Sindikati su odigrali svoju ulogu „lojalnog partnera“ u procesu socijalnog dijaloga, odstupivši od prošlogodišnjeg predloga (145 dinara) za celih 12 dinara kako bi stvorili privid međusobnog ustupanja u traženju rešenja, imajući u vidu to da udruženje poslodavaca nije htelo da ide iznad 127 dinara po radnom satu. Tako predsednik UGS Nezavisnost, Branislav Čanak ocenjuje da je dogovor oko minimalca „zbir ustupaka svih učesnika u socijalnom dijalogu“. Očito je da sindikalne vrhuške, onda kada nije Uskrs, opravdanje za svoj mir traže u fingiranju kompromisa. No, kako izgleda taj kompromis?
Predsednik Samostalniog sindikata, Ljubiša Orbović, za novo nominalno povećanje minimalne cene rada kaže kako je „tih 130 dinara možda nedovoljna cena za zaposlene“, i dodaje de je ipak „pozitivno da ima pomaka“. Pomak zaista postoji i evo kako on izgleda.
U članku „U borbu za minimalac!“ izneli smo detaljnu analizu vrednosti minimalne cene rada, tako da to ovde nećemo ponavljati. Ono što sada znamo, a ruku na srce nije ni izgledalo da bi moglo biti drugačije, to je da je minimalna cena rada uređena po dogovoru Vlade i poslodavačkih organizacija. Gledano iz ugla Vlade i poslodavaca, postignut je kompromis, koji pozdravjaju i sindikati, a koji je doneo poboljšanje životnog standarda radnika na minimalcu, za celih 2,3%. Međutim, gledano iz ugla radnika na minimalcu, ovo znači da minimalna zarada više nije 61,1% ukupnih troškova minimalne potrošačke korpe, o kojoj smo pisali u pomenutom članku, već da je taj jaz smanjen za svega 2,3% – poredeći ovo povećanje sa poslednjim povećanjem iz septembra 2014. godine.
| Godina | Cena radnog sata |
Cena evra |
Minimalna potrošačka korpa |
Vrednost minimalne zarade u odnosu na minimalnu krpu |
| 2017 | 130 (22.880) | - | ~35.500 (1,55) *inf 1,6 | 64,40% |
| 2016 | 121 (21.296) | 121.2 (1) | 34.862 (1.63) | 61,10% |
| 2015 | 121 (21.296) | 120.6 (1) | 34.305 (1.61) | 62,10% |
Mesečno povećanje od 1.580 dinara, odnosno 19.000 dinara godišnje – ili, rečnikom životnog standarda tročlane radničke porodice, jedan mesec stanovanja na periferiji ili polovina mesečne karte za prevoz radnika – koja se uprkos zakonskoj obavezi prilično često ne isplaćuje. To je ta „trinesta plata“, kojom se diči premijer Vučić, i to je kompromis na koji su sindikati pristali. Pristali su zato što su politički marginalizovani, a do toga su sami sebe doveli gurajući socijalne sukobe pod tepih, izmišljajući razloge za uzdržavanje od radničkih protesta, umesto da kanališu, da u jednu borbu sjedine, opravdani socijalni nemir radničke klase! Umesto da ojačaju političke pozicije radničke klase, oni su ih tendenciozno umanjivali.
Epilog cele priče je jasan: sindikati su pristali na mrvice, i na tome se zahvalili, dok su buržuji za svoje ustupke uspeli da izbore poreske olakšice. Uz ovakav defetistički stav sindikata, naredne godine se može očekivati ponovno zamrzavanje minimalne cene rada, imajući u vidu da je ovim povećanjem premašena stopa godišnje inflacije za celih 0,7%, što je kako smo uspeli da vidimo crta preko koje je teško izgurati udruženja poslodavaca. Na radničkom pokretu je da ne dozvoli da do toga dođe.
