Pred radničkim pokretom u Srbiji danas je jedna od najbitnijih borbi. To je borba za utvrđivanje minimalne cene rada.

Prema zvaničnoj državnoj statistici, prosečna plata u srbiji je 46.280 dinara, dok ona kod mlađih, starosne dobi od 15 do 29 godina, iznosi 29.500 dinara.[1] Ovo nam jasno govori da većina mladih radnika u Srbiji radi za minimalnu cenu rada. To su poslovi u proizvodnji, u fabrikama mahom stranih investitora, poput Jure, Leonija, itd., ali i u trgovinskim lancima, manjim trgovinama, trafikama, buticima, i tome slično.

 „Politika“ je nedavno objavila članak u kome je iznela procene sindikata da minimalnu zaradu prima između 300 i 350 hiljada radnika. U istom članku se navodi, prema podatcima iz Nacionalne službe za zapošljavanje, da je prijavljeno 700 hiljada nezaposlenih lica, od čeka veliku većinu čine oni radnici sa završenom osnovnom i srednjom školom (više od 600 hiljada njih).[2] Oni predstavljaju rezervnu armiju grupe najugroženijih radnika.  Stopa nezaposlenosti pada, a sa padom stope nezaposlenosti, dodatno će se širiti krug radnika na „minimalcu“ – što otvaranjem novih proizvodnih pogona usled stranih investicija, što izvlačenjem dela radnika iz sive i crne zone poslovanja.  

Koliko zaista vredi minimalna zarada?

Godina	Cena radnog sata1	Cena evra2	Minimalna potrošačka korpa3
2016	121 (21.296)	121.2 (1)	34.862    (1.63)
2015	121 (21.296)	120.6 (1)	34.305    (1.61)
2014	115 (20.240)	114.2 (1)	34.177    (1.68)
2013	115 (20.240)	113.3 (1)	33.884    (1.67)
2012	102 (17.952)	104.3 (1)	29.730    (1.65)
2011	95 (16.720)	105.2 (1,1)	28.200    (1.68)

Tabela 1 – Životni standard radnika na minimalcu u ciframa.

1. U zagradi je obračun minimalne zarade na 176 radnih sati.

2. Cena Evra prema kursnoj listi za prvi dan u godini. U zagradi je koeficijent koji predstavlja odnos cene Evra i cene radnog sata.

3. U zagradi je koeficijent koji pokazuje odnos minimalne potrošačke korpe i minimalne zarade, obračunate na 176 radnih sati, za datu godinu.

 

U gornjoj tabeli, u drugoj koloni, prikazan je nominalni rast minimalne cene rada, za period od 2011. godine. Analizirajući taj nominalni rast, može se doći do pogrešnog zaključka da minimalna zarada raste u proseku za oko 10 % godišnje. Nominalno gledano, minimalna zarada je za, pomenuti period, porasla za celih 27%.  Međutim, da li to znači da se i radnicima koji su na minimalcu životni standard povećava, shodno nominalnom rastu minimalne cene rada? U daljem delu ovog članka, razobličavanjem ove igre brojeva, videćemo da to nije tako.

Realna vrednost

Vrednost zarade, ne može se preciznije odrediti do komparacijom dobijene svote, na ime zarade (nominalne visine zarade), i visine aktuelnih cena životnih namirnica i potreba. Ovo se u teoriji zove realna vrednost zarade. Ona oslikava to koliko naša zarada realno vredi, koliko se može preživeti sa tim.

Atanacković, predsednik Unije poslodavaca Srbije, kaže „da se ne može očekivati da minimalac pokriva potrošačku korpu, ili čak da bude veći od nje“. On kaže da se ne može očekivati da minimalna cena rada bude niti jednaka minimalnoj potrošačkoj korpi, a kamo li veća od nje. A kolika je ta minimalna potrošačka korpa? I šta sve ulazi u obračun minimalne potrošačke korpe? 

