Na poslednjem sastanku Levog samita Srbije, u Novom Sadu, ponovo se otvorilo pitanje uključivanja ideje radničkog akcionarstva u Solidarne principe Levog samita. Na samom početku potrebno je pojasniti koju ulogu treba da imaju Solidarni principi u radu Levog samita Srbije kao osnovni dokument koji definiše politički kurs jedne organizacije. Drugim rečima, treba uvesti razliku između političkih načela, programa i pojedinačnih članaka.

Političke akte proizvode političke organizacije u cilju definisanja okvira političkog delovanja. Njih hijerahijski možemo podeliti, od opštih ka posebnim, na sledeći način: (1) načela, (2) programe i (3) članke.

Program, dakle, mora biti u skladu sa opštim načelima, a članci, opet, u skladu sa programskim aktima. Program razrađuje opšta načela, dok članci dalje razrađuju program, i tako se razvija politička linija organizacije.

Načela su od posebnog značaja kada je reč o organizacijama zasnovanim na federalnom principu (koalicija više organizacija). Politička načela su u tom slučaju vrlo vidljiva, vidljivija nego kod centralizovanih organizacija, jer imaju izvesni obligacioni karakter, predstavljaju vezivno tkivo koalicije. Stoga, rad na političkim načelima organizacije koja funkcioniše kao front ili koalicija treba da bude od najvećeg značaja. Ne sme se dešavati da debate o partikularnim odlukama ili akcijama organizacije po prioritetu nadjačaju rad na opštim političkim načelima.

Solidarni principi Levog samita Srbije, prvi put predloženi na prvom sastanku u Vrnjačkoj Banji, predstavljaju politički okvir udruživanja organizacija i grupa na levici. Oni predstavljaju, načela koja su zajednička organizacijama članicama. Kao takva, ona predstavljaju najširi i hijerarhijski najviši politički akt Levog samita.

Radničko akcionarstvo, kao jedna od iznuđenih taktika radničke borbe u očajničkim uslovima defanzive pred naletom krupnog kapitala, koja ni na koji način ne dovodi u pitanje vlast kapitala i tržišne mehanizme, ne sme biti predstavljano kao poželjni alternativni model vlasništva jer ne predstavlja nikakvu stvarnu alternativu. Iz ovog razloga se Marksistička organizacija Crveni, kao članica Levog samita Srbije, protivi unošenju modela radničkog akcionarstva u dokument o političkim načelima ove organizacije.

Radničko akcionarstvo, trenutno najživlja politička zabluda u radničkom pokretu u Srbiji, od samog početka se provlači kroz diskusiju o Solidarnim principima, kao jedan od ekonomskih modela za koji Levi samit treba da se zalaže. Crveni su na prvu verziju Solidarnih principa Levog samita Srbije, a u vezi sa radničkim akcionarstvom, u sklopu svojih amandmana naveli sledeće:

"Radničko akcionarstvo i sada jeste punopravan model vlasništva[i] – zakon i ne razlikuje između akcionara koji jesu i koji nisu radnici. Sam koncept akcionarstva je zasnovan na kapitalu, a ne na radu, što ga čini direktno suprotstavljenim konceptu radničkog upravljanja. Problem današnjeg statusa radnika-akcionara nije u tome što oni nisu punopravni vlasnici, već u tome što postoje punopravni vlasnici sa mnogo većim individualnim udelom od svakog od njih i što tržišna logika ide protiv usitnjavanja kapitala. Drugim rečima, čak i da korupcije nema – što je nemoguće, ali pretpostavimo za potrebe argumenta – radnici-akcionari i svi drugi sitni akcionari bi ponovo bili ugroženi od strane krupnog kapitala."

Radničko akcionarstvo je poslužilo za pridobijanje jednog dela radnika za odbranu interese kapitala u dva navrata nakon raspada SFRJ i restauracije kapitalizma na našim prostorima. Početkom devedesetih, tokom prvog talasa privatizacije društvene svojine, Socijalistička partija Srbije je predstavljala radničko akcionarstvo kao produžetak radničkog samoupravljanja u novim okolnostima. Nakon 5. oktobra, ideja radničkog akcionarstva je plasirana od strane DOS-a kao način da se produbi privatizacija i usitni otpor radničke klase odozdo. Kao što smo videli u slučaju Jugoremedije, ova taktika nije uvek bila uspešna. U pojedinačnim fabrikama radnici su se organizovali pozivajući se na „dosledno" sprovođenje ideje radničkog akcionarstva, tj. držali su vladajuću klasu za reč i insistirali da ispuni svoja obećanja. Nakon 25 godina iskustva, vreme je da radnički pokret prestane radničko akcionarstvo uzima za svoj cilj i usvoji sopstveni politički program. Na levim organizacijama je da razbija iluzije i utiče na radnički pokret da u svom delovanju prevaziđe akcionarstvo kao ideju vodilju.

