Dan posle ‚‚generalnog štrajka” od 7. marta, Osmi mart je u Beogradu obeležen u revolucionarnom duhu. Delovalo je da je ceo grad u stanju protesta, ‚‚pumpalo” se na sve strane i kolone ljudi dolazile su iz svih smerova i čak pravile paralelne proteste, sa velikom kulminacijom na Brankovom mostu, na kom je finaliziran protest ‚‚Studenti i radnici rame uz rame” koji je počeo na Trgu Republike. Sve ovo je pokazna vežba za 15. mart kada se planira veliko okupljanje iz cele Srbije u Beograd. Sve odiše da bi taj datum mogao obeležiti kraj Vučićevog režima.

Izvor: Zoran Glavonjić (RFE/RL)

Vučić je preslab. Mase pokazuju potpuno nepoštovanje prema svima iz vladajućeg režima, gađajući ih jajima, protestujući ispred gradskih skupština, ili upadajući u njih, prepirući se sa policijom i prozivajući režimske botove. U Srbiji je danas sramota biti uz režim. On ima pasivnu podršku jednog manjeg dela naroda, posebno onog koji strahuje šta nas čeka kada Vučić ode. Oni ne razumeju da je sa padom nadstrešnice, i svim propratnim bezobrazlukom režima došao kraj trpljenju Aleksandra Vučića i njegove kriminalne kamarile među masama u Srbiji. Ali taj sloj nije spreman da se bori očuvanje njegove vlasti. Sa njegovim pretnjama nasiljem 15. marta i organizovanjem kampa ‚‚studenata 2.0”, mnogo više treba da nas plaši kakvo ludilo nas čeka ako on ostane na vlasti. Danas ga aktivno brane samo oni koji zavise od njega.

Koliko god on pokušavao da spinuje, u toku nije nikakva obojena revolucija. Sve do jednog vlastodršca i ambasadora, od SAD, do Rusije, od Evroske unije, do Kine, stao je uz njegov režim, a Vučić koji stalno priča o obojenog revoluciji, ne usuđuje se da kaže odakle ona dolazi - zato što nije u toku obojena revolucija.

Za one najtvrdoglavije postavićemo taksativno šta je sve dovelo do ove situacije - ubijeno je 15 ljudi, od kojih polovina ispod 30 godina, a još dvoje mladih je osakaćeno; režim nikog nije priveo tri nedelje, a glavni odgovorni za vođenje projekta rekonstrukcije su na slobodi; studenti su opisivani kao strani plaćenici od vlastodržaca koji su sluge imperijalističkih sila - Evrope, Kine, Rusije i Amerike; Vučić je stvorio atmosferu agresije i pravdao zaletanje kolima u studente i demonstrante, što je dovelo do dve teške telesne povrede nad studentkinjama; u Novom Sadu su iz kancelarija SNS izašli batinaši sa palicama i slomili studentkinji vilicu; u međuvremenu je u staračkom domu u požaru ubijeno 8 ljudi; pokušava se progurati dolazak Rio Tinta u vreme ovog uzavrelog stanja; prosvetarima su smanjene plate zbog štrajka; ko podržava pokret u Srbiji, a radi u javnom sektoru dobija otkaz. Vučić ne pokazuje nikakvu nameru da iznese pravdu za žrtve u Novom Sadu, jer bi u tom slučaju njegova mafijaška klika udarila protiv njega, jer su svi zajedno ogrezli u kriminalu i korupciji.

Dodajte na to rušenje u Savamali, aferu helikopter, aferu Jovanjica, dovođenje Rio Tinta, stranačke skupove finansirane iz našeg budžeta na kojima se dobijaju dnevnice, zapošljavanje nesposobnih radnika u javnim preduzećima koji onda idu na te skupove usred radnog vremena, cenzura i kontrola medija, kao i megalomni projekat Srbija EXPO 2027, sa kojim Vučić hoće da kruniše svoju političku karijeru, a koji je zbog ispunjenja rokova sigurno doveo do nesmotrenog otvaranja nespremne železničke stanice u Novom Sadu, kao i brojne druge afere koje su isuviše brojne da bi ih naveli. Stvarno treba biti tvrdoglav da se ne razume da je u pitanju autentično revolucionarno stanje u Srbiji, bez ikakvog faktora spolja. Štaviše, nijedna strana vlast ne želi da se ovakva atmosfera pobune prelije kod njih, jer i oni sede na buretu baruta, izazvanog ekonomskom krizom. Vučićev režim držao je stres društva ‚‚pod kontrolom” nenormalnim pritiskom na njega i danas je društvo puklo od tog pritiska i traži izlaz u odlasku Vučića.

