaju najnižu cenu – te stoga i znatno niži kvalitet. Ovi jeftiniji lekovi nižeg kvaliteta su često i u nedovoljnim zalihama zbog prezaduženosti državnih apoteka prema dobavljačima, prezaduženosti koja se javila kada je država rešila da od svojih i naših apoteka opere ruke i prepusti im da se pojedinačno snalaze i dovijaju oko nabavki i prodaje. Na taj način su državne apoteke upale u tržišno vrzino kolo, gde ne mogu da dobiju nove lekove jer su prezaduženi, a ne mogu da izađu iz prezaduženosti jer ne raspolažu dovoljnim količinama lekova.
Kao šlag na ovoj izvrnutoj torti, saznajemo da su državne apoteke dodatno finansijski opterećene nakon 2002. godine, kada je primarna zdravstvena zaštita prešla u nadležnost lokalnih samouprava, što su vladajuće stranke na lokalu iskoristile za već notornu praksu crpljenja odbora i zapošljavanja birokratskog osoblja. Državne apoteke su tako došle u apsurdnu situaciju da neretko na platnom spisku imaju više činovnika, nego farmaceuta i farmaceutskih tehničara. Tim činovnicima plate ne obezbeđuje niti državni, niti pokrajinski, niti lokalni opštinski budžet, već isključivo zarada od 12% marže. Drugim rečima, apotekarima, koji sami jedva preživljavaju, na teret je natovaren čitav glomazni činovnički aparat preko kojeg vladajuće stranke kupe glasove, finansije i socijalni mir. Istovremeno, farmaceutski radnici u državnim apotekama poput onih u Novom Sadu ili Pančevu, prinuđeni su da se za elementarna prava bore protestima na ulici jer ih prilagođavanje tranzicionom ludilu često ostavlja i po mesec dana bez plata, dok nesmanjenom revnošću pokušavaju da održe u životu radna mesta kojima često, pored nestašice lekova, preti i isključivanje grejanja i struje usled blokiranih računa i apsolutne nezainteresovanosti „osnivača“, lokalnih samouprava, da im na bilo koji ozbiljan način pomognu.
Jasno je da takvo nešto nije ni na kraj pameti gospodi iz lokalnih samouprava, koji državnu farmaciju vide samo kao još jedno polje za brzo otimanje novca. Arogancija i prezir ljudi koji su postavljeni da upravljaju državnim apotekama, kao i njihova sramotna neupućenost u to koliki je uopšte značaj farmaceuta u jednom civilizovanom društvu, ogleda se, između ostalog i u potcenjivačkim i uvredljivim komentarima koji se upućuju farmaceutima tokom pregovora. Pa je tako, prema rečima našeg sagovornika, gospodin gradski ministar zdravlja Novog Sada, imao izjaviti da farmaceuti ionako služe da sa recepta pročitaju „dvaput po jednu“. I kako onda očekivati od jednog takvog stvorenja da bilo šta promeni i da mrdne malim prstom da spase naše apoteke?
Ne, umesto bilo kakve strategije pomoći, vlasti su pribegavale sredstvima represije, uključujući, kako naš sagovornik tvrdi, čak i pretnje farmaceutima koji protestvuju – od onih ljigavih „dobronamernih upozorenja“, sve do otvaranja mogućnosti za ugrožavanje bezbednosti članova njihovih porodica.
Javno-privatno partnerstvo: uzrok, a ne rešenje
Režim i privilegovani sloj rukovodilaca Farmaceutske komore Srbije reći će nam kako oni već tobože spremaju rešenje i kako se ono nalazi u novom Zakonu o apotekarskoj delatnosti, koji bi trebalo da državne apoteke zameni apotekama koje posluju u sklopu tzv. javno-privatnog partnerstva. Šta tačno predstavlja to javno-privatno partnerstvo? Ono generalno predstavlja izdavanje koncesija privatnicima za vođenje određenih poslova koji su od javnog značaja. Polazeći od toga da je „država loš gazda“, vladajuća politička elita pere ruke od svakog oblika socijalne i infrastrukturne odgovornosti prema svom narodu i prepušta tu odgovornost privatnim preduzetnicima, koji se odgovornosti prihvataju za određenu „cenu-sitnicu“, to jest za zajamčeno finansiranje iz budžeta sa jedne strane i za zajamčeni profit od naplaćivanja usluga koje je ranije vršila država, sa druge strane. Drugim rečima, tzv. javno-privatno partnerstvo nije ništa drugo do izbacivanje službi od opšteg značaja na tržište, tako što se privatizuje dobit od pružanja usluga, dok ulaganja u infrastrukturu po pravilu ostaju nacionalizovana, tj. na grbači svih nas.
