Partija radikalne levice nije partija koja baštini tekovine revolucionarnog radničkog pokreta. Ona čak nije ni radnička partija, iako besumnje znatan deo njenog članstva čine radnici. „Levica“ danas može značiti razne stvari i obuhvata čitavu paletu političkih opcija koje su do te mere različite da je besmisleno govoriti o partiji koja je po svom usmerenju samo „levica“. Odrednica „radikalna“ je suviše subjektivna da bi na zadovoljavajući način precizirala o kakvoj se levici radi. Najrazličitije mere se danas u politici nazivaju radikalnima – i ne samo danas.

U tome verovatno i leži kvaka. Sa jedne strane se grmi i roguši na „nepravedni“, „neoliberalni“, kapitalizam i namiguje se radnim ljudima, čiji se životi svakodnevno uništavaju već tri decenije. Sa druge strane se namiguje kapitalu izbegavanjem da se privatna svojina dovede u pitanje i „pretnjama“ koje ne idu dalje od oporezivanja i eventualnih izolovanih slučajeva eksproprijacije pod nerazjašnjenim uslovima, koji kapitalistima mogu bez problema ići na ruku.

...glasovi sa levice počinju da nalaze sve brojniju i sve zainteresovaniju publiku. Međutim, u vremenu kada je kapitalistički sistem toliko diskreditovan da bi masovan pokret radničke klase mogao istorijski lako da ga sruši, levica se otkrila kao jedna od najvećih i najtragičnijih „žrtava tranzicije“, posve nespremna da pruži konsolidovan i pobedonosan odgovor na antiradničku ofanzivu koju upravo sprovodi kapital. Jedan od razloga jeste svojevrsna konfuzija oko toga šta se smatra levicom i zašto.

Naime, danas je pitanje levičarstva postalo stvar mode ili unosnog trenda na tržištu ideja, pogodnog za eksploataciju od jednog broja političkih organizacija.

-- Glavni tokovi desne „levice“, I deo

123168505 361742348590354 9028568879813605048 nUjedinjenje levih snaga?

Preimenovanje Socijaldemokratske unije u Partiju radikalne levice u Srbiji pozdravljeno je od jednog dela levičara kao znak ozbiljnijeg prodora radikalno levičarskih ideja u glavne tokove politike i javnog mnjenja.

Na osnivačkom kongresu PRL/poslednjem kongresu SDU usvojeni su osnovni partijski dokumenti, uključujući i novi program i Deklaraciju o radničkim pravima. U saopštenju o osnivanju nove stranke, PRL nas obaveštava:

Kongres je predstavljao završnicu procesa ujedinjenja levih snaga u Srbiji u parlamentarnu borbu, koji je započet pozivom Socijaldemokratske unije iz 2018. godine. Taj proces je nastavljen kroz zajedničku saradnju protiv nasilnih iseljenja, protiv izgradnje minihidroelektrana, i kroz ujedinjenje pojedinki i pojedinaca iz Levog samita Srbije, Diema25, članica i članova studentskog pokreta iz Novog Sada i Beograda.

Ovakav ishod bi svakako trebalo da obraduje pripadnike radikalno levičarskih organizacija, zar ne? Šta može biti poželjnije od ujedinjenja levih snaga u radikalno levičarsku partiju, koja se sprema da preuzme vlast i izvrši radikalne, to jest korenite, društvene promene?

Što se nas komunista iz Crvenih tiče, ništa ne bi bilo bolje od toga. Ujedinjenje radničkog pokreta oko programa radikalnog društvenog preobražaja i borba za socijalizam su razlog postojanja naše organizacije. Nama bi ostalo samo da podržimo tako monumentalan politički događaj i da damo sve što je u našoj moći da takva partija napreduje i što skorije dođe na vlast.

Problem je u tome što do takvog događaja nije došlo. Saopštenje čiji smo deo naveli prepuno je poluistina, činjenica postavljenih u kontekst koji dopušta njihovo slobodno i kreativno tumačenje, nezavisno od stvarne situacije.

Primera radi, tvrdnja da je kongres PRL „predstavljao završnicu procesa ujedinjenja levih snaga u Srbiji u parlamentarnu borbu“ jeste formalno tačna. Međutim, ona izostavlja ishod tog procesa. Proces se može završiti uspehom, delimičnim uspehom, ili neuspehom. U slučaju Partije radikalne levice, reći da se njihov proces ujedinjenja levih snaga završio neuspehom bi bilo previše blagonaklono.

Naime, kako je moguće ujediniti leve snage bez ujedinjenja levičarskih organizacija? Iz samog teksta je jasno da ni do kakvog ujedinjenja organizacija nije došlo, već su se ujedinili „pojedinke i pojedinci“. Naravno, ne potcenjujemo individualnu snagu pojedinih ljudi na levici, ali valjda bi leve snage trebalo da podrazumevaju nešto više od neorganizovanih pojedinaca, pojedinaca koji su napustili svoje organizacije zbog PRL, ili pojedinaca koji su svoje organizacije likvidirali da bi se atomizovano, ili kao nezvanična frakcija, uključili u PRL?

Samo ne baš levih, a ni snaga...

Potom, dve organizacije za čije je „pojedinke i pojedince“ rečeno da su se ujedinili u PRL, DiEM25 i Levi samit Srbije, odavno nisu ni posebno relevantni, ni posebno vitalni delovi levičarskog političkog miljea u Srbiji. Prema izjavi Srećka Horvata, jednog od osnivača, za hrvatski časopis Globus, DiEM25 uopšte i nije levičarska organizacija:

Možda će vas iznenaditi, ali DiEM25 nije ljevičarski pokret. Osim što okuplja mnoge lijeve figure, od Janisa Varufakisa do Noama Chomskog, od Kena Loacha do Naomi Klein, DiEM25 istovremeno kao članove ima mnoge ‘zelene’, ali čak i liberale, pa i konzervativce. Ukratko, sve one koji smatraju da je trenutna dezintegracija Europske unije loša ne samo za demokraciju, sigurnost i mir nego i za ekonomiju.
(Srećko Horvat, intervju Globusu, objavljeno 20. marta 2018)

Dakle, završnica procesa ujedinjenja levih snaga u PRL obuhvata i organizaciju koja očigledno ne smatra sebe levičarskom, a čiji su članovi dovoljno važni da bi ih se posebno izdvojilo u saopštenju partije, i to uz članove samo još jedne druge organizacije. Dobro, barem je ova druga organizacija, Levi samit Srbije zaista levičarska?