Kategotija artikla	Cena	Udeo
Hrana i bezalkoholna pića	15.619,54	45,18%
Alkoholna pića i duvan	2.544,35	7,28%
Odeća i obuća	1.228,96	3,52%
Stanovanje, voda, struja, gas i druga goriva	6.826,24	19,52%
Nameštaj, opremanje domaćinstva i održavanje	1.551,34	4,43%
Zdravstvo	1.334,77	3,82%
Transport	2.157,44	6,10%
Komunikacije	846,99	2,41%
Rekreacija i kultura	1.124,52	3,09%
Obrazovanje	121,66	0,35%
Restorani i hoteli	266,46	0,76%
Ostala dobra i usluge	1.239,9	3,54%
Vrednost korpe - ukupno	34.862,17	100,00%

Tabela 2 - Minimalna potrošačka korpa za jun mesec 2016 godine. Objavljeno na sajtu Ministarstva trgovine, turizma i telekomunikacija.

Da vidimo potanko šta se sve nalazi u okviru minimalne potrošačke korpe, koja za mesec jun 2016. godine iznosi 34.862 dinara, odnosno sumu koja je nedostižna bilo kom radniku zaposlenom u delatnostima koje smo pomenuli u uvodu.

Svaka stavka ovog proračuna jednako je upitna, ali one koje zaprepašćuju su izdvajanja za stanovanje, obrazovanje i „restorane i hotele“. Zaprepašćujuće su, tim pre, zato što se ovaj proračun radi za tročlanu porodicu! Dakle, resorno ministarstvo smatra da je 6.826,24 dinara mesečno dovoljno para da pokrije cenu stanovanja sa sve ogrevom za zimu. A mi pitamo, gde to? U kojoj šupi? Kažu da tročlana radnička porodica ima pravo na odmor i za te potrebe računa joj 266,46 dinara mesečno. Za odlazak u restoran. Pa to nije dovoljno ni za cene u restoranu Narodne skupštine! Oni, dalje, smatraju da je 121,66 dinara mesečno, dovoljno odvojiti za obrazovanje jednog deteta, iako vrlo dobro znaju da samo popunjavanje rupa u finansiranju obrazovnog sistema, u vidu nezakonske subvencije „besplatnog“ osnovnog obrazovanja[3], u nekom školama iznosi i do 2500 dinara. A gde je tu onda još i kupovina školskog pribora, knjiga i ostalog neophodnog materijala?

Iz svega navedenog, jasno je to da je i ovako siromašna računica životnih potreba jedne radničke porodice, publikovana na sajtu resornog ministarstva svakog meseca u vidu minimalne potrošačke korpe, nedostižna dobrom delu radničkih porodica. Jasno je i to da je ovaj podatak, jedini zvanični po kom možemo izračunati realnu vrednost minimalne radničke zarade, odn. vrednost koju minimalna zarada ima u poređenju sa rastom cena životnih namirnica i potreba, sužen do krajnjih granica kako bi se pri računanju ovog podatka realna vrednost uvećala. Realna situacija je uprkos sirotinjskom okviru, namenjenom radničkoj porodici, veoma zabrinjavajuća, i glasi: jedna minimalna radnička zarada pokriva tek 61 procenat minimalne potrošačke korpe!

Ovogodišnji trn u oku udruženja poslodavaca, jeste zahtev sindikata da se minimalna cena rada poveća sa dosadašnjih 121 dinar na 135 dinara po radnom satu. No, pogledajmo kolika bi bila realna minimalna zarada čak i da se prihvati zahtev sindikata, umanjen u odnosu na prošlogodišnji zahtev za celih 10 dinara. Na pun fond radnih sati, sa tom cenom rada, minimalna mesečna zarada iznosila bi 23.760 dinara, odn. svega 68% pređašnje pomenute minimalne potrošačke korpe.

 

Relativna vrednost

Vrednost minimalne cene rada neophodno je sagledati i iz trećeg ugla. Iz perspektive odnosa pada realne vrednosti minimalne zarade i rasta profita, odnosno dobiti koju ostvaruju gazde.

Poslednji podaci govore sledeće[4]: od ukupnog broja zaposlenih, u sektoru poljoprivrede zaposleno je približno  18%, u sektoru industrije 20%, u sektoru građevine 4% i naposletku u sektoru usluga 58% zaposlenika. Što se tiče samog učešća u BDP, sektor usluga prednjači sa oko 61%. Pritom, u poslednje vreme je primetan i rast industrijske proizvodnje, koji iznosi 2,5%[5], a koji predstavlja popunu industrijske praznine, nastale nakon zverske privatizacije, koja je za posledicu imala deindustrijalizaciju zemlje. Tu prazninu u industrijskoj proizvodnji popunjavaju fabrike mahom stranih investitora, čiju proizvodnju prati bezočna eksploatacija radne snage.