Zvanično ideološko opravdanje ovakvog poteza jeste, naravno, da preduzetnik bolje zna kako da posluje, a „struka“ – tj. njena korumpirana i privilegovana vrhuška – izvolela je uneti čak i određene kriterijume za to ko sve može biti koncesionar, nastojeći da se ovo „partnerstvo“ poveri nekome ko je iz struke (a već iz ove rečenice nam je poprilično jasno na koga dame i gospoda iz Komore tipuju).
Međutim, treba imati u vidu da pitanje nasleđivanja koncesije ostaje vrlo upadljivo nedefinisano. Za to postoje različiti modeli. Jedna od mogućih varijanti, koja bi bila najviše u skladu sa nepovredivošću privatne svojine, na kojoj počiva kapitalizam, jeste ideja da naslednik koncesije ima pravo da angažuje stručna lica da rukovode koncesijom u njegovo ime. Drugim rečima, sasvim je razumno za očekivati da u slučaju davanja državnih apoteka pod koncesiju struka vremenom pogne glavu pred novcem. Štaviše, iluzorno bi bilo očekivati išta drugo – pa ne privatizuje preduzetnik nešto zato da njegova deca to ne bi nasledila, već upravo da bi mogla da naslede.
U takvom „obezbeđivanju budućnosti svoje dece“ svakako se posebno isplati ostvariti što veći profit što manjom investicijom. Baš u tom ključu treba razumeti uništavanje državnih apoteka. Javno-privatno partnerstvo se ne javlja tu kao nekakvo rešenje koje treba da prekine praksu pljačke i urušavanja, već upravo kao cilj pljački i urušavanja, kao razlog zbog kojeg se svesnim i planskim destruktivnim delovanjem vlasti prema našim apotekama u stvari priprema teren za njihovu privatizaciju i to takvu da će se usled prezaduženosti i velikih nametnutih ekonomskih problema koncesije na kraju davati po uslovima koje su za privatnike više nego povoljni. Na prvi pogled to deluje racionalno – zašto da privatnik plati mnogo za firmu koja je opterećena dugovima, kojoj ni dobavljači više ne isporučuju sve što joj treba? Ionako će pre nego što zaista krene s poslom morati da otplati sve te silne dugove, a to je još jedna velika investicija, zar ne?
Ne. Naprotiv, prezaduženost svake državne firme, pa tako i državnih apoteka, predstavlja za državu navodni problem samo dok traži izgovor da privatizuje i dok traži povod da tu privatizaciju izvrši po apsurdno niskoj ceni. Onoga trenutka kada ta otimačina bude gotova, država će svejedno na sebe preuzeti otplatu svih tih dugova, putem poreskih olakšica, grejs perioda za plaćanje poreza ili upotrebe prostora, ili čak direktnih subvencija. Kao što smo rekli, rizik ostaje nacionalizovan, privatizuje se samo profit – to je suština, to je svrha javno-privatnog partnerstva. Da bi se takva jedna operacija izvela, da bi bilo ko sa minimumom zdrave pameti uopšte pristao na to da se naša zajednička svojina proda u bescenje, mora se prvo stvoriti atmosfera u kojoj je opšti utisak taj da državno vlasništvo ne funkcioniše i da stvara samo probleme – dok, u stvarnosti, te probleme namerno stvaraju oni koji vlast u državi ne vrše u zajedničkom intersu, već u interesu privatnog biznisa. Ovaj obrazac je isti u svim sektorima, od industrije do apotekarstva: opljačkaj, diskredituj, privatizuj pod izgovorom da je privatna firma „efikasnija“ - a „efikasnija“ je iz razloga koje ćemo sada analizirati.
