Na Levom samitu Srbije, skupu radničkih i drugih levičarskih aktivista iz raznih mesta širom Srbije, održanom u Vrnjačkoj Banji decembra prošle godine, svoju delegaciju su imali i Crveni. Jedan od najvažnijih ishoda Samita je bilo pitanje principa organizovanja i ciljeva borbe, koje je formulisano u dokumentu Solidarni principi, objavljenom na sajtu Udruženja građana Ravnopravnost. U cilju boljeg uzajamnog razumevanja između različitih grupacija i boljeg samorazumevanja ovog zametka levičarskog fronta kao celine, naša delegacija je, u danima nakon Samita, poslala kritičku analizu predloga dokumenta Solidarnih principa, kao i predlog za njegove izmene i dopune. Taj dokument, zajedno sa samim dokumentom Solidarnih principa, sada predočavamo našim čitaocima, izmenjen utoliko da bude prilagođen finalnoj, objavljenoj verziji dokumenta Levog samita.

 

Solidarni principi levog samita

Naši temelji borbe biće:

- Promene zakona o radu, štrajku, sindikatima, invalidima, stečaju i platnom prometu

Zalažemo se za promene zakona koji su danas štetni po radnike, zaposlene. Tražićemo da radnici preduzeća u stečaju imaju prioritet za naplatu potraživanja, za primenu međunarodnih standarda u radu sindikata, za pravo na štajk kao jedno od temeljnih ljudskih prava garantovanom Ustavom, za zakon o pravima malih akcionara. Svaki od ovih zakona mora bi biti minimum 3 meseca na javnoj raspravi

- Zloupotrebe u privatizaciji ne mogu da zastare

Ovakav zakonski osnov već se primenjuje u regionu, a kod nas bi mogao biti deo platforme za ispravljanje velikih grešaka počinjenih u kampanjskom procesu privatizacje društvene i državne svojine.

- Ukidanje Agencije za privatizaciju - stvaranje preduslova za domaću privredu Podržavamo participaciju radnika u upravljanju preduzećima, kao princip regulisan Konvencijama saveta Evrope, aktivnu uloga malih akcionara, obeštećenje manjinskih akcionara kroz vraćanje hartija od vrednosti i ispravljanje drugih grešaka počinjenih u procesu privatizacije, borba protiv korupcije.

- Radničko akcionarstvo - punopravan model vlasništva Borba protiv dominatnog modela vlasništva, akcionarstvo i zadrugarstvo kao šansa za rešavanje mnogih loših privatizacija i jedan od puteva za izlazak iz krize. Iz ovih razloga podržavamo i stvaranju Srpske razvojne banke.

- Maksimalno 2 mandata za poslanika u parlamentu

Pojačavanje odgovornosti i predstavljanje narodne volje, te institucionalizovanje mehanizama opoziva istih.

- Povezivanje sa grupama civilnog sektora, sindikatima, levičarskim grupama i pokretima u regionu, sa međunarodnim sindikatima i Evropskom levicom

Solidarno povezivanje u kampanjama za postizanje kratkoročnih i dugoročnih ciljeva je način stvaranja nove snage u grupisane u domaćoj levici koja ima primere u levim partijama u EU - bez pokreta nema ni organizacije U tom kontekstu profilisati politički aspekt delovanja u parlamentu Republike Srbije po uzoru na evropsku levicu.

- Participacija nezaposlenih u nacionalnoj službi za zapošljavanje

Uključivanje prvenstveno mladih, kao najugroženije grupe među nezaposlenima u aktivnosti za promene.

- Socijalno obezbeđivanje

Socijalna pravda i pravedan poreski sistem, briga o siromašnima, nacionalne kuhinje, stanovi socijalne zaštite.

- Podrška borbi za prava prekarnih radnika

U tranziciji mnogi građani rade povremene poslove bez socijalne zaštite i penzionog. Armija tih ljudi je neorganizovana i zato ih pozovamo da se pridruže našem solidarnom pokretu. Ako odlučite da se borite bar za jedan od principa i ciljeva pridružite se Levom samitu Srbije, pokažite solidarnost sa postradalima u tranziciji, sa vašim roditeljima, prijateljima, stotinama hiljada nesretnih, osiromašenih, eksploatisanih ljudi u Srbiji. Ljudi kao što smi i mi.

