Studenti u blokadi su pre nekoliko dana objavili da usvajaju novi zahtev za vanredne parlamentarne izbore, na kojima će studenti predložiti svoju listu. Svi opozicioni mediji na sav glas su preneli ovo saopštenje, mase su ga zbog poverenja prema studentima podržale, a neki aktivisti išli su toliko daleko da zaključe da će svako ko je za smenu ovog režima podržati ovaj zahtev. Dugo očekivana politička artikulacija pokreta konačno dobija svoj oblik, zbog svesti da ovaj režim neće sprovesti pravdu za žrtve u Novom Sadu. Ali umesto da se pridružimo horu hvalospeva ovom potezu, kao deo drugarske i demokratske debate oko ovog pitanja, usudićemo se da odemo dublje i istaknemo kako smo došli od izbegavanja izbora do zahteva za njima, te kakve protivrečnosti nosi ovaj zahtev.

Kako je došlo do masovne neposredne demokratije?

Izvor: Iva Martinović (RFE/RL)

Režim Aleksandra Vučića suočava se sa najvećim masovnim pokretom u istoriji Srbije. On je došao kao deo iskustva masa nakon čak 6 prethodnih masovnih pokreta od dolaska Vučića na položaj predsednika države. Nakon povlačenja tih pokreta, Srpska napredna stranke ne samo da se uspevala izvući da ostane na vlasti, nego je to radila bez značajnih ustupaka prema njima.

Prvi pokret protiv Rio Tinta, kao i pokret ‚‚Srbija protiv nasilja”, oba su vođena od strane opozicije, i nakon njihovog završetka su ispraćeni vanrednim izborima. I dok oba pokreta jesu uspela da ojačaju položaj opozicije u parlamentu, bilo je očigledno da opozicija nije uradila dovoljno da vođstvom tih protesta pridobije mase Srbije i obori Vučića sa vlasti dok je bio najranjiviji.

Kao i u ta dva pokreta, i u ovom sadašnjem je inicijalno vođstvo dobila baš ova opozicija, koja je iz pokreta u pokret uvek tražila minimum minimuma, koja nije uspevala da iznedri pobedu na izborima, koja bazira svoju politiku na onom od prethodnog režima i koja se i ovog puta pokazala nedostatna. Trebao je svega jedan neuspeli protest u Beogradu da se prvi put otvoreno potegne javna debata u medijima o onome što su mnogi protivnici Vučićevog režima već mislili, a to je pitanje zašto je opozicija toliko nesposobna? Nakon masakara u Ribnikaru, kao i Malom Orašju i Duboni, ona nije oborila Aleksandra Vučića, a inicijalno je delovalo da bi i sada mogao da se ponovi ovakav scenario.

Zbog ovih diskusija i svoje nepopularnosti ona se brzo povlači u zasenak pokreta i prepušta vođstvo opoziciono nastrojenoj omladini. Po izjavama njenih predstavnika, videlo se da je opozicija potpuno odsečena od stvarnog borbenog raspoloženja omladine, ali i masa, koje su bile izuzetno raspoložene za obračun sa režimom.

Ulazak studenata u blokade i organizovanje u masovne plenume bio je kvalitativni skok i odgovor na pitanje kako dalje radikalizovati borbu, a da režim poklekne. Od tada, režim daje ustupak za ustupkom, njegov ugled biva izuzetno podriven, a opozicija ne samo da je u zasenku, nego striktno biva isključena i udaljena od studentskih vidova borbe. Ovo dolazi od toga što roditelji studenata u blokadama su već prošli iskustvo njene politike 2000-ih, kao i zbog nedostojnog vođstva prethodnih pokreta. Režimski i opozicioni glasači, kao i apstinentni, mogli su se okupiti oko svoje omladine, ali samo pod uslovom da ona ne zastupa interese postojećih trulih političkih opcija.

Trulost parlamentarizma u Srbiji

Iako je opšteprihvaćeno mišljenje da se Vučićev režim koristi sa hiljadu mutnih sprega da se održi na vlasti, simptomatično je da je opozicija svaki svoj poraz svaljivala pre svega samo na te sprege, a njeni glasnogovornici su išli toliko daleko da optužuju sam narod Srbije da zaslužuje Vučića ako ne glasa za nju. Ono što je uvek delovalo da izostaje jeste jedno ozbiljno preispitivanje tih poraza.