Privatna farmacija – profit pre etike
Privatne apoteke pre svega imaju niže zahteve za zaposlenost stručnog kadra i znatno labaviju regulaciju poslovanja. Neke od njih često posluju na ivici legalnosti, pa se u njima, prema rečima našeg sagovornika, neretko mogu naći razne supstancije opasne po zdravlje i život pacijenta, ali veoma korisne po profit apoteke.
Tako se kod privatnika, rečeno nam je, mogu naći ne samo neprovereni i neregistrovani lekovi, već i tzv. alternativni lekovi. Ovi alternativni lekovi često ne ispunjavaju ni minimum standarda koji bi im omogućili da u prodaji budu nazivani lekovima – npr. kapsule često nisu od dovoljno razgradive plastike i postoji opasnost da korisniku probuše želudac, a o hemijskom sastavu „leka“ da i ne govorimo.
Međutim, oni se i dalje neometano reklamiraju i prodaju uz pomoć rupe u zakonu koja omogućava njihovo plasiranje na tržište kao „dodataka ishrani“. Ovi „dodaci ishrani“ po pravilu su samo bezobrazno skupi placebo, preporučivan od strane opskurantskih pojava i prodavaca šećernih vodica, poput Slađane Velkov[1]. Međutim, kamo sreće da prevara staje samo kod bezobrazno skupog placeba! Nažalost, dobili smo informaciju da određene privatne apoteke uskaču na sujeverni pseudonaučni voz koji tvrdi da se, verovali ili ne, rak može lečiti petrolejom! Autor ovih redova je u početku bio zbunjen kada mu je sagovornik Crvene kritike izneo podatak da se u privatnim apotekama prodaje ovaj inače zabranjeni gas. Prva pretpostavka je bila da ga neki stariji ljudi sa sela kupuju za lampe. Šok je usledio nakon što je sagovornik iz novosadskih apoteka objasnio da se petrolej svesno prodaje neupućenim i očajnim ljudima, obolelima od raka, kao „lek“ koji se pije.
Koliko je ova spremnost na trovanje, ili, u najmanju ruku, kockanje sa zdravljem korisnika lekova, prisutna usled profitnog motiva, govori i činjenica da su samo u ovoj godini u javnost dospele vesti i o dve policijske akcije – jednoj u Novom Sadu i jednoj u Svilajncu – gde su zabranjene na stotine tabli neregistrovanih i zabranjenih lekova. Znajući koliko je država u kojoj živimo ogrezla u korupciju, možemo samo pretpostavljati do kojeg plafona je ovo profitiranje na bolesti i očaju ljudi stiglo da se popne, pre nego što su državni organi rešili da reaguju.
Nisu, naravno, jedini problem sa privatnim apotekama ove alternativne mamipare i prevare. U velikom broju slučajeva, privatne apoteke nemaju dovoljno stručnog kadra i previše su orijentisane na ostvarivanje profita da bi im se stručna etika, poljuljana i u državnim apotekama, našla na prvom mestu. Tržište etiku potiskuje jer je veća potreba za lekovima uzrok boljeg poslovanja za apoteku, te se zbog toga privatnici često odvažuju na dosta „slobodnija“ tumačenja propisa, što može biti posebno opasno u slučajevima kada nedovoljno stručni ljudi u nedovoljno bezbednim uslovima spravljaju farmaceutske mešavine. Ovakve avanture nisu opasne samo zbog mogućnosti da se pogreši razmera različitih sastojaka, već i zbog mogućnosti da se mešavina pakuje u ambalažu čiji materijal sa njome reaguje na po pacijenta štetne načine.