Komentari, izmene i dopune koje su predložili Crveni

Drugarski pozdrav svim učesnicima Samita!

Smatramo da je donošenje dokumenta principa odličan početak i neophodan uslov konsolidacije ideja i snaga koje stoje iza Levog samita i pozdravljamo otvaranje diskusije o ovom dokumentu. Veoma je važno da se što bolje razumemo, kako bismo bili spremni da učimo jedni od drugih i kroz otvorenu i demokratsku raspravu izvučemo najbolje ideje koje će biti naše javno lice. Sa tim ciljem, hteli bismo da ponudimo našu analizu Solidarnih principa – to jest da istaknemo najbitnija pitanja koje određena mesta otvaraju, i da, shodno odgovorima koji iz tih pitanja proističu, predložimo nekoliko amandmana za koje verujemo da bi mogli da doprinesu produbljivanju i daljoj razradi teza iznetih u radnoj verziji dokumenta.

 

- Promene zakona o radu, štrajku, sindikatima, invalidima, stečaju i platnom prometu

Zalažemo se za promene zakona koji su danas štetni po radnike i nezaposlene, da radnici u stečaju imaju prioritet za naplatu potraživanja, za međunarodne standarde u radu sindikata, za pravo na štajk jer je on očuvanje demokratije, za zakon o pravima malih akcionara. Svaki od ovih zakona bio bi prvo 3 meseca u javnoj raspravi.

Pored zalaganja za promene zakona koji su danas štetni za radnike, neophodno je i izraziti protivljenje donošenju novih, još štetnijih zakona. Takođe, bitno je konkretizovati kakve sindikate želimo. Nažalost, živimo u svetu u kojem „međunarodni standardi u radu sindikata“ uglavnom ne predstavljaju najpovoljniji model za funkcionisanje sindikata. Pod međunarodnim standardima u radu sindikata se najčešće podrazumevaju standardi Međunarodne organizacije rada i Evropske unije. Obe ove organizacije su posvećene razaranju radničkih prava i odbrani interesa poslodavaca, tako da je problematično ravnati se prema standardima koje postavljaju takve – antiradničke – strukture. Naravno, u tim strukturama postoje i neke sindikalne frakcije, ali se njihova aktivnost sastoji u mahom neuspešnoj defanzivi i pacifikaciji radništva, što za posledicu ima svojevrstan odron radničkih prava.

Namesto te neodređene – u najboljem slučaju, a u najgorem i najverovatnijem čak i štetne – odrednice, predlažemo da se stvari postave konkretno i da se kaže:

Protivimo se produbljivanju procesa obespravljivanja radničke klase novim predlozima Zakona o štrajku i Zakona o radu i zalažemo se da se na mesto zakona koji su danas štetni po radnike donesu zakoni koji brane njihove interese jer se radi o interesima velike većine stanovništva Srbije i svake druge civilizovane zemlje. To pre svega podrazumeva neprikosnovenost prava na štrajk u svim strukama, bez ograničenja, izuzev tamo gde se bez minimuma procesa rada ugrožavaju životi ljudi. Svaki novi predlog zakona vezan za pitanja rada mora biti u javnoj raspravi najmanje 3 meseca. Borimo se za to da se zakonom o pravima malih akcionara u stečaju da prioritet poveriocima preduzeća koji su ujedno i njegovi radnici, ili su u njemu radili do penzije.

Za demokratske i nezavisne sindikate

Radnici moraju povratiti kontrolu nad svojim sindikatima. Zalažemo uvođenje demokratskih procedura u radu sindikata, protiv privilegija sindiklane birokratije i omogućavanje smenjivosti nepopularnih funkcionera koji se oglušavaju o zahteve svoje baze. Zalažemo se i za demokratizaciju sindikata putem masovnog učešća članstva, ograničavanja plate sindikalnih rukovodilaca na prosečnu platu u njihovoj struci i pravo momentalnog opoziva svakog sindikalnog funkcionera od strane članstva, čim se većinskim glasanjem utvrdi da taj funkcioner odstupa od odbrane interesa ljudi koji su mu poverili mandat.