Jeste, to stoji. Međutim, sadašnji LSS je ostatak ostataka prethodnog pokušaja da se levica ujedini na zajedničkoj platformi. U Levom samitu Srbije su svojevremeno učestvovali i Crveni, kao i brojne druge levičarske organizacije, dok nismo vremenom jedan po jedan napustili tu koaliciju, kada se ova pokazala nesposobnom ne samo da prevaziđe reformistički pristup, već čak i da izađe na kraj sa ksenofobnim i šovinističkim ispadima predstavnika nekih frakcija. Danas je Levi samit Srbije samo senka onoga što je nekad bio. Preostalo članstvo nije niti previše brojno, niti operativno. Njihove aktivnosti su se poslednjih godina uglavnom svele na održavanje panela, povremena učešća u uličnim akcijama i jalove pozive levici na ujedinjenje. Ozbiljnije definisanu platformu ili plan za rast i preuzimanje vlasti nisu bili u stanju da pruže. Treća pomenuta grupacija, studentski pokret u Novom Sadu i Beogradu, nije nikakva posebna organizacija, već je skup pojedinaca koji su učestvovali u studentskim borbama, a od kojih mnogi pripadaju raznim matičnim organizacijama, uključujući i Crvene.

A ni ujedinjenje...

Sve u svemu, moglo bi se reći da je završnica procesa ujedinjenja levice prošla krajnje neslavno. Kako drugačije opisati „ujedinjenje“ u kojem se ne navodi niti jedna jedina organizacija koja je pristupila kolektivno, već isključivo „pojedinci i pojedinke“. Pa, po toj logici se svaka vladajuća stranka Srbije ujedinjuje sa opozicijom čim dobije izbore! Mnogo poštenije bi bilo da je sa kongresa SDU poručeno da je usled neuspeha ujedinjenja levice oko svoje platforme ta stranka rešila da u svoje redove primi neke nove ljude i da promeni ime.

Kada je reč o inicijativama koje su prethodno pomenute kao deo procesa ujedinjenja levih snaga, kao što su zajednička saradnja protiv prisilnih iseljenja i pružanje podrške borbi protiv MHE, možda su rukovodioci i članovi SDU planirali da se na tim aktivističkim osnovama levica ujedini oko njihove stranke, ali taj plan ostale organizacije na levici uključene u te inicijative naprosto nisu delile. Nesektaški pristup i zajednički rad na konkretnim pitanjima oko kojih se svi možemo u osnovi složiti ne čini da fundamentalne razlike u programu, strategiji i taktici magično nestanu. MO Crveni je učestvovala u brojnim akcijama ovih inicijativa i uvek je spremna da slične oblike borbe podrži. Međutim, kao što ćemo u ovom tekstu pokazati, problemi koje prepoznajemo u funkcionisanju reformističkih organizacija poput stare i nove SDU/PRL jesu brojni koliko su i duboki.

Prvi problem koji ćemo navesti se čak ni ne tiče programskih razmirica, ali zbog toga nije nipošto manje bitan. Reč je, naime, o odnosu partije prema javnosti i saborcima. U atmosferi sve zaoštrenije klasne borbe, sasvim je razumno postaviti pitanje poverenja koje mase i savezničke organizacije mogu imati u datu partiju. U slučaju PRL ovo poverenje je već od samog početka poljuljano. Kako se može verovati nekoj novoosnovanoj stranci, ako već u samom svom saopštenju ona iznosi vrlo smele poluistine, pa i vrlo lako proverljive laži? Šta očekivati od programskih dokumenata i statuta, ako se već u prvom saopštenju za javnost govori o ujedinjenju levih snaga, koje niti je ujedinjenje, niti je levih, niti je snaga, niti je posledica procesa o kojem je bilo reči? Šta je sledeće? Da li im je zaista partijski znak zvezda sa tri kraka?

Pa... Kad smo već kod toga... Zanimljivo je da je u statutu PRL navedeno da je znak partije „stilizovana zvezda petokraka crvene boje“, iako bi lažljive oči posmatrača bile ubeđene da se radi o zvezdi za tri kraka. Nije jasno u kojoj meri je moguće broj 5 stilizovati tako da postane 3, ali to u krajnjoj instanci ni nije toliko važno samo po sebi. Ono što je važno jeste da je čitajući Program – jako teško otrgnuti se utisku da je stilizacija poput prethodno pomenute partijski lajtmotiv.

 122935459 679632392949179 5857803263785609970 n„Stilizovani“ socijalizam

U preambuli svog programa, PRL ističe da se bori „za socijalističko društvo zasnovano na jednakosti, solidarnosti, slobodi, demokratiji, internacionalizmu, antiimperijalizmu i antifašizmu, društvo u kojem će ljudi biti važniji od profita“ (kurziv i masna slova su naši).