Veliki deo ovih pojedinosti široj javnosti nije dovoljno poznat, što je sasvim razumljivo jer svi mi odlazimo u apoteku sa početnom pretpostavkom da se tamo nećemo otrovati i da je to mesto gde dobijamo proizvode koji su pouzdani i koji će nam popraviti zdravstveno stanje. U vremenu opšte bede i kapitalističke krize, prirodno je da će nam glavna briga prilikom kupovine lekova biti njihova cena i njihova što bolja dostupnost. Prirodno je, dakle, da će u takvim uslovima, ljudi biti pre upućivani na privatne apoteke, ma koliko tako nešto bilo rizičnije jer se radi o ustanovama slabije podložnima kontroli i sa nižim standardnima poslovanja od državnih apoteka. Isto tako je prirodno da će ta upućenost na deo farmaceutske struke koji je, po logici stvari koju nameće tržište, trgovački pre nego što je farmaceutski, dovesti do težih posledica po ljude kojima je zdravlje najugroženije.
Neko će prigovoriti da se sve ove manjkavosti daju rešiti strožim zakonima za poslovanje privatnih apoteka, kao i da postoje privatne apoteke koje su sasvim pouzdane i koje su opravdale poverenje svojih potrošača u više navrata. To može biti tačno, ali maši poentu iz još dva veoma važna razloga. Naime, uvođenje profitne logike u distribuciju lekova daje vrlo nestabilan i privremen karakter opštoj dostupnosti lekova. Tačno, danas se u privatnim apotekama lekovi mogu kupovati na recept usled sporazuma sa RFZO, kao što se otvara i prostor da se kod privatnog lekara ide sa zdravstvenom knjižicom. Iako to na prvi pogled izgleda kao olakšanje, činjenica je da se takvim sporazumima dugoročno oštećuje budžet, da se budžetska sredstva odlivaju u privatne džepove jer se država koja se ionako nalazi u užasnom finansijskom stanju obavezuje da će nacionalizovati troškove privatnih farmaceutskih i medicinskih firmi, odnosno da će sve nas učiniti njihovim donatorima.
Osim tog budžetskog opterećenja, treba imati u vidu da sporazumi privatnog zdravstva sa RFZO imaju i svoju političku ulogu – oni služe tome da ublaže prve posledice privatizacije zdravstva i da stvore lažan utisak o tome kako su privatno zdravstvo i privatno apotekarstvo u svim pozitivnim aspektima isti kao i njihovi državni pandani. Ali šta se dešava kada državnih pandana više ne bude? Šta se dešava kada budemo ostali samo sa privatnim firmama koje nam prepisuju i distribuiraju lekove? Sporazum sa RFZO tada neće biti više neophodan jer više nećemo imati zaštitnu mrežicu državnog zdravstva da nas štiti. Tada se ti sporazumi mogu prosto ukinuti u novom naletu mera štednje i oni se i hoće u jednom trenutku ukinuti. Kada se to desi, velikoj većini radnih ljudi, koji i sada sklapaju kraj s krajem, čuvanje vlastitog zdravlja će otežavati preživljavanje, ma koliko to paradoksalno i sumanuto zvučalo. Privatno preduzetništvo nije tu da se bavi interesima kupca, ukoliko taj kupac nije u stanju da bude isplativ za preduzetnika – nečije zdravlje i nečiji životi tako postaju prosto odbačeni jer za njihovim očuvanjem nestaje potražnje. „Nevidljiva ruka“ tržišta tako postepeno sklapa svoje prste oko naših vratova.
Šta da se radi?
Iz redova iznad je jasno da je borba za očuvanje državnih apoteka borba od zajedničkog interesa, da se njihovim čuvanjem čuva zdravlje svih nas. Međutim, postavlja se pitanje, na koji način je njih moguće spasti, ukoliko je njihov vlasnik, država, toliko rešen da ih uništi i rasproda u bescenje? Pitanje očuvanja državnih apoteka tako postaje jedno od ključnih političkih pitanja jer vidimo da se ono ne može zadovoljavajuće rešiti nezavisno od toga ko je na vlasti.
