U Beogradu je 15. marta održan nesumnjivo najveći protest u istoriji Srbije, koji je prema Arhivi javnih skupova brojao oko 300.000 ljudi, uz mnoge procene da je bio i veći od toga. Nije postojala fotografija ili snimak skupa koji bi mogao toliki broj ljudi nekom metodologijom prebrojati. Nakon velikih okupljanja na Autokomandi u Beogradu, i na Mostu Slobode u Novom Sadu, studenti su nastavili sa novim okupljanjima u Kragujevcu i Nišu, kao pripremi za ovaj subotnji protest. Iako su studenti najavljivali da ovo nije finalni skup, u mašti mnogih to je bio dan kada bi režim Aleksandra Vučića mogao da padne.

Izvor: Radio-televizija Srbije

Još dan pre velikog protesta, na društvenim mrežama su isplivalale slike i snimci ogromnih kolona na naplatnim rampama autoputeva za Beograd. Zbog anticipacije velikog skupa, mnogi su odlučili da dođu u Beograd dan ranije, kako ne bi imali muka sa prevozom na dan protesta. Iz cele Srbije, studenti i aktivisti organizovali su marševe do glavnog grada. Iz mesta u mesta dočekivani su kao heroji, podržani od lokalnih meštana. Poseban doček je bio kada su stigli u Beograd, gde su studenti spremili hiljade dušeka kako bi udomili svoje kolege i koleginice iz cele Srbije.

Na dan protesta, mnogi koji su dolazili sa zapadnih i severnih autoputeva su se parkirali u Novi Beograd, koji je daleko barem sat vremena pešačenja od mesta protesta. Ali još od jutra iz tog dela grada, kretale su se vesele kolone ljudi koji su duvali u pištaljke, vuvuzele i vikali ‚‚pumpaj” koji je postao simbolični slogan protesta. Redovi ljudi prelazili su Brankov most, koji spaja Novi Beograd sa Beogradom u neprestanoj koloni. Pri dolasku u Beograd, ceo grad je delovao blokiran za saobraćaj, sa policijom na vrlo čestim punktovima, jer je režim strahovao od ludaka koji bi mogli izazvati neplanirane incidente. Takvih se svakako našlo, ali za razliku od ranije, nije bilo teških telesnih povreda.

Kada se približavao sat kada je glavno okupljanje zakazano, gužva je delovala beskrajna. Na pojedinim ključnim mestima bilo je izuzetno teško provlačiti se pored ljudi. Naši leci su među demonstrantima primani sa velikom radoznalošću, što je pokazivalo veliko interesovanje za politiku. Protest se održavao na dva ključna mesta, na Trgu Slavija i kod Skupštine. Nije mu se mogao odrediti ni početak, ni kraj. Za vreme trajanja protesta, sve je delovao kao jedan veliki beskonačan festival u kojem su ljudi u permantnom stanju kretanja i puni energije. Reke ljudi kretale su se u različitim smerovima, a kako mnogi nisu iz Beograda, često se dešavalo da samo prate masu nadajući se da idu u dobrom smeru. Ratni veterani i bajkeri pomagali su studentskim redarima u održavaju bezbednosti skupa. Održani su govori na Trgu Slavija. Kao tradicija koja se razvila na protestima, stotine hiljada ljudi učestvovale su u 15 minuta tišine za 15 žrtava režima.

Dekadencija Vučićevog režima

U celoj ovoj pripremi za veliki protest ispoljavala se puna dekadencija Vučićevog režima. Oni su sa padom nadstrešnice koja je ubila 15 ljudi uspeli da ujedine sve sile Srbije protiv sebe, tako što su se na svakom koraku koristili svim vrstama represivnih mera i laži. Državni aparat je bio izuzetno slab i pokazao je nesposobnost da se snađe u situaciji i u strahu od svog kraha, počeo je postupati sa sada već očajničkim merama. Vučić je 15. marta najavljivao veliko nasilje, ali svi su očekivali pre svega da ga on pokrene.

