Poslednjih nekoliko dana bilo je obeleženo najavom izlaska na izbore od strane nekoliko „ekstremističkih“, kako ih mediji nazivaju, a zapravo fašističkih organizacija i ličnosti, poput pokreta „Levijatan“, Srpske desnice Miše Vacića, kao i Gorana Davidovića - Firera, koji se nedavno vratio u Srbiju nakon 11 godina skrivanja u Italiji. Politička konsolidacija fašista je za očekivati nakon spuštanja izbornog cenzusa na 3%, posebno u vremenu kada iluzija stabilnosti pod dirigentskom palicom SNS počinje da bledi i kada vladajućoj klasi postaje jasno da su joj potrebne nove mere za održavanje privida političkog pluralizma. Sama činjenica da se ovaj politički otpad povampirio nakon uvođenja cenzusa od 3% govori nam da nema mnogo razloga za histeriju i očajanje usled neposredne opasnosti od uspostavljanja fašizma u Srbiji. Međutim, ponovno izranjanje ovih političkih hodajućih mrtvaca svejedno treba analizirati radi razumevanja njihove uloge u održavanju SNS režima i, preko njega, stabilnosti za krupni domaći i strani kapital.

Vacić pocepan plakatOd dolaska na vlast, Srpska napredna stranka gradi svoj legitimitet na mitu o ekonomskom napretku Srbije i smanjenju stope nezaposlenosti. „Ekonomski napredak“ kojim se SNS režim toliko hvali sastoji se u dovođenju privatnih, mahom stranih, investitora, privučenih ogromnim subvencijama i poreskim olakšicama, te jeftinom radnom snagom, posledicom oslabljenog i dezorijentisanog sindikalnog pokreta. Međutim, daleko od toga da se priliv stranih investicija pokazao kao razvojni model koji je u stanju da otvori dovoljan broj radnih mesta. Naprotiv, smanjenju stope nezaposlenosti mnogo više doprinosi izvoz jeftine radne snage u zemlje Zapadne i Centralne Evrope budući da, pored gorih uslova za rad, zapošljavanje u Srbiji često zahteva političku lojalnost SNS-u i njegovim satelitima. Sasvim je jasno da je ovaj model „razvoja“ privremen i da ne daje rezultate na duže staze. Novi talas svetske krize kapitalizma se bliži. On će dovesti do daljeg smanjivanja potrebe za radnom snagom i u centralnim kapitalističkim zemljama, čiji krupni kapital ne želi da plaća radnicima imigrantima zapadnjačke plate, već teži da ih za isti posao eksploatiše u njihovim zemljama, za višestruko niže plate. Pitanje je vremena kada će zemlje Evropske unije početi da zatvaraju vrata ne samo izbeglicama sa Bliskog i Srednjeg Istoka, već i ekonomskim prognanicima iz naših zemalja. Naznake toga već vidimo u nedavno najavljenoj obustavi izvoza naših medicinara u Nemačku. Iako je zvanično srpska vlada inicirala raskid ugovora sa Nemačkom, jasno je da ona to ne bi smela učiniti da joj prethodno Berlin nije poslao određene signale.

Srpskoj naprednoj stranci ovo jasno stavlja do znanja da će se uskoro naći u teškoj situaciji i da mora menjati svoju strategiju ukoliko želi da se održi na vlasti. Nestabilnost SNS-a ne odražava samo nestabilnost jedne političke klike, već celokupnog kapitalističkog poretka, koji mora održavati privid učešća masa u politici. Ovaj privid je teško održati u situaciji gde se zvanična opozicija, okupljena oko SZS, čvrsto drži bojkota izbora. Bojkot SZS i njenih partnera nije samo posledica izbornog procesa, koji je nepošten van svake sumnje. Tzv. opozicionarima je jasno da ni na poštenim izborima ne bi mogli da očekuju neki zavidan rezultat jer radnom narodu Srbije ne mogu da ponude ništa osim paničnog vrištanja i histerije. Na kraju krajeva, i SZS i SNS služe istom kapitalističkom poretku i njihov jedini sukob jeste sukob oko podele plena.

Jedan od načina na koji Vučić i SNS pokušavaju da održe stabilnost, pored nebuloznih obećanja o povećanju prosečne plate na 900 evra, jesu smanjenje izbornog cenzusa na 3% i minimalnog uzrasta za glasanje na 16 godina. Smanjenje cenzusa omogućava SNS-u da regrutuje svoje sitnije satelite i time obezbedi Skupštini privid legitimnosti, a da pritom nema nijednog stvarnog suparnika, koji bi mu ugrozio parlamentarnu većinu. Predlog da se minimalni uzrast za glasanje smanji na 16 godina verovatno ima za cilj mobilizaciju dece članova SNS, jedan deo desno orijentisane omladine sa tribina i društvenih mreža, kao i sloj mladih radnika ranjiv na pritiske i ucene putem radnog mesta. Ovo je za režim mač sa dve oštrice. Uprkos desničarskoj i prorežimskoj propagandi koja apeluje na pubertski osećaj za muževnost i nacionalni ponos, stvarnost življenja u kapitalizmu i izrabljivanje, bilo uz pomoć školstva, kroz sistem „dualnog obrazovanja“, bilo direktno od poslodavaca pod zaštitom države, neminovno će omladini ogaditi desničarske obmane i ogoliti ih kao oruđe u rukama gazda. Kada se to desi, mladi radnici će svoja politička prava uperiti baš protiv onog režima koji je nameravao da ih cinično iskoristi. Iz tog razloga režim mora da se oslanja i na kriminalne, batinaške, elemente maskirane u branioce tradicionalnih i nacionalnih vrednosti, tj. na fašiste.

