Od prošlogodišnjih aprilskih Protesta protiv diktature do danas, javne manifestacije nezadovoljstva i štrajkovi u Srbiji se ne zaustavljaju. Početak ovog meseca, obeležen je protestima malinara i planiranim uličnim protestima protiv poskupljenja goriva, a ove dve inicijative pokazuju i tendenciju uvezivanja preko fejsbuka. Radni narod kreće otvoreno da odbija Vučićev društveni pakt koji podrazumeva suzdržavanje od javnih protesta u zamenu za navodno postepeno poboljšanje životnog standarda koji on i njegov tehnokratski tim orkestriraju odozgo. Posebno je ohrabrujuće to što je protest malinara pokrenut i u Prijepolju, multietničkom gradu na kome su se uz Užičko kolo zajedno vijorile bošnjačka i srpska zastava. Kao što se moglo primetiti i na protestima Pravda za Davida koji su se manifestovali u oba entiteta Bosne i Hercegovine, različiti narodi se lako ujedine kada im je na horizontu jasan zajednički interes. No, koliko god bile pozitivne ovakve borbene pojave u Srbiji i šire na prostoru bivše Jugoslavije, potrebno je objektivno sagledati koje su to političke prepreke i dileme na koje nailaze delovi društva koji se aktiviraju. Malinari su trenutno glavna tema u medijima i očigledno zadaju muke Vučićevom režimu, međutim politička forma borbe i njeni rezultati su još uvek neizvesni.

Ko kontroliše malinu?

MalinariTrenutna otkupna cena kilograma malina iznosi između 50 i 100 dinara, dok malinari tvrde da realni minimum treba da iznosi 180 dinara kako bi uopšte pokrili troškove poslovanja. S jedne strane, malinari optužuju hladnjačare i izvoznike za monopolističke manipulacije. S druge strane, hladnjačari i izvoznici brane se da oni nisu odredili cenu malina, nego da je cena maline na svetskom tržištu pala. Vlada Republike Srbije za sada na izgled stoji po strani i tvrdi kako ona nema šta da se meša i usmerava nevidljivu ruku tržišta, tj. odnose ponude i tražnje.

Ko je onda kriv za ovu situaciju? Kako bi bismo odgovorili na ovo pitanje potrebno je sagledati globalni lanac proizvodnje malina koji povezuje krajnjeg kupca u samoposluzi u Londonu sa uzgajivačem u Arilju. U tom lancu postoje minimum četiri glavna aktera (ako iz analize za momenat izuzmemo državu). Prvi akter jeste sitni uzgajivač kog uglavnom čine pojedinačna seljačka domaćinstva koja su prikupila (često zaduživanjem) minimum investicija za ulazak u biznis proizvodnje maline. Takva seoska domaćinstva se diferenciraju od ostalih malih poljoprivrednika koji ne uzgajaju hranu koja je tako tražena na svetskom tržištu jer potencijalno mogu zaraditi mnogo više para putem izvoza. Međutim, mali proizvođači su zavisni od vremenskih prilika, nepredvidivog roda malina, oscilacija cene malina na tržištu i što je najbitnije, moraju prodati svoj proizvod u kratkom vremenskom roku posle berbe jer nemaju dovoljno kapitala da investiraju u skladištenje maline.

Jedan mali deo uzgajivača je uspeo da unapredi svoje poslovanje i investira u hladnjače i eventualno preradu maline. Ovaj drugi akter jeste sloj krupnih poljoprivrednika i kapitalista koji se pozicionira kao posrednik između mnoštva sitnih uzgajivača i velikih inostranih otkupnika malina. Svojom monopolskom pozicijom na lokalnom tržištu takozvani hladnjačari su u stanju da diktiraju otkupnu cenu maline, ali ni oni nisu u potpunosti nezavisni jer se takmiče na svetskom tržištu sa ostalim zemljama koje izvoze malinu i izloženi su pritiscima trećeg aktera, to jest, globalnih trgovaca koji robu plasiraju u maloprodajne objekte u Zapadnoj Evropi. No, često se zaboravlja na četvrtog aktera čiji se glas retko kada čuje, a to su sezonski radnici koji beru maline. Pojedinačna domaćinstva redovno upošljavaju berače malina koji često rade na crno u neregulisanim radnim  uslovima i za niske nadnice.