- Zloupotrebe u privatizaciji ne mogu da zastarevaju

Ovo je princip koji se primenjuje u regionu i samo bi delimično ispravio neke greške u privatizacijama.

- Ukidanje Agencije za privatizaciju - stvaranje preduslova za domaću privreduPodrška participaciji radnika u preduzećima, aktivna uloga malih akcionara, vraćanje akcionarima hartije od vrednosti kao vid ispravljanje grešaka u privatizaciji, borba protiv korupcije.

Smatramo da rešenje nije u podeli radnika na akcionare i neakcionare, kao i da je obeštećivanje putem hartija od vrednosti neizvesno i nesigurno rešenje, budući da hartijama vrednost može rasti i padati – odnosno da je čak verovatnije da će im vrednost padati usled ekonomske krize. Ovim se otvara i prostor za ponovnu tajkunizaciju preko otkupa akcija i njihove koncentracije u rukama onih koji su u mogućnosti da radnicima-akcionarima ponude relativno veliku količinu novca na ruke. Čak i da se ovakav scenario ne desi, ova podela bi dovela do pretvaranja preduzeća u ortakluke koji isto posluju radi profita i ličnih interesa deoničara, što bi dalje dovelo do toga da radnici-akcionari isplivaju kao sloj izrabljivača radnika neakcionara, dakle kao radnička aristokratija i nov sloj gazda koji, držeći svojinu u svojim rukama može da donosi ekonomske odluke nezavisno od interesa ostatka društva.

Zbog toga predlažemo da se umesto borbe za aktivnu ulogu malih akcionara i vraćanje hartija od vrednosti, proklamuje borba za učešće radnika u političkom životu putem demokratske kontrole nad preduzećima čiji bi vlasnik ponovo bila država. Ovo podrazumeva tri bitne stvari:

1. Obezbeđivanje radničke kontrole nad poslovanjem, zapošljavanjem i zdravstvenim i ekološkim standardima, kao i standardima zaštite na radu

2. Akumulaciju proizvedenog viška vrednosti u državnom budžetu – nasuprot u privatnim džepovima akcionara – čime bi se omogućile državne kapitalne investicije u razvoj industrije i infrastrukture, kao i ulaganje u osavremenjivanje školstva i zdravstva sa većim pristupačnošću za i bez svaljivanja tereta na široke mase. Takođe, akumulacija bogatstva u državnom budžetu će na duge staze dovesti i do materijalne osnove za smanjivanje poreza koji se uzima od stanovništva na dva načina – direktnim smanjivanjem poreza i dobijanjem šireg spektra javno finansiranih usluga, koje se upravo finansiraju iz industrije, a ne opterećivanjem novčanika pojedinačnih radnika.

3. Budimo realni – država je mnogo ozbiljniji i krupniji investitor od šačica ljudi koji se bore da skupe kraj s krajem. Državne investicije u razvoj i modernizaciju privrede umesto „krpljenja“ izolovanih ili labavo povezanih grupa radnika-akcionara za početni kapital uz ogromne rizike i višegodišnja, ako ne i višedecenijska zaduživanja. Čak i kada bi radnici-akcionari bili obeštećeni, svakako bi im bilo povoljnije da sredstva dobijena na ime tog obeštećenja ulažu u vlastiti životni standard pre nego da ponovo odvajaju od usta sebe i svojih porodica za nesigurne investicije, ranjive pred udarima krupnog multinacionalnog kapitala. Državna svojina pod radničkom kontrolom bi, sa druge strane, podrazumevala i to da država štiti vlastite interese i vlastita preduzeća od strane konkurencije određenim skupom mera. Ta činjenica radnicima koji participiraju u upravljanju preduzeća nudi mnogo veću sigurnost nego samostalno i iscepkano kockanje.

