U nedelju 17. decembra, održali su se još jedni vanredni parlamentarni izbori u Srbiji. Od početka vladavine Srpske napredne stranke, samo jedni parlamentarni izbori izdržali su mandat od četiri godine (između 2016. i 2020.), dok su čak četiri parlamentarna izborna ciklusa bila vanredna. Ovi izbori su dosad bili ‚‚najvanredniji”, gde je međuizborni period trajao svega 20 meseci. Od parlamentarnih izbora 2012, u proseku smo imali izbore svakih 2 godine i 4 meseci. I od izbora do izbora, ništa se fundamentalno nije menjalo, svake izbore su pratile neregularnosti, nezadovljstvo glasača i pobeda Vučićeve partije sa standardnim rezultatom blizu polovine glasačkog tela. Ipak, iako ovi izbori nisu bili drugačiji, primetno je da su se neke stvari ipak promenile.

Uspesi i porazi

Najveći izborni uspeh zabeležila je koalicija ‚‚Srbija protiv nasilja”, koja okuplja predstavnike prethodnog režima i predstavnike protestnih pokreta prethodne decenije, rastom od preko 200.000 glasova. Srbiju su pogodile nezapamćene tragedije u vidu dva masovna ubistva u maju ove godine, iz kojeg je nastao istoimeni protestni pokret i od koga je koalicija preuzela ime. Celom društvu je bilo jasno da nešto pod hitno mora da se menja i u nedostatku boljih alternativa, ova koalicija je uspela da kapitalizuje na tom nezadovoljstvu, uprkos svojim izuzetno umerenim zahtevima tokom protesta. Druga stvar koja je dovela do porasta podrške ovoj koaliciji je što se većina liberalne opozicije ujedinila u jedan blok, te je značajno manji broj glasova otišao strankama ispod cenzusa. Primetno je i da su urbani centri poprilično antirežimski nastrojeni, opozicije je bila na pomolu da dobije većinu u Beogradu, gde su nepravilnosti posebno primećene u Štark areni kada su srpski građani iz inostranstva u njoj glasali, dok je obezbeđenje govorilo da se u njoj trenutno snima film, baš usred izbora!

Uspeh koalicije ‚‚Srbija protiv nasijla” treba pre svega gledati kao glas protiv Vučića - ali i kao opciju koja ostaje krajnje ograničena time što pre svega na tome bazira svoju politiku. Njihovi zahtevi na protestima bili su usmereni na ličnosti koje su bile na meti zapadnih ambasada, a ne građana, te su na ponudu Vučića da se izađe na izbore, odbijali taj predlog u korist ostavki Vulina i Gašića - da bi na kraju prihvatile predlog još jednih vanrednih izbora. Sa svojom, još lojalnijom od Vučića, prozapadnom politikom, ovo je njen maksimalni glasački domet u trenutnoj situaciji, jer njen program drugog pakovanja kapitalizma ne može da inspiriše apstinente, a kamoli uslovljene glasače SNS, kojima se opozicija ni ne obraća, dve grupe koje čine najveći deo glasačke baze.

Na protestima protiv izborne krađe, brzo je došlo do varnica između omladine opozicije i njenog vođstva, gde je omladina prigovarala vođama što su popustljivi prema Republičkoj izbornoj komisiji. Odlučnost ovog sloja omladine, iako zbunjena, daleko premašuje odlučnost vođstva, koje sa ovakvim pristupom može jedino doći na vlast potpunim samourušavanjem Srpske napredne stanke, slično kao što se desilo sa urušavanjem SPS Petog oktobra - što je scenario koji ne bi trebali isključiti kao mogućnost u ovo doba trulog kapitalizma. Čak i da se to desi, ne treba imati iluzije u ovu opciju, jer lekcije Petog oktobra su pokazale da promena omraženog lidera, bez promene ekonomskog sistema, nije dovoljna mera da se društvo i ekonomija poguraju napred.

Foto: Autor fotografije, ANDREJ CUKIC/EPA-EFE/REX/Shutterstock

Ono što je mnoge iznenadilo je i neverovatan pad glasačke baze Socijalističke partije Srbije, sa gubitkom od 180.000 glasova, što je više od 40% njihovog glasačkog tela. Na SPS se dugo gledalo kao na desnu ruku režima i Ivica Dačić je hvalio i podržavao Vučića. Ali ko god je dovoljno dobro poznavao aktere ove ljubavne afere, ta ljubav verna nije nikada ni bila. SPS je godinama igrao ulogu džokera, još pre dolaska SNS na vlast, ali nikad nije mogao da prebaci više od toga. Držao je svoju staru bazu dok je mogao - i dokle god je Vučić pokazivao milosti prema njoj. Kako je krenula kriza i kako je postalo primetno da je Vučićeva vladavina sve ugroženija zbog nezadovoljstva stanovništva, Vučić je shvatio da ne može više da se oslanja na svog džokera, posebno zato što se usudio da svoju kampanju dva puta za redom pokrene pod sloganom ‚‚Dačić - premijer”. Vučić je posebno održavao kampanju na jugu Srbije, gde je Dačić imao bazu, a sigurno je postojao i ogromni pritisak na članove SPS da će izgubiti svoje stranačke privilegije (posao, pozicije, itd.), ako ne prelete uz SNS, dok je nekima drugima bilo ponuđeno napredovanje. SNS i SPS su klijentelističke stranke i ona koja ima veći monopol, izgurala je manjeg konkurenta, kada joj je to postalo politički isplativije. Ali na kraju krajeva, kome uopšte i trebaju socijalisti koji se ni ne zalažu za socijalizam?