Fašisti su batinaši koje vladajuća klasa mobiliše kada oseti da je u krizi, kako bi pre svega vršili nasilje nad radničkim pokretom u ime odbrane nacionalnog interesa - od samog naroda. Fašisti takođe služe i kao strašila kojima se implicitno pokazuje kakva bi stvorenja mogla doći na vlast da nije trenutne vladajuće stranke, koja se tako nameće kao garant stabilnosti i očuvanja reda. Jasno je da nije nikakva slučajnost što fašisti poput Davidovića, Bihalija i Vacića isplivavaju na površinu onda kada režim oseća da zapada u krizu.

Bihali tweet 1

Srpska desnica u takvom kontekstu nastaje kao produžena, i prilično neuverljiva prostetička ruka Srpske napredne stranke, što se najpre vidi u tome što je na osnivačkoj skupštini te stranke prisustvovao Milenko Jovanov, predsednik Glavnog odbora SNS, kao i u tome što odjednom po celoj Srbiji niču njihovi odbori, a dopušta im se i otvoreno vređanje političkih protivnika i upućivanje pretnji. Njihovo postojanje takođe stvara, doduše izuzetno loš, privid legitimnosti izbora, jer barem formalno postoji stranka koja nije deo koalicije oko SNS, a takođe se stvara struktura koja može biti mobilisana za fizičke obračune sa političkim protivnicima, na sličan način na koji su ljotićevci iz Dveri bili angažovani da održavaju političku dominaciju SZS-a na protestima „1 od 5 miliona“ u Beogradu. Stoga nije nikakvo čudo što je Miša Vacić, uz Pavla Bihalija, prvi pozdravio povratak Gorana Davidovića u Srbiju, kao ni to što je požurio da se poveže sa Vojislavom Šešeljom i antivakserkom Jovanom Stojković, predsednicom nadrimedicinarskog i hohštaplerskog pokreta „Živim za Srbiju“.

Bihali tweet 2

Na pokret „Levijatan“ teško da treba trošiti reči, ali ukoliko je nekome promaklo, nije loše pomenuti da se radi o organizaciji koja je pod providnim velom borbe za prava životinja gurala fašističku politiku, pre svega usmerenu protiv Roma i izbeglica, što je više nego očigledno na tviter nalogu Pavla Bihalija, koji je prepun histerije prema izbeglicama, a prava životinja se pojavljuju tek u prolazu. Iako su pokušavali da predstave sebe kao apolitičnu organizaciju, nisu se libili da objave izlazak na lokalne izbore u petnaestak opština, a takođe je procurela i informacija da je Pavle Bihali već učestvovao na izborima, kao deo pokreta „Snaga Srbije“ Bogoljuba Karića. Jasno je da se radi o pokretu koji preko nečega naizgled bezazlenog protiv borbe protiv zlostavljanja životinja pokušava da popularizuje fašističku politiku, i koji će poput ostalih pomenutih organizacija poslužiti kao nezvanični pendrek režima.

Bihali tweet 3

Da bi se fašizmu adekvatno i na vreme pružio otpor, izuzetno je važno prepoznati ulogu fašista kao lojalnih pasa čuvara kojima je cilj da čuvaju kapitalistički poredak. Borba protiv fašizma mora udariti na njegov koren, na kapitalizam. Naivno je očekivati da se sa fašizmom mogu nositi histerični liberali iz redova inteligencije i nevladinog sektora, koji ne mogu i ne žele da idu dalje od povratka na „normalno stanje“ - normalno za njih i njihovu imovinu, a potpuni haos i beznađe za radnike i omladinu, zbog čega mnogi i nasedaju na desničarsku demagogiju. Borba protiv fašizma je uspešna samo onda kada podrazumeva i borbu protiv starog, „normalnog“, stanja, za novo i pravednije društvo - za vlast radnih ljudi, slobodnu od tajkunskog lopovluka i petljanja stranih imperijalista. Tu borbu može voditi jedino masovna i revolucionarna radnička partija. Marksistička organizacija „Crveni“ je posvećena izgradnji takve partije. Pridružite nam se da zajednički porazimo režim i njegove fašističke sluge!

Smrt kapitalizmu!

Sloboda narodu!