Predlažemo:

Zloupotrebe u privatizaciji ne mogu da zastarevaju – Za ukidanje Agencije za privatizaciju

Privatizacija, bila po zakonu ili ne – a pokazuje se da ih je većina bila kriminalna – dovela je do ukidanja radnih mesta, srozavanja plata i kvaliteta radnih mesta za ljude koji su ostali u firmama. Sve su češće optužbe za maltretiranje zaposlenih, nepoštovanje bolovanja i druge oblike maltretiranja zaposlenika. Smatrajući da je stanje pre privatizacije bilo daleko povoljnije kako za radnike preduzeća, tako i za ekonomiju u celini, zahtevamo raskid privatizacionih ugovora u svim preduzećima, njihovo vraćanje u državnu svojinu i stavljanje ovih preduzeća pod kontrolu radnika. Potrebno je zaposlenima i javnosti omogućiti potpuni uvid u računovodstvene knjige privatnih vlasnika kako bi se razotkrile mahinacije i u budućnosti osiguralo da se dobit preduzeća ulaže u ekonomski razvoj zemlje, otvaranje novih radnih mesta i poboljšanje životnog standarda radnih ljudi Srbije. Jedini način da se ovo sprovede u praksi je nacionalizacija preduzeća i stavljanje uprave pod kontrolu radničkih saveta sačinjenih od zaposlenih i neposredno demokratski biranih predstavnika šire zajednice. Protiv korupcije se može izboriti samo putem demokratskog i transparentnog planiranja poslovanja. Takođe, smatramo da je neophodno vezati interese rukovodećeg kadra preduzeća za interese radnika. Ovo je podjednako važno kao i stimulisati taj kadar materijalno da napreduje, ali istovremeno ograničiti razliku u platama između rukovodećeg kadra i ostalih radnika na maksimalno 4:1, što bi bio odnos između najviše i najniže plate. Zalažemo se za finansijsko obeštećenje radnika-akcionara državnim otkupom njihovih akcija po tržišnoj vrednosti, kao vid ispravljanja katastrofalnih posledica privatizacije.

- Radničko akcionarstvo - punopravan model vlasništva

Borba protiv dominatnog modela vlasništva, za vlasništvo kroz akcionarstvo, zadrugarstvo kao šansa za rešavanje mnogih loših privatizacija i jedan od puta za izlazak iz krize. Iz ovih razloga podrška stvaranju Srpske razvojne banke.

Radničko akcionarstvo i sada jeste punopravan model vlasništva – zakon i ne razlikuje između akcionara koji jesu i koji nisu radnici.Sam koncept akcionarstva je zasnovan na kapitalu, a ne na radu, što ga čini direktno suprotstavljenim konceptu radničkog upravljanja. Problem današnjeg statusa radnika-akcionara nije u tome što oni nisu punopravni vlasnici, već u tome što postoje punopravni vlasnici sa mnogo većim individualnim udelom od svakog od njih i što tržišna logika ide protiv usitnjavanja kapitala. Drugim rečima, čak i da korupcije nema – što je nemoguće, ali pretpostavimo za potrebe argumenta – radnici-akcionari i svi drugi sitni akcionari bi ponovo bili ugroženi od strane krupnog kapitala.

Predlažemo:

- Stvaranje razvojne banke za podršku državnim preduzećima pod radničkom kontrolom

Napredak i opšti razvoj zemlje ne sme zavisiti od samovolje stranih ulagača i domaćih tajkuna koji se rukovode sebičnim interesima. Umesto davanja povlastica i subvencionisanja korporacija predlažemo osnivanje razvojne banke koja bi preduzećima pod radničkom kotrolom omogućila povoljne dugoročne kredite za modernizaciju pogona i ponovno pokretanje proizvodnje.

- Maksimalno 2 mandata za poslanika u parlamentu

Pojačavanje odgovornosti i predstavljanje narodne volje, te mogućnosti opoziva istih

Sigurno je da bi ograničavanje mandata poslanicima dovelo do njihovog bržeg smenjivanja, ali ukoliko je već u uvodu ustanovljeno da određeni slojevi stanovništva nemaju svoje predstavnike u političkim partijama zar bi rotacija partijskih kadrova u parlamentu značila i zastupanje „narodne volje“? Naravno da ne. Imaju tajkuni poslanika i na bacanje – kad ode jedan, ko zna koliko jedva čeka da uskoči na njegovo mesto. Ovo jedino ima smisla ukoliko se odustaje od stvaranja radničke partije i ide na lobiranje kod već postojećih partija u parlamentu, što bi u startu porazilo naš rad i svrhu našeg povezivanja.