Prosute malineAko ovako postavimo stvari jasno je da malinari sa jedne strane, i hladnjačari i izvoznici sa druge, imaju u potpunosti suprotne interese, gde prvi žele višu cenu malina, dok drugi žele što nižu. Bilo kakvi pošteni odnosi među ljudima stavljaju se po strani kada se bavi surovim kalkulacijama profesionalne trgovine. U ovom sukobu mi jasno stajemo na stranu malinara. Radni ljudi su naši saveznici naspram kojekakvih kalkulanata iz biznisa. Ali očigledno problem je mnogo dublji od jednog običnog jednokratnog sukoba između dva sukobljena tabora i malinarima je u interesu da pravilno procene ko su im potencijalni saborci, ko neprijatelji i kako je najbolje organizovati se na duže staze i politički izraziti svoju borbu.

 

Na čijoj strani je država?

Glavni zahtev malinara sastoji se u tome da država reguliše tržišnu cenu malina i tako stane na put monopolu koji su postavili hladnjačari i izvoznici. No, premijerka Ana Brnabić, odmah je oprala ruke od bilo kakve intervencije, rekavši da tržište određuje cenu malina, takođe odbijajući bilo kakve pregovore sa malinarima do god oni vrše blokade puteva. Postavlja se pitanje da li država uopšte želi da reši ovaj problem u korist malinara? Očigledno ne, čim je poslala policiju na njih i pozvala se na tržište. Razlog leži u tome što državni aparat uvek služi vlasnicima krupnog kapitala – u ovom slučaju hladnjačarima i izvoznicima. Hladnjačari su prirodni saveznici Srpske napredne stranke koja se finansira iz niza manjih i većih gazda po opštinama širom Srbije koji koriste Vučića kao svoj štiti i oslonac.

Skoro sve mere koje država donosi u poslednjih tridesetak godina išle su na štetu radnog naroda i u korist kapitala. Srpska država je privatizovana još od dolaska na vlast Slobodana Miloševiča i ne služi narodu već paktira sa kapitalistima (biznismenima, tajkunima, investitorima). Čak i kad bi se odlučila da izvrši pritisak na izvoznike malina, usledili bi protesti moćnih stranih kompanija, uvoznika koji takođe svoje profite baziraju na neplaćenom radu sitnih proizvođača i berača malina na balkanskom selu. Kada se tako situacija sagleda, bilo kakav apel državi jasno je uzaludan. Pozivanjem na slobodno tržište i osuđivanjem blokada država se dakle jasno stavila na stranu moćnika. Regulisanje otkupne cene malina ove sezone bio bi minimalan ustupak sitnim proizvođačima koji su proteklih godina razne vlade često i radile pod pritiskom odozdo. Vučić za sada odbija čak i ovaj najmanji ustupak.

Kratkoročna i dugoročna rešenja

Malinari su se nalaze u poprilično nezavidnoj situaciji. Kako god da se okrene stvar, preti im nemaština nametnuta odozgo. Neke od primarnih stvari sa kojima su već krenuli jeste širenje borbe na više gradova, medijsko probijanje i povezivanje sa ostalim borbama, kao i remećenje protoka robe blokadama puteva. Glavno oružje kojim raspolažu jesu istrajnost, solidarnost i spremnost da udare državu gde boli, tj. blokade puteva. Kao što smo već spomenuli proteklih godina razne vlade su često ustuknule pod pritiskom malinara, prekinule sveti zavet nemešanja u tržište i garantovale minimalnu otkupnu cenu koja je omogućavala malinarima da barem prežive krizne sezone. Vrlo je moguće da će i Vučić biti primoran da popusti, pogotovo ako bude suočen sa perspektivom novih štrajkova u industriji i uličnih protesta protiv visokih cena goriva.