Socijalističko društvo je prelazni oblik između kapitalističkog i komunističkog društva. U njemu više privredom ne dominira privatna svojina nad sredstvima za proizvodnju. Proleteri celog sveta su organizovani u svetsku federaciju i nacionalne države su stvar prošlosti. Stvar prošlosti je i buržoasko-demokratsko državno uređenje, a na njegovo mesto dolazi odumiruća država pod vlašću radnika, koja prevazilazi svako državno uređenje, pa tako i ono demokratsko jer postepeno iz mehanizama vlasti – koji su neophodni samo dok jedna klasa ugnjetava drugu – prelazi u mehanizme (samo)upravljanja proizvodnjom i infrastrukturom. Ovo su neki od osnovnih postulata naučnog socijalizma, zasnovanog na radu Marksa i Engelsa. Naučni socijalizam je do sada jedini teorijski okvir koji je urodio trajnim plodovima u praksi radničke borbe, te je prirodno da se u ovom tekstu opus Marksa i Engelsa uzima kao osnova za procenjivanje socijalističkog karaktera nekog društva ili pokreta, što bi, uostalom, trebalo da bude i slučaj sa svakim tekstom koji ne želi da se spušta na intelektualni nivo kreacionista i ravnozemljaša.

Tačno je da su postojale i još uvek postoje neke države koje su sebe zvale socijalističkima, poput SSSR-a, zemalja Varšavskog pakta, SFR Jugoslavije, Kube, NR Kine (do početka 1990-ih), DNR Koreje i dr. Međutim, samoidentifikacija nije dovoljna da bi neko društvo bilo zaista socijalističko. Naime, pomenute države, već samim tim što su nacionalne države i što postoje samostalno, nisu nikad bile dosegle stadijum socijalizma. Da li to znači da su onda kapitalističke, ili „državno-kapitalističke“, kako tvrde slabi poznavaoci naučnog socijalizma? Naravno da ne. Ove države jesu nastale kao posledica obaranja kapitalističkog poretka socijalističkom revolucijom, ali je, usled uzurpacije radničke vlasti od strane birokratske klike, socijalistički preobražaj zaustavljen na pola puta, što je stvorilo specifično prelazno društvo, zaglavljeno između kapitalizma i socijalizma, sa tendencijama koje ga vuku ka obe strane. Takav oblik društvene organizacije pobornici naučnog socijalizma, to jest marksizma, nazivaju deformisanom, odnosno degenerisanom, radničkom državom. O klasnom karakteru SSSR-a iscrpno je pisao Lav Trocki. Za potrebe našeg teksta bitno je istaći da ne može biti reči o socijalizmu u jednoj državi i da je toj zamisli, koju je svojevremeno lansirao Staljin, istorija vrlo jasno i vrlo surovo presudila.

Borba za socijalizam nije borba koja sme da se zaustavi na nivou jedne države, osim ako je nekome prihvatljivo da usled nagomilanih protivrečnosti sve propadne za jednu generaciju i da nekim novim mladima ostane u amanet da iznova grade iz ruševina, kao što smo na to danas prinuđeni mi. Borba za socijalizam jeste po svojoj formi nacionalna i vode je različiti delovi radničkog pokreta isprva na nacionalnom nivou jer se suprotstavljaju nacionalnim buržoazijama. Ali ta borba je po svojoj političkoj sadržini od početka do kraja internacionalna: radnička borba na nacionalnom nivou uskoro će izazvati reakciju celokupne svetske buržoazije (posebno u slučaju malih, perifernih, naroda) i tome se proleteri mogu suprotstaviti jedino vlastitim međunarodnim savezom - revolucionarnom internacionalom – i sjedinjavanjem zasebnih nacionalnih borbi u jedinstvenu internacionalnu revoluciju. Bez toga svaki pomak u korist radničke klase ima kratak rok trajanja. Partija koja sebe smatra radikalnom i koja proklamuje borbu za socijalizam bi, shodno tome, po nekoj logici stvari trebalo da se bori za trajni uspeh socijalizma, a ne za model koji „drži vodu dok majstori odu“.

Zato je važno pitanje otkud tačno programu PRL „Srbija kao sekularna republika“ u socijalističkom društvu, u kojem nacionalne države više ne postoje – ni kao nacije, ni kao države, pogotovo ne kao republike? Šta će antiimperijalizam, antifašizam i demokratija socijalističkom drušvu, u kojem bi trebalo da su pitanja države i imperijalizma prevaziđena jednom za svagda? Kako je moguće da u njemu ljudi budu „važniji od profita“, ako profit – a profit nije bilokoji višak vrednosti, već kapitalistički višak vrednosti, ostvaren kao neplaćeni rad radnika, kroz privatno vlasništvo kapitalista nad sredstvima za proizvodnju – više ne postoji jer ne postoji privatna svojina nad sredstvima za proizvodnju? Ili autori Programa PRL veruju da će i u socijalističkom društvu postojati profit, a samim tim i privatna svojina?

Na prvo čitanje se čini se da je ovo „socijalističko društvo“, sa sve profitom i republikom, takođe stilozovano, kao i ona „petokraka“ iz logotipa partije. Ali možda je reč o nesporazumu. Možda se ovde radilo o pregrubom pojednostavljivanju i nenamernom brkanju društva kojem se teži u načelu i konkretnih političkih mera kojima se do tog društva dolazi. Uostalom, u preambuli piše i da je društvo za koje se zalažu zasnovano na jednakosti, solidarnosti i slobodi, a socijalizam takvo društvo svakako jeste. Sigurno će onda i ekonomska strategija to razraditi i objasniti na koji način PRL planira da ukine privatnu svojinu, zar ne? Zbog toga se valjda u prvoj glavi svog programa zalažu „ZA NOVU EKONOMSKU STRATEGIJU“ i navode da cilj privrede „ne sme biti bogaćenje uskog kruga privilegovanih pojedinaca već poboljšanje materijalnih uslova života za celokupno stanovništvo i zadovoljenje potreba ljudi.“ Međutim, kao što je bio slučaj i sa „završnicom procesa ujedinjenja levih snaga“, tako je i ovde „nova ekonomska strategija“ nova utoliko što bi se u određenim konkretnim koracima razlikovala od ekonomske strategije aktuelne vlasti, ali daleko od toga da ta nova strategija podrazumeva i nove, socijalističke proizvodne odnose.