Mnogo je važnije materijalno vezati interese predstavnika za interese biračkog tela putem ograničavanja poslaničke plate na prosečnu platu kvalifikovanog radnika, kao i uvođenje progresivnog poreza na platu svakog stranačkog funkcionera koja prevazilazi prosečnu platu kvalifikovanog radnika.

Predlažemo:

- Prosečna radnička plata za poslanika u parlamentu Narodni poslanik mora da živi kao što živi narod. Primanja svih političkih i sindikalnih predstavnika moraju se ograničiti na prosečnu platu kvalifikovanog radnika, kako bi njihov materijalni interes bio uvek vezan za materijalne interese radnih ljudi.

- Povezivanje sa grupama civilnog sektora, sindikatima i međunarodnim sindikatima i Evropskom levicom

Solidarno povezivanje u kampanjama za postizanje kratkoročnih i dugoročnih ciljeva je način stvaranja nove snage u grupisane u domaćoj levici koja ima primere u levim partijama u EU - bez pokreta nema ni organizacije. U tom kontekstu profilisati politički aspekt delovanja u parlamentu Republike Srbije po uzoru na evropsku levicu.

„Civilni sektor“ i „Evropska levica“ predstavljaju skup veoma različitih tendencija, od kojih mnoge nisu u borbi za prava radnika, već zastupnici interesa gazda u radničkom pokretu, kojeg ometaju i sabotiraju predlaganjem raznih polovičnih ili direktno štetnih modela, u čijim se odredbama često naziru trgovina i kompromisi među različitim frakcijama umesto dosledne kritike sistema i nuđenja trajnih rešenja. Takođe, brojne nevladine organizacije će deklarativno biti uz radnička prava, ali samo dotle dok to ne odskače od uskog prostora koji neoliberalni model daje izolovanim i iscepkanim skupinama radnika koji se trude da od nekog nešto izmole. Takođe, potrebno je imati u vidu da, iako nam je geografski najbliža, EU nema uvek – čak često upravo nema – najbolje modele rešavanja radničkih pitanja u interesu radnika. Zbog toga treba da budemo otvoreni za povezivanje i saradnju i van granica Evrope.

Predlažemo:

- Povezivanje sa socijalističkim društvenim pokretima, borbenim radničkim organizacijama, sindikatima i levim partijama u regionu, Evropi i svetu. Radnički pokret u Srbiji teži povezivanju sa socijalnim pokretima na Balkanu i u ostatku Evrope. „Evropske integracije", međutim, ne predstavljaju ovaj most i ne znače ništa drugo osim politike uvođenja profiterske logike u sve pore društva i otvaranja naše privrede za pljačku od strane multinacionalnih kompanija kroz ucenjivačke sporazume i nejednake odnose razmene. Naš partner nije i ne može biti briselska birokratija koja njome upravlja, niti evropske gazde, čije interese ta birokratija brani, već svojim saveznikom smatramo evropski radnički pokret, koji svakodnevno diže glas protiv brutalnih socijalnih rezova i daljeg ugnjetavanja. Upravo je ta Evropa, radnička Evropa, ona sa kojom se treba povezivati!

- Participacija nezaposlenih u nacionalnoj službi za zapošljavanje

Najbitnija grupa stanovništva, naročito mladi imaju malo prostora da sami doprinose promenama

- Socijalno obezbeđivanje

Socijalna pravda i pravedan poreski sistem, briga o siromašnima, nacionalne kuhinje, stanovi socijalne zaštite.

Kada govorimo o poreskoj politici, što je u suštini govor o preraspodeli bogatstva u društvu, onda je dosta neodređeno i apstraktno govoriti o "pravednom poreskom sistemu", budući da se viđenje pravde razlikuje kod ljudi i ono može da znači svašta. Takođe, ako je jasno da je privatizacija bila kriminalna, prepuna zloupotreba i da je uništila živote radnicima, onda nikako ne može biti pravedno da se privatna svojina stečena takvom pljačkom oporezuje - i time legalizuje. Ako već govorimo o preraspodeli bogatstva u društvu, onda je jasno da je potrebno da govorimo o oduzimanju celokupne opljačkane svojine i svojine koja je stečena koristeći ono što je opljačkano u privatizaciji. Ovo nas opet vraća na neophodnost nacionalizacije preduzeća pod kontrolom radnika.