Izvor: parlament.gov.rs

Ali to nije neočekivano. Ono što se danas smatra ‚‚opozicijom”, uglavnom čine predstavnici prethodnog režima od 2000. do 2012, ili pak garnitura ‚‚novih” ljudi, ali sa praktično istim politikama. Nakon inspirativnog rušenja Miloševićevog režima, na vlast je došla koalicija Demokratske opozicije Srbije (DOS). Ona je svoj program bazirala na tzv. demokratizaciji i modernizaciji Srbije, raskrinkavanju poslednjih zaostavština socijalizma, kao i putu u Evropsku uniju.

Nakon užasnog iskustva sa Miloševićevim režimom, mase su tražile odgovor. Bez preterano širokog izbora, našle su ga u DOS-u. Ideje o modernoj, evropskoj Srbiji tada mogle su da imaju plodno tlo. Deformisane radničke države Istočnog bloka neslavno su se raspale i sprovele restauraciju kapitalizma. U mnogim zemljama bila je sprovođena brutalna ekonomska šok terapija koja je uništila životni standard radničke klase, a nazadovanje ekonomije bilo je ekvivalentno onome posle ratnog stanja.

Srbija je pak išla sporije u kapitalizam. Milošević jeste sprovodio privatizaciju, ali u strahu od ekonomskog kolapsa kakav je bio u ostatku Istočnog bloka, odlučio se da je sprovodi pažljivijim tempom. Sa druge strane, kao i ostale zemlje bivše Jugoslavije, koristio je rat kako bi prikrio pljačku društvene imovine, te je prodavao u bescenje novonastajućoj kapitalističkoj klasi. Taj usporeni tempo privatizacije je srpskom režimu davao i mogućnost za donekle nezavisnijim delovanjem u odnosu sa imperijalističkim silama Zapada. Ali taj tračak nezavisnosti dokrajčen je NATO bombardovanjem SR Jugoslavije. Brojni porazi u ratovima, pritisci imperijalizma i borbeno raspoloženje masa, doveli su 2000. DOS na vlast.

Ali od romantične vizije Srbije koja će biti kao Švajcarska, brzo je došlo do obelodanjivanja surove realnosti, kao što su drugovi iz naše Internacionale predvideli. Parlamentarna demokratija nastavila je da ima redovne krize, u kojima se nije mogla formirati vlada, usled sukoba između doskorašnjih saveznika iz DOS-a. Vratio se osećaj nekog vida demokratije, ali cena njihovog uvođenja bila su raširena privatizacija, masovni otkazi i urušavanje životnog standarda, slično onim zemljama u ostatku Istočnog bloka za vreme 90-ih. U nastavku ove privatizacione pljačke, mnogi korumpirani političari koristili su rupe u zakonu, bila je velika nezaposlenost, rad na crno za male pare bio je raširen, a biznismeni bliski režimu ugrađuju se u javne projekte, po rizik stanovništva. Da - ne pričamo o Srpskoj naprednoj stranci 2025, nego o demokratama na vlasti za vreme 2000-ih.

MMF i Evropska unija nameću Srbiji mere štednje i sasecanje javnog sektora, zarad otplate dugova, privatizacije i pripremanje terena za kolonizaciju od strane stranog kapitala. Sa ekonomskom krizom 2008, srpska ekonomija upada u recesiju 2009, 2012. i 2014, zajedno sa Evropskom unijom. Ultrabogati biznismeni kao Miroslav Mišković imaju praktično monopol nad politikom. Nema govora o prihvatanju Srbije u Evropsku uniju, uprkos glasanju za proevropske opcije i brutalnom sprovođenju mera štednje po njenom diktatu. U ovoj klimi doskorašnji radikal Aleksandar Vučić pravi evropski zaokret i zbog neuspele politike demokrata dolazi na vlast.

Ovo je zašto opozicija izbegava da preispita sebe. Njihova politika stvorila je monstruma kojeg danas imamo na vlasti. A da je beskorisna i u parlamentu govori i činjenica da parlament pre svega koristi samo kao alat podrivanja režima, bez da priča o drugačijoj politici koja bi se stvarno ticala radne većine.

Izvor: FoNet Zoran Mrđa

Vučić dodatno obesmišljava parlamentarizam, kontrolom radnih mesta, medija, botovima, batinašima, mitinzima, kol centrima i tolikom dominacijom u parlamentu da su se zakonodavna i izvršna vlast praktično stopili. On intenzivira kolonizaciju Srbije stranim kapitalom, i zbog toga ga u jeku ovog masovnog pokreta Evropska unija prećutno podržava. Parlament je tu da daje osećaj poslednjeg tračka buržoaske demokratije, a izbori su potkupljeni i pokradeni. Taj privid demokratije nikako ne daje mira većini stanovništva i baš zato su masovni pokreti postali redovna stvar u Srbiji. Zato što je parlamentarni front truo već decenijama.