Ono što je takođe prisutno u pokretu jeste potpuno opravdana i izuzetna nezainteresovanost za stranke opozicije. To i jeste zato što ljudi u Srbiji jesu svesni da one u svojoj srži nemaju interese radnih ljudi Srbije u svojim srcima, kao što to nema ni Vučić. One pokušavaju da kapitalizuju na ovom pokretu, ali ne igraju, niti treba da igraju ikakvu ključnu ulogu u njegovom vođstvu.

Iako su navedene imperijalističke sile do juče bile uz Vučića, one ga ubrzo mogu pustiti niz vodu i gledati i sami kako da se okoriste o pokret, i da ga cinično podrže, kako bi zadržali ugled i uticaj u Srbiji. Velikoj većini je jasno da ni Zapad, ni Rusija, ni Kina takođe nemaju interese radnih ljudi Srbije u svojim srcima i mi moramo da odbijemo njihove pokušaja nametanja. Pokret ima svoj život i on mora da ima svoj program, koji treba nametnuti kome god da dođe na vlast posle Vučića.

Organizujmo se u plenume oko socijalnih zahteva! 

Dok opozicija voli da priča o prelaznoj vladi, umesto toga mi treba da se odazovemo pozivu studenata na opšte radničke i građanske plenume kako bi usmerili pokret na socijalne zahteve. Mnogi se žale što nakon Petog oktobra se nije desio tzv. Šesti oktobar. To je zato što nije postojala politička poluga koja bi taj ‚‚Šesti oktobar” sprovela. Tačke koje predlaže Revolucionarni komunistički savez su:

Sveopšte organizovanje i centralizovanje plenuma! Studenti su ispravno pozvali radne ljude da se organizuju u plenume, potpuno svesni da ovaj najveličanstveniji pokret ipak oni ne mogu da izguraju sami i da smo im svi potrebni u tome. Njihovi pozivi posebno usmereni ka radničkoj klasi sa pozivom na generalni štrajk, probudio je radničku klasu da se konačno pita nešto politički. Ali za razliku od studenata, koji uglavnom zavise od prihoda svojih roditelja, radnička klasa ima ekonomske poluge borbe koje mogu kvalitativno da promene sistem. Neki radnici su se već organizovali u svoje plenume, kao što su radnici u kulturi.

No, mi pozivamo na korak dalje. Iako je studentski pokret bio dosta dobro sinhronizovan, on je svojim decentralizovanim delovanjem sebe ograničio u dometu. Kada bi se formirali lokalni gradski studentski plenumi, zajedno sa jednim velikim nacionalnim svenarodnim plenumom, to bi ih postavilo na mnogo viši nivo političkog uticaja sa kojim bi mogli efektivnije koordinisati pokret i dati mu program. Takođe, u te šire plenume trebali bi biti uključeni i radni ljudi koji su se odvažili na plenumsko organizovanje. A kada bi se formirao svenarodni plenum, njemu bi bili potrebni politički zahtevi koji bi mu dali legitimitet celog društva.

Robija za odgovorne! Ovo se ne odnosi samo na robiju za odgovorne za pad nadstrešnice, koji svakako moraju biti prvi u planu. Ovo se odnosi na traženje odgovornosti za sve koruptivne radnje i sve kriminalne i druge afere koje je režim Srpske napredne stranke i njihovih prilepaka bahato izvodio. Za razliku od Vučića koji kažnjava nižerangirane članove svoje stranke koje će osloboditi prvom prilikom, mi tražimo da odgovornost počne sa vrha, počevši od Aleksandra Vučića i prvih ljudi ispod njega. Ovaj zahtev ne samo da bi dao osećaj pravde svima u Srbiji, on bi poslao poruku i sledećim vlastima da im ne bi smelo pasti na pamet da vode državu kako su je vodili oni pre njih.