Program PRL ispravno prepoznaje mehanizme koji su uništili našu privredu i priznaje da je model razvoja tzv. samoupravnog socijalizma bio uveliko superiorniji i tu se možemo složiti. Odatle bi onda, logično, trebalo pozivati na korake koji su se u prošlosti pokazali kao izuzetno produktivni – eksproprijaciju krupne industrije, finansijskog sektora i krupnog zemljišnog poseda, radne akcije za razvijanje infrastrukture, preuzimanje preduzeća od strane radnih kolektiva. Ali ne, umesto toga dobijamo predavanje o tome na koje je sve načine sadašnji sistem loš, dok su predložena rešenja formulisana ne kao koraci koje bi trebalo preduzeti, već kao spisak željenih ishoda, „osnovnih vodilja“, kako i sami kažu:

- kontinuirani rast dohodaka radničkim slojevima,
- proširivanje akumulacije kapitala za dalja javna ulaganja,
- smanjenje nezaposlenosti,
- jačanje fonda za socijalna davanja i javne usluge,
- obezbeđivanje monetarne i makroekonomske stabilnosti,
- ostvarivanje komparativne prednosti na međunardonom tržištu,
- smanjenje zaduženosti privrede i građana,
- stvaranje osnovice za trajno tehnološko usavršavanje proizvodne baze društva

123046664 345534436744343 582039011430292527 nPored ovih „osnovnih vodilja“, u prvoj glavi možemo videti i zalaganje za mere kao što su: prekid mera štednje; formiranje državne komisije za određivanje (ne)legitimnosti javnog duga i momentalni otpis nelegitimnog javnog duga; stavljanje kreditno-monetarnog režima u službu finansiranja industrijskih preduzeća, obnove infrastrukture i kupovne moći stanovništva; striktnije regulisanje rada komercijalnih banaka uz kontrolu države nad protokom finansijskog kapitala; osnivanje mreže „investicijsko-razvojnih banaka“ (sic), čija bi osnovna namena bila „finansiranje tehnološkog jačanja industrijskih preduzeća i poljoprivrednih zadruga, zatim kontrola, savetovanje i sinhronizacija projekata u različitim granama privrede i usmeravanje sredstava za dalje javne investicijske poduhvate“; politika garantovanih radnih mesta, gde bi nezaposleni „u lokalnoj zajednici obavljali poslove koje znaju da rade, za koje su već školovani, i na taj način doprinosili društvu da prevaziđe krizni period“; uvođenje progresivnog sintetičkog poreza, „čime se smanjuje društvena nejednakost i regulišu inflatorna kretanja“. Zaustavimo se ovde i pokušajmo da analiziramo ponuđena rešenja.

Nema sumnje da bi i svaka druga buržoaska stranka mogla sasvim komotno da potpiše najveći deo „osnovnih vodilja“. Niko dosad nije stupao u predizbornu kampanju bez obećavanja kontinuiranog rasta dohotka, smanjenja nezaposlenosti i zaduženosti, ili ostvarivanja komparativne prednosti na međunarodnom tržištu. Ovi ciljevi su sasvim u skladu i sa klasičnom buržoaskom politikom, tzv. neoliberalizmom, koji se u materijalu PRL rado pominje kao posebno loš oblik kapitalizma. Mere štednje nam se upravo i nameću uz opravdanje da se na takav način smanjuje zaduženost, a cena naše radne snage se obara jer je to navodno naša „komparativna prednost“ na tržištu.

Politika štednje i obaranja cene rada nije uzrokovana niti individualnom ili grupnom malicioznošću vlastodržaca, niti pak njihovom ideološkom zaslepljenošću „neoliberalizmom“. Politiku štednje i obaranja cene rada diktiraju odnosi na svetskom tržištu, to jest interesi različitih privatnih preduzetnika – kapitalista, koji na ovaj način nastoje da maksimalizuju profit ili da opstanu u poslu u vreme svetske krize kapitalizma, kada borba za svaki delić nacionalnog i svetskog tržišta postaje sve bespoštednija. Zbog toga se ova politika primenjuje toliko univerzalno u svim kapitalističkim zemljama. Iluzorno je očekivati da bi se politika štednje i obaranja cene rada mogla promeniti pukom smenom državnog vrha, bez korenite promene ekonomskih – što će reći svojinskih – odnosa, baš kao što je iluzorno očekivati da se u tržišnoj privredi (i to u periodu svetske krize, čiji se novi talas tek zahuktava) monetarna i makroekonomska stabilnost i komparativna prednost na svetskom tržištu mogu postići drugačijom politikom od one koju sprovode sve buržoaske vlade. Štaviše, države zavisne od imperijalističkih sila i njihovih kredita i investicija na bazi kapitalizma ne mogu dugoročno uopšte postići makroekonomsku stabilnost, a prednost na tržištu imaju samo u onoj meri u kojoj to omogućava strani kapital koji dominira njihovom privredom, bilo putem direktnih investicija, bilo putem hiljadu i jedne niti kojima je domaći kapital vezan za strane kreditore.

Istina, jačanje fonda za socijalna davanja i javne usluge, te proširivanje akumulacije kapitala za dalja javna ulaganja zvuče kao stvari koje bi mogle odudarati, ali baš ove tačke imaju nejasno značenje. Šta znači „jačanje fonda za socijalna davanja i javne usluge“? Da li u Srbiji postoji takav jedinstveni fond? Šta bi tačno značilo „proširivanje akumulacije kapitala za dalja javna ulaganja“? Koliko je nama poznato, postoji PIO fond, postoji Zavod za zdravstveno osiguranje, dok za različita druga socijalna davanja odgovornost deli Republika Srbija sa pokrajinskim institucijama (u Vojvodini) i jedinicama lokalne samouprave. Da li se u Programu PRL reč „fond“ koristi figurativno, ili je reč o štamparskoj grešci i misli se u stvari na „fondove“ u množini, ili se pak najavljuje formiranje jedinstvenog fonda za socijalna davanja i javne usluge? Možemo da nagađamo, ali odgovor nemamo, baš kao što nemamo ni odgovor na pitanje kako bi vlast PRL došla do sredstava za njegovo jačanje.