Što se tiče pitanja nezaposlenosti, smatramo da je ove dve stavke predstavljaju kao problem koji je tu da ostane, a ne kao problem koji se rešava u sklopu jednog šireg državnog ekonomskog plana. To je i prirodno ukoliko se zahteva privreda zasnovana na malom akcionarstvu. Smatramo da je ovo pogrešan pristup jer u startu odbacuje kvalitativni iskorak iz siromaštva za ljude koji su danas na njega osuđeni, a nemaju potraživanja i akcije koje bi naplatili, niti imaju mame i tate koje imaju akcije.

Dakle, u kontekstu prethodnih problematičnih mesta, ovde se dovršava i čak zaoštrava podela radnika na osnovu kapitala – što je, naravno, apsurdno i pogubno za svaki radnički pokret koji teži da se omasovi. Nikako neće mase stati iza partije koja kaže „Sredićemo da budete preduzetnici ako imate akcije, a ako nemate, dobićete nacionalnu kuhinju i stanove socijalne zaštite, da ne budete gladni ispod mosta.“

Predlažemo da se ove stavke izbace i da se problemi kojima se obraćaju spoje sa stavkom koja sledi:

- Podrška borbi za prava prekarnih radnika

U tranziciji mnogi građani rade povremene poslove bez socijalne zaštite i penzionog. Armija tih ljudi je neorganizovana i naša želja je da se oni uključe u naš solidarni pokret.

Onda bi predlog finalnog proizvoda izgledao ovako:

Aktivna podrška socijalno najugroženijim delovima stanovništva u prevazilaženju svog socijalnog statusa, očuvanje i dalje unapređenje svih socijalnih i ekonomskih funkcija države

Gubitak radnih mesta, nastao uništenjem privrede, doveo je do toga da su mnogi građani prinuđeni da rade povremene poslove bez socijalne zaštite i zdravstvenog osiguranja ili da budu deo strukturne nezaposlenosti, odnosno da za njima tržište rada i privatni vlasnici nemaju potrebe. Armija tih ljudi je neorganizovana i naša želja je da se oni uključe u naš solidarni pokret. Zalažemo se za državno planiranje privrede i orijentaciju ekonomske politike ka smanjenju nezaposlenosti kroz ulaganja u javne radove, investiranje u radničke menze, nove škole i obdaništa, modernizaciju bolnica i pokretanje nacionalnog projekta izgradnje socijalnih stanova.

U skladu sa ovim predlozima i prihvatajući u izmenjenom obliku uvod koji je predložilo Udruženje građana Solidarnost iz Subotice, predlog dokumenta Solidarnih principa Levog samita koji predlažu Crveni je sledeći:

Polezeći od činjenice da danas u Srbiji ne postoji ni jedna politička stranka koja iskreno zastupa interese radnih ljudi želimo da se obratimo svima koji danas nastoje da žive od vlastitog rada i pozovemo ih da podrže naše solidarne principe.

Stečena iskustva samoorganizovanog delovanja kroz građanska udruženja, lokalne organizacije radničkih grupa i pojedinaca, baza je za iznalaženje novog modela delovanja svih koji su spremni interesno se ujediniti u borbi za trajna sistemska rešenja naizgled zasebnih, ali u praksi suštinski identičnih pitanja.

Energija, znanje i savremena stremljenja radnih ljudi raznih struka predstavljaju kolektivni resurs, do sada nedovoljno korišćen na planu i dinamici društvenih promena.

Iskustva koja smo stekli kroz borbu protiv privatizacija, u odbrani radničkih, studenskih i drugih socijalnih prava prirodno nas svrstavaju u široki front levih političkih opcija sposobnih za nastavak borbe protiv svih pojavnih oblika sistemske represije nad radnim ljudima.