Demokratska kontrola nad institucijama! Iako ljudi u pokretu često ponavljaju kako samo žele da institucije rade svoj posao, ono što se ne razume je da će institucije, dokle god su pod kontrolom vladajuće klase, a ne pod demokratskom kontrolom radničke klase, biti svođene na plen vladajućih stranaka, na kojima se ili profitira, ili štedi. Radnici u tim institucijama shvataju kako se stvari vode kriminalno, ali njihov glas se u tim institucijama ne čuje, jer se za direktore uvek postavljaju stranački podobni ljudi.

Na kraju krajeva, tzv. nezavisne institucije su pre svega nezavisne od samog radnog naroda kojem bi navodno trebale da služe. Dovoljno je pogledati u Vrhovnog javnog tužioca Zagorku Dolovac, da ona nije demokratski izabrana na taj položaj i da nije ni pod čijom kontrolom, da bi razumeli da te institucije u ovakvoj konstelaciji ne pripadaju stvarno nama. U kapitalizmu, ko ima novac, tome pripadaju i institucije.

Momentalno povećanje plate prosvetnim radnicima na državni prosek i nadoknada za umanjene plate! Režim je sa njemu lojalnim sindikalnim vođama doneo truli dogovor koji na kašičicu obećava povećanje plate prosvetnim radnicima. Dovoljno je pogledati da su radnici Pošte već nekoliko puta nakon štrajkova dobijali ista obećanja, koja se na kraju nisu ispunjavala. Novca sigurno ima, ako već ima novca za sve ove projekte u koje se ljudi režima ugrađuju i ne postoji izgovor da se prosvetarima ne poveća plata i to momentalno! Oni su se na ovim protestima pokazali kao najborbeniji sloj radničke klase, a pritom su već godinama trpeli izrabljivanje za male plate, uprkos njihovom društvenom značaju i uprkos njihovoj stručnoj spremi. Vreme je da im vratimo ono što zaslužuju, a time ćemo omogućiti našoj omladini bolji obrazovni sistem!

Protiv monopola i za pošten odnos prema poljoprivrednicima! Pored studenata i radnika, jedan od najborbenijih slojeva u ovom pokretu jesu poljoprivrednici, koji su stali uz omladinu u odbranu naše budućnosti. Država otkupljuje hranu i proizvode od poljoprivrednika neretko po kriminalno niskim cenama, uprkos inflaciji, nakon čega u sprezi sa monopolističkim trgovinskim lancima i privatnim sektorom njeni funkcioneri uzimaju masan deo zarade. Za njih, selo je samo teren za izrabljivanje, prema kojem nemaju nikakve obaveze i za koji se uvek nada da će zbog svoje neretke izolovanosti ćutati na sva nedela režima i krupnog kapitala. Ovaj put, selo je došlo u grad i pokazalo da su radnici, seljaci i studenti nerazdvojna skupina koja trpi posledice ovakvog sistema. Umesto bojkota, treba tražiti nacionalizaciju svih krupnih monopolističkih trgovinskih lanaca i njihovo stavljanje pod radničku kontrolu. Njihova jedina uloga je da izvuku što više iz naših džepova i ne postoji razlog zašto bi krupni kapital u sprezi za državom pravio poslovne dogovore i imao pravo da poljoprivrednike cedi sa niskim, a nas potrošače sa visokim cenama. Nacionalizacijom i radničkom kontrolom, bilo bi osigurano da cene bivaju usklađene sa potrebama radnih ljudi.

Moratorijum na iskopavanje bora i litijuma! Srbija nije kolonija! Dok su se dešavale sve ove tenzije vezane za proteste, režim je radio na povratku ozloglašene multinacionalne rudarske kompanije Rio Tinto u sprezi sa Evropskom unijom. Za to je dobio upad u skupštinu Bogatića, akt koji je uživao masovnu podršku u Srbiji. Tzv. strateški interesi Srbije da se otvori rudnik litijuma vezani su za tržišnu ekonomiju, koja je u periodu svetske kapitalističke krize neverovatno nestabilna. Čak i kada bi taj rudnik doneo ekonomski napredak Srbiji, on bi verovatno bio vrlo kratkotrajan i privremen, ali štetu kakvu bi naneo bi bila trajna. Za taj projekat postoji masovno protivljenje i ovim moratorijumom mi moramo pokazati imperijalističkim centrima, ali i domaćim vlastodržcima da ne dozvoljavamo krupnom kapitalu da radi šta hoće sa nama i sa našom prirodom.