Ne treba smetnuti sa uma ni to da interes radnika akcionara nije ujedno interes svih radnika. Postavlja se pitanje koliko bi mobilišuće po mlade radnike – neakcionare, prekarne radnike – bilo načelno zalaganje za radničko akcionarstvo? Zašto bi se nove generacije radnika borile za uspostavljanje ovakvog vida hijerarhije među radnicima, zasnovane na svojinskom udelu u firmi? Uvođenje radničkog akcionarstva kao principa LSS-a zatvara vrata za integraciju radnika neakcionara, u javnom i privatnom sektoru, i prekarijata, dok, sa druge strane, nepominjanje radničkog akcionarstva u Solidarnim principima ne zatvara vrata za podršku radnicima akcionarima tamo gde ne postoji drugi način da se radnička prava odbrane od napada krupnog kapitala.

Dakle, pitanje radničkog akcionarstva može i mora biti predmet članaka ili čak delom političkog programa (uz objašnjenje njegovog defanzivnog karaktera), kao taktika odbrane radničkih interesa u izrazito nepovoljnim političkim uslovima, ali nikako ne sme biti smatrano strateškim ciljem radničke borbe, što znači da ne sme postati deo političkih načela organizacije.

Kada se radničko akcionarstvo, sa terena političkih članaka – u kojem organizacija objašnjava zašto podržava izvesne defanzivne radničke borbe koje imaju radničko akcionarstvo za cilj – prebaci na teren političkih načela , ono vodi ka oportunizmu. Drugim rečima, čin podrške radničkom akcionarstvu ne bi bio shvaćen kao taktički čin organizacije na nivou lokalnih defanzivnih radničkih borbi, već bi postao načelo koje za cilj ima, ništa drugo do da postane magnet za male akcionare – integraciju zarad brojnosti bez jasne političke perspektive. Usvajanje takve političke linije bi stavilo partikularne i kratkoročne interese jednog dela radništva iznad dugoročnih interesa radničke klase kao celine. Dakle, došlo bi do žrtvovanja strategije taktici. Takvi su manevri nedopustivi kada su u pitanju politička načela i predstavljaju ili političku neukost ili političku neodgovornost.

Ovakva politička strategija je u potpunosti sterilna, jer čak i da na kratak rok ostvari svoju svrhu, te delimično omasovi organizaciju, u jednom trenutku bi došlo do sukoba interesa raznih grupacija okupljenih oko šarenih organizacijskih načela, što bi nužno blokiralo svaku mogućnost bilo kakvog političkog delovanja u skladu sa programom. To je, dakle, strategija omasovljenja zarad omasovljenja, koja jedino može voditi u bavljenje politikom zarad bavljenja politikom, ulasku u parlament zarad ulaska u parlament i tako u nedogled – odn. vodila bi ka organizaciji koja je nesposobna da ikako ugrozi postojeći sistem i koja je osuđena da večito pluta na raznoraznim temama koje u javnost plasiraju vladajući slojevi, sve dok se balon omasovljenosti, punjen socijalnim nezadovoljstvom učesnika u Samitu ne raspukne pod težinom šturosti i nedoslednosti njegove politike. Uvrstiti radničko akcionarstvo u Solidarne principe, značilo bi, dakle, stvoriti programske uslove za nestabilnost i razuđenost interesa članova Levog samita, čime bi trajno bili blokirani pokušaji uspostavljanja čvršćeg unutrašnjeg jedinstva.