U uslovima državne politike štednje – smanjenja obima budžetskih davanja, za javni sektor, odn. srozavanja životnog standarda radnika u privatnom sektoru, zarad primamljivanja stranih investitora radničkom bedom – bruto državni proizvod (BDP), zbir svih proizvedenih vrednosti na teritoriji Republike Srbije u određenom periodu, zabeležio je rast.

Levo – Rast BDP-a (kvartalno) u 2015. i 2016. godini.[6]

Desno – Komparacija nominalne vrednosti minimalne cene rada sa iznosom minimalne potrošačke korpe za isti period (minimalna korpa/minimalna zarada).

 

Međutim, jasno je čija leđa nose bruto društveni proizvod. To su leđa potplaćenih radnika, radnika na minimalcu. Rast BDP-a direktno leži na padu životnog standarda potplaćenih radnika, odnosno padu ili stagnaciji realne vrednosti  minimalne zarade. Radnička potplaćenost je taj element koji daje krila profitu. Što su radnici bedniji, profiti su veći. Vlasnicima kapitala ostaje da vide samo do koje mere mogu da spuste cenu rada, a u tome im svesrdno pomaže država, kao njihova produžena ruka. Nevidljiva ruka tržišta, u sferi tržišta rada, ojačana visokom stopom nezaposlenosti, njihova je levica, a gvozdena ruka države, koja se ogleda proliberalnom politikom bez alternative, sa jedne, i silom državne represije, sa druge strane, njihova je desnica.

Stagnacija realne vrednosti minimalne zarade, u uslovima rasta profita, odnosno smanjenje relativne vrednosti minimalne cene rada, u periodu ekonomske krize, ima za direktan cilj prebacivanje tereta plaćanja za krizu, sa pleća vlasnika kapitala na pleća radnika. Tako radnik biva doveden u poziciju žiranta svog poslodavca. On njegove poslovne greške plaća onom razlikom koja mu je oduzeta pre nego što je i stupio na posao. Tako poslodavac osigurava svoje poslovanje, povećava profit ili, u slučaju povoljne poslovne klime, širi posao ili investira u drugi, dok radnik godinama ostaje na razini svoje bede.

U „Politici“ Atanacković, pomenuti predsednik Unije poslodavaca Srbije, ovu pojavu pravda na sledeći način. On kaže „ako je već i došlo do rasta BDP-a, ne treba sve to dati na potrošnju, već sačuvati deo para.“ S obzirom na to da se Unija poslodavaca zalaže za povećanje minimalne cene radnog sata za svega 6 dinara, što na mesečnom nivou jedva premašuje iznos od 1000 dinara, dovoljno govori o tome da ovo „sačuvati deo para“ znači prigrabiti svu dobit za sebe – uvećati masu kapitala; imajući u vidu to da tih 6 dinara povećanja samo zadržava realnu vrednost minimalne cene rada na približno istom nivou.  Dakle, Atanacković doslovno poručuje da su vlasnici kapitala u lošijoj poziciji, u odnosu na 2014. godinu, uprkos rastu profita i stagnaciji rasta minimalne cene rada! Tu već pada svaki pojam o socijalnom dijalogu, o klasnoj saradnji, o partnerstvu gazda (buržuja) i radnika u nastojanju da privreda oživi u interesu svih. Sve buržujske mantre već tu padaju u vodu.

Ova najavljena povišica poslodavaca, od 6 dinara,  samo bi nastavila trend zamrzavanja realne vrednosti minimalne zarade, tako da ona i dalje pokriva oko 60% minimalne potrošačke korpe, a da se, sa druge strane, stopa porasta profita, ne samo održi na istoj razini, već i dodatno poveća usled najavljenih potraživanja od države, u vidu poreskih olakšica, na ime povećanja minimalne cene rada, ma kolika ona bila. To je korak dalje, koji su pregovarači poslodavaca napravili, ne bi li pokrili i taj dao gubitka na njihovoj strani, koji bi imali usled nominalnog povećanja minimalne zarade za 6 dinara po satu. Profiti rastu, cene rastu, nominalna zarada ne. Razlika između profita i visine minimalne zarade veća je nego protekle godine, a nominalna vrednost minimalne zarade je ista. „Gubitak“, o kome govore poslodavci, nadoknađen je već zamrzavanjem cene rada prošlog septembra, međutim, ne bi po njih bilo loše da neko još pride doprinese rastu profita. Traže hleba preko pogače. Da se doprinese poreskim olakšicama koje bi se neposredno manifestovale na dodatno smanjenje, i ovako osakaćenog, socijalnog izdvajanja iz državnog budžeta. To opet znači još jedan udar na iste te radnike koje ste već jednom opljačkali zakonskim putem, jer ti su ljudi većinski korisnici usluga državnih škola i bolnica.