Pri tome naša pažnja i dalje mora biti fokusirana na zaustavljanje retrogradnih društveno-ekonomskih trendova koji se ogledaju u daljem rastakanju kapitalnih privrednih dobara, rastu nezaposlenosti, sve zaoštrenijem socijalnom raslojavanju i drugim za društvo pogubnim pojavama, kojima se moramo suprotstaviti kolektivno, sopstvenom stvaralačkom energijom i stečenim znanjima, udruženi na osnovu zajedničke pripadnosti klasi koja sačinjava većinu našeg drušva – radništvu.

Pod radnicima ne podrazumevamo samo industrijske i fizičke radnike, već sve ljude koji se izdržavaju od vlastitog rada, bili oni fizički radnici, tehničari, intelektualci, ili umetnici. Mi u društvenom i ekonomskom položaju radnika svih struka prepoznajemo zajedničku težnju za što kvalitetnijim životom od vlastitog rada, za što razvijenijom socijalnom državom i ekonomskim sistemom koji funkcioniše i razvija se u interesu zajednice.

Temelji naše borbe su:

Odupiranje produbljivanju procesa obespravljivanja radničke klase novim predlozima Zakona o štrajku i Zakona o radu. Zalažemo se da se na mesto zakona koji su danas štetni po radnike donesu zakoni koji brane njihove interese jer se radi o interesima velike većine stanovništva Srbije i svake druge civilizovane zemlje. To pre svega podrazumeva neprikosnovenost prava na štrajk u svim strukama, bez ograničenja, izuzev tamo gde se bez minimuma procesa rada ugrožavaju životi ljudi. Svaki novi predlog zakona vezan za pitanja rada mora biti u javnoj raspravi najmanje 3 meseca. Borimo se za to da se zakonom o pravima malih akcionara u stečaju da prioritet poveriocima preduzeća koji su ujedno i njegovi radnici, ili su u njemu radili do penzije.

Za demokratske i nezavisne sindikate

Radnici moraju povratiti kontrolu nad svojim sindikatima. Zalažemo uvođenje demokratskih procedura u radu sindikata, protiv privilegija sindiklane birokratije i omogućavanje smenjivosti nepopularnih funkcionera koji se oglušavaju o zahteve svoje baze. Zalažemo se i za demokratizaciju sindikata putem masovnog učešća članstva, ograničavanja plate sindikalnih rukovodilaca na prosečnu platu u njihovoj struci i pravo momentalnog opoziva svakog sindikalnog funkcionera od strane članstva, čim se većinskim glasanjem utvrdi da taj funkcioner odstupa od odbrane interesa ljudi koji su mu poverili mandat.

Zloupotrebe u privatizaciji ne mogu da zastarevaju – Za ukidanje Agencije za privatizaciju

Privatizacija, bila po zakonu ili ne – a pokazuje se da ih je većina bila kriminalna – dovela je do ukidanja radnih mesta, srozavanja plata i kvaliteta radnih mesta za ljude koji su ostali u firmama. Sve su češće optužbe za maltretiranje zaposlenih, nepoštovanje bolovanja i druge oblike maltretiranja zaposlenika. Smatrajući da je stanje pre privatizacije bilo daleko povoljnije kako za radnike preduzeća, tako i za ekonomiju u celini, zahtevamo raskid privatizacionih ugovora u svim preduzećima, njihovo vraćanje u državnu svojinu i stavljanje ovih preduzeća pod kontrolu radnika. Potrebno je zaposlenima i javnosti omogućiti potpuni uvid u računovodstvene knjige privatnih vlasnika kako bi se razotkrile mahinacije i u budućnosti osiguralo da se dobit preduzeća ulaže u ekonomski razvoj zemlje, otvaranje novih radnih mesta i poboljšanje životnog standarda radnih ljudi Srbije. Jedini način da se ovo sprovede u praksi je stavljanje uprave preduzeća pod kontrolu radničkih saveta sačinjenih od zaposlenih i neposredno demokratski biranih predstavnika šire zajednice. Protiv korupcije se može izboriti samo putem demokratskog i transparentnog planiranja poslovanja. Takođe, smatramo da je neophodno vezati interese rukovodećeg kadra preduzeća za interese radnika. Ovo je podjednako važno kao i stimulisati taj kadar materijalno da napreduje, ali istovremeno ograničiti razliku u platama između rukovodećeg kadra i ostalih radnika na maksimalno 4:1, što bi bio odnos između najviše i najniže plate. Zalažemo se za finansijsko obeštećenje radnika-akcionara državnim otkupom njihovih akcija po tržišnoj vrednosti, kao vid ispravljanja katastrofalnih posledica privatizacije.

