Dok se narod hrani mržnjom prema izbeglicama, tajkuni i političari zadovoljno trljaju ruke. Takođe, kanalisanje socijalnog nezadovoljstva u ksenofobiju je samo zahtev za jačom državom; za većom kontrolom, više pendreka i više batinaša. Takvim zahtevima se samo daju odrešene ruke državi da nesmetano razvija svoj represivni aparat, koji će neminovno iskoristiti protiv radničke klase kada ova pokuša da se protiv te države digne.

Međutim, na širem planu, desničari, postavljajući se kao branitelji hrišćanstva i bele rase, ne čine ništo drugo sem što bivaju korisne budale za Zapadni imperijalizam poslušnici tvrđave Evrope. Oni samo rade prljavi posao za račun Evropske unije i NATO pakta, za iste one sile koje su doprinele srozavanju životnog standarda i radničkih prava na prostoru Jugoslavije

104881757 1192830564392943 7667908469843254935 n 
 Vojno sposobni muškarac migrant preti srpstvu džihadom. Ili ne. - Izvor: azil.rs

Od izbijanja takozvane izbegličke krize 2015. godine, širenje histerije prema izbeglicama sa Bliskog Istoka bilo je jedno od omiljenih oružja vladajuće klase za skretanje pažnje sa stvarnih društvenih i ekonomskih problema, s kojima se radnička klasa svakodnevno susreće, na izmaštane probleme koje će nam navodno doneti izbeglice. Govore nam kako će Srbija biti islamizovana, kako će izbeglice silovati sve pred sobom, kako će nam oteti poslove (kao da to već nisu učinili oni koji su naša preduzeća rasprodali u bescenje) i tome smično, a sve to bez ikakvog stvarnog pokrića, osim upornog gebelsovskog ponavljanja istih laži na raznim mutnim sajtovima koji profitiraju od lažnih vesti. Nije nikakvo čudo da se ova histerija posebno podiže u vreme izbora, posebno od strane raznih ultradesničarskih i fašističkih bandi, koje se svaki put na mig vlasti povampire nekoliko meseci pred izbore, kako bi dizali paniku, a zatim obično nestali do sledećih izbora. To smo mogli videti pred parlamentarne izbore 2016. godine, a tome svedočimo i poslednjih nekoliko meseci, otkako su najavljeni izbori za 2020. godinu.

Nije nikakvo čudo što danas dobar deo antiizbegličke retorike dolazi od neonacističkog pokreta „Levijatan”, za koji je sasvim očigledno da predstavlja lažnu opoziciju SNS režimu. Takođe nije nikakvo čudo da su sa tom retorikom pojačano krenuli baš nekoliko meseci pred izbore. Isto tako, nije iznenađujuće što se baš u to vreme pojavila Fejsbuk grupa „Stop migrantima u Srbiji”, koja je velikom brzinom nakupila nekoliko stotina hiljada članova, te što se društvenim mrežama neprekidno širi antiizbeglička propaganda, uprkos tome što je izbeglička kriza daleko prošla svoj vrhunac i što izbeglica ima mnogo manje sada nego pre pet godina. Jasno je da se radi o orkestriranom medijskom cirkusu, koji za cilj ima da preusmeri sve glasnije socijalno nezadovoljstvo sa vladajuće klase i političke elite na grupu ljudi bez političke zaleđine, na strance ostavljene na milost i nemilost državama u kojima se zateknu. Nema boljeg načina za kukavice da glume buntovnike.

Antiizbeglička histerija u službi režima i imperijalizma
Ljubitelji životinja, a posebno nacističkog orla - Izvor: espreso.rs

Važno je istaći da su osobe koje su vodeće u huškačkim organizacijama i krugovima sasvim fino materijalno situirane, što kao sitni i srednji buržuji, što kao sloj osrednjih kriminalaca, zaglavljen između krupnih tajkuna i mafijaša na jednoj i sitnih uličara na drugoj strani. Mnogi od njih  su prosto dobro uhlebljeni kroz takozvano botovanje, odnosno saradnju sa vladajućim strukturama. Naravno, neki su sebi obezbedili sredstva za život i kroz kombinaciju sva tri. Radi se o ljudima koji su profesionalni nacionalisti i koji “prave pare” preko leđa radnih ljudi, kojima serviraju ksenofobiju i nacionalističku retoriku.

Primer posledica takve histerije i ksenofobnog huškanja je skorašnji napad na prihvatni kamp u Obrenovcu, u kojem se Filip Radovanović, inače član pokreta „Levijatan”, zaleteo automobilom u taj kamp, nakon čega je bio uhapšen. Pored toga što je Radovanović član “Levijatana” i njihov kandidat na izborima u Obrenovcu, takođe je i član vladajuće stranke i predsednik Komisije za saradnju sa udruženjima i omladinom grada Obrenovca. Preklapanje članstva fašističke organizacije i vladajuće stranke nije nikakva slučajnost, pošto je korišćenje fašističkih poslušnika nešto čime se ova stranka vrlo rado služi, kao i njeni prethodnici iz današnje građanske opozicije, te ih pušta sa lanca da divljaju onda kada je potrebno dizati strah i širiti paniku. Na ovom primeru se već sasvim jasno vidi sprega između fašista i vladajućih struktura.