Na koji način se to proširuje akumulacija kapitala za dalja javna ulaganja? Marks nam objašnjava da kapital nije samo nagomilano bogatstvo, već je i društveni odnos. Postojanje kapitala, kao nagomilanog umrtvljenog rada, koji se oplođuje eksploatacijom živog rada proletera, nužno znači i postojanje eksploatacije. Tamo gde se nagomilani rad vraća radnicima, kao njegovim neposrednim tvorcima, tamo kapital više ne postoji jer je radniku njegov rad u potpunosti plaćen – i onaj deo koji ne dobija direktno u lični dohodak vraća se njemu u obliku različitih zdravstvenih, socijalnih, komunalnih i brojnih drugih usluga. Na šta se onda misli kada se govori o „proširivanju akumulacije kapitala za dalja javna ulaganja“? Kako se to proširivanje akumulacije kapitala dešava? Šta taj akumulirani kapital čini kapitalom? Ko ga akumulira? Najvažnije, kako se ta akumulacija odvija?

Kada se u Programu PRL govori o stvaranju tehnološke osnovice za usavršavanje proizvodne baze društva, na šta se konkretno misli? Šta autori programa smatraju da bi tehnološka osnovica za usavršavanje proizvodne baze našeg društva trebalo da bude? Da li ona tek treba da se iznađe, ili već postoji ideja o tome na čemu bi u prvom redu naše društvo trebalo da usavršava proizvodnu bazu? Kako možemo znati na koji način će se stvoriti ta tehnološka osnovica, ukoliko ne znamo o kojoj se osnovici radi? Ključno pitanje – odakle bi došla sredstva – takođe ostaje bez eksplicitnog odgovora. Istorijska iskustva nam govore da se sredstva za krupna ulaganja u proizvodnu bazu uglavnom stiču na četiri načina: zaduživanjem, direktnim stranim investicijama, rasprodajom krupnih feudalnih poseda ili eksproprijacijom sredstava za proizvodnju od klase dotadašnjih vlasnika.

Mi feudalne posede nemamo. Stranim investitorima očigledno nije u interesu da izgrade tehnološku osnovicu za usavršavanje proizvodne baze našeg društva, već su ovde radi izvlačenja resursa i šrafciger industrije. Strani kreditori, pak, nove tranše kredita uslovljavaju održavanjem i razvijanjem „povoljne poslovne klime“, što će reći daljim jačanjem privilegovanog položaja stranih investitora, a iskustva Afrike, Latinske Amerike, pa i Grčke, nam govore da bi pokušaj uspostavljanja privrednog suvereniteta na tržišnim osnovama bio dočekan „na nož“ od strane međunarodnih finansijskih institucija. Ostaje nam jedino eksproprijacija – i to eksproprijacija krupnih razmera, koja bi bila neophodna za poduhvat ravan reindustrijalizaciji zemlje. Međutim, eksproprijacija se u Programu PRL pominje samo sporadično, kao kazna za eventualna kršenja zakona od strane krupnih kapitalista, a ne kao strateška ekonomska mera. Na taj način, čitaocu Programa PRL ostaje da sam učitava način na koji će se stvoriti tehnološka osnovica za usavršavanje proizvodne baze. Različitim ljudima se ostavlja da na različite načine dokonaju kako njima izgleda da bi se taj cilj mogao postići...

PRL se u svom programu zalaže i za momentalno ukidanje mera štednje i za otpis nelegitimnih dugova, čiju bi nelegitimnost utvrdila za to nadležna komisija. Međutim, ne kaže nam po kojim kriterijumima bi se utvrđivala nelegitimnost duga i da li bi i otplaćivanje potencijalno nelegitimnih dugova trajalo dok komisija ne donese konačnu odluku? Da li bi se već plaćene rate nelegitimnih dugova potraživale od poverilaca, ili bi se eksproprirala njihova sredstva u Srbiji? Važnije, da li Program PRL pretpostavlja da u kapitalizmu postoje legitimni dugovi imperijalističkih poverilaca prema ekonomski zavisnim zemljama? Otplaćivanje dugova dok komisija ne utvrdi njihovu nelegitimnost implicira pretpostavku da je zaduživanje u načelu posve legitimno, dok Program insistira na tome da je javni dug „uglavnom nelegitiman“. Zbog čega uglavnom nelegitiman dug tretirati kao uglavnom legitiman? I kako ga otplaćivati dok se ne dokaže nelegitimnost, a izbeći mere štednje? Ovde postoji vrlo primetan raskorak između oštre retorike protiv duga i pomirljivog karaktera predloženih konkretnih mera, koje dugu idu na ruku. To je tim vidljivije što se ni na koji način ne govori o tome šta se planira raditi po pitanju astronomskih suma koje su već isplaćene na ime nelegitimnih dugova. Jedan – zaista, jedini – smisleni odgovor jeste ono što se inače radi sa ukradenom ili prevarom stečenom imovinom: plenidba. To jest, pitanje eksproprijacije se ponovo nameće kao nezaobilazno pitanje, kao osnovni korak bez kojeg nijedna druga ekonomska mera ne može otići dalje od nivoa lepe želje.