Džoker desnica

A kada smo kod Džokera, moramo se osvrnuti i na izborni uspeh čoveka koji ima jednako zarazan osmeh kao ovaj karakter iz Betmenovog serijala - Branimir Nestorović i njegova stranka ‚‚Mi - glas iz naroda”. Uspeh stranke ovoga čoveka, čija kampanja je bila jedva vidljiva i koji je poznat po potpuno suludim izjava poput one da žene slobodno odu u šoping u Milano, dok je pandemija koronavirusa odnosila živote, njegov medijski neuspeh upravljanja pandemijom Vučić je nagradio vidljivosti na televiziji i odbranom njegove ličnosti. Njegova stranka se profilisala desno, ali ne nešto posebno antirežimski, za razliku od Dveri i Zavetnika, koji su ovog puta nastupili u koaliciji i koji su doživeli neverovatan pad. Što nas vraća na našu analizu izbora 2022. kada smo rekli:

‚‚Interesantna je i činjenica da se i za Zavetnike i za POKS dugo pričalo da su projekti SNS, dok se zbog pregovora Dveri, DSS i DJB sa režimom u vezi izbornih uslova i prema njima počelo gledali podozrivo. Nakon pregovora oko izbornih uslova, sve stranke osim DJB i SRS uspele su da pređu cenzus. Bitno je istaći i da Vučiću pred Evropskom unijom ovakva podela parlamenta i priča o zaokretu udesno zapravo odgovara, jer bi mogao da izigrava balansirajući faktor između Zapada i Istoka i u parlamentu, jer sada postoje dve političke struje opozicije koje naginju više na jednu ili drugu stranu. Ako uzmemo u ozbir da se za SNS mašineriju sumnja da je uvek bila spremna da ustupi glasove drugim opcijama zarad sopstvenih potreba i dilova, kao i veću raspoloženost desnice za saradnju sa Vučićem, ne možemo isključiti da je deo glasova Srpske napredne stranke svesno odliven desnici.”

Foto: Antonio Ahel/ATAImages

Dveri i Zavetnici u međuizbornom periodu nisu pokazali spremnost na saradnju i ćutnju prema režimu, pa ipak nisu uspeli da kapitalizuju na svojoj antirežimskoj retorici, nego im se broj glasova više nego prepolovio. Kako to objasniti, da desničari koji su vrlo često kritičari SNS, su svi dobili manji broj glasova - uključujući tu i koaliciju NADA, a dok je Nestorovićeva lista doživela neverovatan uspeh od nule? Sumnje u to da je SNS prelivao glasove drugim strankama sada deluju skoro pa potvrđene, posebno ako obratimo pažnju na to da je broj od pribiližno 180.000 osvojenih glasova Nestorovićeve liste praktično identičan broju izgubljenih glasova za koaliciju Dveri-Zavetnici i da je Nestorović prošle izbore podržao Dveri, a sada se odlučio da se i sam bavi politikom. Kao što smo i u poslednjem tekstu rekli - nikad nije bilo govora o bilo kakvom usponu desnice. Vučić je desničare iskoristio kao rusko strašilo pred Evropskom unijom kada je krenuo rat u Ukrajini i kako se situacija ohladila pustio ih je niz vodu i dao ustupak lojalnijem partneru, u vidu Nestorovića. Njegova stranka je rekla da neće učestvovati u formiranju vlasti u Beogradu i da će se izbori ponoviti - osim možda u slučaju nasilnih protesta kada bi podržali vlast.

Šta je sledeće?

Uspeh koalicije ‚‚Srbija protiv nasilja” jeste probudio malo nadahnuća među glasačima, jer ovaj rezultat je najveći procenat glasova za jednu opciju koja je protiv Srpske napredne stranke. Ali izbori služe samo kao merilo zrelosti radničke klase, i vidi se da zrelost treba tek da se stekne. Mnogo bitnije od izbora je redovni nastavak uličnih mobilizacija protiv režima. Praktično svake godine od 2017. su se dešavali protesti protiv režima Aleksandra Vučića i oni iz godine u godinu dobijaju na većem značaju.

Pored toga, kao što smo spomenuli, opozicija ne deluje da se uzda u svoju sopstvenu politiku i snage, koliko u to da će Vučićev režim u jednom momentu doživeti kolaps. Računajući na pritiske koje taj režim doživljava što unutar svojih redova, to po pitanju spoljne politike, što protesta na ulici, to u gubitku poslušnosti svojih uslovljenih članova, pokazuje da je vladavina Srpske napredne stranke na tankom ledu, uprkos velikoj izbornoj pobedi. Njegovu vladavinu trenutno održava povoljnija ekonomska klima, jer je Srbija trenutno plodnije tlo za oplodnju kapitala, nego neke druge zemlje - ali ta stvar vrlo brzo može da se pretvori u svoju suprotnost ako se kriza produbi na Zapadu i investitori odluče da se povuku. A ta kriza je sve dublja, i ako bi uslovila padu Aleksandra Vučića, koja god snaga da bi popunila vakum u vlasti, bila bi suočena sa istim izazovom u slučaju da ostane na kapitalističkoj osnovi.

Foto: ANDREJ ISAKOVIC (AFP)

Kriza kapitalizma opstaje. Inflacija se ne povlači i stres u društvu čeka na novu eksploziju. To je evidentno i po protestima protiv izborne krađe, a još više je vidljivo po smelosti omladine opozicije da se energično suprotstavi svom vođstvu, kao i po ponovnom štrajku poštara. Takvu energiju, pa i jaču, možemo očekivati i u sledećem periodu, kada novi incidenti budu izvukli ljude na ulicu. A razočaranje u sve postojeće opcije, dovodiće do radikalizacije omladine, koju ćemo rado upoznati sa revolucionarnim idejama komunizma, koje su jedini izlaz iz nemilog puta u koji je svet krenuo.