Radovanović je u kamp uleteo uz histerično vrištanje o tome kako ne da pravoslavlje i kako neće dozvoliti da Srbija postane islamska zemlja, te kako ne želi da mu migranti napadaju devojku i tome slične nebuloze. Ovo je tipičan primer desničarskog baljezganja, koje udara na emocije i cilja na to da stvara strah, a pritom nema nikakvo uporište u realnosti i ne oslanja se ni na kakve činjenice. Takve priče su namenjene nazadnijim slojevima stanovništva, naviklima da žive u strahu i da propagandu i tračeve poput ovih fašističkih bljuvotina prihvataju zdravo za gotovo bez ikakve provere, čak i kada je očigledno da se stvari o kojima se govori uopšte ne dešavaju. Ne postoji nikakav napor da se Srbija islamizuje, niti se dešavaju nekakva masovna silovanja od strane izbeglica. Takva retorika je samo očajnički trzaj vladajuće klase, koja grčevito pokušava da se održi na vrhu i daje sve od sebe da opravdani narodni bes jedva izdrživim životnim uslovima usmeri dalje od sebe.

Ta retorika takođe otkriva i besramno licemerje ksenofobnih huškača, posebno kada su u pitanju njihovi napaćeni vapaji o tome kako žele da zaštite žene od izmaštanih napada izbeglica. Naravno, ne bi ih moglo biti manje briga za žene. Potpuno je jasno da to samo koriste kao izgovor da šire svoj ksenofobni otrov. Kada žene bivaju seksualno napadane i zlostavljanje od strane domaćih muškaraca, isti ti veliki „zaštitnici” žena se ne pojavljuju. Naprotiv, kada su žene u Srbiji zaista napadnute, ovi „vitezovi” svoj otrov i svoju kampanju mržnje i kleveta okreću prema onim organizacijama i pojedincima koji se suprotstavljaju nasilju i pružaju pomoć ženama žrtvama! Jasno je da desničarima nije ni najmanje stalo do žena, baš kao što im nije stalo ni do naroda uopšte. Jer kao što se ne bave odbranom stvarno zlostavljanih žena, tako se ne bave ni stvarnom kolonizacijom Srbije od strane multinacionalnih kompanija i međunarodnih zelenaških kreditora. I žena i celog naroda su im puna usta samo kada treba da šire svoj otrov i izmišljaju pokriće za iživljavanje nad slabijima U znak solidarnosti sa Radovanovićem, koji je posle svog napada bio uhapšen, vucibatine iz „Levijatana" su se nekoliko dana kasnije okupile ispred izbegličkog kampa u Obrenovcu i održale protest, na kojem je prisustvovala i „doktorka" Jovana Stojković, inače izborna partnerka ovog pokreta, a šuškalo se i o tome da će protestu prisustvovati Goran Davidović „Firer”, iako je njegova pojava sa tog protesta na kraju izostala. Na tom skupu se mogla čuti klasična retorika za dizanje panike, o pravu na slobodu da se živi bezbedno u svojoj zemlji, kao da čitav incident nije nastao upravo kao posledica ugrožavanja bezbednosti naših vojnika u našoj zemljiu od strane jednog njihovog člana! Pod maskom zabrinutosti za bezbednost ustvari se regrutovala rulja za linč, koja implicitno poziva na kolektivno kažnjavanje celokupne izbegličke populacije zbog nepostojećih izgreda pojedinaca iz nje.

 Antiizbeglička histerija u službi režima i imperijalizma
 Privatno obezbeđenje fizički zlostavlja maloletne izbeglice - Izvor: N1

Oni koji su realan, dokazani, bezbednosni rizik, što zbog napada na vojsku, što zbog čitavog niza kriminalnih dela po kojima su poznati, skupili su se da prete i zastrašuju nevine ljude, pod izgovorim da su ti ljudi pretnja javnoj bezbednosti.Ta ideja je čvrsto povezana sa izmišljotinom po kojoj se izbeglicama dozvoljava da rade šta god žele bez da budu kažnjeni, što je opet potpuno neosnovano. Sa jedne strane, ništa ne upućuje na to da se povremeni prekršaji pojedinaca iz izbegličke populacije ne procesuiraju i ne kažnjavaju, a sa druge strane, apsolutno niko se ni ne zalaže za to da se bilo kome dozvoli da radi šta želi bez posledica, sem u paranoičnoj mašti desničara. Nedopustivo je normalizovanje svesti u kojoj je kolektivno kažnjavanje po verskoj i etničkoj pripadnosti nešto prihvatljivo i da se zbog što stvarnih, što izmaštanih, prekršaja određene skupine ljudi ospe drvlje i kamenje na tu grupu.