Program PRL ovo implicitno priznaje saopštavajući nam, sasvim ispravno, da reindustrijalizacija zemlje i tehnološki napredak iziskuju ogromna kapitalna ulaganja, kao i strategiju nastupa na inostranim tržištima. Odakle PRL planira da dobije sredstva za ova kapitalna ulaganja i šta bi uključivala strategija nastupa na inostranim tržištima? Kako je uopšte moguće razrađivati strategiju nastupa na inostranim tržištima za preduzeća koja su u tuđem vlasništvu i pod tuđom kontrolom? Spisak željenih ishoda nisu isto što i plan rada.

Odgovor na pitanje o sredstvima bi se mogao naći u zalaganju „za osnivanje investiciono-razvojnih banaka i stavljanjem kreditno-monetarnog režima u službu finansiranja projekata industrijskih preduzeća, obnove infrastrukture i kupovne moći stanovništva, te u striktnijem regulisanju rada komercijalnih banaka“. Ali kako bi se ovo sprovelo u praksi? U Srbiji je danas oko tri četvrtine sredstava bankarskog sistema u stranom vlasništvu.[i]

Povlačenje njihovog kapitala iz Srbije usled nepovoljne poslovne klime izazvalo bi ekonomski kolaps. Oni drže pištolj na čelu našeg finansijskog sistema, a ljudi koji ti drže pištolj na čelu po pravilu nisu skloni da se podvrgnu tvojoj „striktnijoj kontroli“. Na koji način misle autori Programa PRL da izađu na kraj sa njima, a da to ne uključuje nacionalizaciju finansijskog sektora, već samo „striktniju kontrolu“? Bez nacionalizacije i eksproprijacije finansijskih sredstava bankarskog sektora, teško je zamisliti osnivanje investiciono-razvojnih banaka (i to više njih!).

Očekivanje da dezindustrijalizovana i prezadužena država počne sa svojim kapitalnim investicijama i bez novih zaduživanja (a otpis nelegitimnih dugova će nužno srozati naš međunarodni kreditni rejting jer će se globalni lihvari svetiti za takvu drskost, a pitanje je hoće li stati na tome ili će aktivno učestvovati u finansiranju neprijateljskih aktivnosti uperenih na sabotažu, izolaciju i razaranje naše privrede) i bez sveopšte eksproprijacije privatnog kapitala nameće pitanje: čemu onda uopšte preuzimanje vlasti? Čemu bi onda takva država služila i zašto onda socijalističko društvo ne bi bilo samoniklo, nastalo udruživanjem finansijskih sredstava od strane radnika i delova srednje klase, radi formiranja vlastitih, paralelnih industrijskih i finansijskih struktura?

Ah, da, država je potrebna da bi krupnom kapitalu uvela progresivan sintetički porez, „čime se smanjuje društvena nejednakost i regulišu inflatorna kretanja“. Pogledajmo pobliže taj pasus:

„Fiskalna politika biće zasnovana na uvođenju progresivnog sintetičkog poreza, čime se smanjuje društvena nejednakost i regulišu inflatorna kretanja. Ovde treba imati u vidu da su mnogi ljudi, koji su ostajali bez posla, otvarali brojne mikro, male i porodične firme kako bi sebi obezbedili dohodak, penziono i zdravstveno osiguranje. Zato je važno da njihovo poslovanje bude oporezovano shodno njihovoj snazi. Daleko veći poreski teret treba da podnesu krupna preduzeća koja ostvaruju veliki profit na naporima radničke klase. Progresivni porezi omogućili bi podizanje minimalne zarade i standarda života najsiromašnijih koji bi u skladu sa svojim socijalnim položajem bili oslobođeni poreza, dok bi najbogatiji slojevi stanovništva u javni budžet vraćali društvu deo vrednosti koji je proizveden zajedničkim naporima.“ (Kurziv je naš.)

Na stranu sad dubiozna tvrdnja da veći porezi za vlasnike kapitala regulišu inflatorna kretanja. Ovaj pasus, vidimo, ne dovodi u pitanje privatnu svojinu nad krupnim preduzećima, kao ni postojanje takvih slojeva stanovništva koji su najbogatiji jer žive od rada radnika. Ukoliko im se priznaje pravo na privatnu svojinu, što će reći pravo na raspolaganje sredstvima za proizvodnju, kako ih onda sprečiti da spuste roletne i zatvore dućan čim im se poreska politika ne svidi? Koji mehanizam prinude ima država za one koji ne žele da plaćaju progresivne poreze, koji bi radije otišli u neku još siromašniju i korumpiraniju zemlju? Napominjemo da oni to uopšte ne moraju učiniti na protivzakonit način. Kako ih sprečiti da odu i pobegnu od poreske politike nakon što su uredno izmirili nametnute im nove obaveze? Da ih lepo zamolimo? Da apelujemo na njihovu savest?

I zaista, nagla promena tona u pasusu kao da sugeriše baš takvo nešto! Zapita se čovek da li je taj pasus pisalo više ljudi sa oprečnim stavom o društvenim odnosima u kapitalizmu, ili se radi o jednom autoru koji je tokom pisanja istovremeno hteo i da optuži kapitaliste za eksploataciju radnika i da istakne da su kapitalisti ipak neophodni društvu radi proizvodnje. Kako drugačije objasniti da se u jednoj rečenici govori o krupnim preduzećima koja ostvaruju veliki profit „na naporima radničke klase“, a u sledećoj o tome kako je vrednost u vlasništvu najbogatijih slojeva stanovništva proizvedena „zajedničkim naporima“?

Naravno, pre toga bi trebalo objasniti za kakvo se to tačno socijalističko društvo zalažu oni koji prihvataju da krupna preduzeća ostvaruju veliki profit na naporima radničke klase, dokle god plaćaju porez, tj. dokle god jedan deo toga isplaćuju državi, čime državu interesno vezuju za svoj uspeh, to jest za uspešnu eksploataciju radničke klase? Od silne stilizacije socijalizma osta nam samo kapitalizam.

