U petak, 28. maja na Prešerenovom Trgu u Ljubljani se skupilo četrdesetak hiljada ljudi kako bi protestovali protiv reakcionarne politike Janeza Janše. Taj protest je na neki način bio vrhunac društvenog pokreta koji je započeo još pre Janšinog sprovođenja mera štednje u Sloveniji. U protestnoj manifestaciji su učestvovali sindikati, građanske, studentske i akademske organizacije, kao i partija „Levica“. Po formi to su bili građanski protesti koji su izbili nakon pokazane nesposobnosti Janšine vlade da upravlja epidemijom korona virusa, no i mera koje je njegova vlada preuzela protiv radničke klase poput pokušaja privatizacije vodosnabdevanja, rezanja socijalnih programa i restrikcija prava stranih državljana.

Izvirno besedilo v slovenščini preberite tukaj

Foto: zurnal24.si

Sudeći po onome što se moglo videti na licu mesta, demonstranti su dolazili iz različitih političkih struja. Okupljena masa nije bila na bilo koji način klasno homogena, ali slobodno možemo reći da pokret odražava zaoštravanje klasne borbe u Sloveniji, što se videlo u broju okupljenih ljudi kao i zahtevu za poboljšanje položaja studenata, radnica i radnika, iako to nisu bili baš najjasnije formulisani klasni zahtevi, prepleteni sa zahtevima za nove izbore i vladavinu prava.

Ovi protesti su indikacija promena u društvenim okolnostima i klasnoj borbi unutar Slovenije. Posredi su procesi koji se mahom odvijaju ispod površine društva uslovljeni ekonomskom krizom koja se pojačala sa pandemijom i nesposobnošću vladajuće klase da se s njom izbori. Pritisak odozdo je već dao rezultate. Radnička klasa Slovenije je osvojila jednu malu pobedu time što je vlada bila prinuđena da odustane od namere da privatizuje vodosnabdevanje i zakaže referendum o ovom pitanju za 11. juli.

Zaoštrivanje klasne borbe se videlo i u načinu na koji je „Levica“ bila dočekana na protestu. Kada se partija pojavila sa svojim zastavama i organiovano natupila demostranti su je dočekali sa aplauzom. To nam govori da se klima u Sloveniji ponovo menja nakon uspona desnice na prošlim izborima. Po svemu sudeći, prisutni demonstranti su prepoznali „Levicu“ kao istaknutog protivnika Janeza Janše i potencijalnu parlamentarnu snagu koja bi društvo mogla okrenuti u drugom smeru.

Ključna razlika između ovog protesta i drugih društvenih pokreta koje smo prethodnih godina viđali na prostoru bivše Jugoslavije jeste prisutnost sindikata i njihovo povezivanje sa studentskim i levim organizacijama. Prisustvo organizovane radničke klase ove proteste čini razvijenijom formom izraza klasne borbe, iako se ona ovde još uvek zadržava unutar građanskih protesta. Na protestima Janez Janša nije predstavljen samo kao proizvod korupcije i nesposobnosti prethodne vlade, već kako su govornici na ljubljanskom skupu rekli, kao „simbol čitave politike proteklih tridesetak godina“.

Foto: zurnal24.si

Referendum za vodu i Janez Janša

„Referendum za pitku vodu“ koji se održao 11. jula pokazao je da su u slovenačkom društvu ispod površine ponovo započeli procesi političke radikalizacije. Iako je izlaznost bila samo 45,99%, protiv zakona je glasalo 86,58% (674.114 glasača), dok se „za“ izjasnilo 13,42%. Ovo nam govori da se klasna borba ispoljava na temama koje predstavljaju važno pitanje za radničku klasu u Sloveniji. S druge strane, referendumski rezultat nam takođe pokazuje nestabilnost vlade Janeza Janše i činjenicu da njegova vladavina ne uživa masovnu podršku, to jest da je on samo manifestacija opšte političke nestabilnosti u Sloveniji. Ishod referenduma predstavlja ozbiljnu pobedu za radničku klasu jer je prinudio vladu da zaustavi proces privatizacije voda u trenutku kada se politička kriza u Sloveniji zaoštrila.

