Problem odnosa između "slobode i nužnosti" bio je poznat još Aristotelu i o njemu su beskrajno diskutovali srednjevekovni sholastičari. Kant ga koristi kao jednu od svojih poznatih "antinomija", gde je prezentovan kao nerazrešiva kontradikcija. U 17. i 18. veku pojavio se u matematici kao teorija verovatnoće, u vezi sa kockom.
Dvadeseti vek je za nama. Ako bismo pokušali da odredimo koje pojave karakterišu ovo istorijsko razdoblje, sport bi svakako zauzeo posebno mesto. On je dobio onaj značaj koji je religija imala u srednjem veku: olimpijske igre postale su najznačajnija svetkovina savremenog sveta, a olimpijska ideja njegovo "humanističko" jevanđelje. Moderni olimpijski paganizam oblik je u kome je kapitalizam deklasirao hrišćanstvo (i druge religije) i postao najvažnije ideološko sredstvo za integraciju ljudi u duhovnu orbitu kapitalizma. Kalendar vodećih sportskih manifestacija preuzeo je ulogu religijskih kalendara i postao duhovni stožer, a stadion najvažnije kultno mesto savremenog sveta. Sport nije samo "ideološka zavesa iza koje se skriva realno zlo" (Adorno), već i sredstvo buržoazije za brisanje kulturnih tragova čovečanstva i za uništenje emancipatorskih tekovina građanskog društva. Osnovna intencija modernog olimpizma nije stvaranje od sveta kulturne zajednice naroda, već "civilizovanog" zverinjaka. Stadioni su postali savremeni koncentracioni logori u kojima se uništava nada u bolji svet i stvaraju savremene horde varvara. Sport nije samo "opijum za društveno strukturirani defekt" i kao takav "jedan od glavnih puteva bekstva" iz stvarnosti (From), već i način degenerisanja čoveka: sportski spektakl je ritual putem koga kapitalistički "sveti duh" oplođuje ljude i stvara od njih kapitalistički mutirane zveri.
Čovek kao deo materijalnog sveta, kao biće izloženo delovanju elementarnih prirodnih zakona nikada ne može biti apsolutno slobodan - biti apsolutno slobodan znači ne postojati. Prvi i najopštiji zakon kojeg se čovek nikada ne može osloboditi je zakon dijalektike: njegovo telo, sačinjeno iz iste nežive materije koja ga okružuje nalazi se u međusobnoj interakciji sa njom - jedno drugo uzajamno određuju. I na ljudski organizam i na njegovo okruženje deluju istovetni, elementarni prirodni zakoni po kojima oni međusobno interaguju. Dakle, ne samo da prirodni zakoni određuju kako će se ponašati predmeti u čovekovom okruženju, već određuju i kako će njegov organizam funkcionisati i na koji način će on trpeti i vršiti povratni uticaj na okruženje. Kao poseban oblik organizacije materije - kao živa materija, čovek je izložen i delovanju bioloških zakona. On mora aktivno produžavati svoju egzistenciju: mora se hraniti, spavati, razmnožavati. Delovanje ovih zakona čovek ne može sprečiti.