Nije slučajnost da se za vreme pokreta u Srbiji često ponavljao sentiment da nas je zahvatilo neko ludilo poslednjih 35 godina. Od 14 parlamentarnih izbora od nastanka višestranačja, čak 10 su bili vanredni! To nije odraz ovakvog ili onakvog srpskog mentaliteta, nego slabosti srpskog kapitalizma. Vladajućoj klasi uvek rastu apetiti, ali nema dovoljno kapitala da se sva njena krila zadovolje, i zato je ‚‚vanredno stanje” redovno. Milošević, demokrate, Vučić, svi su oni predstavnici vladajuće klase koji politiku sprovode za interese biznisa, domaćeg i stranog, kao i lične koristi. Nije čudo da prema anketama studenti uživaju veću podršku stanovništva od bilo koje političke opcije od uvođenja višestranačja.

Neposredna demokratija

Ključ studentskoj podršci, pored toga što predstavljaju omladinu i budućnost Srbije, kao i ograđivanju od političkih stranaka, leži i u njihovom demokratskom plenumskom organizovanju. Bez da su se otvoreno u demokratskoj diskusiji vodile debate o tome šta pokret treba da zahteva i kako da se ponaša, kao i uvođenja mehanizama protiv kooptiranja pokreta, studenti ne bi mogli izneti ovako izvanredan pokret.

Izvor: Mašina

U tom demokratskom uključivanju videli smo da mase itekako jesu sposobne za mnogo širu i dublju demokratiju od one parlamentarne. Ona se i pojavljuje zbog toga što parlamentarna demokratija pati od toga da čak i kada glasamo za predstavnike za koje mislimo da će sprovoditi naše interese, oni skoro pa po pravilu ne urade što su obećali, ili još gore rade na štetu radne većine. Parlament izgleda kao rijaliti ne samo za vreme SNS, nego i pre njega, gde ga političari koriste da prozivaju jedni druge na ličnom nivou, mnogo više nego što govore o bilo kakvoj politici - iako im je to načelno posao.

Sa tim obesmišljavanjem politike je Vučić i uspeo toliko dugo da vlada i zato on iznova ponavlja svoju zahvalnost opoziciji za njenu nesposobnost. Izlaznost na parlamentarne izbore u Srbiji manja je od podrške studentima, tj. manja od 60% još od 2008!

Zbog toga, nakon istorijskog megaprotesta 15. marta studentski poziv na formiranje građanskih zborova i dobija odjek. Studenti su želeli da ovaj fenomen neposredne demokratije prošire i na ostatak društva, ispravno shvatajući da ovu borbu ne mogu izneti sami, uprkos masovnoj podršci koju uživaju. Na zborovima se potiču i pitanja da treba da nas vode ljudi koji nisu pripadnici političkih stranaka koje su ukaljale politički sistem ovih 35 godina. 

Šta je dovelo do koraka nazad ka parlamentarizmu?

Kada su blokade i plenumi počeli, bio je ogroman pritisak javnog mnjenja, uključujući i opozicionog, da se ne ide ni na kakve vanredne izbore. Sa jedne strane, mase su shvatale da nemaju poverenja u Vučića da sprovede poštene izbore, a opozicija je shvatala da još uvek nema podršku masa dovoljnu da obori Vučića sa vlasti. I dok su plenumi predstavljali ogroman iskorak ka masovnom demokratskom učešću u politici, a zborovi predstavljali potencijal koji su mogli biti čak revolucionarna transformacija u demokratskom vođenju društva, stvar se naglo zaokrenula ka onome što je do juče bila zabranjena voćka - izglasan je zahtev za novim vanrednim parlamentarnim izborima.

Šta se desilo da smo od odbijanja izbora došli do zahteva za izbore? Prvo, moramo primetiti da je u Srbiji prisutan zamor pokreta. Fakulteti puni studenata u blokadama i žive diskusije na plenumima pretvorili su se u rutinske proceduralne debate sa daleko manjom posećenošću. U blokadama su ostali najistrajniji studenti, dok većina ostalih sada već pasivno podržava blokade od svoje kuće. Među blokaderima, kako to često biva u direktnoj demokratiji kada se nemaju izabrani predstavnici, formiraju se klike nezvaničnih vodećih ličnosti.