Ove brojke takođe ukazuju na veliku diskrepanciju u slovenačkom društvu. Vladajuća politika i njena rovita podrška nam jasno pokazuju da je Janša fenomen koji je u znatno slabijoj poziciji od Orbana ili nekada Trampa, političara s kojim ga često upoređuju. Za razliku od Orbana ili Trampa, Janša ne uživa značajnu podršku u slovenačkom društvu. On nije došao na vlast preko osvojene većine na izborima, već se dokopao premijerske fotelje kroz birokratske kalkulacije i pregovaranja usled nemogućnosti da se formira jasna većinska vlada nakon izbora. Dok je Tramp bio figura protiv koje se na kraju okrenula američka vladajuča klasa, Janša je neko na koga se vladajuća klasa Slovenije tradicionalno oslanja kako bi stabilizovala političku krizu koja lako može da se okrene protiv nje. Janša predstavlja proverenu ličnost iz procesa restauracije kapitalizma u Sloveniji, ali i bivšoj Jugoslaviji. On je tranzicioni političar koji je potpuno ispunio zadatak i vladajuča klasa u njemu prepoznaje vernog saveznika.

Foto: zurnal24.si

Janšina funkcija u slovenaškom društvu i negov položaj kao neko na koga vladajuča klasa može da računa vidi se i u njegovom odnosu ka „Levici“. U Janšinom javnom diskursu „Levica“ se predstavlja kao najveća opasnost za slovenačko društvo uprkos njenom srazmerno malom uticaju u parlamentu. Ovi pokušaji da se od „Levice“ napravi babaroga u medijima svakako jesu pokušaj Janše da mobiliše najkonzervativniji deo društva putem antikomunističke ideologije, ali takođe odražavaju odnos vladajuče klase prema onome što prepoznaju kao opasnost po njihovu vladavinu. Zanimljivo je da je jedna od prvih političkih inicijativa koje je Janša potegao na Radnoj grupi za terorizam Saveta EU tokom predsedavanja Slovenije Evropskom unijom zahtev da se de facto kriminalizuju leve organizacije. Savet EU je 7. jula diskutovao o problemima navodne paralelne radikalizacije na levici i desnici i potrebi evropske akcije protiv „levičarskog i anarhističkog nasilja i terorizma”, što postavlja temelje za šire akcije protiv levih organizacija.

Ovo nam govori jednu bitnu stvar. Janša svog najvećeg protivnika vidi u levim organizacijama i hoće se s njima obračunati na bilo koji način. To ne znači da su leve organizacije postale pretnja za kapitalizam u Sloveniji, već da vladajuća klasa prepoznaje razvoj situacije i želi stvoriti mehanizme i zakonski okvir koji bi se suprotstavio daljoj radikalizaciji radničke klase u budućnosti. Ovo nije mala i nebitna stvar. Ona nam govori da je razvoj klasne borbe u Sloveniji sve snažniji i da vladajuća klasa sprema svoje „barikade“.

Ako uzmemo u obzir da su rezultati referenduma pokazali kako samo 13,42% stanovništva daje bezrezervnu podršku Janši, to nužno postavlja pitanje ko bi na sledećim izborima mogao formirati vladu, jer je prilično jasno da Janša neće imati dovoljno glasova da se nametne kao kandidat za premijera. Ali pitanje političkih perspektiva se za marksiste ne svodi samo na formalnu parlamentarnu demokratiju. U datim uslovima nestabilnosti i krize kapitalističkog poretka kao i razvoja klasne borbe, nameće se i pitanje vođstva radničke klase.

Prilika za Levicu?

Foto: zurnal24.si

Paradoksalno, pokušavajući da mobiliše svoje najvernije glasače kroz buku o pretnji marksizma, Janez Janša samo doprinosi rastu popularnosti „Levice“ i njenoj važnosti u očima radnika i omladine. „Ako je „Levica“ glavni neprijatelj Janše onda mora da tu ima nečeg dobrog“. Ovako počinje da razmišlja jedan sloj najborbenijih individua u Sloveniji. „Levica“ tako ulazi u fazu testiranja od strane radničke klase. Uslovi koji se razvijaju u Sloveniji će neminovno dovesti „Levicu“ na raskršće. Ona će morati izabrati svoj put. Ili će se staviti u službu klasne borbe i otvoriti za pokrete odozdo, ili će pokleknuti pred krupnim kapitalom nastavljajući da svodi politiku na parlamentarni kalkul.