Imajući u vidu proklamovanu nespremnost da se ugrozi privatna svojina, ma koliko se na nju roguši i mlatara kažiprstom, ima smisla postaviti pitanje kako bi izgledala politika garantovanih radnih mesta, o kojoj nam Program PRL kaže da podrazumeva da bi prethodno nezaposleni ljudi „u lokalnoj zajednici obavljali poslove koje znaju da rade, za koje su već školovani, i na taj način doprinosili društvu da prevaziđe krizni period“. Za koga bi oni u toj lokalnoj zajednici radili - za lokalnu samoupravu, za lokalna mala i srednja preduzeća, za lokalne krupne korporacije? Kako bi se obezbedila potražnja za svakom strukom koja je u ponudi? Šta bi radio nuklearni fizičar ili astrofizičar u Gakovu? Šta bi radio neurohirurg u Kremnima? Šta bi jamčilo da će im plata biti „dovoljna za dostojanstven život čime bi bio postavljen novi nivo minimalne zarade u zemlji“ (sic)? Kako bi ta nedefinisana „dovoljna“ plata postavila „novi nivo minimalne zarade u zemlji“? Zar se minimalac ne reguliše zakonom na nacionalnom nivou upravo zato što je nemoguće da on, eto, prirodno ponikne iz raznih individualnih dogovora radnika i poslodavca - kogod taj poslodavac bio? Šta bi se u međuvremenu desilo sa „starim nivoom“ minimalca? Iskreno se nadamo da on ne bi bio ukinut.

Ali, nemoj tako! „Nova ekonomska strategija“ jasno kaže: „Potrebno je povratiti državno vlasništvo nad saobraćajnom infrastrukturom, koja je dobrim delom privatizovana kroz javno-privatna partnerstva. Takođe je potrebno vratiti u državno vlasništvo celokupnu energetsku industriju, industriju retkih ruda i sva ekološka blaga kao što su izvori i šume.“ Zar ovo nije poziv na eksproprijaciju i nacionalizaciju?

Možda da, možda ne. Reći da je nešto potrebno i obavezati se da će se nešto uraditi nisu iste stvari. Čak i da uzmemo da jesu, povratak državnog vlasništva nad infrastrukturom, prirodnim resursom ili nekom granom industrije može se izvesti na različite načine. Država može vratiti to vlasnišvo eksproprijacijom bez nadoknade, eksproprijacijom sa minimalnom nadoknadom, eksproprijacijom uz nadoknadu koja odgovara tržišnoj ceni, a može prosto doći i do otkupa pod uslovima koje diktira sam kapitalista. Povratak u državno vlasništvo pod određenim uslovima nije nepoznat u kapitalizmu – nekad je to mera nacionalizacije rizika u vreme ekonomske krize, kada se neki sektor privremeno stavi u javno vlasništvo da bi se izvukao iz krize novcem poreskih obvezika i posle ponovo privatizovao. Mi na osnovu teksta Programa ne možemo znati o čemu je reč.

Ako smo svesni da je povratak ekoloških blaga, saobraćajne infrastrukture, energetske industrije i industrije retkih ruda u javno vlasništvo potreban, zašto povratak neke druge industrije, poput tekstilne ili prehrambene, u javno vlasništvo nije potreban? Zašto povratak uslužnog sektora i turizma u javno vlasništvo nije potreban? Iz teksta „Nove ekonomske strategije“ se jasno da zaključiti da će privatnih vlasnika krupnog kapitala, što industrijskog, što finansijskog, i dalje biti, dokle god plaćaju porez.

„I kad oči suze vlaže i nevešto kad se laže“

122989178 894785657592743 6057194716943913683 n„Nova ekonomska strategija“ Partije radikalne levice, vidimo, niti je nova, niti je zasnovana na poznavanju ekonomije, niti bi se mogla uopšte zvati strategijom jer strategija nije spisak lepih želja, nedefinisanih termina i neobrazloženih planova. Odnosi koji preovlađuju u kapitalizmu sami nisu novi i suštinski su isti već više od 200 godina. Put ka prevazilaženju tih odnosa je poznat i razrađen skoro do tančina u bogatom arsenalu teorije naučnog socijalizma i istorije borbe radničkog pokreta, prvenstveno (ali ne i isključivo) u delima Marksa, Engelsa, Lenjina i Trockog, kao i naših revolucionara, poput Svetozara Markovića, Dimitrija Tucovića i drugih. Iskustva KPJ, i pozitivna i negativna, takođe su od neprocenjive vrednosti za savremene radikalne levičare.

Otkrivanje nekakve „nove ekonomske strategije“, koja zanemaruje dva veka stvarnih iskustava radničkih borbi i više od veka naučne artikulacije tih iskustava, a na njihovo mesto postavlja lepe želje, bez roka i mehanizma za sprovođenje, deluje kao arogantan stav da istorija počinje od PRL, ili pak, kao elitistički stav da je istorija samo za odabrane umne glave da se njome bave u slobodno vreme i van partijske politike, dok je program tu da biračko telo hvata na šarenilo reči-zujalica, kao na političkom vašaru. Nikakvo čudo nije da je takva „nova strategija“, čija nedorečena obećanja i mlake preporuke različiti čitaoci mogu različito razumeti, već prema svom nahođenju i svojim ličnim očekivanjima - sve samo ne strategija.

Da su čelnici PRL zaista uzeli da izrade strategiju za izgradnju socijalističkog društva, a ne za pokušaje snalaženja u okvirima raspadnutog kapitalizma, njihov program bi nedvosmisleno imao otvoreno klasni karakter i okupljao radničku klasu u borbu za preuzimanje vlasti, a ne borbu „obespravljenih“ za dovođenje blagonaklone nove garniture na vlast. Štaviše, u vreme kada komunizam kao pokret nije zabranjen zakonom, nema razloga da se partija koja sebe smatra radikalnom levicom ne ustroji kao komunistička. Ali to bi već bilo previše određeno i manje otvoreno za „stilizaciju“. Zna se šta su i za šta se bore komunisti – avangardni deo radnišva, koji se bori za preuzimanje sredstava za proizvodnju i državne vlasti od strane radnika kao klase, kao što to nedvosmisleno ističe, npr. dokument Programske osnove Marksističke organizacije Crveni, koja baštini tekovine klasne borbe i revolucionarnog radničkog pokreta.