Zapravo, iskustvo nam pokazuje da jedino tajkuni i krupni kapitalisti mogu kršiti zakon nekažnjeno i tu su upravo oni ljudi za čiji račun rade desničarski ksenofobni huškači. Vidimo da kapitalisti sami krše svoje zakone dok se njihovi fašistički kerovi šalju da proganjaju manjine poput izbeglica zbog izmaštanih zločina. Štaviše, Radovanovićevo divljanje nam pokazuje da od fašističkih izgreda čak ni uniforma Vojske Srbije nije uvek zaštita. Vrlo lako se moglo desiti da se neko od vojnika koji su čuvali kamp našao na putu Radovanovićevog razularenog relija.

Država je na ovo huškanje odgovorila onako kako se može očekivati, s obzirom da su huškači upravo njeni poslušnici. Pre nekoliko dana, vojska u punoj ratnoj opremi bila je raspoređena oko nekoliko prihvatnih centara za izbeglice. Da li je to bilo s namerom da se i izbeglice i vojnici zaštite od ponovnog napada fašista, od napada koji bi se u nekim državama okarakterisao kao teroristički? Naravno da ne. Prisustvo vojske je tu, kažu nam, kako bi se građani osećali bezbednima od izbeglica - od jedine strane koja ovde ni na koji način nije pokazala agresiju. Fašističko ksenofobno ludilo dobilo je tako i zvanični pečat jer se takvim delima narodu šalje poruka  da definitivno ima razloga za brigu i strah, uprkos tome što ministar Vulin tvrdi suprotno. Nekoliko dana nakon toga, Ministarstvo odbrane Republike Srbije započelo je nabavku dve i po tone žilet žice, kojom će biti ograđeni izbeglički kampovi, kao da u pitanju nisu ljudi, nego divlje životinje. Vidimo da država uspeva vrlo vešto manipulisati javnim mnjenjem; prvo stvara paniku i paranoju preko svojih fašističkih poslušnika, a zatim se postavlja kao verni čuvar naroda i pretvara se da rešava problem koji je sama izmaštala i usadila u to javno mnjenje kako bi napravila sebi politički profit pred izbore.

Šta su šire političke implikacije ovakve histerije? Sa jedne strane, kao što smo objasnili gore, ona doprinosi očuvanju postojećeg poretka i služi tome da se postojeći poredak na svaki mogući način očuva. Dok se narod hrani mržnjom prema izbeglicama, tajkuni i političari zadovoljno trljaju ruke. Takođe, kanalisanje socijalnog nezadovoljstva u ksenofobiju je samo zahtev za jačom državom; za većom kontrolom, više pendreka i više batinaša. Takvim zahtevima se samo daju odrešene ruke državi da nesmetano razvija svoj represivni aparat, koji će neminovno iskoristiti protiv radničke klasa kada ova pokuša da se protiv te države digne.

Međutim, na širem planu, desničari, postavljajući se kao branitelji hrišćanstva i bele rase, ne čine ništo drugo sem što bivaju korisne budale za Zapadni imperijalizam poslušnici tvrđave Evrope. Oni samo rade prljavi posao za račun Evropske unije i NATO pakta, za iste one sile koje su doprinele srozavanju životnog standarda i radničkih prava na prostoru Jugoslavije; za sile koje su doprinele krvavim privatizacijskim ratovima devedesetih i bombardovale Saveznu Republiku Jugoslaviju 1999.

Isti taj zapadni imperijalizam koji nam je doneo samo bedu i krvoproliće, za čiji račun su stradale hiljade naših sunarodnika i koji je proterao naše roditelje, braću i sestre u inostranstvu trbuhom za kruhom i koji nam je doneo samo razaranje i srozavanje dostojanstva, sada čini isto to zemljama Bliskog Istoka. Krvoločni američki imperijalizam, uz zdušnu pomoć NATO pakta, već decenijama radi na tome da čitav taj region destabilizuje, dovede najreakcionarnije sile na vlast i razori sve pred sobom zarad profita, što život čini nepodnošljivim, nemogućim i time tera hiljade i hiljade ljudi iz njihovih domova. Izbeglice, koje se optužuju za sve što desničarskoj mašti može pasti na pamet, su u istoj situaciji u kojoj su naši sunarodnici bili tokom devedesetih, gladni i žedni, goli i bosi, prinuđeni su zbog ratova i ekonomske devastacije da traže dom negde u tuđini, kako bi sebi i svojim porodicama obezbedili dostojanstven i bezbedan život.

Od krucijalnog značaja za radničku klasu jugoslovenskih zemalja jeste da shvati da joj izbeglice nisu neprijatelji, već da su pravi neprijatelji tajkuni i imperijalisti koji su i nama i njima uništili domove i živote i koji će to nastaviti nesmetano da rade dok ne shvatimo da snaga leži u klasnom jedinstvu i da samo zajedničkom, složnom borbom radničke klase, bez obzira na veroispovest i etničku pripadnost, možemo doći do dostojanstvenog života za sve.