Na mesto toga, ispravno bi bilo poslati jasnu poruku – načelno nismo saglasni sa radničkim akcionarstvom jer je reč o iluziji o pravednosti tržišnog rešenja, ali razumemo zašto je to u ovom istorijskom trenutku popularno među radništvom i spremni smo da defanzivne radničke akcije, koje za cilj imaju radničko akcionarstvo, podržimo. Pitanje radničkog akcionarstva, dakle, nije i ne može biti principijelno pitanje, a još manje jedna od alternativa kapitalističkim odnosima – jer su akcionarski odnosi upravo kapitalistički, već može poslužiti samo kao poslednja, očajnička, taktika radnika u ovom ili onom konkretnom preduzeću, koji nemaju drugu političku opciju, usled izolovanosti i političke neprofilisanosti, kao što je bio slučaj sa radnicima Jugoremedije početkom 2000-ih. Levi samit, koji za cilj ima upravo političko profilisanje radnika, mora, stoga, prevazići političku perspektivu očajnika koji nije u poziciji da bira politička sredstva i nastupiti ofanzivno, kao jezgro levice, kao organizacija koja će na političkoj sceni diktirati nove, alternativne političke i ekonomske modele.

Organizacija mora imati ispravna načela, na kojima, kao na nosećim stubovima, počiva njen dalji politički rad. Dakle, njena načela moraju biti čista – ukoliko govorimo o organizaciji koja ima ambiciju da, ne samo nominalno, izraste u levičarsku organizaciju, njena načela moraju biti u skladu sa radikalnim političkim nasleđem radničkog pokreta. Dakle, načela moraju dovoditi u pitanje postojeći sistem, a samim tim tržište i pravo privatne svojine nad sredstvima za proizvodnju – ne smeju sadržati strategijske elemente koji automatski vode u slepu ulicu, tražeći rešenja u okvirima postojećeg eksploatatorskog sistema.

Pred Levim samitom Srbije su dva puta. Jedan je radnički, socijalistički, a drugi srednjeklasni, levo-liberalni. Koja će biti konačna destinacija Levog samita zavisi od politike proširivanja Samita ali i od zatvaranja pitanja političkih načela ove, za sada, široke leve koalicije. Ukoliko bi unutar Levog samita preovladale levo-liberalne – „pragmatične politike", a radničko akcionarstvo jeste deo takve platforme, onda bi se LSS zatvorio za najšire slojeve radničkog pokreta, a otvorio za razne građanske elemente, što bi na koncu Levi samit od zametka radničke partije pretvorilo u inicijativu za formiranje građansko-reformističke stranke. Ovakav zaokret ka desno, od organizacije koja traži alternativu kapitalizmu do organizacije koja se trudi da spase kapitalizam u raspadanju zarad sitne ćari, vrlo je lako napraviti, a skoro nemoguće poništiti, ukoliko mase radnika bez akcija i bez ikakve druge svojine u pro-akcionarskom Levom samitu budu videle interese koji su im strani i klasu koja je od njih otuđena.

Levi samit Srbije još uvek nije u potpunosti prevazišao formu samita levih organizacija, jer nije u potpunosti ostvario ciljeve zbog kojih je formiran, a to se pre svega odnosi na usvajanje političkih načela koja bi politički uobličila ovu, uslovno rečeno, koaliciju. Sa druge strane, LSS poprima neke oblike organizacije, kao što su stalni radni organi, zajednički javni nastupi organizacija članica, pod obeležjima LSS-a, i tome slično. Ovo znači da je Levi samit Sbije još uvek u svojoj rovitoj fazi. Solidarni principi su u Novom Sadu samo načelno usvojeni, što znači da diskusija o njima nije zatvorena.

Još uvek nije kasno da Levi samit Srbije zauzme dosledno levi, radnički kurs. Članice Levog samita moraju da shvate da su akcije samo modus za sprovođenje političkog programa, a ad hoc ulične akcije modus manjeg intenziteta u nedostatku čvrste veze sa radničkim pokretom. Međutim, te veze neće ni biti ukoliko politička platforma Levog samita ne bude u skladu sa klasnim interesima i političkim nasleđem radničkog pokreta.

 

[i] Prvobitna formulacija u Solidarnim principima iz tog vremena je glasila: "Borba protiv dominatnog modela vlasništva, za vlasništvo kroz akcionarstvo, zadrugarstvo kao šansa za rešavanje mnogih loših privatizacija i jedan od puta za izlazak iz krize. Iz ovih razloga podrška stvaranju Srpske razvojne banke." S tim u vezi je prva rečenica.