Ali Partija radikalne levice nije partija koja baštini tekovine revolucionarnog radničkog pokreta. Ona čak nije ni radnička partija, iako besumnje znatan deo njenog članstva čine radnici. „Levica“ danas može značiti razne stvari i obuhvata čitavu paletu političkih opcija koje su do te mere različite da je besmisleno govoriti o partiji koja je po svom usmerenju samo „levica“. Odrednica „radikalna“ je suviše subjektivna da bi na zadovoljavajući način precizirala o kakvoj se levici radi. Najrazličitije mere se danas u politici nazivaju radikalnima – i ne samo danas.

U tome verovatno i leži kvaka. Sa jedne strane se grmi i roguši na „nepravedni“, „neoliberalni“, kapitalizam i namiguje se radnim ljudima, čiji se životi svakodnevno uništavaju već tri decenije. Sa druge strane se namiguje kapitalu izbegavanjem da se privatna svojina dovede u pitanje i „pretnjama“ koje ne idu dalje od oporezivanja i eventualnih izolovanih slučajeva eksproprijacije pod nerazjašnjenim uslovima, koji kapitalistima mogu bez problema ići na ruku.

Suvisao odgovor na dosad upućene kritike Programa i politike PRL u vreme pisanja ovih redova izostaje. Jedan glas odbrane Partije radikalne levice od kritika koje se fokusiraju na njihovo nejasno političko određenje i odbijanje da se zauzime prepoznatljiva i koherentna politička linija, poput nedavnog teksta Vuka Vukovića „Savez obespravljenih, a ne savez marksista“, objavljenog u Danasu i potpisanog u svojstvu člana PRL, pre bi se mogao nazvati plačom radi izazvanja sažaljenja.

U svom tekstu Vuković ne iznosi odbranu političkog rezona, niti pak naučnog okvira u kojem PRL funkcioniše, već upornim ponavljanjem reči „obespravljeni“ i veštačkim odvajanjem nekakvih apstraktnih marksista od „običnih“ radnih ljudi, pokušava da temu skrene u mutne vode takmičenja u sažaljenju nad gorkom sudbinom „običnih ljudi“, između protagonista PRL i marksista. Ono što Vuković očito nije bio u stanju da pojmi jeste da marksiste takvo takmičenje ne interesuje. Mi za sažaljenje nad sudbinom „običnih ljudi“ jednostavno nemamo vremena – jer ne želimo da se utapamo u samosažaljenju. A što se tiče sažaljenja dama i gospode koji nam s visoka viču „mi smo uz vas“ (čime, ironije li, samo potvrđuju koliko su odvojeni od nas) i koji se nude da nas uzmu u zaštitu – koga briga za to.

Nevešta laž iza suznih očiju Vuka Vukovića otkriva i jednu važnu istinu, a to je istina o klasnoj orijentaciji Partije radikalne levice i njenih protagonista. Natklasni karakter Programa PRL, gde se pitanje svojine dotiče samo ovlaš i samo specijalno i gde se ekonomiji prilazi kao nepromenljivoj apstrakciji (uprkos Vukovićevom insistiranju na marksističkoj tvrdnji da je komunizam „stalno kretanje koje ukida sadašnje stanje“) ne pitajući čija je to ekonomija i u interesu koje klase je ustrojena onako kako je ustrojena danas, ne znači da je PRL stranka bez klasne orijentacije – ali znači da klasa oko čijih interesa je PRL oformljena (ili oko čijih interesa je SDU stilizovan) nije radnička klasa.

Insistiranje na „obespravljenosti“ kao zajedničkom sadržaocu poklič je uspaničene srednje klase, to jest sitne buržoazije, koja se u periodima krize suočava sa propadanjem. Nespremna da nastupi iz perspektive objektivnih interesa radničke klase i da raskrsti sa kapitalizmom, a priklještena sve surovijom ofanzivom krupnog kapitala, ova klasa sitnih preduzetnika i birokrata raznih oblika panično se trudi da na ime svog socijalnog statusa očuva i svoj materijalni položaj insistirajući na zagarantovanim pravima kvazistaleškog, to jest kvaziesnafskog karaktera. Ovaj karakter se ogleda u ograničavanju tržišnih kretanja intervencionističkim merama države koje se suprotstavljaju privrednim tokovima kapitalizma, ali ga ne napuštaju. To je dijametralna suprotnost od radničke politike, koja se ne suprotstavlja privrednim tokovima kapitalizma, već stremi da ih dovede do tačke pucanja i ukidanjem privatne svojine zameni kapitalistički sistem socijalizmom – i to ne „stilizovanim“. Štaviše, uprkos vezivanju jednog dela radnika za sebe obećanjima „jednakih šansi“, to jest prilike za uspon u redove srednje klase – ili baš zbog tih lažnih obećanja, tako tipičnih za reformiste svih epoha – Partija radikalne levice svojom politikom u praksi stoji nasuprot interesima radničke klase i po tome se ne razlikuje mnogo od bilo koje druge kapitalističke stranke. Ono što je izdvaja jeste njena „stilizacija“. Mimikrijsko i marketinško korišćenje radničke ikonografije i terminologije koja nalikuje socijalističkoj dodaje još jedan sloj eksploatacije radničke klase – eksploataciju same borbe zarad proboja u karijeri.


 [i] Izveštaj Evropske komisije za Republiku Srbiju, 2019, „Funkcionisanje finasijskog tržišta“, str. 52, dostupno ovde