Da bismo spasli državne apoteke moramo se, dakle, boriti za uspostavljanje države koja ih neće planski uništavati u interesu privatnog sektora, već koja će obnoviti njihovo budžetsko finansiranje i širenje mreže zdravstvenih ustanova, tako da njihove usluge i dobra budu još dostupnija najširim slojevima naroda. Međutim, zar takav model nije veoma skup i zar ne preti da budžetska sredstva dodatno odliva u džepove farmaceutskih korporacija? Zaista, u okvirima kapitalističke privrede, civilizacijska nužnost kao javno finansirano zdravstvo i može samo odvesti u bankrot jer podrazumeva samo ispostavljanje računa od strane farmaceutske industrije državi. To, međutim, ne znači da je javno finansirano zdravstvo potpuno neizvodljivo, već da je njegova izvodljivost vezana za povoljno snabdevanje lekovima i drugim medincinskim zalihama – drugim rečima, da nam je pored obnove državnih javno finansiranih zdravstvenih struktura neophodna i obnova državne farmaceutske industrije, po kakvoj smo bili poznati pre 20 godina, a od koje danas gotovo da nema ni traga. Borba za spas apoteka je, vidimo, ujedno i borba za povratak proizvodnje lekova u ruke naroda.
Ali i to košta, posebno nakon što nam je farmaceutska industrija temeljito rasturena. Odakle nam sredstva za takve projekte? Na to oni koji traže rešenja unutar kapitalizma, tržišta i privatne svojine zaista nemaju odgovor. Marksisti na to kažu: sredstva za obnovu farmaceutske industrije i državnih apoteka su kod onih koji su ih rasturili i naša je dužnost da ih vratimo! Isto važi za bilo koju industrijsku granu u našoj zemlji – štaviše, isto važi za sve grane industrijskog i finansijskog sektora jer obnova jedne inudstrijske grane podrazumeva obnovu čitavog niza drugih, što, pak, podrazumeva centralizovane finansijske strukture u državnom vlasništvu, koje će ulagati u razvoj industrije pod povoljnim, a ne pod zelenaškim uslovima.
Vidimo, dakle, da su trajno očuvanje i razvoj svakog pojedinačnog dela državnog vlasništva i ustanova od javnog interesa izvodljivi jedino pod uslovom da se napadne privatna svojina, da se u državno vlasništvo vrate krupna industrija i finansijski sektor – da se ponovo izvrši nacionalizacija. Bez ispunjenja tog uslova, iluzorno je očekivati uspeh bilo kojeg polovičnog rešenja.
Pa ipak, sama nacionalizacija još uvek nije dovoljna. Sasvim je legitimno reći da je teško verovati državnim strukturama, ko god da je u njima, da vode privredu nakon što su je u proteklih nekoliko decenija odvele pravo u provaliju. Zaista, postojeće birokratske državne strukture nisu sposobne da iznesu ovaj istorijski zadatak. Zbog toga nam je potrebno da se, pored državne svojine, vrati ponovo i radnička kontrola, ovaj put sa većim demokratskim ingerencijama nego što su ih imali jugoslovenski samoupravljački saveti. Bez ispunjenja ovih uslova, bez davanja ljudima iz struke da upravljaju vlastitim radnim mestima, nije moguće zaustaviti slobodan pad naše privrede i strovaljivanje javnih ustanova koji uvek takav pad prati.
Zbog toga, kada govorimo o bilo kojoj pojedinačnoj borbi gde radnici ove ili one branše stoje na braniku zajedničkog interesa, kao što su to danas učinili novosadski apotekari, ne smemo toj borbi prići sa amom na glavi i odbijati da vidimo povezanost sa svim ostalim borbama protiv tržišne najezde. Naprotiv, moramo iznova i iznova isticati da su svi ovi pojedinačni slučajevi borbe samo posebni oblici jedne te iste borbe, koja je zajednička svim radnim ljudima – borbe protiv tržišnog pustošenja, borbe protiv preduzetničke pljačke, borbe protiv kapitalizma.
[1] Za one koji neznaju, radi se o najistaknutijoj pseudomedicinskoj šarlatanki u Srbiji.