Realne vrednosti minimalne zarade ostaju približno jednake iz godine u godinu, za to vreme profiti rastu brže – upravo proporcionalno smanjenju ili stagnaciji realne vrednosti minimalne zarade, što za posledicu povećava dodatno srozavanje relativne vrednosti minimalne zarade, odnosno dodatno propadanje radnika u beskrajni ambis „socijalnog partnerstva“.

Pravni mehanizam i njegova fleksibilnost

Mehanizam, koji je nastao kao stub odbrane najugroženijih grupa radnika, čiju neophodnost potvrđuje crno i sivo tržište rada[7], biva zloupotrebljen od strane vlasnika za prebacivanje tereta krize sa vlasnika na radnike. Ili, drugim rečima, mehanizam za smanjenje relativne vrednosti minimalne zarade. Vlasnici, gazde, ili kako se to eufemistički kaže „poslodavci“, će uvek i na svakom mestu pokušati da sve radno-pravne regulative, koje su već dobrano na njihovoj strani, izvrnu što je više moguće u svoju korist. Određivanje visine minimalne cene rada je samo jedan od pokazatelja te tendencije. To je alarm koji mora pozvati radnike na budnost.

U svojim nastojanjima da iz nastale situacije izvuku krajnji maksimum, što za posledicu ima ostavljanje radnika u još dubljoj bedi, gazde se neće libiti ni toga da javno podsete predstavnike države na to za čiji račun ta država postoji. Tako Atanacković, u „Politici“, između redova, opominje resornog ministra Vulina da država ne može biti neutralna u pregovorima reprezentativnih sindikata i udruženja poslodavaca, jer je jasno da se dogovor između udruženja poslodavaca i sindikata ne može postići bilateralnim pregovorima, već da je njegova obaveza da pomogne pri traženju kompromisa. Drugim rečima, da „urazumi“ sindikate ili u suprotnom celokupni dogovor pada u vodu, kao što se to desilo septembra prošle godine.

Mehanizam za određivanje minimalne cene rada zasnovan je na državnom principu partnerstva poslodavaca i radnika, socijalnom dijalogu, koji je oličen u Socijalno ekonomskom savetu pod patronatom resornog ministra za rad. Minimalna cena rada se, prema Zakonu o radu, određuje u septembru mesecu svake godine i odluka o tome stupa na snagu 1. januara naredne godine. Primat u odlučivanju imaju reprezentativni sindikati i reprezentativna poslodavačka udruženja. Kako se interesi ovih organizacija razlikuju, te kako postoji velika verovatnoća da do dogovora, pored svih ustupaka sindikata, neće doći, resorni ministar, nakon proteka roka od 15 dana,  preuzima obavezu da odluči u narednih 15 dana. Dakle, kada u dogovoru, jedan na jedan, radničkih i buržujskih organizacija ne dođe do dogovora, uskače ministar kao teg na tasu buržujskih organizacija. Tako dolazimo do najjasnijeg prikaza državne mantre o partnerstvu radnika i buržuja – socijalnom dijalogu – odn. o klasnoj kolaboraciji. Ukoliko radničke organizacije tokom pregovora ne uvaže mišljenje gazdaških organizacija, resorni ministar će im pomoći u tome! Ovo su pregovori dva na jedan i već su izvesni rezultati tih pregovora.

