Prošlo je malo više od godinu dana od kada smo pisali o situaciji u Novkabelu, novosadskoj fabrici kablova. Iako situacija nije odavala mnogo nade usled ogromnih dugova, loše uprave, pa na kraju i isključivanja struje, pravovremenim štrajkom, aktivnim zalaganjem sindikata i njegovog zamenika predsednika Čedomira Kopčanskog, kao i postavljanjem direktora koji nije aktivno sabotirao rad fabrike, radnici Novkabela uspeli su da se izbore za većinu zaostalih plata, doprinosa i bonusa, za kolektivni ugovor koji su tražili, da spreče stečaj fabrike, da očuvaju proizvodnju, visinu plate i radna mesta, da obnove opremu za rad, reše probleme sa grejanjem, kao i da smene deo uprave.

NFKZanimljivo je kako je novi direktor spreman na saradnju sa sindikatom, što je neuobičajena pojava. Stara uprava i sindikat imali su različito viđenje u vezi razloga propadanja fabrike, te kada je direktor uvideo da su radnici oni koji govore istinu o posledicama degradacije, direktor je mnogo češće komunicirao sa sindikatom u vezi načina kako da se unapredi fabrika, te je zbog uspešnog napretka bio spreman davati ustupke radnicima. Zbog toga bi se moglo reći da se ovde radi o jednoj vrsti radničke participacije, jer radnici imaju određeni glas u vezi sa upravljanjem svoje fabrike. No, Novkabelu i dalje sledi privatizacija u sledećim mesecima, i pored izbegnutog stečaja, te je veoma verovatno da je „dobra volja“ direktora rezultat spremanja Novkabela za tu privatizaciju. Privatizacije su uvek dovodile do urušavanja radničkog standarda i otpuštanja, te je među radnicima prisutan strah od toga šta će privatizacija Novkabela tačno doneti.

Iako je poslovanje fabrike trenutno na visokom nivou, te se ne očekuje zaoštravanje krize u skorije vreme, to zaoštravanje će u nekom momentu biti neminovno. Novkabel jeste još jedan primer značaja koji  ima učešće radnika u upravljanju fabrikom. Radnici najbolje osete u svojim rukama kako proizvodnja teče, kako se ona može unaprediti i kako treba voditi fabriku. Ipak, radnička participacija nikako ne može biti trajna pobeda u borbi za interese radnika. Svaka odluka koja je donešena na zahtev radnika, mora još uvek da prođe birokratske ili gazdine prste. Kako je klasni sukob neizbežna pojava kapitalističkog društva, treba biti svestan da će ta participacija prvom prilikom biti ugušena kada nepredvidivost tržišta bude nalagala državi ili novom gazdi da poveća eksploataciju radnika. Zato kada privatnici odluče da udare na pobede radnika koje su ostvarili na njihovim radnim mestima, njihov odgovor treba da bude uvođenje potpunog radničkog upravljanja i podruštvljivanje sredstava za proizvodnju, da bi pobede koje su ostvarili ostale trajne.