Bliski saradnik i prijatelj Aleksandra Vučića Petar Panić sa maskiranim ljudima u kampu Izvor: dragantrifunovic_helivideo - Instagram

Najmorbidniji metod bio je fomiranje kampa ‚‚Studenti 2.0”, koji su demonstrantni nazvali ‚‚Ćaci kamp”, usled ranijeg nepismenog grafita režimskih lojalista. Njih je režim okupio i predstavljao kao studente koji hoće da uče i koji zahtevaju da se fakulteti odblokiraju. Pored omladinskih stranačkih pripadnika, što se više približavao datum protesta, to se ovaj kamp više punio lumpen elementima, što onih očajnih i osiromašenih, to onih iz kriminalnog miljea. Pored toga, mnogi ljudi koji su dobili posao preko stranke, bili su pritisnuti da budu u tom kampu. Dovođeni su i Srbi sa Severa Kosova, ali nisu dočekani pompezno kako bi se očekivalo, jer je delovalo da su mnogi tu protiv svoje volje.

Prisustvo u kampu nagrađivalo se pozamašnim dnevnicama, kamp je imao privatno obezbeđenje, a postao je u jednom momentu i ograđen, ne kako bi zaštitio ‚‚štićenike”, nego kako bi sprečavao njihovo bežanje iz kampa. Pored toga, policija je obezbeđivala kamp, ali nije sprečavala napade njegovih batinaša. Kamp je bio lociran odmah preko puta Skupštine, kako bi režim mogao da opkoli demonstante, imao izgovor da policiju drži na boljim strateškim lokacijama, spremio ekipu za incidente i kako bi imao topovsko meso.

Dan pred protest, režim se takođe poslužio represijom u vidu hapšenja nekoliko studentskih i opozicionih aktivista, zbog audio snimaka koji su nastali u kancelarijama jedne opozicione stranke, što znači da ih je režim prisluškivao, a onda ih objavio u javnost preko svojih medija. Na audio snimcima se diskutovalo šta bi aktivisti mogli uraditi 15. marta, a pojedine predloge i ideje režim je iskoristio da privede i optuži aktiviste za rušenje ustavnog poretka. Naravno, ta optužba je neosnovana i koristila je za zastrašivanje ostalih aktivista, jer se iz razgovora tih aktivista čuje da oni ni nemaju kapacitete za velike poteze.

Posebnu morbidnost izazvao je incident koji se desio za vreme 15 minuta tišine. Na internetu su isplivali snimci gde je na jednom delu protesta masa ljudi naprasno, ničim izazvana, pokrenula stampedo i sklonila se sa kolovoza. Brojni su opisali nadrealno iskustvo glasnih zvukova i vibracija, te su se ljudi u strahu od prethodnih incidenata sa prolaskom automobila kroz demonstrante naglo sklonili sa puta. Postoje velike sumnje da je iskorišćen zvučni top, oružje koje se može koristiti u suzbijanju demonstracija. Ali kao da to nije dovoljno morbidno samo po sebi, to se desilo kada je masa ljudi bila najmirnija.

U jednom momentu protesta krenule su da nastaju tenzije. Skupljali su se maskirani ljudi blizu ‚‚Ćaci kampa”, a iz kampa su počele doletati kamenice. Zbog svih velikih pretnji Vučića, mnogi su bili svesni da na ovom protestu može biti i mrtvih. Studenti redari su markerima sebe obeležavali brojevima telefona roditelja i krvnom grupom, za slučaj nemilih incidenata. Kako je stvar delovala da bi mogla da eskalira van njihove kontrole, studenti su odlučili da preuranjeno prekinu protest, kako bi sprečili eskalaciju nasilja.