Za stvaranje razvojne banke za podršku državnim preduzećima pod radničkom kontrolom

Napredak i opšti razvoj zemlje ne sme zavisiti od samovolje stranih ulagača i domaćih tajkuna koji se rukovode sebičnim interesima. Umesto davanja povlastica i subvencionisanja korporacija predlažemo osnivanje razvojne banke koja bi državnim preduzećima pod radničkom kotrolom omogućila povoljne dugoročne kredite za modernizaciju pogona i ponovno pokretanje proizvodnje.

Prosečna radnička plata za poslanika u parlamentu

Narodni poslanik mora da živi kao što živi narod. Primanja svih političkih i sindikalnih predstavnika moraju se ograničiti na prosečnu platu kvalifikovanog radnika, kako bi njihov materijalni interes bio uvek vezan za materijalne interese radnih ljudi.

Aktivna podrška socijalno najugroženijim delovima stanovništva u prevazilaženju svog socijalnog statusa, očuvanje i dalje unapređenje svih socijalnih i ekonomskih funkcija države

Gubitak radnih mesta, nastao uništenjem privrede, doveo je do toga da su mnogi građani prinuđeni da rade povremene poslove bez socijalne zaštite i zdravstvenog osiguranja ili da budu deo strukturne nezaposlenosti, odnosno da za njima tržište rada i privatni vlasnici nemaju potrebe. Armija tih ljudi je neorganizovana i naša želja je da se oni uključe u naš solidarni pokret. Zalažemo se za državno planiranje, orijentaciju ekonomske politike ka smanjenju nezaposlenosti kroz ulaganja u javne radove, investiranje u radničke menze, nove škole i obdaništa, modernizaciju bolnica i pokretanje nacionalnog projekta izgradnje socijalnih stanova.

Za povezivanje sa borbenim radničkim organizacijama, sindikatima i levim partijama u regionu, Evropi i svetu

Radnički pokret u Srbiji teži povezivanju sa socijalnim pokretima na Balkanu i u ostatku Evrope. „Evropske integracije", međutim, ne predstavljaju ovaj most i ne znače ništa drugo osim politike uvođenja profiterske logike u sve pore društva i otvaranja naše privrede za pljačku od strane multinacionalnih kompanija kroz ucenjivačke sporazume i nejednake odnose razmene. Naš partner nije i ne može biti briselska birokratija koja njome upravlja, niti evropske gazde, čije interese ta birokratija brani, već svojim saveznikom smatramo evropski radnički pokret, koji svakodnevno diže glas protiv brutalnih socijalnih rezova i daljeg ugnjetavanja. Upravo je ta Evropa, radnička Evropa, ona sa kojom se treba povezivati!

Aktivno učešće oko ovih pitanja stvoriće organizovan radnički pokret koji može da postane nova politička snaga radnih ljudi Srbije i da se izbori za društvo u kojem je slobodan razvoj svakog pojedinca uslov slobodnog razvoja zajednice. Ovaj pokret prepoznaje da nijedna od postojećih političkih partija ne predstavlja radništvo i omladinu i da se njihova ideologija i politički programi sprovode u interesu domaćih i inostranih tajkuna koji ih finansiraju. Smatramo da je jedini način da se gore navedeni predlozi sprovedu u praksi jeste organizovanje masovne, nezavisne, borbene političke organizacije koja bi se bazirala na sindikatima i većinskom stanovništvu – radnicima, kojima je tranzicija donela samo bedu i siromaštvo.

 Ispred ogranaka MO Crveni u Beogradu, Somboru i Nišu:

Goran Musić (Crveni, Beograd)

Filip Šaćirović (Crveni, Sombor)

Dušan Marinković (Crveni, Niš)