Zamor je ipak svakako veći na strani režima. On je sve uradio što je znao i nije uspeo da se izvuče iz situacije kao što je uspevao ranije. Vučić pravi mitinge koji su fijasko za fijaskom. Tzv. Ćacilend uspeo je da prokaže režim na koji se on sloj društva najviše oslanja zarad gajenja prividne podrške. Ogromne pare utrošene su u održavanje imidža Vučića kao velikog vođe, a veliki vođa je dobio titulu nenadležnog. Njegovi nastupi su sve šizofreniji, pa čak i oni koji su verovali u njega, počinju da gube poverenje, jer nije sposoban da vlada situacijom. Unutar SNS rastu sukobi, jer nesumnjivo je da različita krila ove mafijaške stranke shvataju da bi izlaz iz situacije možda bio pustiti Vučića niz vodu, pre nego što on pusti njih.

Osećajući ovu slabost, pre ove odluke studenata, raste pritisak opozicionih medija po pitanju formiranja ekspertske vlade i dobija još uvek mali odjek među studentima. Nakon toga, opoziciono nastrojeni studenti nesumnjivo su glavni agitatori za ideju vanrednih parlamentarnih izbora. Skoro pa da nema opozicione stranke koja ne hvali ovaj potez. Vršio se pritisak na studente Filozofskog fakulteta da odustanu od taktike insistiranja na daljem građenju zborova i pripremanju za generalni štrajk, i prihvate konsenzus u vezi izbora, zbog pravila da se stav studenata može izraziti samo u slučaju da svi fakulteti jednoglasno podrže jedan isti zahtev. Vraćanje parlamentarizmu pobeđuje kao ideja na plenumima.

Još se ne zna ko će činiti tu listu, niti za šta će se tačno ona zalagati. Sve što se zna jeste da će studenti određivati ko će na toj listi biti. Ne samo to, nego prema nekim navodima, ono što je sigurno jeste da studenti sami neće biti na toj listi. Ovo je problematično na više nivoa.

Studentski pokret od starta ima ahilovu petu što se svodio na najmanji zajednički sadržalac oko zahteva za pravdu za žrtve pada nadstrešnice. Sva ostala politička pitanja stavljana su pod tepih. To možda jeste davalo jedinstvo pokretu, ali ga je činilo i slabim time što je on uživao ogromnu podršku društva, a da se sam bojao ponuditi političku artikulaciju pokreta kroz plenumske debate. Plenumi su ovim defakto odlučili da ni ne žele ulogu političkog vođstva i prepuštaju ga ljudima sa svoje liste.

Ono što je nesumnjivo je da će ta lista patiti od istih problema. Ako je studentski pokret sastavljen od nehomogenih ideja i ako će studenti birati svoje političke predstavnike - to samo može značiti da će i njihova lista patiti od iste te nehomogenosti, jer će ta lista biti odraz studentske svesti. Ona će biti jedna velika mešavina političkih stavova. Na toj listi sigurno će biti dobronamernih ljudi koji će hteti da sprovedu barem taj minimalni program studenata vezan za pravdu za žrtve, ako ne i nešto više. Ali jedan značajan deo izabranih ljudi videće priliku u parlametarizmu za građenje sopstvene političke karijere. Kada ubaciš predstavnike u parlament za ceo jedan mandat, oni zapravo postaju nezavisni od svojih glasača i ljudi koji su ih imenovali, a dobijaju priliku za stvaranje političkih veza. Nesumnjivo, deo njih će na toj listi biti ljudi pod uticajem opozicije.

Takođe, ništa ne garantuje da će ta lista moći da uživa toliku podršku koliku uživa studentski pokret. To znači da će ta lista verovatno morati biti spremna na kompromise sa ostalim opozicionim strankama, ili još gore sa strankama vlasti, koje toliko želimo da izbegnemo sve ovo vreme. To što su studenti najavili da oni neće biti deo te liste isto govori da neće biti formirana masovna partija koja nastaje iz pokreta, gde će se kroz debate formirati politička linija, nego će lista imati mandat da radi manje više po volji.

Simptomatično je i da Zbor svih zborova u Novom Sadu dao podršku ovom novom studentskom zahtevu u ime svih svojih zborova. To nije uradio tako što je diskusija o ovom novom zahtevu prošla kroz sve zborove i onda se izglasala na zajedničkom zboru. To se uradilo na principu prethodno izglasane podrške studentskim zahtevima od strane zborova, pre nego što su izbori postali zvanični zahtev studenata. Zborovi su se svakako značajno pretvorili u oruđe mobilizacije, umesto mesta demokratskog učešća masa. Iako su navodno zborovi trebali služiti kao mehanizam vraćanja suvereniteta građanima, da li je namerno, ili slučajno, ovo preskakanje debate je nesumnjivo nedemokratski manevar koji potkopava poverenje građana i oduzima im suverenitet.