Bratstvo JedinstvoOva pobeda bi bila jako važna za slabljenje Vučićevog režima, no dugoročno gledano, ona malinarima i sezonskim radnicima donosi jako malo. Vreme radi protiv njih i moguće je da će već sledećeg leta morati ponovo da kreću u proteste. Jedina solucija za poljoprivredne sitne posednike jeste da pokušaju da se udruže u ekonomske zadruge, nastave da jačaju svoja udruženja i stvore političke platforme koje bi poboljšale njihovu poziciju u pregovorima sa hladnjačarima i naterali kapitalističku državu da sistemski reši problem otkupa maline. Politička misao koja bi najefikasnije branila njihove interese jeste marksizam.

Ovo što se dešava malinarima je klasični simptom jačanja krupnog kapitala. Kao sitni posednici, malinari pripadaju tzv. srednjoj klasi, nezavisno od visine njihovih primanja iz sezone u sezonu. Kako kapitalizam teži sve većem ukrupnjavanju kapitala on neće imati problem sa tim da pojede srednje klase koje mu stoje na putu. Zato zahtev predsednika Udruženja "Limska dolina", Sanela Dizdarevića „da se dovede investitor u Prijepolje koji će raditi preradu maline i uposliti radnike, i ovaj proizvod plasirati na svetsko tržište” predstavlja nesvestan poziv na dalje uništenje malinara, jer jedini uslov pod kojim bi investitor došao na takav teren je ako bi se malinarima još dodatno oborile cene malina, ili ako bi došao da otkupi zemlju od njih.

Takođe, komentar Predsednika Upravnog odbora poljoprivrednih proizvođača Užice Milije Lazića da hladnjačari treba „da shvate da mi nismo nadničari na njihovom njivama već njihovi poslovni partneri” ostaje šupalj, jer podrazumeva nekakvu pravednost tržišta i trgovine, za koju smo gore objasnili da je šire gledano nemoguća. Sitni malinari ne treba da gaje iluziju da su zbog svog poseda bliže kapitalistima nego proleterima. Njihova proleterizacija je neminovna pojava kapitalizma i zato ne treba da očekuju nikakvo partnerstvo sa krupnim kapitalistima. Sitni posednici na kraju, u nedostatku sopstvenog kapitala i usled konkurencije sa jačim igračima, uvek na kraju bivaju prisiljeni da prodaju svoj posed zarad osiguravanja sopstvenog opstanka, time se približavajući nadničarima koje sezonski upošljavaju na svom posedu.

Tržište ne može uvek jasno da predvidi ponudu i potražnju, jer svaki proizvođač, preprodavac, prerađivač radi za sebe, nemajući jasan uvid šta se dešava kod drugog konkurenta, te zbog nedostatka planske ekonomije, dešavaju se haotični skokovi u ponudi  i potražnji zbog koje na kraju najviše stradaju oni najslabiji, a u ovom slučaju su to malinari. Jedini način da sitna seoska domaćinstva nastave da rade i žive od uzgajanja maline jeste da stanemo na put kapitalističkoj državi i teroru slobodnog tržišta. Malina se danas predstavlja kao tradicionalna voćka srpskog domaćina, no istina je da je svoj procvat uzgajanje maline doživelo upravo u doba SFRJ kada su se tehnike uzgajanja i kultura maline planski širile kroz sistem visokog obrazovanja i lokalnih zadruga.

U socijalističkoj ekonomiji, društvo bi zemljoradnicima pružalo potrebna sredstva za proizvodnju, a oni bi radili za dostojanstvenu nadnicu, umesto da zavise od diktata cena od strane monopolista. Zašto zavisiti od par hladnjačara kad bi planska ekonomija mogla da investira i proširi sistem hladnjača u državnom vlasništvu uz zagarantovanu otkupnu cenu koja ne bi gurala sitne posednike u dugove i bankrot. Zato ako uzgajivači malina hoće da se brane, moraju biti svesni svoje buduće klasne pozicije, stati solidarno uz agrarne i industrijske radnike , jer jedino savezništvo sa njima i kolektivni otpor kapitalistima može da vodi ka dostojanstvenom životu u kojem će se moći živeti od svog rada, a ne samo preživljavati iz sezone u sezonu, zavisiti od milosti hladnjačara i kazina svetskog tržišta poljoprivrednih proizvoda.