Zašto je bitan minimalac

Da je i ovako niska cena rada previsoka za investitore, govori u prilog politika subvencionisanja otvaranja novih radnih mesta. Zamislimo situaciju u kojoj ne postoji zakonom zagarantovana minimalna zarada. U tom slučaju bi, a to se može pretpostaviti, Vlada koja teži uravnoteženom budžetu (smanjenju budžetskih davanja kako bi ona bila jednaka ili niža od budžetskih prihoda) bila oslobođena izdataka na strani subvencija poslodavaca – direktno plaćanja razlike između zagarantovane minimalne cene rada i one koju zahteva investitor. Poziciju takvog poslovanja branila bi na istovetan način, kako to i danas radi, rečima da je dobro da iko hoće ikoga da zaposli. Dobro je da imate i krišku hleba, poručuje Vlada.

Oni čak idu i korak dalje. Tako se ovih dana moglo čuti kako će strani investitori, poznati po najokrutnijem ophođenju prema radnicima, rečima premijera, „pomoći izgradnji radne etike“. Radne etike potrebne kapitalu, koja se jednostavno ogleda u tome da radnik radi što je više moguće, za što je manje para moguće, te da se pritom ne žali na to već, naprotiv, da na sav glas hvali onoga ko mu je „dao taj posao“, jer bi u protivnom ostao go i bos i gledao rođenu decu kako gladuju.  Radna etika prema kojoj je radničko da radi i zaradi svoju sirotinju – jer u kapitalizmu, ne samo da nema besplatnog ručka, razume se kada su radnici u pitanju, već sasvim sigurno, eto naizgled paradoksa, nema ni besplatnog ropstva!

Sa druge strane, ekonomski model koji Vlada, ali ne i samo Vlada, zagovara danas u Srbiji je jedini mogući način privrednog razvoja, u okvirima kapitalizma. Postavlja se pitanje čiji je to razvoj, za čiji račun? Jasno je, ne za račun radnika. To svakako jeste privredni razvoj, ali privredni razvoj posmatran očima vlasnika kapitala, meren rastom profita, nikako i životnog standarda većine stanovništva.

Ovo nam govori da se rešenje životnog problema radnika, manifestovanog pre svega životnim standardom, mora tražiti izvan okvira postojećeg kapitalističkog sistema. Obaveza je sindikata da razumeju da klasno partnerstvo ne postoji, a da je klasna borba živa i da se ona oseti na svakom koraku – naročito u poluperifernom društvu, kakvo je naše. Pregovori oko minimalne cene rada upravo su dokaz tome. Dokaz tome da i uz najveće moguće ustupke, uz otvoreno odstupanje sindikalnog rukovodstva od klasnih pozicija i potpuno podređivanje socijalnom dijalogu, nije dovoljno čak ni da se bedna relativna vrednost rada održi na postojećem nivou, usled rasta profita. Čak ni to! Potrebno je promeniti odnos radničkih organizacija spram radničkih potraživanja. Na njih se treba gledati kao na radničke borbe, što one jesu, a ne kao na deo socijalnog dijaloga i partnerstva sa buržoazijom, za njihov račun i interes. To ne znači zanemarivati radničke borbe koje se vode u okvirim postojećeg sistema, kao što je ova borba za visinu minimalne cene rada, već sagledavanje tih borbi u širem obimu kao fragmente sveukupne borbe za bolje i pravednije društvo, a nikako kao mehanizam za isceljenje „našeg“ ili ma kakvog kapitalizma.

Ništa u istoriji radničkog pokreta, ništa(!), nije poklonjeno radnicima. Za svaki ustupak od strane buržuja, radnici su morali da se bore i izbore. Još od uvođenja obaveze osmočasovnog radnog dana, prava na štrajk i sindikalno organizovanje, pre više od sto pedeset godina. I to je osnova odnosa radnika i buržuja (vlasnika kapitala), bili oni naizgled mali ili veliki. Bila to borba za prvo na upotrebu toaleta tokom radnog vremena ili borba za povećanje minimalne cene rada. U tim malim ili velikim radničkim borbama za vlastiti standard, za kvalitet vlastitog života, pada u vodu svaka pomisao na koncept klasnog partnerstva između radnika i vlasnika kapitala. Ne postoji ta klasna harmonija u okviru koje su svi činioci ekonomskog razvoja jednako i pokretači i uživaoci blagodeti tog razvoja. Postoji samo klasna borba, koja ima dve strane i dva cilja. Radnička, sa ciljem da ne da svoje, i buržujska sa ciljem da otme tuđe.

---