Evaluacija protesta

Ovaj naprasan prekid protesta iznenadio je mnoge, ali ga je većina prihvatila bez prigovora. Sa njime naglo je opala energija, ubrzo su se ljudi krenuli vraćati kući i za manje od par sati, u Beogradu se dešavalo normalno subotnje veče, sa žurkama i izlaskom u grad. Ali dan posle, videlo se da borbeno raspoloženje u Srbiji nije opalo. Mnogi su se osećali pozitivno što je Srbija održala svoj najveći protest u istoriji i što je taj događaj pršteo od ljubavi i solidarnosti. Studenti su održali novu blokadu sa porukom da je gotovo kada oni kažu, kao odgovor Vučiću koji se osećao samopouzdano što je ostao na vlasti i posle 15. marta. U Nišu su studenti koji se vraćaju dočekani kao heroji, a u Obrenovcu su radnici u opštini gađani jajima, kao znak revolta što je deo njih bio u Ćaci kampu.

Ovaj protest je otvorio i neka pitanja. Glavno pitanje jeste da Vučić očigledno neće sići sa vlasti ni zbog ovakvog megaprotesta koji je vrlo moguće skupio čak više od 5% stanovništva Srbije u jednom gradu. Sa druge strane, pitanje potrebe jasnog političkog vođstva među studentima mora hitno biti postavljeno. Na dan protesta, naglo su menjani planovi gde će biti glavna lokacija protesta, pa se napravio kompromis da bude i na Trgu Slavija i ispred Skupštine. Ovo se dešava kada ne postoji jasno određeno studentsko vodeće telo, gde iako direktna demokratija osigurava učešće svih u odlukama, mnogi imaju prostor da rade iza leđa svojim kolegama, bez da im je dat mandat za to. Sa jasno delegiranim studentskim plenumskim vođstvom, znalo bi se u svakom momentu ko je odgovoran za šta.

Ono što takođe postaje jasno jeste da iako studenti jesu na čelu pokreta, njima fali politička artikulacija ovog pokreta. On se već tri i po meseca svodi na zahtev o objavljivanju dokumentacije vezane za pad nadstrešnice, ali uprkos tri i po meseca pohvalnih napora i borbe, on nije proizveo rezultate i Vučićev aparat jeste uplašen, ali ostao je suštinski netaknut. Sa jedne strane, to je zbog nedovoljne aktivnosti radničke klase, koja se još uvek ne oseća dovoljno samopouzdano za odlučniju borbu. Sa druge strane, pošto su studenti ti koji imaju legitimitet u očima radničke klase, oni mogu da ponude političku artikulaciju pokreta koji bi nudio veće šanse da mobilizuje radničku klasu, ali zasad to ne rade.

Sa ovakvim uticajem u društvu, iako je nezahvalno da tako mladi ljudi moraju da budu tako odlučni, studenti treba da stanu na čelo pokreta i politički. Oni su već pokazali izuzetno dobar rezon sa pozivima na generalni štrajk, i još više sa pozivom na opšte zborove radnika i građana. Ali da bi taj rezon stvarno mogao da odjekne, oni moraju od svojih plenuma formirati jedno politički centralno i opštenarodno telo sa političkim programom, tako što će plenume organizovati ne samo na nivou univerziteta u vidu Velikog sastanka delegata koji danas postoji i koji se uglavnom svodi na planiranje akcija i minimalne zahteve, nego zvanična stalna zajednička tela na nivou gradova i na nivou cele države koja će imati mandat da sprovode volju studenata. Sa time ne samo da bi produbili svoj legitimitet među radnim ljudima Srbije, nego bi pokazali sposobnost da ih najdirektnije i politički vode u bolje društvo.

Sa ‚‚pumpanja” prelazimo na ‚‚dinstanje”, ali nagli zaokreti mogu da se dese brzo. Radnička klasa jeste se krenula aktivnije uključivati u štrajkačke aktivnosti, što vidimo u školama, u pravosuđu, na aerodromu ‚‚Nikola Tesla”, u Pošti, GSP Beograd i Elektroprivredi Srbije. Ovi štrajkovi mogu biti najava nekog većeg pokretanja radničke klase. Vučićev režim pokazuje opasnu tendenciju gde produžavanje njegove vladavine može da nas vodi u još opasnije društveno stanje. Krajnje vreme je da radnička klasa, kao klasa koja ima glavne ekonomske poluge u društvu, pomogne svojoj deci studentima da zajedno pobedimo Vučića i njegov kriminalni režim.