Prvi maj sa prisustvom svih sindikata na poziv studenata Izvor: crta.rs

Rašireno uključenje radničke klase u pokret garantovalo bi jak udarac režimu. Studenti su to razumeli i zalagali su se za generalni štrajk i širenje zborova. Međutim, pokušaji u ovom smeru nisu uspeli prevazići otpor i pasivnost sindikalnih birokrata. Studenti su uradili i veliku stvar time što su uspeli okupiti sve sindikate za Prvi maj, kao i za inicijativu menjanja Zakona o radu i Zakona o štrajku. Ali sindikalne vođe su pokazale ključnu slabost time što su na studentski poziv na generalni štrajk davali izgovor kako ga je teško organizovati - kao da oni nisu na čelu organizacija kojima pripada preko 20% radničke klase Srbije. Ako je neko mogao da priprema teren za generalni štrajk, to su bili sindikati, samo su njihove vođe bile nedostojne istorijskog trenutka.

I iako se štrajkačka aktivnost povećala, samo su prosvetari stupili u ozbiljan štrajk. Ostatak radničke klase im se nije priključio i oni su ostali izolovani u ovoj borbi, koju su herojski nosili na svojim leđima. Nažalost, aktivnost radničke klase ne može se usiliti. Ali ovaj pokušaj izlaska iz krize kroz parlamentarizam ne znači da je u pitanju kraj pokreta, niti da je kraj radničke borbe.

Gde pokret ide?

Studenti su se na toliko nivoa uspeli upisati u istoriju - počevši sa najvećim protestom ikada organizovanim u Srbiji, a završavajući neverovatno progresivnim zaključkom potrebe za generalnim štrajkom i opštim organizovanjem radnika i građana u zborove. Zaokret ka parlamentarizmu mogao bi biti samo privremeno skretanje.

Postavlja se pitanje da li će Vučić ovaj zahtev prihvatiti. On je dao izjavu da se na izbore neće čekati dugo, ali i naglasio da je on taj koji odlučuje kada se oni raspisuju. Miloš Vučević, kao predsednik Srpske napredne stranke je pak rekao da bi izbori bili katastrofa, svestan da je ugled stranke i predsednika države značajno podriven, a Vučić se možda ponaša isuviše samouvereno.

U slučaju izbora, režimu se svakako ne piše dobro. Ako pobede, pokret bi mogao eskalirati, što zbog nepoverenja u izborne rezultate, što zbog snage pokreta koji daleko prevazilazi snagu onih na strani vlasti. U slučaju poraza, brojne pripadnike SNS bi mogli dočekati zatvor ili prinudni egzil. Samopouzdane izjave Vučića o tome da se neće dugo čekati na izbore treba naravno uzeti sa rezervom. Režim još uvek pokušava da izazove provokacije koje bi mu dale izgovor da se obračuna sa pokretom. Ali sve te provokacije još uvek bivaju neuspešne, a ako bi i bile uspešne, rizikovale bi dalju radikalizaciju pokreta i stvarnu mogućnost za održavanje pravog generalnog štrajka, ili proširenju i centralizaciji zborova sa ciljem političkog preuređenja.

Na kraju krajeva, ovaj pokret nije samo motivisan pravdom za žrtve. On je motivisan time da se ovakav zločin više nikad ne ponovi i da se da do znanja celoj vladajućoj klasi da ne sme da se igra sa našim životima. Ali moramo biti i otvoreni. Smena vlasti neće rešiti koren problema koji izaziva korupciju, a to je kapitalizam. I dalje će biti bahatih političara i biznismena koji će nalaziti druge načine da izbegavaju zakon zarad ličnog bogaćenja, na kobnu štetu radne većine.

Studenti su najviše bili politički u pravu kada su se oslanjali na radničku klasu - pa makar ta radnička klasa još uvek bila nespremna za svoj istorijski poziv - socijalističku transformaciju društva pod demokratskom upravom radnika. Ovo se jedino može uspostaviti širenjem i građenjem zborova u svakom komšiluku i na svakom radnom mestu, te njihovim centralizovanjem u jednu republičku strukturu, sa pravom biranja i opoziva delegata. Ovakvi organi diskusije, odlučivanja i organizacije, koji izražavaju snagu masa su jedina alternativa korumpiranoj kapitalističkoj državi. Bez takve transformacije, stvarna društvena promena nije moguća. Samo ako radnička klasa vlada u svim političkim aspektima društva, umesto da samo učestvuje na izborima, i samo ako ukinemo kapitalizam i uvedemo plansku ekonomiju, možemo osigurati da korupcija bude iskorenjena i naši životi budu u sigurnim rukama.