Koliko će „Levica“ biti sposobna da postane predstavnik eksploatisanih slojeva zavisi od toga kako će se ona postaviti pred radničku klasu i sa kakvim programom. Ključni zadatak koji ona mora obaviti jeste da integriše radnički pokret i radničku klasu, da postane organizacija radničke klase kroz povezivanje sa sindikatima i najborbenijim radnicima. Ako se „Levica“ ne okrene potpuno prema radničkoj klasi i na dnevni red ne stavi perspektivu radničke vlasti, to jest ukoliko nastavi da se bavi pukim elektoralizmom i čisto reformističkim zahtevima koje će teško nametnuti vladajućoj klasi u sred krize kapitalizma, nju čeka sudbina grčke SIRIZE. „Levica“ nema drugu opciju sem da se snažno okrene ka radničkoj klasi i da je integriše kroz demokratske mehanizme partijske demokratije. Od toga da li će ona uspeti izvršiti ovaj zadatak zavisi njen dalji razvoj i uloga u nastupajućim događajima.

Slovenija je već niz godina u dubokoj političkoj krizi sa periodičnim mobilizacijama radničke klase i omladine na ulicama. Nakon svega što se dogodilo sa poslednjom vladavinom Janše i otvorenom ofanzivom vladajuće klase na društveni standard većine, ova zemlja ulazi u novu rundu zaoštravanje klasne borbe. U Sloveniji se politički procesi i krize ispoljavaju po mnogo jasnijim klasnim linijama nego u ostatku zemalja iz bivše Jugoslavije. Iz iskustva znamo da pomak u klasnoj borbi u jednoj državi na Balkanu može imati veliki uticaj na ceo region. I sama partija „Levice“ nastala je u kontekstu opšte krize regionalnog kapitalizma 2008. godine.

Svaljivanje tereta krize na pleća grčke radničke klase doveli su na vlast Sirizu, čija je izborna pobeda zatim inspirisala aktere na levici u nizu zemalja, uključujući i Sloveniju. Upravo su procesi u Grčkoj bili glavna inspiracija za osnivanje Inicijative za demokratski socijalizam (jedne od osnivačkih grupa današnje „Levice“). Zaoštravanje klasne borbe u Grčkoj se odrazilo na čitav Balkan i mi smo tokom dužeg perioda bili svedoci radikalizacije dela omladine i radničke klase u regionu, kao i zaokretu opšte političke klime u levo. Znamo da većina političkih kriza na Balkanu još uvek nije razrešeno. Stanje u Grčkoj nakon poraza SIRIZE je vrlo nestabilno. U Makedoniji i Bosni, nakon katastrofalnog upravljavanja pandemijom od strane lokalnih vlada, gnev tinja među stanovništvom. U Srbiji, koja se još naizgled i najbolje nosila sa pandemijom, autokratska vlast Aleksandra Vučića se svako malo suočava sa uličnim protestima. Na Kosovu se narodno nezadovoljstvo izrazilo kroz izbornu pobedu Vetevendosja na programu socijalnih reformi.

Foto: zurnal24.si

Razvoj događaja u Sloveniji je dakle od presudnog značaja za jugoslovenske komuniste. Sukob slovenačke radničke klase i reakcionarne vlade Janeza Janše nagoveštava događaje koji slede u svim okolnim zemljama. Nevezano za njihov formalni izraz možemo slobodno konstatovati da je ja dnevnom redu ponovno zaoštravanje klasne borbe na Balkanu. Kao rezultat poraza radničke klase krajem osamdesetih godina prošlog veka i raspada SFRJ,  mi smo tokom protekle tri decenije navikli da u našim zemalja nemamo razvijen masovni radnički pokret. Ali nakon globalne krize kapitalizma 2008. godine i pandemije korona virusa stvorili su se potpuno drugačije okolnosti. Kao što smo i do sada smatrali, razvoj događaja neminovno će dovesti radničku klasu na političkoj scenu u našim zemljama. Naša analiza nam je omogućavala da ove procese uvidimo u samim začecima kao nužnost društvenih kontradikcija u kapitalizmu. Taj isti metod nam pomaže da sad vidimo ispod površine događaja, dublje od formalne parlamentarne politike, i uvidimo da su sazreli uslovi za razvoj radničkog pokreta u Sloveniji na znatno višem organizacionom nivou.

Da li  će „Levica“ uspeti da se poveže sa radničkom klasom i kroz taj proces stvori nov radnički pokret zavisi od čitavog niza objektivnih i subjektivnih faktora, no bitno je uočiti da joj se pruža istorijska prilika za tako nešto. Jedno je sigurno, klasna borba u Sloveniji će buktati još izvesno vreme i pružati potencijal za istorijski iskorak. Pozivamo vas da se pridružite Crvenima sa ciljem da se taj potencijal maksimalno iskoristiti i stvori nova marksistička snaga u Sloveniji.

Tekst originalno objavljen u 22. broju štampanog izdanja Crvene kritike.