Otkazivanje Srbija EXPO 2027! Kao ni projekat Rio Tinto, ni projekat Srbija EXPO 2027. uopšte ne uživa masovnu podršku u Srbiji. Čak je ne uživa ni među brojnim glasačima Srpske napredne stranke. On je pokrenut kako bi Aleksandar Vučić i SNS izveli posao decenije i ugradili se u njega kako se niko nije ugradio do sad. Pored toga, njegova svrha je da reklamira krupnom biznisu Srbiju kao izvor kvalitetne i jeftine radne snage. Na kraju krajeva, ovaj projekat treba da bude nešto sa čime se Vučić nada da će krunisati završavanje svog predsedničkog mandata. Trebali bi mu pokvariti taj plan, ali isto tako, deo opozicije diskutovao je kako da taj nepopularni projekat preuzme, što ni njima ne smemo dozvoliti.

Kada je Vučić dobio svoj prvi mandat kao predsednik i kada je to izazvalo masovni pokret 2017, iznet je zahtev koji iznosimo ponovo, a to je da NEĆEMO DA BUDEMO JEFTINA RADNA SNAGA! U Srbiji ima mnogo potencijala sa kvalitetnim ljudima, ali na njegovoj grbači žive gazde i vlastodršci koji nameću ogroman nivo eksploatacije, za malu zaradu. Ovo stvara izuzetan stres u društvu zbog kojeg se mnogi naši radnici sele u razvijenije zemlje, samo da bi bili poštenije tretirani. Regulisanje radnih odnosa i plata treba da bude prioritet tako da radnici budu zadovoljni svojim radnim mestom i da imaju vremena i energije da uživaju u životu i posle radnog vremena.

Za bratimljenje svih naroda u Srbiji, Jugoslaviji i na Balkanu! Pokret u Srbiji skoro u potpunosti je sasekao zaostavštine nacionalizma koje su opstajale u ovom regionu. Zajedno sa Srbima, protestuju Bošnjaci, Mađari, Romi, Rumuni, Bugari i drugi. Novi Pazar se pokazao posebno borben i solidaran, dok je ranije bio gledan kao neka vrsta enklave skoro odvojena od ostatka Srbije. Snimci zajedničkih molitva hrišćana i muslimana, kao i zajedničkog viorenja srpskih, bošnjačkih i jugoslovenskih zastava bila su posebna inspiracija koja pokazuje koliko se ljudi lako ujedinjuju kada su zajedno u istoj borbi. Ista solidarnost je išla i preko granica Srbije i pokreti podrške prelivali su se u Zagreb, Split, Osijek, Sarajevo, Banja Luku, Bijeljinu i Ljubljanu. Dobija se osećaj da je Jugoslavija uvek bila tu i čekala je da se ponovo probudi i da je neko ujedini. Šire na Balkanu, Grci su i sami sada u pokretu protiv svog kriminalnog režima i deo njih je bio inspirisan srpskim pokretom. Sve naše komšijske i bratske zemlje pate od kriminalnih režima i kapitalista koji im cede život, i duboko saosećaju sa pokretom u Srbiji. Ovo treba da bude lekcija svima da ne dozvolimo našim vladajućim klasama da nas zavade, jer je očigledno da radni ljudi imaju zajedničke probleme i interese, nezavisno kojem narodu pripadaju.

Ako čitaš ove zahteve i ako ti se sviđaju, javi i pridruži nam se! Oko ovakvih ideja treba graditi pokret i treba graditi političke partije. Svojim priključivanjem u Revolucionarni komunistički savez ubrzaćeš proces građenja snaga za ovakav program. Srbiju čeka prava revolucija i tu energiju treba iskoristiti za krojenje programa po meri radnog naroda!